Bas lep putopis! Svaka cast obojici za avanturu, a Lalajku posebno za tekst.

Voznja kroz planine, krivudav put, velicanstvene Sekoje... I Serbian World Team-u se ponovo vratilo dobro raspolozenje. Jaoj, samo de se ne desi opet neko sranje da to pokvari... Noc se polako spustila na Nacionalni Park, i mi nastavismo krivudavim putem ka izlazu iz Parka i prema gradicu Visalia gde smo planirali da prenocimo. Napustismo Park, i u 9:50 zaustavismo se kod prve pumpe na koju smo naisli (u Nacionalnom Parku nema benzinskih pumpi). Kruzeri su bili skoro potpuno bez benzina; jedva smo stigli do pumpe. Benzinska pumpa je pripadala kompaniji Chevron. Ne znam da li je tako sad i u Srbiji, al’ ovde u Americi sam sipas gorivo. Ubacis kreditnu karticu u automat (kao u bankomat), sipas gorivo, i pumpa ti automatski skine s’ kartice onoliko para koliko treba. Tim poredja motore na istu pumpu da sipa gorivo; Zoran ubaci svoju kreditnu karticu u automat na pumpi, ali automat ne htede da je primi. Error, kaze. Nista, udje Zoran u radnju da dozove pumpadziju. Dodje ovaj, proba i on karticu, opet nece. Onda se pumpadzija vrati u radnju, ugasi svetla, i pocne da zakljucava. “Hmmm... Ej majstore, nama i dalje treba gorivo.” “Izvinite, ali zatvaramo. Moracete da probate na nekoj drugoj pumpi.” “??? Ali na vidiku nema ni jedne druge pumpe...” “Zao mi je, ali vec je 10 sati i ja moram da zatvorim radnju.” Jebo te, ne mogu da verujem! “Ej lave, pa mi nemamo goriva; dosli smo ovde pre isteka tvog radnog vremena; moras da nam sipas gorivo.” “Ne mogu, moram da zatvorim radnju. Odgurajte motore do druge pumpe.” “Staa??!!” “Odgurajte motore do druge pumpe.” “Ti se salis, zar ne?” “Ne. Izvinite ali moram da zatvorim. Vec sam zakljucao kasu, a sef nam de dozvoljava da je ponovo otkljucamo posle isteka radnog vremena” “Ej, slusaj bre ti...” I tu pocne rasprava koja se svela na moje papagajsko ponavljanje da smo ostali bez benzina, da u blizini nema druge pumpe, i da ako nam zatvori radnju pred nosom prakticno nas ostavlja do ujutu u sred sume u sred noci bez goriva. Ne, njemu je jako zao, ali on ipak ne moze da ponovo otvori radnju. Probajte da se dovezete do sledece pumpe ili odgurajte vozila do tamo. Ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem!!! Jel’ ovaj normalan!? I udje on u svoja kola i upali motor. Ovaj ce stvarno da nas ostavi ovde! “Postoji nesto sto se zove Karma, a ti si upravo sebi zasluzio tonu lose Karme koja ce te pratiti zbog ovog sranja!!!” povikah ja ka njemu. On mi se samo cinicno nasmesi, i ode. Ode! Ima covek vaznija posla valjda. Da gleda TV. Ili cirka pivo sa svojim ortacima. Ili da otvara porno sajtove po internetu. Serbian World Team i ja ostadosmo sami na pumpi. Onako zbunjeni ko ovce gledasmo jedni u druge. Jel’ se ovo stvarno desilo? Izgleda da jeste. Totalno iznerviran, umoran, i jos uvek pod stresom od onog juce, nisam odmah primetio najlogicnije resenje za problem u kome smo se nasli, pa provedoh jedno par minuta blenuci u pumpu koja ne radi i osecajuci se kao govno. JBT, sta se ovo desava? A pred polaska iz L.A.-a ja govorio ljudima da je Amerika super; sjajna zemlja, sjajni ljudi, bice im ovo najbolji deo puta. I vidi sad ovo. OK, nazad na resavanje problema... Moj motor ima jos pola rezervoara... Mozda mozemo da istocimo iz njega benzin, pa podelimo... Al’ ne verujem da ce biti dovoljno za tri kruzera i plus kombi... A mogu ja sam da se odvezem napred i da nadjem neku pumpu, pa kupim kantu goriva i s’ njom se vratim nazad... Moj GPS kaze da je sledece vece naselje udaljeno oko 30 milja (48 km). Sreca da ovaj moj BWM ima rezervoar od 33 litra pa ne moram da ga punim cesto. Na ovom putovanju sam sipao benzin tek na svakom drugom ili trecem stajanju... I ovaj put nisam morao da sipam... Ej pa cekaj, to znaci da nisam probao moju kreditnu karticu! I onda ukapiram da smo ovaj problem vec imali ranije. Americke kreditne kartice imaju na magnetnom zapisu takozvani ZIP kod, koji Zoranova kartica izdata u Srbiji naravno nema. Na nekim pumpama ovde to je predstavljalo problem, pa je Zoran povremeno morao da plati pumpadziji na kasi a ne preko automata na pumpi. Moja kartica je Americka, ima taj kod, pa hajde da probamo nju. Ubacim karticu, opet nece. Probam drugi automat tu pored... Molim sacekajte... Autorizacija je u toku... Odobreno... Pritisnite dugme i pocnite da tocite gorivo. “HVA-LA-TI-BO-ZE!” (navijackim glasom) Sipasmo gorivo u sva tri kruzera i u kombi. Zoran mi odmah ponudi kes; ja mu reko’ “ma pali”, i onda nastavismo put prema Visaliji. Tih 30-ak milja mi je bilo bas... Uh, ne znam ni da opisem... Bio sam na ivici suza. Ovo sedmoro su presli pola sveta, dosli u Ameriku, i sad ih ovi tretiraju k’o stoku. Ovo je stvarno sramota za ovu naciju. Sramota! Al’ koga boli kurac za tamo neki Serbian World Team. Vazno je da se mi drzimo pravila nasih firmi, i vazno je da pomno pratimo nase omiljene reality serije na TV-u... Za pravi reality nema veze, ljudi oko nas nisu bitni, bitnije je sta je na TV-u, sta je na rasprodaji, sta ja meni veceras u planu, ja, ja i ja. Ma ko jebe sve druge, samo sam ja vazan. Stigosmo u Visaliju i brzo nadjosmo hotel. Recepcionar je bio veoma ljubazan i cak nam je dao popust. Naravno nije Amerikanac, vec imigrant iz Indije. Nasli smo i restoran koji je otvoren 24-casa, pa sedosmo da veceramo. Ekipa je bila odlicno raspolozena. Njih ovaj poslednji incident nije u opste potresao. Njihov pristup je sledeci: ako je problem resen, onda ga zaboravi i teraj dalje. Moj pristup: iako je problem resen, i dalje razmiljaj o njemu, nerviraj se, i dozvoli da ti kida zivce. No dobro, necu da ekipi kvarim raspolozenje, pa precutim to sto sam popizdeo. Ostasmo u restoranu do kasno. Prepricavali smo price sa ranijih putovanja i dobro se proveli uz klopu i (bezalkoholno) pice. I kelnerica je bila vise nego ljubazna. Falim te Boze. Otisli smo nazad u hotel na spavanje negde oko 2 ili 3 ujutru. Sutra ce valjda biti bolje... (Nastavak u sledecem broju)

Sunce polako zalazi na Nacionalni Park Reci ne mogu to da opisu, pa cu sad malo da cutim...

Zoranu se konacno vratio osmeh na lice. Cini mi se da se i Baki smeska. Cizma se definitivno smeska. Uraaa! Eddie i Borko Eddie Tea Bajkeri: Cizma, Zoran, ja, Eddie

U Nacionalni Park smo stigli u 7 uvece. Taman je bilo dovoljno dnevne svetlosti da malo obidjemo park, slikamo par slicica, i da Vlada snimi kamerom kraci prilog. Zezanje u Nacionalnom Parku “ Sekoja”:

Ovo mi je prvi put da sam vozio kruzera. Nisam ocekivao da ce mi se svideti. A svidelo mi se... mnogo ;D Eddiju se takodje svideo moj GS... I njemu je to bio prvi put na toj vrsti motora Posle krace pauze nastavismo dalje "Momci, samo malo sporije ako moze," rece Zoran pre no sto smo krenuli. Moze, moze... he, he... do prve krivine.

Posto sam mu dobro izgulio fudastere, vidim ja da se Eddijev motor dobro ponasa u krivinama, pa ja poceh da mu malo vise dajem po gasu. Bacim pogled u retovizor, i vidim da mi je Eddie na mom GS-u i dalje za petama. Ja mu rukom signaliziram da dodje paralelno pored mene. Eto njega, sad smo rame-uz-rame. Ja mu se zlokobno nasmesim, i on odmah ukapira o cemu se radi. Obojica gas do daske... Juris na krivine! Uraaaaa! Ah, taj osecaj kad letis na motoru po krivudavom planinskom putu... Osecas tutnjavu motora pod sobom, cujes samo kako vetar susti oko kacige, u nozdrvama cist planinski vazduh, a u glavi vise nema ni stresa ni briga... Samo pleses sa asfaltom ispod sebe... levo... desno... levo... desno... Zaista mi je zao ljudi koji ne voze motore; nisu ni svesni ogromne praznine koja postoji u njihovim zivotima. Zoran i Cizma su pokusali da sustignu Eddija i mene he, he... mislim, pokusali su ;D Eddie i ja smo im bili dobro poodmakli kad me Eddie prestigao... Ja sam nastavio da ga jurim jedno vreme, a onda sam se zaglavio iza dva automobila koja nisam mogao da prestignem... ...tako da me ostatak ekipe sustigao... ...a onda smo konacno uhvatili i Eddija.

Ka Nacionalnom Parku “Sekoja” Eddie i ja smo se zamenili motora, pa sam ja vozio njegov kruzer a on moj GS Krivine! Uraaaa! S’leva na desno: Eddie na mom motoru, Cizma, Zoran

Moramo da nastavljamo put dalje. Dve stvari koje moramo da uradimo danas: (1) da nadjemo dobro snabdevenu radnju koja prodaje kamere da bi kupili Vladi opremu koja mu je potrebna a koja mu sad fali, i (2) da nadjemo predstavnistvo Jamahe da zamenimo gume na jednom od kruzera i potrazimo par drugih delova. Posto sam vec bio spakovao laptop, okrenem telefonom moju dobru drugaricu Kristin u Los Andjelesu i zamolim je da potrazi na internetu radnju sa kamerama i Jamahino predstavnistvo negde uz put, i da po mogucnosti nisu udaljene mnogo jedna od druge. Krenusmo ka Fresnu. U tom stize SMS poruka od Kristin sa adresama koje sam trazio. Onako u pokretu zongliram levom rukom mobilni i ukucavam adrese u GPS. Super, radnje su uz put i udaljene su jedna od druge samo jednu milju (1,6 km). Stigli smo u Fresno i GPS nas je prvo doveo do Jamahinog predstavnistva. Kaze sef radionice da mogu da nameste gume za dva sata. Dobro. Odgovara. Zoran, Vlada, Tea i ja idemo do radnje s’ kamerama, a ostatak ekipe ostaje u predstavnistvu sa motorima. Pronasli smo radnju, i u njoj manje-vise sve sto je trebalo. Kamere su bile preskupe, pa smo njih za sada preskocili. Zoran je Vladi kupio ostatak opreme. Ukradena oprema inace nije ni Vladina, vec ju je pozajmio iz firme za koju radi u Beogradu. Vratili smo se u Jamahino predstavnistvo; gume su bile zamenjene i motori spremni za pokret. A motoristi? Motoristi su jos uvek bili u kurcu zbog onog juce. Opet je atmosfera bila k’o da smo na sa’rani. E jbg, mora nesto da se promeni i to hitno. Pogledasmo na kartu, pa u GPS, i izgleda da mozemo da stignemo do Nacionalnog Parka Sekoja pre mraka. Na karti put izgleda mnogo krivudav, a kol’ko ja znam voznja krivudavim putem je najbolji lek za zivce Upalismo motore i krenusmo ka krivudavom putu i ka cuvenoj sumi Sekoja.

Treci Dan Ponedeljak 13. Avgust 2007 Ustao sam iz kreveta i odvukao se do motora da vidim na mom GPS-u gde smo. Naravno, ni blizu Fresna, grada koji nam je bio cilj predhodne veceri. Sedosmo svi zajedno da se dogovorimo sta dalje. Cela ekipa je bila u katastrofalno losem raspolozenju. Ukradeni video materijal je nepovratno izgubljen. Ali ipak nije sav materijal ukraden. Snimke od Beograda do Vladivostoka ekipa je vec poslala za Beograd, a snimci od Los Andjelesa do San Franciska su jos uvek bili u glavnoj kameri koja SRECOM nije bila ukradena. Znaci deo puta koji fali je od Vladivostoka do Juzne Koreje, Havaji, i dolazak u L.A. Mozda ce moci da nesto smisle... Mozda iskoriste fotografije dela puta koji im fali na filmu, pa nekako skrpe i spasu svoj projekat. Meni je takodje bilo izuzetno trulo i zbog nacina na koji su se ona govna u San Francisku predhodni dan ponela prema timu. Mislim, “Welcome to America” je stvarno bio sacuvaj Boze. Definitivno ce ovim ljudima presesti cela Amerika, a super su ljudi i stvarno zasluzuju bolji tretman. Daj da vidim da nadjem nekog normalnijeg da upoznaju... Stvarno mislim da je sustina putovanja uspostavljati kontakte sa novim ljudima, i bio sam ubedjen da ce se situacija popraviti ako ekipa pocne da susrece neki finiji svet. Vec ranije sam bio napravio temu na ADV Rajderu o timu i njihovom putu oko sveta ( http://www.advrider.com/forums/showthread.php?t=252332 ), pa na brzinu proverih poruke na tom sajtu da vidim da li je neko mozda odgovorio. Naravno, u Cikagu ce ekipu docekati nas RSVMillenian, al’ daleko je Cikago, bilo bi lepo da ih i ovde na Zapadu neko malo lepse doceka. Poslao sam poruku jednom forumasu Ameru iz Vasingtona; on je odgovorio da definitivno hoce da upozna tim i pozvao ih kod sebe kuci. Lepo, al’ Vasington je jos dalje od Cikaga. Dobro, navratice tim kod njega, daj da vidim jel’ ima neko blize. Imam jos par poruka od ljudi u Arizoni. To je blizu. Ja im odgovorim. Valjda ce neko od njih da se javi.

Upravo tako. Sve kez od uva do uva dok im ne das pare, a onda ko te j.. U sred bela dana. 4 popodne. Za one koji ne znaju, Fishermans Warf mu dodje k'o Knez Mihajlova. Eno, vidi se na jednoj slici na prethodnoj strani koliko tu ima setaca.

Stigosmo na aerodrom i nadjosmo kancelariju Budget Rent-a-Cara. Red kilometarski, k’o redovi za ulje i secer za vreme Slobe. Posle sat vremena cekanja dodjosmo i mi na red. Opet objasnjavaj sta se desilo, opet popunjavaj formulare... Cekajte, ali serijski broj vozila na vasem rent-a-car ugovoru nije isti kao i serijski broj na sasiji. Predstavnistvo gde je tim iznajmio kombi nije dobro popunilo papirologiju. E sad sacekajte da se ovo resi; moramo da zovemo nasu poslovnicu u Los Andjelesu. Dobro, sacekacemo. DVA SATA kasnije dolazi tip po nas; e sve je reseno, nema problema... A cekajte, ovaj GPS koji je ukraden je iznajmljen od nas? Da. E pa onda treba da popunite jos formulara i za to. I da platite za to sto je ukraden. Staaa?! Ali ekipa je kupila od vas osiguranje koje pokriva vozilo i svu opremu u njemu! Ne, osiguranje ne pokriva GPS. $700 molim. Ja sam poneo sa sobom moj laptop, i proverili smo cenu GPS-a preko interneta: kosta $350. Da, ali nasa kompanija naplacuje $700. Kako bre; i pocnem ja da se raspravljam sa njim, ali uljudno da ne ispadne da ga maltretiramo. Ne, morate da platite, ili ne mozete da dobijete drugo vozilo. Zoran je bio vec totalno popizdeo i cinilo mi se da ce ovom idijotu da zubima odgrize glavu. Dobro, Zoran ce platiti $700, samo da idemo odavde vec jednom u picku materinu. Hvala lepo, izvolite ovo je vase novo vozilo. A gde je novi GPS? A, pa ne mozemo da vam damo drugi GPS, jer po pravilima naseg preduzeca mozete da dobijete samo jedan. Kako bre; pa taj jedan je ukraden! Zao mi je, ali to je nase pravilo. Cekaj malo, pa ne mozes da posaljes ove ljude na put preko kontinenta bez GPS-a; nisu odavde, kako ce da se snadju? Zao mi je, ali to je nase pravilo. Covece, ovi ljudi su gosti tvoje zemlje, kako mozes da se ponasas ovako? Zao mi je, ali to je nase pravilo. Ej lave, platili su ti DUPLO za GPS koje JE BIO OSIGURAN, i sad neces da im das drugi!? Zao mi je, ali to je nase pravilo. Hocu da razgovaram sa sefom! Ja sam sef. Covece, imas li duse, ljudi su na putu oko sveta... Zao mi je, ali to je nase pravilo. Vidim ja da je Zoran na ivici da ubije ovog kretena. Ja bih mu u tome svesrdno pomogao. Zoran kaze da se nose u picku materinu, da im vratimo vozilo nazad i da idemo u drugu rent-a-car companiju. Da ali onda ce morati da plati dodatne penale zbog raskidanja ugovora, i ko zna da li ce druga kompanija imati pogodno vozilo ovako kasno. Izmrcvareni, premoreni, iznervirani i pobedjeni, uzesmo taj novi kombi, i posle ukupno 4 sata jebavanja napustismo Budget Rent-a-Car, i krenusmo ka izlazu iz grada. “Bas lepa dobrodoslica,” razmisljao sam dok smo se vozili ka Autoputu 99-Jug. Sustina svakog putovanja nije u lepim predelima, prirodi i arhitekturi, vec u upoznavanju novih ljudi. I koga je Serbian World Team danas upoznao? Policajca koji je bruka i za svoju struku i za svoju zemlju. Koji je svojim “jebite se” stavom samo sipao so na rane ovim ljudima. Zatim su upoznali lenjog robota bez osecanja, ciji se celokupni recnik svodi na “Zao mi je, ali to je nase pravilo”. Da, vase pravilo je mnogo vaznije od ljudskosti. Gost ove zemlje je imao neprijatno iskustvo i treba mu malo razumevanja i pomoci? Ne, ne mozemo mu pomoci. Zao mi je, ali to je nase pravilo. Ljudskost? Ko jebe ljudskost. Negde oko ponoci smo se zaustavili negde, ni sam ne znam gde, i nasli motel uz pomoc mog GPS-a. Zatim smo otisli u obliznji restoran brze hrane koji je jos uvek bio otvoren. Tu sam se setio da nismo nista jeli od jutros. Atmosfera u ekipi je bila kao da je neko umro, i samo sam zeleo da se ovaj jebeni dan vec jednom zavrsi.

Uh, nije ovo kraj... ima jos... na zalost. :-[

Stomak mi se okrenuo. Osecao sam se kao lutka na naduvavanje koju je neko upravo probusio, i koja pocinje da se smezurava i polako pada na zemlju. Da li je ovo moguce? Zelim da mi neko kaze da me moje oci i usi varaju i da se ovo nije desilo. Niko nista ne prica. Znaci jeste se desilo. 20 video traka. Sa snimcima puta oko sveta. Cela ekipa je bila kao gromom pogodjena. Zoran narocito. On je organizovao ovo putovanje i najvise para investirao. Vlada je bio prakticno van sebe. Te trake je on snimao. Sav trud ode baj-baj za tren oka. Bilo je vise nego jasno da ce govno koje je provalilo u kombi prodati video kamere za stotinak dolara, a trake baciti u djubre. Boli njega kurac za to sto su ovi ljudi prevalili toliki put, ulozili toliki trud, toliki novac, sto su dosli iz tamo neke drzave iz koje jos niko nije napravio ovakav poduhvat, sto taj video zapis njima vredi vise i od ukradenih kamera i video opreme i GSP-a... I da takvo djubre neko uhvati, i pokusa da mu objasni sta znaci to sto je on uradio... Ne bi imalo nikakvog efekta. Ne, njemu je najvaznije da on veceras ima da se ufiksa, ko jebe ceo svet. Proklet da je, jebem li mu i majku i oca i sve po spisku. Drago mi je sto u Kaliforniji postoji smrtna kazna, ali mi je mnogo krivo sto se u ovakvim slucajevima ne primenjuje. A ko ce i da ga uhvati? Okrenem policiju, i naravno oni nemaju vremena da se bakcu sa ovakvom “sitnicom”. Kazu nemaju dovoljno ljudstva na raspolaganju. Imaju za pisanje kazni, naravno. I sta sad mi treba da radimo? Dodjite u policijsku stanicu da tamo prijavite slucaj. Bakiju pade na pamet da bi bilo bolje da sami procesljamo okolinu i pregledamo kante za smece. Mozda je djubre lopovsko uzelo iz torbe sta mu treba (video kamere) a ostatak (vide trake) bacio. Tea i ja ostasmo pored kombija, a ostatak ekipre krenu u potragu od kante do kante. Probam ponovo da zovem policiju... Reko’ mozda ce se neko drugi na centrali smilovati i poslati patrolu... Ne, kaze ne mogu da posalju nikoga, osim ako to sto je ukradeno nije nesto mnogo unikatno ili mnogo vredno. Ja pokusam da objasnim da je tim na putu oko sveta, da su iz male zemlje, da im je ovo prva poseta Americi, i da su ukradene trake itekako unikatne i timu veoma vredne. Ne, kaze pandurski operater, to zvuci kao rutinsko obijanje kola; dodjite u stanicu da prijavite slucaj; ne mozemo da saljemo nikog. Ekipa se vratila iz potrage praznih ruku. Probam opet, po treci put da zovem policiju, Boga pitaj zasto... Osecao sam se neopisivo trulo, valjda sto sam se u neku ruku osecao kao domacin, pa rekoh ako se panduri smiluju da dodju... ne znam... mozda ako ekipa vidi da ima nekog kome je stalo da im pomogne... uf. Ne, San Francisco Police Department ima mnogo vaznija posla, pa ako ‘ocete pomoc, dodjite u policijsku stanicu. Dobro, gde je najbliza stanica? U Kineskoj Cetvrti. A jel’ treba da dolazimo sa obijenim vozilom zbog uvidjaja? Ne treba, samo onaj ko je vozilo iznajmio treba da opise sta se desilo. Dobro. Idemo onda Zoran i ja motorima u stanicu, a ostatak ekipe ce da ostane da jos pretura po kantama za djubre. Nadjosmo Zoran i ja stanicu, parkirasmo motore, i udjosmo unutra. Docekao nas je celavi nabildovani pandur kome smo ocigledno prekinuli neki mnogo vazan posao. Verovatno citanje novina. Ja pokusam da mu objasnim sta se desilo, a on poce da me bezobrazno preseca pitanjima, tj. da me podjebava. Stav mu je bio kao da smo Zoran i ja valjda obili kombi. Ocigledno je zeleo da nas sto pre izbaci iz stanice da bi se vratio svojim novinama. Htedoh da mu kazem da se ponasa kao stoka, da svojim ponasanjem vec veoma neprijatnu situaciju cini jos neprijatnijom, da je u ocima ovih ljudi on predstavnik ove zemlje, i da malo uljudniji stav stvarno ne bi bio na odmet. Naravno, nista mu od toga nisam rekao jer od ranije znam da kad se stoka ponasa kao stoka, ako mu nesto kazes, on ce postati jos veca stoka. I dok sam mu odgovarao na nesto sto me pitao, on me opet prekinu: “Gde je vozilo?” Ja: “Pa tamo gde je bilo parkirano kad je obijeno.” Pandur: “A ne, morate da ga dovezete ovde da bi podneli prijavu.” Ja: “Ali pitao sam policajca preko telefona...” Pandur: “To nije bio policajac.” Ja: “Dobro, ali radnica na centrali radi za Vas i ona mi je rekla...” Pandur: “Ja ti kazem da moras da dovezes vozilo ovde.” Ja: “Gospodine, saobracaj je vec u haosu, imamo pet vozila, a ovi ljudi ne poznaju grad...” Pandur: “Vozilo mora da bude ovde.” Dobro. Zoran ce ostati u stanici da popuni formulare, a ja odoh nazad po kombi. Upalim motor, pa kroz guzvu stignem nazad do kombija. Tu zateknem samo Borka i Teu. Ostatak ekipe i dalje ocajnicki ide od ulice do ulice i pretrazuje kante. Kljuc je kod Bakija. Moram da ga sacekam. Posle jedno pola sata stigose oni nazad. Ja se onda popnem na motor, Baki kombijem za mnom, pa put pod tockove ka policijskoj stanici. Guzva nenormalna, a zbog kombija ne mogu da se provlacim, pa onako pod stresom i iznerviran jos promasim i dva skretanja, pa onda trazi put nazad, pa posle 45 minuta konacno se dokopasmo stanice. Od nerviranja mi se povracalo. Udjemo unutra, i nadjemo Zorana. Vidim da u stanici osim one picke od ranije ima jos jedan pandur, pa mu mahnem da dodje. Ovaj je malo uljudniji. Damo mu mi papirologiju koju je Zoran popunio i - to je bilo to. “Dovezli smo Vam kombi radi uvidjaja,” rekoh ja panduru br. 2. “A ne, to nije potrebno,” kaze on, “treba nam samo izjava lica koje je iznajmilo vozilo.” Bas fino. “I sta je sledece?” “Pa nista, stavicemo vasu izjavu u arhivu. Ovo je svakodnevna pojava i lopova je nemoguce naci.” “Znaci niko ga nece ni traziti?” “Tacno. Zao mi je.” Sjajno. Opet nazad kroz guzvu po ostatak ekipe. Okacismo na par bandera obavestenja o kradji, i ponudismo nagradu onome ko nam bilo sta dojavi. Onda okrenem rent-a-car kompaniju od koje je tim iznajmio kombi da vidim sta da radimo sa razbijenim prozorom. Kaze operater idite na Aerodrom San Francisko, ima tamo nasa poslovnica, i tamo mozete da zamenite vozilo. OK. Ostatak razgledanja San Franciska definitivno otpada. Krenusmo svi zajedno ka aerodromu.

Kad smo stigli do parkinga, zatekao nas je sledeci prizor: Kombi je bio obijen. U kobiju se nalazila sva oprema koju je tim nosio sa sobom. Ekipa poce da pregleda stvari da vidi sta je ukradeno... Fali GPS... Dobro, nije jeftin, al’ se moze nadoknaditi... A onda ekipa primeti nesto mnogo gore... Fali Vladin ranac. U rancu se se nalazile dve video kamere, raznorazna video oprema, i ............................. 20 video traka sa snimcima puta.

Bas lep dan (ono iza je Alkatraz) Dok 39... bio nekad pravi dok, a sada je trzni centar Americka raja Zavrsivsi setnju po Ribarskom Pristanistu, krenusmo nazad po motore i kombi, da bi nastavili prema Kineskoj Cetvrti.

Sledeca stanica: Ribarsko Pristaniste (Fisherman’s Warf). Tu naravno vise nema ni “r” od ribara... Bili nekad, al’ je pristaniste postalo turisticka atrakcija, tako da sada tu umesto ribara pristaju samo turisti. U blizini Pristanista smo nasli parking, ostavili motore i kombi, i krenuli da se prosetamo. Dok 39 (Pier 39). Cuveni zatvor Alkatraz, iz koga je jedino Klint Istvud uspeo da pobegne, se vidi u pozadini (iza Tee) Cizma i Alkatraz Tea Tu ekipa poce malo da zadirkuje Teu kako na svakoj slici ima isti osmeh, i kako su mogli da je ostave u Srbiji i naknadno je, uz pomoc Photoshop-a, “ubace” u slike. Uz malo sale probase da je nateraju da promeni pozu... "Tea, vidi pticica!" "Uf, al’ ste dosadni!" "Vidi, pticica se pokakila!" "Bljak!"

San Francisko je kao luna park za motocikliste... Ulice su nenormalno strme, pa je voznja motorom kao voznja na roller-coaster-u (ne znam kako se kaze na Srpskom). Ljudski smo se izjurcali gore-dole, i sve vreme se kikotali kao mala deca. Slike na zalost ne mogu da docaraju ambijent... Koit Toranj (Coit Tower) koji se vidi s’ desne strane je jos jedna gradjevina po kojoj je San Francisko poznat Posle 20-ak minuta vozikanja gore-dole po skoro potpuno praznim ulicama, dodjosmo do jedne veoma strme ulice u kojoj je bila zesca guzva. Mic-po-mic, i dokopasmo se vrha. Zoran: " :o Auuu sto nesto smrdi na paljevinu... Mora da je neki pozar u blizini." Ja: "Nije pozar nego moje kvacilo" Zoran: ??? Ja: "GS-ovi imaju suvo kvacilo... Nisu pravljeni za voznju uzbrdo kroz gradsku guzvu." :'( A sta je to bilo na vrhu te strme ulice? Pocetak JOS strmije ulice! Cuvena ulica Lombard, najkrivudavija ulica San Franciska Zoran: "E, ocemo da se spustimo niz nju?" Ja: “Uh... Pa ima dosta kola i svi staju da se slikaju... znaci i mi cemo morati da se zaustavljamo... nizbrdo... i ulica je bas strma... i nije od asfalta nego od nekakvih plocica... koje deluju malo klizavo... eno tamo ima neko prosuto ulje...” :-[ Zoran: "Ma ‘ajmo, nema veze!" ;D Ja: "Joj, vidi samo koliko turista ima ovde sa kamerama i foto-aparatima. Ako neko od nas ljosne, zauvek cemo biti sprdnja na Internetu...” Zoran: "Pa dobro, ti ne moras, jeste tvoj motor malo previsok..." Ja: "E trt!" Krenuh ja prvi, pa Cizma za mnom S’ desna-na-levo: nazire se malo far mog GS-a, zatim Cizma, pa Zoran i Tea, pa Eddie i Borko Za sada je sve OK... ...svi su uspravni... ...i stigosmo do kraja ulice bez incidenata.

Povratak preko mosta Baki, doktor za Jamahe... i zene

‘Ajmo sada preko Pogled na most s’ druge strane Vlada je neprestano u akciji Tea gleda u daljinu... ... ka centru San Franciska koji se nalazi na suprotnoj strani istoimenog zaliva Ja, Baki, Zoran, Tea, Eddie i Cizma

Vlada je odma’ izvafio foto aparat i krenu u akciju: Baki, ja, Tea, Zoran, Eddie, Borko i Cizma Kolege dvotokasi “Ja sam rodjen u Srbiji braaaaleeee...” - Cizma 'Ajde recite da nije velicanstven! Tea Malo smo uzivali u pogledu na most... ...a malo zagledali i u druge znamenitosti San Franciska Jedna porodicna slika BJB forumasi u San Francisku! Cizma, ja i Eddie Baki, doktor za Jamahe Vlada Spilberg, kamerman, fotograf, reziser i jos sto sta I jos jedna slicica cuvenog Golden Gejta

Drugi Dan Nedelja 12. Avgust 2007 Plan za danas: obilazak San Franciska; treba da posetimo Most Golden Gejt (Golden Gate Bridge), Ribarsko Pristaniste (Fisherman’s Warf), Kinesku Cetvrt (Chinatown), i Hejt-Esburi (Haight-Ashbury). Po zavrsetku obilaska ovih znamenitosti, plan je bio da napustimo Grad Pokraj Zaliva (to je nadimak San Franciska), i krenemo Autoputem 99-Jug ka gradu Fresno i nacionalnom parku Sekoja (Sequoia National Park). Ulazak u San Francisko... ...i pravac prema Golden Gejtu Po ulasku u centar grada smo upali u guzvu, al’ nije bilo mnogo strasno. Obicno kad dodjem u San Francisko Golden Gejt se sakrije od mene u gustoj magli. Evo, ovako sam ga slikao na jednom ranijem putovanju: Al’ ovaj put smo imali srece: Golden Gejt nam je dozvolio da ga slikamo

Meni ovo bas i nije smesno. Mozda bi trebalo da pripazis s' kim se druzis. Taj nazovi drug mogao je da te kosta mnogo vise od polomljenog izloga i plastike.

Pozdrav majstore. Odlican izbor motora i korisnickog imena! Afrika nije toliko daleko koliko se cini - nemoj da cekas dugo!

O, hvala. Samo da napomenem da sam ja napravio ukupno cetiri slike; ostalo su slikali Vlada (95%) i ostali clanovi tima (5%) A sto se tice upadanja, slobodno upadaj kol'ko 'oces... ;D