Ponekad... kad nema posla Tenk ju za sliku! Izgleda da se okupilo dosta bajkera, a? Kakva je bila atmosfera pred polazak? Zelim im srecan put i uspesnu akciju!

E, ajd' nek neko baci jos koju sliku! Bas lepa akcija; voleo bih da sam tamo.

Bravo majstore! Cestitam! Napred trista-trijes!!!!

Fina voznja; tenk ju sto si podelio s' nama. Kad ce te bonus slike?

Jaoj, strasno... Covek verovatno nije imao vise od pola sekunde da odreaguje. Mene su dvaput udarala kola; ni jedan ni drugi put nisam imao ni malo vremena da pokusam da izbegnem... Ne znam da li se nesto ovako uopste dá spreciti. Sve se jako brzo desi. Necija nepaznja, i eto... Svetla? Mozda jaca svetla? Maglenke? Drzati duga upaljena non-stop po gradu? Ovde u SAD mogu da se nabudze svetla koja trepere (pa motociklista izgleda kao da veoma brzo ablenduje)... Vidim to privlaci paznju... meni bar... pa onda verovatno i drugima. Mozda je to kakvo-takvo resenje? Neka ti je laka zemlja Marko. Covek je vozio isti motor ko moj...

Lepa voznja, tenk ju sto si je podelio s' nama... A sto ne copy/paste iz tog PDF-a ovde? Mislim da bi bilo lakse za citanje... Pozdrav!

Hmmm... Najlepsa voznja u 2007... A jel' mora samo jedna? Ja spadam u sreckovice kojima je ova godina bila srecna i bericetna po pitanju putovanja motorom. Imao sam dosta lepih tura i tesko da mogu da odvojim samo jednu... Al' da sad ne zauzimam 5 strana u Lalajkovoj temi, odvojicu samo nekoliko: 1. Uz obalu Pacifika ka severnoj Kaliforniji sa Kristin... Najlepsi predeli za voznju motorom na svetu... Super drustvo... Nezaboravna cetiri dana... Mart 2007 2. Transkontinental tura s' Markom... 19 Americkih drzava za 19 dana... Od obale Pacifika do obale Atlantika i nazad... Jun 2007 3. Americki Zapad sa Serbian World Team-om... Detaljno opisano ovde: http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=10435.0 Nezaboravni ljudi... Avgust 2007 4. Kristinin prvi dan na NJENOM motoru... Polozila je ispit... Kupila opremu... Mesecima cekala da motor stigne iz Nemacke... i docekala... Jednodnevna voznja od samo 300 milja (480 km), al' mi je ova voznja posebno draga... Ona na svom motoru, ja na svom... Septembar 2007 Eto... Imao sam jos mnogo lepih tura, al' da sad ne duzim... A ni ova godina jos nije zavrsena... U stvari sad kad je malo zahladnilo u Kaliforniji, moja glavna moto sezona tek pocinje ;D ;D ;D

Ja na ovom sivom ne prepoznajem ama bas ni jedan H-D deo; meni deluje kao da je potpuno custom. Al' u copere se ne razumem bas, pa onda da ne laprdam mnogo :-X

Ja svakodnevno (svakonocno?) vozim nocu, i glavna deviza mi je "videti i biti vidjen" 1. Svetla - sto vise to bolje. Maglenke toplo preporucujem svakom ko moze da ih priusti. Nije samo stvar u tome da ti one bolje osvetljavaju put vec da te drugi lakse primete (meni su moje upaljene non-stop, i po danu). Takodje, vrsta lampice u faru je dosta bitna - neke i nisu bas mnogo jake. Piaa lampice su bas jake, i mogu da ih preporucim iako su dosta skupe i ne traju bas dugo. 2. Reflektujuci materijal - zbog gustine saobracaja u gradu u kome zivim, meni je najveci strah da me neko ne udari s' guza. Zbog toga nosim jaknu sa reflektujucim materijalom na ledjima, i motor (tj. kutije za prtljag) su mi otpozadi oblepljene reflektujucom trakom. Tako kad me neko obasja farovima, ja svetlim k'o novogodisnja jelka. 3. Takodje iz straha od udaranja otpozadi, kroz grad uvek vozim malo brze od toka saobracaja (ovo se odnosi i na dan i na noc). I bacam pogled na retrovizor svakih 10 sekundi. 4. Van grada u nocnoj voznji najveci problem su mi zivotinje, narocito jeleni. Zahvaljujuci potpunom istrebljenju vukova, mislim da sad u Americi ima vise jelena nego ljudi. Dve stvari pomazu: voziti sporije i voziti sto blize sredisnjoj liniji (ako nesto pocne da istrcava sa strane, tih metar-dva dodatnog rastojanja od ivice puta mogu da budu presudni). 5. Okani se kafe i napitaka s' kofeinom - oni samo drze organizam budnim ali ne i mozak. Ako si umoran, jedini lek je odmor. Piti kafu, Koka-Kolu i sl. je samo zavaravanje - to ne resava problem usporenih refleksa kad je covek umoran. 15-20 minuta odmora je mnogo korisnije. Voznja u grupi: 6. NE BLENI U STOP-SVETLO MOTOCIKLA ISPRED SEBE. Ako on sleti s' puta ili se zakuca u nesto, ode i ti s' njim. Gledaj ISPRED njega, tamo gde osvetljavaju njegovi farovi. 7. Ako ti ovo pod 6 ne polazi za rukom, povecaj rastojanje. Ostalo je vec napisano: toplije oblacenje, proziran vizir, laganeze i - oprez.

Kako je svet mali...

E majstore, ovaj momak u uniformi se isto zove Marko i ima motor kao tvoj... Da to nisi mozda ti???

Odlicna ideja; podrzavam u potpunosti! Samo da podsetim da dosta clanova koji mogu novcano da pomogu zive van granica Srbije, pa bi bilo dobro da se organizuje neki JEDNOSTAVAN nacin na koji i oni mogu da posalju svoje priloge (kao na primer PayPal).

Hvala svima na lepim recima; bas mi je drago da vam se putopis svideo. Samo moram da napomenem da je moja uloga u svemu ovome bila jako, jako mala. Glavni junaci su clanovi Serbian World Team-a, jer su oni i povod, i glavna tema, i inspiracija ovog putopisa. @RSVMillenian: Pozdrav majstore, i nadam se da se vidimo uskoro u Kaliforniji. Kao sto smo pricali ranije, kada budes dosao ovde te ceka motor i jedno dvesta hiljada krivina.

P.S. Komplet-sve slike sa ovog putovanja (ukupno 1700) mozete pogledati u mom onlajn foto albumu: http://motoholic.smugmug.com/gallery/3352164#P-1-15

Posle osam dana i 2500 prevezenih milja (4000 km) stigosmo do kraja naseg puta zajedno. Negde na izlasku iz Denvera iskljucismo se sa auto-puta i stadosmo na benzinsku pumpu. Vreme je da se pozdravimo. Ja htedoh jos jednu sliku s’ Teom, i Vlada uslika nekoliko: I onda krenuh da pomerim motor bukvalno 10 metara; jednom ne stavim kacigu na glavu, i evo sta se desi: Vlada iskoristi priliku da me uslika. Kaze bitanga da posto sam stalno smarao o nosenju kacige i opreme, sada ima kompromitujucu sliku s’ kojom moze da dokaze da ni ja ne vozim uvek u punoj opremi. Pozdravih se sa svima pojedinacno i pozeleh im srecan put. Ovo putovanje je bilo pravi dozivljaj za mene, i osecam se privilegovanim sto sam imao priliku da upoznam Zorana, Cizmu, Eddija, Borka, Teu, Bakija i Vladu, i na skroman nacin ucestvujem u njihovom poduhvatu. Ekipa mi svecano urucuje Zastavu Srbije Ja 'ocu da se slikamo jos jednom, al’ da ovaj put bude i Vlada u grupi I eto... Da sad ne duzim... Popesmo se svak na svoj motor i krenusmo ka ukljucenju na auto put. Ka istoku zajedno jos par milja... putokaz pokazuje iskljucenje za zapad... palim migavac... tim pocinje da trubi i mase mi... ja takodje sviram, podizem tri prsta... malo me nesto steglo u grlu... silazim sa auto puta dok oni nastavljaju ka istoku i ja ih gubim iz vida. Zatim krecem ka zapadu, u noc, nazad za Los Andjeles. The End

Pogled iz kombija Stenovite Planine Kolege Ovaj je previse kul da bi se nasmesio I jos jedan pogled ka Stenovitim Planinama

U podnozju stigosmo i ovog lava: Videli smo ga na Prevoju Independens al’ nismo stigli da ga upoznamo Oregon tablice. To znaci da je bar 1000 milja (1600 km) od kuce. Vidite i sami na cemu. Svaka tebi cast majstore.

Popeli smo se na Planinski Prevoj Independens. Nadmorska visina: 3686 metara. Eddie kaze da mu je to najveca nadmorska visina na kojoj je bio na kopnu. Baki, Borko, ja, Tea i Zoran Obozavaoci Harli Dejvidsona Jos jedan bajker Lep dan: Zoran, Tea, Eddie, ja, Cizma Sneeeg! Jos par fotografija predela: I vreme je da palimo dalje... Jel’ nas vidite? U krivini... ...spustamo se ka podnozju planine.

Sivi asfalt sa zutom trakom u sredini siba ispod mene, sa desne i leve strane zeleno-plavi kaleidoskop. Ponekad je unutar kacige mir i spokoj. Um prazan, bez misli. Skoro stanje Nirvane. To su mi omiljene voznje. A ponekad bujica razmisljanja i osecanja. Lepih. Ruznih. Dosadnih. Zanimljivih. I to su mi omiljene voznje. Danas nije dan Nirvane. Za koji sat stize kraj zajednickog puta sa Serbian World Team-om. Oni nastavlja ka istoku, Cikagu, Evropi, Srbiji; ja nazad na zapad, ka Kaliforniji. I koliko sam ih upoznao za ovih osam dana? Ko su ovi ljudi? Sta traze ovde? I zasto? Sedam godina je proslo od kada se Srbija resila prokletstva koji ju je doveo do propasti. Za tih sedam godina napravila je ogroman napredak. JESTE! Necu da cujem da nije; kako je i dalje tamo sranje, kako se nema para, ima korupcija, nemoze da se putuje, kriminal, ja ne znam posto ne zivim tamo, bla, bla... JESTE napredovala, i to mnogo. Al’ nekako to svet ne primecuje. A ni dosta Srba to ne primecuje. Svet nas i dalje gleda kao genocidne divljake. Rat. Etnicko ciscenje. K’o da je onaj da mu ime ne pominjem jos uvek na vlasti. A demokratski izabrana vlada? A to sto nisakim ne ratujemo? A Exit? A Guca? A nas kajmak, sljivovica, Vlade Divac, gostoprimstvo Srpskog Seljaka (da, sa Velikim slovom), Skadarlija, peceni prasici, obrazovana omladina, najlepse devojke na svetu? Toga nema nigde. Mediji vole samo da pricaju o ratu. Eto, svetski mediji, ili tacnije mediji sa zapada, su nam dodelili ulogu bad guys, i na to smo osudjeni valjda vo vjeki vjekov. I onda pade na pamet nekom Zoranu da to promeni. On ce sa svoja dva ratna druga i propratnom ekipom da obidje svet i saopsti tom svetu da Srbi nisu divljaci. I za taj put ce da se ispruzi da sad ne pricam koliko para (al’mnoooooogo). Da njegovih para. Ne, ne od sponzora. Idealista? Budala? Ne znam. Mozda. Do sad je Serbian World Team presao pola puta oko zemaljske kugle i upoznao dosta stanovnika iste. Tim nije drzao govore, pravio prezentacije, kenjao po novinama... Ne, samo su pruzili svetu ruku i dozvolili mu da ih upozna ovakve kakvi su. Normalne. Kulturne. Bez redenika i vampirskih zuba. Pa je onda taj svet sto ih je upoznao mozda pomislio da ono sto pise u novinama i sto se prica na televiziji nije bas tacno. Mozda Srbi i nisu divljaci... Da, ali svetski mediji, taj CNN, BBC i njima slicni, su jako mocni. Oni svom silom trube o Srbima kao zlotvorima! Sacica motociklista ne moze imati nikakvog efekta protiv takve sile! Jel’? Nema veze. Serbian World Team ima svoju trubu ma kako mala ona bila, i s’ njom svira svoju pesmu. Jes’ da nisu glasni ko CNN i kompanija, al’ bar neko ce ih cuti. A taj neko mozda kaze nekom drugom. Pa ako dovoljno ljudi to uradi, mozda jednog dana i preglasaju medijsku halabuku. A ostali Srbi? U poslednjih par poseta Srbiji primetio sam da je patriotizam dosta splasnuo da se skoro i ne primecuje. I zbog toga mi je mnogo krivo. Ne govorim pri to o mahanju zastavama, uzvikivanju parola i busanjem u prsa. To ne smatram patriotizam. Vec govorim o “tihom patriotizmu”; zelji da se nesto konkretno ucini za svoju naciju, i preduzimanjem kakve-takve akcije ka nekom pozitivnom cilju koji bi doneo korist svima. Mnogo je tesko. Korupcija. Gledamo od cega da zivimo. A da, i moj “omiljeni” izgovor: to je posao za drzavu i nadlezne institucije. Serbian World Team je preduzeo akciju ciji je cilj da se koliko-toliko podigne ugled zemlje u svetu. Molim bez smejanja; i oni sami znaju da ce efekat ove akcije biti vrlo mali, gotovo nikakav. Al’ su bar NESTO preduzeli, i NEKAKVOG efekta ce biti. I sto to svi ne bi uradili? Mislim, ne put oko sveta, al’ bar nesto? Za pocetak da se ne baca djubre po ulici, da se ne pisu grafiti po zidovima, da nam zemlja izgleda lepse, pa kad neko dodje u goste da padne u nesves’ koliko je Srbija lepa. I da se prema strancima ophodimo fino da se oduseve nasom kulturom (a zatim da se prema svojim sugradjanima ponasamo JOS finije, a ne po principu “da mi komsiji crkne krava”). Nije svako Novak Djokovic pa da moze da privuce paznju celog sveta. Al’ svako ima bar NEKU moc da ucini NESTO pozitivno za Srbiju. Eto, ako mogu Zoran, Cizma, Eddie, Borko, Tea (sa svojih 12 godina), Vlada i Baki, sto ne moze svak’? Al’ sve je ovo mnogo lepse rekao Ljubivoje Ršumović u jednoj pesmi koju sam naucio u osnovnoj, i nikad je nisam zaboravio: Domovina se brani rekom I ribom u vodi I visokom tankom smrekom Što raste u slobodi. Domovina se brani cvetom I pčelom na cvetu Makom i suncokretom I pticom u letu. Domovina se brani knjigom I pesmom o nebu Sestrinom suzom majčinom brigom I onim brašnom u hlebu. Domovina se brani lepotom I čašću i znanjem Domovina se brani životom I lepim vaspitanjem. * * * * * I tako bruji u kacigi dok se vozimo po planinama Kolorada... .

Kolorado ne manjka u lepim predelima... ...sto se iz prilozenog da videti. Naravno, nismo bili jedini motociklisti koji se krenuli u osvajanje planina og dana Susreli smo mnostvo motociklista, u glavnom na Harlijima Jos lepih predela I jos Vidi sneg! Jel' pon'o neko skije?

Posle Aspena smo obisli obliznji grad duhova, iliti napusteni grad po naski: Duhove nismo nasli Al’ dobro, nema veze Zatim smo se spakovali ponovo i nastavili uz planinu ka Prevoju Independens

Plan za danas: voznja do Aspena, zatim Planinski Prevoj Independens (Independence Pass), pa za Ledvil (Leadville) i konacno Denver. Prvo stajanje: Aspen. Cuveno skijaliste. Nista od skijanja danas, s’ obzirom da je Avgust, al’ je i dalje interesantan grad za obici, prosetati se, popiti kaficu, itd. Kauboj Eddie i jedan lokalac Cizma uspostavlja prijateljske bilateralne odnose sa lokalnim stanovnistvom Baki i Tea sede, uzivaju

Osmi Dan Subota 18. Avgust 2007 Zorana je probudio telefonski poziv iz Beograda. Zove ga prijatelj koji radi u vladi Srbije, u jednom od ministarstava. Njegova sefica, ministarka u vladi, vec je od ranije cula za Serbian World Team, i pre nego sto su krenuli iz Beograda pozelela im je srecan put. Elem, Zoranov prijatelj je zvao da kaze Zoranu da je sefica-ministarka imala sastanak sa Predsednikom Tadicem i izmedju ostalog pomenula mu Serbian World Team. Predsednik Tadic je zamolio da prenese ekipi pozdrav i da im u njegovo ime pozeli srecan povratak u Srbiju. Predsednik Tadic sa cerkom (slika sa interneta)

Ostatak danasnjeg puta smo odvezli opustenijim ritmom. Uvece smo stigli u Karbondejl (Carbodale), i taman kad smo nasli hotel, poce provala oblaka. Narucili smo picu, a posle pice na spavanjac.

Vlada: “Cek’ da se popnem na motore da vas slikam sa ovim jezerom u pozadini.” To je bila greska... Vlada je sta jednom nogom na sediste jednog motora, a drugom na drugi, tako da se lepo raskrecio... Sto smo mi iskoristili i poceli da ga gadjamo “tamo gde ne treba” sitnim kamencicima ne bi li ga naterali da padne. Eto kako smo zahvalni za njegov trud i rad Ipak nije pao, a i slika je ispala lepo.