Opa, koji je ovo kasino? Ocu i ja tamo sledeci put! Nemojte mi reci da je ovo krupije!? Ijuuu... Cizma je morao na kraju da skoci u fontanu da se malo rashladi

Borko i Eddie Cizma Zoran i Borko Tim, Zoranov poznanik, i neke nepristojne statue Cizma, Borko, Tea and Zoran

Cekaj... Pariz, Holivud... U kom smo ono bese mi gradu? A da, sad se secam... U Rimu.

Eddie Cizma Serbian World Team i Zoranov poznanik iz Vegasa (levo)

Serbian World Team u Las Vegasu: Eddie Cizma Tea, Zoran i Borko

Moj prvobitni plan je bio da ostanem sa timom do Srede. To znaci da bi sutradan bio kraj naseg puta zajedno. U Los Andjelesu me cekala hrpa posla. Medjutim posle onakve “dobrodoslice” u San Francisku bilo mi je trulo da ih napustim ovako brzo... Uostalom vec su me jednom pitali jel’ mogu da ostanem s’ njima jos par dana. Znao sam da im je od koristi da imaju nekog ko dobro poznaje put, moze da im pomogne da stignu od mesta do mesta brzo da bi nadoknadili izgubljeno vreme, i ko prica tecno i Srpski i Engleski. Zoran mi je cak rekao da sad putuje mnogo opustenije kad ne mora da razmislja o mapama, putokazima, restoranima i hotelima svaki dan. I na kraju odluka da ostanem sa timom jos nekoliko dana nije bila teska... Okrenuo sam mog asistenta u Los Andjelesu i rekao mu da otkaze sve sto smo imali zakazano do kraja nedelje. Ostao mi je samo jedan projekat kojeg sam morao da zavrsim u naredna dva dana, al’ posto sam poneo sa sobom laptop bio sam siguran da cu moci da ga zavrsim u pauzama dok putujemo. Saopstih Zoranu da ostajem s’ timom do Subote dok ne stignemo do Denvera, sto su i on i ostatak tima prihvatili s’ odobravanjem. Te veceri, do duse, necu moci s’ njima u obilazak Las Vegasa, nego cu morati da ostanem u hotelu za kompjuterom da bih zavrsio sto vise od posla. Utom se Zoranu javi telefonom jedan njegov poznanik koji zivi u Vegasu, pa se dogovorise da se nadju i zajedno odu u obilazak. Taman fino. Oni odose, a ja ostadoh u hotelu da radim. U tom vidim da imam poruku na mobilnom od Perija iz Arizone koji me je zvao predhodno vece. Kaze da ga apsolutno ne mrzi da vozi 200 milja od Feniksa do Vilijamsa da bi se susreo s’ nama sutradan. Super! Izgleda da se stvari konacno odvijaju kako treba!

Zatim je usledila uobicajena procedura: nasli smo hotel, preneli stvari s’ motora u sobe, pa zatim otisli na veceru. Taman da sednemo za sto, kad nam pridje jedan od kelnera... “E, pa vi pricate Srpski. I ja sam iz Srbije!” Zove se Igor i dosao je u Ameriku pre samo par meseci. Ajde majstore sedi s’ nama! Ekipa mu ukratko opisa svoj put; on ne moze da veruje; iz Srbije do Las Vegasa na motorima?! Daj da vidi motore... Kad je video tablice BG samo sto nije pao u nesves’ Igor Onda smo se vratili nazad u restoran i nastavili klopu. Junak veceri je bio Borko Ovaj restoran na svom meniju ima nesto sto se zove Monster Burger. To je hamburger velicine kao pola fudbalske lopte. Ako pojedes ceo, dobijes priznanje od restorana. Borko je prihvatio izazov, narucio je Monster Burger i pojeo ga celog (a kad kazem da je bio k’o pola fudbalske lopte, u opste ne preterujem!) Igor, Eddie, ja, Cizma, i Borko koji sa ponosom drzi svoje gurmansko priznanje

Malisanov tata je hteo da se slika sa bajkerima... Vazi, bajkeri vole da se slikaju... A lav koji se dovezao s’ limuzinom je hteo da se slika sa motorima... ...pre nego sto se vratio u svoju limuzinu. Kralj Las Vegasa

Vidim ja da ce ovde biti jos slikanja... I naravno... A sad iz drugog ugla

Taman da krenemo dalje... ...kad se ovo cudo uparkira pored nas. Sta je vece, limuzina ili moj nos?

Tu nam pridje ovaj buduci bajker i njegova mama nas upita dal’ sme da se slika na motoru. Definitivno budici motociklista! Reko' bih enduras!

Stadosmo pored Welcome znaka radi slikanja: Zoran kaze aj’ da napravimo neku blesavu fotografiju... I eto... Zoran i Tea Baki

Stigosmo do granice sa Nevadom malo ranije no sto smo planirali Jadnog Vlade nikad nema na grupnim slikama posto je on fotograf... A zatim posle krace pauze brzo smo odvezli ostatak puta do:

Evo ga opet dzinovski mrav Grupna fotografija Jos jedna I jos jedna

Mene je do duse malo brinulo ovo... Narocito kad je pocelo da izgleda ovako... Al’ na kraju se nebo razvedrilo i ostatak puta do Vegasa je bio OK.

Ka istoku Putem 58 Susreli smo dosta kamiondzija... ...koji nam nisu predstavljali problem

Utom nas Mark i Karmen sustizose Primetio sam ih u retrovizoru i mislio da ce nas obici Medjutim oni se ubacise u nasu kolonu, sa ociglednom namerom da sa nama odvezu jedan deo puta Lep gest. Eto, konacno smo naisli na fin svet... Mark i Karmen Tako smo vozili zajedno oko sat vremena, dok nismo stigli do raskrsca Autoputeva 58 i 14. Mark i Karmen ukljucise desni migavac, i krenuse ka iskljucenju za 14-Jug. Mi svi pocesmo da im sviramo i masemo, a oni nam odgovorise uz sirok osmeh. Goldving ubrzo nestade sa vidika i mi nastavismo Autoputem 58-Istok.

Pozdravismo se sa Mark i Karmen i nastavismo dalje. Uh, moram da kupim manju kacigu... Tek sad vidim da u ovoj izgledam kao dzinovski mrav... Zoran uziva Cizma i Borko Eddiju ocigledno ne odgovara temperatura... Na toj deonici je bilo 107 stepeni Farenhajta (42 Celzijusa)

Vlasnici su ovo dvoje, Mark i Karmen (Carmen) Lepo smo se ispricali sa njima... O motorima, o putu oko sveta, o Goldvingu sto moze da vuce prikolicu sa kamp-kucicom... Ajde da se slikamo... Ajde. Upitam ih gde su se uputili. Mark kaze Kamp Pendelton (Camp Pendleton). Posto znam da se tu nalazi velika Marinska baza, pitam ga jel’ Marinac. Mark kaze jeste, sluzio je aktivno u Marincima niz godina a sada je u rezervi. “E, pa ovi momci su takodje bivsi vojnici,” jekoh ja, i odmah se ugrizoh za jezik. “A, pa predpostavio sam. Izgledaju kao vojnicine,” rece Mark. “Vojska Srbije?” “Da, specijalci” rece Cizma “Jel’ smo nekad ratovali jedni protiv drugih?” upita Mark. O sjajno, bas divna tema... “Jesmo” odgovori mu Cizma. Ocekivao sam da ce razgovor sad vec brzo otici u kurac, al’ za divno cudo to se ne desi. Dva bivsa profesionalna vojnika su nastavili da caskaju sasvim prijateljski. Obojica vole motore, i drugo nije toliko bitno. I dok sam slusao njihov razgovor, razmisljao sam, zar nije bolje ovako, nego ono preko nisana? Ovom svetu zaista treba vise motocikala a manje mitraljeza.

Dok smo jeli, ovo cude se uparkiralo pred restoran: Da, to je Honda Goldving (Honda Goldwing) sa malom kamp-kucicom. Naravno, morali smo da je detaljno razgledamo

Klopa... ...obavezno mora da se slika Svi su super raspolozeni i jedva cekaju da vide Las Vegas. Mene je uhvatila paranoja da cemo da naletimo na jos kretena i da imamo jos neprijatnih dogadjaja, al’ precutim da ne kvarim raspolozenje. Kelnerica Restoran-Frizerski Salon. Obe kelnerice su bile fine (ovde jedna popravlja frizuju svojoj koleginici). Restoran Ijuuuuu! Dosta bre vas dvoje!

Cetvrti Dan Utorak 14. Avgust 2007 Ustajanje, tusiranje, pakovanje motora... Vidi, imam poruku; neko me zvao u sred noci. Kaze zove se Peri (Perry). Iz Arizone. Video temu na ADV Rajderu, pa hoce da pozove tim na veceru kod sebe kuci ako prolaze kroz Feniks (Phoenix). Ako ne prolaze, onda bi se susreo s’ njima negde u Arizoni. Tim ne prolazi kroz Feniks, ali prolazi kroz Vilijams (Williams) koji je od Feniksa 200 milja (320 km). Pa Peri ako te ne mrzi da vozis toliko samo da bi se upoznao s’ timom, onda si stvarno laf. Pozovem broj koji mi je ostavio, i ostavim mu poruku posto se ne javlja. Valjda ga nece mrzeti da vozi 2 puta po 200 milja... Stvarno je vreme da ekipa pocne da upoznaje neke finije ljude u ovoj drzavi... Palimo motore i krecemo ka Las Vegasu. Blizu Bejkersfilda (Bakersfield) ugledamo ovo kamionce... ...Baki gotivi ovakve antikvitete... ...pa posto je parkiran ispred restorana, taman da stanemo tu da doruckujemo.

Hvala svima na lepim komentarima! Probali smo, ne brini... Nije upalilo. Veceras (Petak) po mom, iliti sutra (Subota) po Beogradskom vremenu. Brate moj, bez obzira na sve, meni je ovo bio jedan od najboljih putovanja. I bas bih voleo da sam sa vama isao od pocetka, pa makar i peske.

Vec si prava bajkerka. 20 hiljada km na skuteru? Skidam kapu!

Svaka cast ovom svesteniku! I bas lepo napisan clanak. Al' sto ima pakosnih komentara, sacuvaj Boze! Evo upravo sam tamo napisao i svoj komentar u korist popa Branislava, pa se nadam da ce ga Kurir objaviti na sajtu...