po logici bi "service weight" trebalo značiti prazan bez tečnosti.....a možda i grešim... Moguće, ne znam. Ja kontam da je možda bez goriva ali sa ostalim tečnostima (rashladna, ulje, akumulator, itd.). Gledao sam na njihovom UK sajtu, ali ne piše nigde definicija...

Kako što u rangu standardnog? Zato što ima približno isti rezervoar kao i standardni GS (23 litra vs. 20 litara) i isto nema nikakvu zaštitu oko rezervoara i agregata kao ni standardni GS. GS Adv ima znatno veći rezervoar, plus metalne šipke oko rezervoara i agregata. Ako ćete da pravite poređenje, onnda se bar potrudite da poređenje bude fer. I kako nije neka razlika? 261 kg "service weight" (i dalje ne znam šta im je to), naspram GS-ovih 203-229. I naravno da nisu merili dodatnu opremu i kofere; to ne radi ni jedan proizvođač, svi gledaju da smute nešto da prikažu što manju težinu a ne što veću.

256 kg sa punim spremnikom goriva (33 lit).....223 kg bez goriva To je GS Adventure. Ova Super Tenera sa svojih 23 litara goriva, je u rangu standardnog GS-a koji je težak 203 kg prazan i 229 pun.

Gle, piše na prethodnoj stranici.

Da lakše propadne u zemlju.

Razočarenje. Slon od 261 kg. I šta je to sad "service weight"? ???

Kolega vladas je već odgovorio na pitanja; ja samo da napomenem da ću raditi zamenu ulja u viljuškama ovih dana, pa ću uskoro postaviti slike. Sada pokušavam da završim u onoj mojoj temi o održavanju deo o proveri ventila. Bravo. Ne razumem ljude kojima je svaka ušteda bitnija od kvalitetnog održavanja.

Posle doručka, naša srpsko-filipinska ekspedicija je bila spremna za pokret. Zaključasmo motor, ostavismo na njemu kacigu, natovarismo rance na leđa, i krenusmo u osvajanje klanca reke Virdžin!

Posle jednosatne vožnje zemljanim putem stigosmo do starta. Vreme za doručak. A za doručak smo poneli specijalno iz Los Anđelesa: Kristin kaže da ima isti ukus kao i paté u njenim rodnim Filipinima.

Ubrzo zatim napustismo asfalt, krenusmo zemljanim putem ka našem odredištu. Ovo mi je prvi i jedini put u životu da sam vozio bez kacige. Ali pošto konstantno popujem drugima o važnosti opreme znao sam da će me zbog ovoga posle prijatelji zezati. Put je bio malo mokar, ali ništa strašno.

Ostavivši Kristinkin motor i jednu kacigu u kampu, krenusmo mojim ka startu naše ekspedicije. Vijugavi asfaltni put je bio kratak, ali sa toliko lepih pejsaža da smo morali da se zaustavimo par puta radi uživanja u pogledu.

Otkrismo i jedan mali neplanirani problem: kacige. Sa sobom kroz reku ih sigurno nećemo nositi; ako ih ostavimo u kampu, onda do starta moramo da vozimo bez kaciga. Ako ih ponesemo sa sobom i ostavimo na startu, onda kada se budemo vraćali sa cilja do starta po moj motor nećemo imati kacige. Nijedna varijanta mi se nije svidela, pošto sam zakleti protivnik gologlave vožnje. No, nekog sjajnog izbora nismo imali, pa se odlučismo na kompromisno rešenje: jednu kacigu ostavljamo sa Kristinkinim motorom, a jednu nosimo sa mojim. Kristin će nostiti kacigu i tamo i nazad, a ja ću voziti bez.

Prvo smo spakovali višak stvari, i potrpali ih na Kristinkin motor koji ostavljamo u glavnom kampu. Pošto naravno stvari i torbe nemamo kako da zaključamo, ja sam upotrebio moj patetnirani sistem protiv krađe: pokriješ stvari običnom ciradom, i pošto onda lopovi ne mogu da ih vide, one ništa ni ne ukradu: Zar nije genijalno? ;D Planiram da ovaj moj sistem uskoro počnem da prodajem u Srbiji pa će onda i tamo krađa biti iskorenjena.

Naš problem je sličan: Iz glavnog kampa treba da se odvezemo do starta naše trase. Zatim pešaka kroz reku do finiša, pa od finiša nazad do kampa. Imamo dva motora, plus rance i opremu; motori naravno ne mogu kroz reku, a da vučemo sve stvari sa sobom isto ne ide. Gde i kako sve rasporediti? Plan: Kristinkin motor ostavljamo u kampu sa viškom opreme. Idemo zajedno mojim motorom od kampa do starta trase (50-ak km). Tu ostavljamo moj motor i krećemo niz reku. Kada stignemo do finiša, tu postoji (tako su nam rekli) neki kombi koji može da nas doveze nazad do kampa. Onda ćemo da uzjašemo zajedno Kristinkin motor koji smo ostavili u kampu, pa da se odvezemo ponovo do starta gde smo ostavili moj motor, pa da se onda sa oba motora vratimo nazad u kamp. Komplikovano? Naravno.

Dan 3 – početak ekspedicije. Ustadosmo pre petlova (opet figurativno jer ih ni ovde nema). Dok smo pakovali šator krenusmo da rešavamo zadatak iz matematike iz osnovne škole: ide čovek i sa sobom vodi vuka, ovcu i džak kupusa. Dođe do reke i treba da je pređe, al' tamo mala skela koja ne može da primi sve, već samo njega plus još jedno. Kojim redosledom treba da prebaci vuka, ovcu i kupus a da neko nekog ne pojede? (Rešenje: prvo će da prebaci ovcu, a ostavi vuka sa kupusom; onda će da se vrati po vuka, prebaci ga na drugu obalu i ostavi samog, a ovcu vrati nazad. Onda će ovcu da ostavi na prvobitnoj obali samu a kupus prebaci kod vuka, i na kraju se vrati po ovcu.)

Šta radi mlad svet kada padne mrak? Pa zna se – kreće u ludi noćni život! Jiiiihaaaaaaa! Posle ove lude žurke otišli smo na spavanje. Sutra nas čeka naporan dan.

Kada završismo sa klopom, pošto je bilo još dovoljno svetlo, odlučismo da se malo provozamo kroz Nacionalni Park. Put je crvene boje! Predpostavljam da je građen od materijala iz okoline pošto ta boja preovladava svuda okolo. Na jednom uzvišenju sačekasmo zalazak sunca... ...pa se vratismo nazad u kamp.

Naš šator je bio malo skromniji: A pogled iz šatora: Dok smo večerali sunce se spustilo ka horizontu. Onda je planina izgledala ovako:

Završivši neophodnu papirologiju ("...dobrovoljno preuzima odgovornost za svoj život na sebe; uprava Nacionalnog Parka nije odgovorna ako se povredi, udavi ili pogine..."), Kristin i ja se uputismo u glavni kamp. Dobili smo jedno od poslednjih mesta; izgleda da iako nije vikend, Nacionalni Park Zajon je baš bio popularan tih dana. Naše kamp mesto. Naš prvi komšija, Dik. Njega i njegovu ženu smo prestigli nekoliko puta na putu od Vegasa do ovde; kada bi mi stali da se slikamo pored "dobrodošli u…" znaka, njih dvoje bi nas prestigli, onda mi njih, i tako sve do ovde, gde se igrom slučaja nađosmo jedni pored drugih u kampu. Inače, Dik i njegova žena ne samo da imaju preudobnu lađu od motora (Honda Goldving), već vuku i malu prikolicu koja je ustvari mini kamp-kućica sa sve krevetom. Evo ovako izgleda rasklopljena: To se zove putovati sa stilom.

Deo Parka koji smo želeli da istražimo je pod posebnom zaštitom i kontrolom. Maksimum 16 ljudi dnevno mogu da dobiju dozvolu da tuda planinare. U pitanju je klanac reke Virdžin, dugačak oko 26 kilometara. Ide se nizvodno, *kroz* samu reku. Negde oko jedne trećine trase je suva staza, dok se dve trećine hoda kroz vodu, dakle baš kroz korito reke. Naš plan je bio da tih 26 kilometara podelimo na dva dana, kampujući negde na sredini trase. U upravi Parka nas je čekalo neprijatno iznenađenje. Sve dozvole za kampovanje za sutradan na toj trasi su već bile rasprodate. Ostale su još dve dozvole za planinarenje *bez kampovanja*, ali onda moramo da savladamo svih 26 kilometara u jednom danu jer ne bi imali gde da prespavamo. Našli smo se u dilemi... 26 kilometara je mnogo hodanja pogotovo jer se većim delom hoda *kroz vodu*, plus nosimo rance sa sobom. Kad jednom krenemo da se spuštamo niz reku, nema više nazad, i nema više gde da se odustane – ne postoje staze sa strane koje odvode iz klanca, nego mora da se odhoda cela trasa do kraja. Samo šest mesta su bezbedna za spavanje/kampovanje (i već su rasprodata k'o što rekoh), jer je klanac uzak i nivo reke podložan naglom rastu. Tip iz uprave Parka sa kojim smo razgovarali nas je uveravao da cela trasa može da se pređe za jedan dan ako krenemo dovoljno rano. Kristin i ja smo bili skeptični, ali nam se nije vraćalo nazad za L.A. bez da smo obavili našu ekspediciju. Posle dosta premišljanja, uzesmo te poslednje dve jednodnevne dozvole za sutra.

U Nacionalni Park stigosmo u kasno podne. Registrovali smo se na prijavnici... ...pa otišli u upravu Parka da uzmemo dozvolu za sutrašnji poduhvat.

Zajon se, kao što ranije rekoh, nalazi u saveznoj državi: …u koju ujahasmo oko podne. Juta (Utah) je jedna od mojih omiljenih američkih država. Pogotovo njen južni deo je toliko lep da se svaki put oduševim kao dete u poslastičarnici. Kažu ljudi da slika vredi hiljadu reči. E pa evo: Ja Kristin... Opet Kristin... I opet... I opet Kristin. Pa malo ja. Pa Kristin I još jednom Kristin.

Dan 2. Sveži i odmorni ustadosmo sa prvim petlovima (figurativno rečeno jer ih u Vegasu nema), pa odmah put pod točkove. Toplo i prijatno vreme je bilo idealno za vožnju. Ostavismo Vegas za sobom, a posle nekih sat vremena vožnje napustismo i državu u kojoj se nalazi: I uđosmo u: U Arizoni se nismo zaustavili ni jednom. Udarili smo po gasu da bi što ranije stigli u Zajon, jerbo tamo naći mesto u kampu ume da bude problem.

U Las Vegas smo stigli oko ponoći, kao što smo i planirali. Sada sledi kratka lekcija na temu "Kako odsesti u fensi hotelu za smešno male pare" Las Vegas je jedna od Top 5 najpopularnijih destinacija u Americi. Konckarnice i velelepni hoteli su nešto po čemu je ovaj grad svetski poznat. $300 za noćenje je neki prosek za običnu sobu ($600+ za apartmane), ako slobodnu sobu negde možeš naći. Jer bez obzira na to što Vegas ima preko 100 hotela, umeju da budu dupke puni. Ali... To je tako samo vikendom. Radnim danom, Vegas je polu-prazan. A velelepni hoteli, da ne bi zvrjali prazni, onda nude popuste. Recimo ako je soba obično $300, radnim danom može da se nađe i za $100. Ali... Ako se čovek pojavi kasno uveče, onda ume da bude još jeftinije. Jer hotelski menadžeri krenu ujutru sa višom cenom, pa što više dan odmiče sve je više spuštaju. Tako da negde oko ponoći može da se nađe soba i za... $30 Tu cenu pogodih telefonom sa benzinske pumpe na ulazu u grad, u fensi kasino-hotelu Escalibur, koji se nalazi u samom centru Vegasa. Ali... Kada je Srbinu dovoljno pogađanja i cenjkanja? Stigosmo u hotel, parkirasmo motore u hotelsku garažu, i uđosmo u prostranu kockarnicu. Naravno, recepcija je na suprotnoj strani od ulaza. Mislim da smo pešačili jedno 100 kilometara kroz svetleću, zvečeću šumu džekpot aparata, vukući sa sobom torbe, kacige i jakne. (detalj hodnika) Na recepciji nas je dočekala umorna recepcionarka koja je očigledno završavala smenu. Baš kao što sam se nadao... Priđoh joj uz osmeh i poželeh dobro veče. Rekoh da imamo rezervaciju, i da ne bih morao da slovo-po-slovo diktiram moje ne-američko prezime, dadoh joj vozačku da samo prekuca. Uz vozačku joj dadoh i $10. Pogleda me iznenađeno. "Ah," rekoh, "uštedeli smo pare jer smo sami nosili torbe pa nismo morali da plaćamo nosača" (ovo je fensi hotel kao što rekoh). "A i umorne recepcionarke koje stoje na nogama po ceo dan valjda zaslužuju napojnicu," dodah uz osmeh. Ona se malo stidljivo nasmeši i reče "hvala". Nastavismo da ćaskamo dok je kuckala u kompjuter moje informacije. U pogodnom trenutku je upitah jel' hotel pun. "Skoro potpuno prazan," reče mi ono što već znam. "Zar i apartmani?" upitah naivno. I apartmani. "I oni sa đakuzijem?" Svi apartmani imaju đakuzi. "A koliko bi neki gost morao da doplati za apartman?", nastavih opet naivno. Ona me pogleda ispod oka uz osmeh, pa poče da nešto prekucava u kompjuteru. Onda zavereničkim glasom reče – "ništa," i dade mi ključ. I tako, za $30 hotelu i $10 recepcionarki, dobismo ovo: Sa pogledom na ovo: Ah, ali ko bi pomislio da ovakav podli plan može da upali? Možda samo neki binsr koji je i sam, kada je pre 17 godina došao u Ameriku trbuhom za kruhom, radio 2 godine u fensi hotelu na recepciji dok nije uštedeo pare za koledž.

Kao i obično, put do Vegasa je bio dosadan da dosadniji ne može da bude. Čovek ne mož' ni da jurca tuda jer policije ima na svakom koraku – vrebaju nestrpljivu raju koja vozi do daske ne bi li što pre stigla u Las Vegas da tamo spička svoj teško stečeni novac u jednoj od mnogobrojnih kockarnica. Inače, par godina ranije na ovoj deonici mi se desilo prvi i jedini put u životu da zaspim na motoru. Dakle put ne da je dosadan, nego je opasno-po-život dosadan. Na pola puta do Vegasa se nalazi gradić Bejker (Baker). U sred pustinje. U njemu se nalazi najveći termometar na svetu; pojedini mali američki gradovi pokušavaju da privuku turiste na sa najglupavijim atrakcijama. U Bejker smo stali, ne zbog termometra, nego da natankamo gorivo i večeramo. Kristin na benzinskoj pumpi. Eno ga termometar iza, desno. Klopa je bila u restoranu "Ludi Grk". Grk mora da je stvarno lud, kad je iz onako lepe zemlje kao što je Grčka došao u ovu pustaru da otvori restoran. Klopa naravno veze nema sa Grčkom, al' dobro 'ajd sad.