Bravo, to se traži! Evo jedna i od mene... Kristin i ja; najjužnija tačka poluostrva Baha; Meksiko. Januar 2009. Ova slika mi je draga jer je ovo bilo Kristinkino najduže putovanje njenim motorom do tada – preko 3.900 kilometara, i junački je sve odvezla, za medalju. Slikano na ulazu u San Hoze Del Kabo, gradiću koji je najudaljeniji od našeg starta – oko 1.600 kilometara od američko-meksičke granice.

Tema je očišćena od slika koje nemju veze sa motorima i od spamovanja, tako da sada može da se nastavi. Da ne bi imali ponovo problema i neprijatnih rasprava, da napomenem da su pravila lepo napisana na prvoj strani. Onda sam morao da ih opet ponovim, pa onda i treći put. Pošto ni to nije bilo dovoljno, onda je ponovljeno i četvrti put, i peti, a bogme i šesti. Ponavljali su i drugi Forumaši... i mislim da je sada više dosta. Ponavljam pravila po sedmi i poslednji put: 1. Na fotografiji mora da se vidi motor, ili deo motora, ili senka motora. Slike gde je samo pejsaž nas ovde ne zanimaju. 2. Na fotografiji ili (A) moraš da budeš ti, ili (B) mora da si je ti slikao. Dakle fotke sa neta ili od ortaka ne dolaze u obzir. 3. Postavi maksimum DVE slike po stranici. Znači tek kad ova tema predje na drugu stranicu možeš da postaviš sledeće dve. Razlog za ovo je što neki od nas imaju gomile slika, a neki samo par, pa da ne dominiraju celom temom isti članovi. 4. Poželjno, ali ne obavezno, napiši ukratko zašto si odabrao/la tu fotku. Od sada svaka poruka ili slika koja se kosi sa pravilim će biti obrisana bez upozorenja i pardona. Tema je zamišljena da bude u neku ruku The Best of BJB - mesto gde možemo da uživamo u najlepšim slikama naših Forumaša. Hajde da se svi potrudimo da to i bude.

Urađeno. http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=50194.0

Konkretno kroz reku nema ničega opasnog. Ostatak parka, kao uopše i država Juta, ima nekih opasnih zverki ali se sve klone ljudi. Puma na primer je prisutna u svim planinama Jute i Kalifornije, ali one toliko izbegavaju ljude da ih je gotovo nemoguće videti. Kojoti se ne približavaju ljudima; napadaju manje životinje; umeju da napadnu recimo psa ili manju domaću životinju. Paukovi... u Juti nema opasnih; u Kaliforniji ima crnih udovica. One isto izbegavaju ljude, ali vole tamna i 'ladna mesta; dakle ne ostavljaš čizme ili cipele ispred šatora noću, jer umeju tu da se sakriju, pa ujutru navučeš cipelu, uplašiš je i – cap. Škorpije... mahom u pustinji, a po planinama ih nema. Zmije... zvečarka je najčešća. Isto izbegavaju ljude, i ako joj se nehotično približiš prvo počinje da zveči repom da te otera. Najopasnija zverka, što se nas tiče, su jeleni. Toliko ih ima da je to neverovatno, i iskaču po putu kao sumanuti. Ako si u kolima OK, ali na motoru... :o

Ja ne razumem nikoga ko sebe definiše po tome protiv čega je. Takođe ne razumem da na sajt zaljubljenika u motore neko dolazi da prosipa mržnju o motorima. Dovoljno je videti da je prednji točak od 17 inča da se zaključi da motor nije pravljen za off road. Meni je od prvog momenta kada sam video ovu novu Multistradu palo na pamet da je Dukati napravio novi tip motora – putni supermoto. Meni se mnoooogo sviđa, al' ga ne bih ter'o po džombama.

Nemoj da se ljutiš, ali bar meni je malo dosadilo da odgovaram na veoma opšto pitanje kao što je "šta mislite o ovom motoru". F650 i F650GS smo baš dosta prežvakali na Forumu i treba samo malo prelistati. Doduše, uvek sam više nego srećan da odgovorim na neko konkretno i precizno pitanje. Ali ajde... Kada budeš prelistavao teme ispod imaj u vidu da su F650 i F650GS jedno 90% isti. Najveće razlike su to što F650 ima karburator a F650GS ubrizgavanje, i pozicija rezervoara (F650 na uobičajenom mestu a GS ispod sedišta). Dakle sve što na Forumu nađeš za F650GS odnosi se jedno 90% i na F650. Elem: Evo ti mišljenja vlasnika F650: http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=34290.0 Mišljenja vlasnika F650GS: http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=38974.0 Na šta obratiti pažnju pri kupovini: http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=23076.msg591767#msg591767 Opšte diskusije i prdoklaćenja: http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=13164.0 http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=9414.msg124470#msg124470 Moja tema o održavanju koju još nisam završio al' nastavljam za koji dan: http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=41867.0 Evo ti i jedan putopis kad ti ovo gore dosadi: http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=49169.0 Srećno.

Hvala svima na lepim komentarima. Dušane, paštetu sam našao u jednoj Jermenskoj radnji u Los Anđelesu. Naravno da je "domaća kuhinja" najbolja. ;D Aco, nije zabranjeno divlje kampovanje, nego smo se uželeli kreveta i tuša. Kristin je bila toliko umorna da to ne umem da opišem, a moteli u ovom delu zemlje smešno jeftini pa se ni meni baš nije razapinjao šator po mraku u nekom žbunju.

Statistika puta Pozdrav, i živeli!

Ali nema veze – mi smo Robinzoni, pa i pored skoro neizdržljivog umora nije nam teško da upalimo motore, i krenemo sad već po mraku ka Los Anđelesu. Naćićemo usput neki motel, a možda i neki restoran koji je još uvek otvoren. U motelu ćemo naći udoban krevet, i tuš sa toplom vodom. A sutradan kada se naspavamo, i ustanemo mnogo kasnije nego petlovi, nastavićemo da opušteno jašemo kroz crveno-zlatne predele Jute, i listati u glavi slike naše ekspedicije. Nacionalni Park Zajon ostaje iza nas, i u njemu bistra reka Virdžin, a pred nama je topla Kalifornija i još mnogo budućih avantura zajedno.

U glavnom kampu, naravno nema mesta – opet navala turista. Znači nemamo gde da spavamo.

Kraj avanture? A ne, pa to bi bilo previše jednostavno. Podsetimo se mape sa početka priče: Dakle, stigli smo do finiša, a minibus nas je dovezao do glavnog kampa. U glavnom kampu nas je čekao Kristinkin motor......a moj je ostao na startu rute. ;D Dakle, mrtvi-umorni, raspakivanje, prepakivanje, pa po moj motor. Oboje na Kristinkin motor, pa sat vremena do početka trase. Tamo smo našli moj SixFiddy onako kako smo ga i ostavili. Onda sa oba motora sat vremena nazad do glavnog kampa. Kristin

Uređena suva staza, nekih pola sata pešačenja, i sve više i više turista sa foto aparatima. Ah, ali oni nisu Robinzoni kao Kristin i ja! ;D Oni su došli minibusom samo na kraj kanjona da se slikaju, a mi smo dva dana forsirali podivljalu reku kao Partizani, borili se sa divljim leptirima, i spavali pod vedrim nebom uz logorsku vatru. Ne znaju ovi turisti kako je to biti Robinzon. Utopismo se polako u raju, i na kraju suve staze nađosmo i minibus. Sjajno – 3-4 kilometara do kampa nećemo morati da idemo pešaka.

Dva dana, i 26 kilometara hodanja kroz reku. Kada smo ugledali znak koji označava kraj rute i pokazuje na suvi puteljak ka izlazu iz kanjona, oboje smo imali osećaj trijumfa, kao da smo upravo završili neku veliku trku ili neki važan poduhvat. Naravno, poduhvat je bio veliki samo za nas, ali to je najbitnije, zar ne?

Ostatak naše ekspedicije Kristin i ja provedosmo sami. Konstantan ali ne ubitačan tempo, redovne pauze za odmor, i uživasmo i u ovom danu i pored umora i Kristinkine iscrpljenosti. Čak i kada ovo kucam lepo mi je oko srca podećajući se na taj dan.

Na nekim mestima voda je bila duboka, ali smo sad po danu lako pronalazili dovoljno plitke podvodne "staze". Posle nekog vremena dečki iz San Dijega su nas sustigli i prestigli. Ne zapamtih im imena, sram me bilo.

Kanjon je bivao sve lepši; vreme opet toplo i prijatno, voda prijatno hladna. S' vremena na vreme bi naišli na mali "problem" koji bi morali da rešimo... ...a i upoznasmo se sa jednim lokalnim stanovnikom koji takve probleme nije imao...

Poučeni jučerašnjim iskustvom, krenusmo jačim tempom. Ali to nije dugo trajalo. Jel' se vidi na ovoj slici koliko je Kristin bila "odmorna"? Bilo mi je žao što je još uvek bila toliko "crknuta" od juče. Iako je govorila "ma nije mi ništa" bilo je očigledno da se jedva drži na nogama. Iako se u početku protivila, dogovorismo se da ipak ublažismo tempo i da pravimo redovne pauze svakih sat vremena.

Dan 4 – finiš ekspedicije. Kristin i ja smo se probudili prvi. Osećali smo se orni i odmorni da što pre nastavimo našu ekspediciju. U stvari, ja sam bio oran i odmoran; Kristin je bila baš iscrpljena prethodni dan, i to se još uvek videlo na njoj. Pogled sa malog uzvišenja gde smo prespavali. Spakovasmo se, doručkovasmo na brzinu, i pozdravismo se sa momcima iz San Dijega. Zatim rance na leđa, pa zagazismo ponovo u reku. Pogled u nazad, ka malom vodopadu preko puta kamp mesta.

Bauljanje uzvodno je trajalo oko sat vremena. Jel' sam pomenuo da hodanje kroz reku po mraku nije baš prijatno? A to da smo hodali ceo dan i da smo bili prilično umorni? Korak po korak, kao dva slepca koji vode jedan drugoga... Kada smo naišli na plići deo reke i osetili u vazduhu miris dima logorske vatre, obradovali smo se k'o mala deca. Dobauljasmo do poslednjeg kamp mesta koje smo prošli; tu nas dočekaše pomalo zbunjeni momci koje smo videli ranije: "Nismo očekivali nikog da naiđe uzvodno!" Oni se prepali da smo Park Rendžeri koji su došli da ih kazne zbog paljenja logorske vatre što je zabranjeno. Objasnismo im problem, i oni nas pozvaše da im se pridružimo i tu prespavamo. Kamp mesto jeste bilo malo, ali dovoljno za nas šestoro. Nalazilo se na malom uzvišenju, koje je ustvari bilo poveća stena. Ostatak večeri smo proveli uz logorsku vatru sa njima, prepričavajući doživljaje. Njih četvorica su takođe iz Kalifornije, iz San Dijega. Ponudili su nas viskijem i klopom; mi smo im napunili flaše i čuturice vodom. Bili su ostali skoro bez vode, a mi smo sa sobom poneli malu pumpu sa filterom za prečišćavanje pa smo mogli da koristimo rečnu vodu do mile volje. Kristin je prva otišla na spavanje jer je bila mrtva umorna. Ja ostadoh još malo da divanim sa dečkima, dok i meni kapci ne postadoše preteški.

Hodanje kroz reku po mraku nije ni prijatno ni romantično. Prvi problem je to što se ama baš ništa ne vidi. Dakle mrkli mrak, bez tračka svetlosti; zbog dubine kanjona do nas nije dopirala ni mesečina a ni zvezde. Drugi problem je neravnomerno korito reke; ovaj deo toka je brži i širi, a dno puno rupa i virova. Naše kretanje je dakle bilo sporije od mrava. Štap pred sebe kao slep čovek, pa opipam prvo dno da vidim da nema rupa, pa napravim korak, pa opet opipavanje, pa opet korak... Ja prvi, Kristin za mnom. Imali smo sa sobom baterijske lampe koje se nose na glavi ali su bile od skoro nikakve koristi. Nisu bile dovoljno jake da osvetle dno reke, pa nismo mogli da vidimo rupe, nego samo da ih opipavamo štapom. Bauljanje po mraku je trajalo možda pola sata, i onda dođosmo do zaključka da je ovo totalna ludost. Naišli smo na nekoliko virova koji su bili dovoljno duboki da je bilo nemoguće dodirnuti dno štapom. Samo bi falilo da se neko od nas oklizne i padne sa sve rancem na leđima, pa da se podavimo k'o mačići. Odlučismo da je nastavljati dalje totalno nebezbedno. Jedino razumno rešenje koje nam je ostalo je da se okrenemo i vratimo uzvodno do poslednjeg kamp mesta koje smo prošli, pa da pitamo momke koji tu kampuju da podele svoje kamp mesto sa nama. Nismo mislili da će biti problem s' njima, nego da li je kamp mesto dovoljno veliko; nekoliko mesta koje smo ranije prošli su bili jedva nekoliko kvadratnih metara suve površine. Okrenusmo se nalevo-krug, i krenusmo natrag.

Здравей! Добродошао на форум! Ја овај мотор нисам никада видео, али надам се да ће ти се јавити неко ко га има да ти одговори на питања.

Radi se o dva različita agregata: dvocilindrični bokser (svi modeli koji počinju slovom R) i redni četvorocilindrični (svi modeli koji počinju sa K). BMW-ova tradicija su motocikli sa bokser agregatom – prvi motor koji su proizveli 1923 je bio bokser. Dakle takve agregate proizvode od kada su nastali pa sve do danas, i verovatno će ih uvek proizvoditi. Početkom 1980-ih su odlučili da naprave novi agregat i napravili su redni trocilindrični sa oznakom K. Kasnije je taj agregat dobio još jedan cilindar, pa su sada K modeli četvorocilindrični. Ideja im je bila da se jednog dana možda prebace potpuno na takav agregat, ali BMW fanovi su lojalni tradicionalnom bokser agregatu, pa ovaj novi nisu svi prihvatili. Tako da, BMW sada proizvodi oba agregata, i stavlja ih u motore slične namene. Na primer R1200RT (sa bokserom) je slične namene kao i K1300GT. R1200S i K1200R su takođe slične namene. No to što im je namena slična ne znači da su motori isti – u stvari dosta su različiti. Modeli sa rednim agregatom (K) su jači, imaju više konjskih snaga, i akcent je na performansama i ultra-modernim komponentama i elektronici. Modeli sa bokser agregatom (Rxxxx) su "opušteniji" da tako kažem, i akcent je na dugotrajnosti, udobnosti i tradiciji.

Vožnja sa ABS-om na off-roadu = vožnja bez kočnica. Meni zvuči nemoguće da ne može da se isključi. Jel' to proverena informacija?

Uđosmo u uzak tesnac koji je na mapi bio obeležen kao "tačka bez povratka" - do cilja više nema nikakve obale, već samo vertikalne litice koje se uzdižu direktno iz reke kao kakvi zidovi. I zatim pade mrak.