Sa leve strane pumpe je bila neka stara šupa, a ispred nje neidentifikovano prometalo iz ko-zna-koje...

Vozeći se dalje, u jednom trenutku smo izgleda opet prošli kroz vremeplov... Pred nama se pojavi ova benzinska pumpa: Crvena Korveta iz pedeset i neke stajala je pred pumpom.....takođe iz pedeset i neke. Kristin Ja

Bila nekad davno firma koja se zvala Burma Šejv (Burma Shave) koja je proizvodila penu za brijanje. 30-ih godina prošlog veka započeli su marketinšku kampanju koja se sastojala od serije malih crvenih znakova na kojima su se nalazi blesavi stihovi, kao ovi gore. U početku je bilo nešto tipa "pravi muškarac se brije našom penom za brijanje", a kada im je ponestalo ideja za stihove o brijanju, počeli su da smišljaju stihove koji su propagirali bezbednu vožnju. Kao na primer: Proper distance Održavanje rastojanja To him was bunk za njega je bilo bezveze Until they pulled him out dok ga ne izvadiše Of some guy's trunk iz nečijeg gepeka Burma Shave Burma šejv Ovakvi znakovi su se decenijama nalazili celom dužinom Rute 66, pa su vremenom postali deo folklora. Svako ko je putovao starom Rutom naučio je napamet bar nekoliko reklamnih stihova kompanije Burma Šejv. (Ako je neko gledao film The World's Fastest Indian sa Entoni Hopkinsom, ima scena gde on vozi kroz Ameriku i čita na glas ove reklamne znakove.) Firma Burma Šejv je bankrotirala i više je nema, pa su i njihovi znakovi nestali. Zato smo se Kristin i ja iznenadili kad smo ih videli. Posle smo saznali da je ove znakove postavila služba za održavanje puteva Arizone, da bi staroj Ruti povratila malo pređašnjeg izgleda. U isto vreme, znakovi propagiraju bezbednu vožnju. Interesantno je i to da na poslednjem znaku ne stoji potpis službe za održavanje puteva kako bi čovek možda očekivao, već su u duhu tradicije ostavili potpis Burma Šejv – reklama za kompaniju koja već godinama ne postoji. Možeš da voziš... ...milju na minut... ...ali nema... ...budućnosti u tome (takvoj vožnji) Burma Šejv

Vozeći se dalje prođosmo pored serije od pet crvenih znakova... Brzo smo prošli, a i iznenadili su me jer nisam znao da još uvek postoje. Sledeću seriju nisam propustio: (Znak za) prelazak stoke... ...znači uspori... ...jer taj stari bik (koji možda prelazi put)... ...je jedne krave ljubav. U potpisu: Burma Šejv. Oni koji znaju istorijat Rute 66 će prepoznati znakove, a za one koji ne znaju moraću da objasnim...

Kuća kraj puta... Ovde ljudi vole stara kola U stvari mislim da stanovnici vole da čuvaju uspomene na prošla vremena

Bogu hvala, sa autoputem smo završili za sada. Sledeća deonica Rute 66 počinje kod ove prodavnice. Sada krećemo na zapad, nazad ka Kaliforniji. Kristin Vruća kafa i sada sporija vožnja su učini da putovanje opet bude prijatno. A jutrašnje žrtvovanje sa ranim ustajanjem i smrzavanjem su se isplatili jer smo imali dovoljno vremena da stajemo kad nam se htelo. Kristin, i znak za Rutu 66 ka istoku Ja i znak za Rutu 66 ka zapadu Ima na ovim slikama gore i neke simbolike... Filipini su istočno od Srbije, a Srbija zapadno od Filipina. Da, da, verujem da niste znali da je i Srbija nekome Zapad.

Radnja, napravljena u kaubojskom stilu Gazdarica prodavnice (i benzinske pumpe) je taman napravila kafu. To nam je leglo k'o kec na deset. Kristin i ja smo bili jedine mušterije tog jutra, pa je gazdarica sela sa nama da prodivani. Rodom je iz Los Anđelesa, a u ovo selo se preselila davno jer joj tu živi sva rodbina. Reče da joj veliki grad ne nedostaje mnogo, al' da joj u toj maloj sredini užasno smeta tračarenje. Kaže da dokoni ljudi ne samo da turaju nos u tuđe stvari, nego kad nemaju šta drugo da rade onda i smišljaju priče o drugima. Primetih da je to standardna pojava u svim malim mestima. U tome nema razlike ni između Srbije i Amerike. Podržite lokalnu ekonomiju – kupujte lokalne proizvode. To je moje pravilo gde god putujem. U ovoj radnji sam pazario teglu meda od pustinjskog rastinja, lokalnog proizvođača. Najviše volim kad vidim proizvod na kome ne piše neko izmišljeno ime firme tipa Vita, Viva ili slično, nego kad čovek lepo napiše svoje ime i selo odakle je. "Proizvodi Viktor Kaur, Blek Kanjon Siti, Arizona". Spomenik ispred prodavnice/pumpe. Tabla ispod upozorava: "Bizon grize – ne približavaj se". I u ovom mestu se mogu videti očuvana starinska kola izložena na ulici... ...kao ovaj starinski taksi.

Po završenom doručku, brzo smo se spakovali i uzjahali motore. Prvi deo današnjeg puta je bio autoputem. Ah, kako me samo razmazio moj prethodni putni motor, veliki GS. Imao je veliki vetrobran, zaštitu od vetra oko nogu, i grejače ručica. SixFiddy nema ništa od toga. A u Arizoni, državi gde preko dana zvezda zna da upekne u svako doba godine, noću temperatura pada ispod nule, i tu ostaje i do ranog jutra. Nisam neiskusan putnik, pa znam za jadac – poneli smo toplu odeću i natrontali se pred polazak tog jutra. Ali jednu veoma važnu stavku sam zaboravio kući – tople rukavice. Kako smo saznali na sledećem stajanju, temperatura tog jutra je bila 25 Farenhajta, što mu dođe minus četiri Celzijusa. Brzina vožnje oko 140 na sat, a moje letnje rukavice sa otvorima za luftiranje... Kada smo stali na benzinsku pumpu posle sat ipo vremena vožnje, nisam mogao da ispravim prste. I toliko su me boleli kao da mi ih je neko izudarao štapom. Kristin je morala da sipa gorivo i sebi i meni – ja sam pobegao u toplu radnju kraj pumpe da se odledim.

Ko rano rani, smrzne se k'o pi...ngvin. Mislim da tako nekako ide lokalna verzija poslovice. To ćemo ubrzo uvideti... Ustali smo u 5 ujutru, jer smo za ovaj drugi dan našeg puta planirali više milja, pa da imamo i više vremena. Doručak je bio u hotelskom restorančiću, koji je napravljen kao klasični američki restoran iz 50-ih godina. Crvene stolice od skaja, belo-crne pločice na zidovima, žive boje reklama, a iz zvučnika rokenrol iz tog doba. Duž hodnika hotela postavljeni su sačuvane uspomene na Rutu 66 – stari saobraćajni znakovi, reklame koje su nekad bile pored puta, fotografije poznatih na njihovim putovanjima Rutom... Detalj hodnika Još jedan ukrašen zid Hotelski restorančić u old-skul stilu

Nije bila, i upravo joj je ovde mesto - dobra fotka. Ovu donju si postavio na prethodnoj strani... Ako hoćeš postavi još jednu, a ovu da brisnem? Ah, taj filing...

Svidža mi se. Zvuči kao ono što enduro treba da bude.

Nema šanse. Za ovaj motor ta kilometraža nije neobična. Postavi sliku svog cajgera pa se onda smej drugome.

Za večeru smo se odlučili za restoran u "kantri" stilu. To mu dođe američki etno stil. Prednji deo restorana je u stvari "kantri" prodavnica slatkiša i drangulija... ...a u velikoj prostoriji iza je sala restorana... Goveđe pečenje na starinski način, pire krompir, kuvani kukuruz i šargarepa su bili odlični. Isto kao i sveže ceđena limunada. Noćni provod posle? Jok. Umorni bajkeri idu u krevet odmah posle večere, jer ih i sutra čekaju stotine milja.

Motel koji smo rezervisali pre polaska smo lako pronašli – nalazi se na samoj Ruti 66. Obično ne rezervišemo motele unapred, ali ovaj je bio preporučen na jednom sajtu posvećenom Ruti 66 – pisalo je da je da je ukrašen suvenirima iz prošlih vremena. Bio je i iznenađujuće jeftin. Ljubaznu recepcionarku smo zamolili da nam dâ neku tihu sobu, da ne budemo pored nekih galamdžija. Dobili smo sobu na stražnjem delu motela, gde je još samo jedna soba bila popunjena – it to ne blizu naše. Pogled sa vrata naše sobe Soba

Na kraj ove deonice smo stigli u kasno popodne. Ujahali smo u grad Kingman gde se stara Ruta seče sa novim autoputem. Kingman je još uvek prosperitetan gradić, jer ga novi autoput nije zaobišao. Tu smo planirali noćenje.

Iz Outmana nastavismo put dalje na istok, kroz zlatno-zelene planine Arizone. Gde smo ono stali? A, da... Po završetku 30-ih godina, počeše 40-e a sa njima i Drugi Svetski Rat. Tada je Ruta 66 dobila još veći značaj i još veći protok saobraćaja – vojska je njome užurbano prevozila ljudstvo i vojne materijale iz fabrika u srcu Amerike do luka na Pacifiku, da bi odatle kretali brodovima u rat protiv Japana. Po završetku rata, Amerika je doživela ekonomski procvat. 50-e i 60-e godine donele su novi optimizam i materijalni progres za celu zemlju. Tada je i Ruta 66 doživela svoje zlatno doba. Ljudi su počeli masovno da putuju radi uživanja, i Ruta 66 je dobila nadimak Glavna Ulica Amerike. Još jedan, možda i bolji, nadimak joj je nadenut – Majka Puteva. Pominjana je u pesmama, bila u filmovima, i glumila glavnu ulogu u seriji Ruta 66. Nosila je sobom porodice na odmor ili u posetu rodbini, biznismene na sklapanje poslova, sanjare u Holivud, i avanturiste u avanturu. Njeno zlatno doba je trajalo sve dok nije postala pretesna za sve koji su putovali njome. Tada je nezadrživi progres pregazio Glavnu Ulicu Amerike. Osmišljen je novi Međudržavni Autoputni Sistem koji će sačinjavati autoputevi sa minimum četiri trake, i koji će zameniti stari Nacionalni Sistem Puteva čije su rute imale samo dve trake. Impresivnim inženjerskim poduhvatom Amerika je dobila transportnu mrežu na kojoj joj je ceo svet mogao pozavideti – premrežen je ceo kontinent. A Ruta 66? Na nekim delovima novi autoputevi su sagrađeni preko starog kolovoza, i prepoznatljive bele markere u obliku štita sa brojem 66 zamenile su nove plavo-crneve table: Interstejt 55, Interstejt 44, Interstejt 40, Interstejt 15... Tamo gde inženjerima nije odgovaralo da prave kolovoz preko starog puta, novi je napravljen zaobilazno ili paralelno. I čim je novi sistem autoputeva pušten u promet, saobraćaj na zaobiđenoj i rasparčanoj Ruti 66 je zamro. A sa njom su polako zamrli i brojni gradići kojima je Ruta bila izvor života. Početkom 80-ih, ime "Ruta 66" je izbrisano sa spiska Nacionalnog Sistema Puteva. Majka Puteva je otišla u istoriju. No, par država među kojima su Kalifornija i Arizona su odlučile da sačuvaju po koju deonicu kao neku vrstu spomenika od istorijskog značaja. I zahvaljujući tome, Kristin i ja sada imamo šansu da se provozamo po deliću Američke istorije.

Lokalni salun Kako nam reče jedan meštanin, Outman je nekada bio uspešan gradić i vrvio od naroda. To je bilo onda kada je Ruta 66 još bila glavna saobraćajnica istok-zapad. Sada, kada novi, moderni autoput saobraća paralelno na samo 10-ak milja odatle, ovaj gradić je slepo crevo, i smanjio se na samo tu glavnu džadu, koja preživljava od nostalgičara koje tuda nanese stara Ruta. Glavna džada iz drugog ugla Ali Outmanu ipak ide bolje nego većini drugih takvih gradića koji su potpuno nestali. Ovde bar ima života, i gradić ima dovoljno posetilaca da meštani imaju od čega da žive. Radnja sa dvosmislenim imenom ("ass" znači magarac, a znači i dupe; "classy" znači fini/fino)

Glavna džada. Gradić se zove Outman (Oatman) Ubrzo smo ukapirali da su magarci polu-divlji/polu-pitomi. Divlji u smislu da im niko nije vlasnik, i da su nekada živeli po okolnim planinama. Pitomi u smislu da su sa planina sišli i naselili se u gradiću, odakle ih stanovnici nisu ni terali ni hvatali, nego im davali hranu i ostavili ih na miru. Tako da sada magarci žive tu u gradu i šećkaju se glavnom džadom međ' ostalim svetom. Primetili smo da u svakoj radnji ima korpa sa šargarepama, pa svaka mušterija može da uzme po neku besplatno i dâ ih magarcima na ulici. Mali magarčići imaju na čelu nalepnicu sa precrtanom šargarepom. Oni su još uvek na mleku.

Na ulazu u gradić je bila nekakva starinska prodavnica; tu smo parkirali motore i odlučili da se prošetamo. Dobrodošlicu su nam pružili – opet magarci. Moja malenkost (levo) Kristin sa još jednom prijateljski raspoloženom magaricom i njenim mladunčetom. Kako poziraju, pomislio bi čovek da su dresirane da se slikaju sa turistima.

Oni koji su živeli uz Rutu 66 i umeli da se snađu, mogli su da žive od putnika namernika. Duž cele rute polako su nicale benzinske pumpe, moteli, prodavnice, i radionice za popravku kola. Sve je naravno krenulo mnogo bolje kada je Velikoj Depresiji konačno došao kraj, pa je više turista a manje puke sirotinje počelo da putuje sada već čuvenom Rutom. Mali gradići su počeli i da se utrkuju ko će da smisli bolji način da putnike privoli da tu prenoće i potroše koji dolar. Iza jedne krivine, Kristin i ja naiđosmo na jedan takav gradić. Bio je kao zamrznut u vremenu; da nije modernih kola i motocikala na glavnoj džadi, čovek bi se osećao kao da je vremeplovom otputovao nazad u 1930-e. Magarica i njeno mladunče su nas upozorili da usporimo jer ulazimo u naseljeno mesto.

Sa dolaskom Velike Depresije (1929-1933) Ruta 66 je dobila novu, značajniju ulogu od pukog turizma. Farmeri i rančeri koji su u toj ekonomskoj krizi masovno bakrotirali, stavili su na svoje traktore i kamiončiće ono malo imovine koja im je preostajala, i kretali na istok ka industrijskom Čikagu sa nadom da u tamošnjim fabrikama naći posao. A otpušteni radnici iz Čikaških fabrika i drugih delova istočne Amerike, krenuli su autobusima Rutom 66 na zapad ka Kaliforniji, obećanoj zemlji, u potrazi za bilo kakvim poslom. Kristin

Kristin; poslednji ravni deo Arizone pred ulazak u planine. Kristin i sada već krivudava Ruta 66.

Kristin i ja smo putovali ka istoku, u suprotnom smeru od pesme koja kaže "Ako nekad poželiš da putuješ na zapad (...) nađi sebi uzbuđenje na Ruti 66". No Amerikanci su od samog početka putovali i na istok i na zapad ovim putem. Mapa originalne Rute 66. Kristin i ja smo na ovom putovanju prešli samo tri mala delića Rute između Los Anđelesa u Kaliforniji i Flegstafa (Flagstaff) u Arizoni. Ruta 66 je završena i puštena u funkciju daleke 1926. Spajala je dva od tri najveća grada u Americi – Čikago i Los Anđeles. Ukupne dužine 2.448 milja (~3.940 kilometara) prolazila je kroz osam američkih država i preko više od pola kontinenta. Bila je jedna od prvih puteva proglašenih za Nacionalni. Do tada putevi su bili lokalni, i spajali su selo sa selom i grad sa susednim gradom. Sa završetkom Rute 66 Amerikanci su prvi put mogli da jednim putem pređu na hiljade kilometara, i vide države u kojima do tada nisu bili. Ruta je spajala veoma različite regione; počev od industrijskog Čikaga na istoku, pa prema Sent Luisu, najvećoj rečnoj luci na reci Misisipi. Nastavljajući ka zapadu pružale su se prostrane žitnice i kukuruzna polja država Misuri i Kanzas, sve do ratarskog centra Oklahoma Siti koji se nalazi u državi po kojoj je dobio ime. Odatle je Ruta 66 nastavljala kroz rančerski Teksas čiji su kauboji sada mogli kamionima da prevoze stoku do tržnica. Pa onda vreli Nju Meksiko sa indijanskim rezervatima, pa pustinjska, kamenita Arizona čiji su stameniti kauboji oduvek odolevali vrelo-ledenim ekstremima prirode. I na kraju Rute – Kalifornija. Los Anđeles, Holivud, palme i filmske zvezde. Ruta 66 se završavala na plaži Santa Monika, na obali Tihog Okeana. Valjda nije iznenađujuće zašto je ovaj put vrlo brzo postao poznat i popularan. Razbudio je maštu ljudima željnim avanture i putovanja. Krstin

Nastavili smo dalje ka neizbežnom kraju ovog dela Rute i ponovnim susretom sa autoputem. Razmazani oblaci na nebu pastelne boje bili su nepogrešiv znak da smo još uvek u Kaliforniji. Onda oblaci polako počeše da poprimaju oštrije crte, što je bio znak da se približavamo granici susedne države... Ne znam zašto, ali pastelno razmazano nebo je karakteristično za Kaliforniju – uvek je takvo. Čim se izađe iz Kalifornije, i nebo se promeni. Stigli smo do kraja ove deonice Rute 66. Ponovo dosadni autoput Intersejt 40, pa malo jači gas do gradića Topok (Topock). Tu mi je na mapi bila zabeležena sledeća deonica Rute 66. Silazimo sa autoputa, i uz malo muke po isprepletanim lokalnim putevima ponovo pronalazimo slabo obeleženu Rutu 66. Bistro nebo iznad nas sa oblacima oštrih crta je bio znak da smo ušli u Arizonu.