Nastavismo dalje. Iako tako ne izgleda na slikama, reka je postala brža a dno kamenitije i teže za hod. Morali smo da pažljivo biramo kuda hodamo jer smo nailazili na sve više dubljih delova i podvodnih rupa. Naše kretanje nije bilo pravolinijski kroz korito reke, već cik-cak najplićim delovima.

Ubrzo stigosmo i do poslednjeg obeleženog kamp mesta, gde zatekosmo četiri momka koja su se odmarala. Mahnusmo im i nastavismo još malo, i onda napravismo malu pauzu. OK, definitivno imamo problem. Mrak pada ubrzo, a udaljeni smo od cilja oko 10 kilometara. Ako nastavimo sa usiljenim maršem, možemo teoretski da stignemo do 10 noću. Ali to podrazumeva hodanje kroz reku po mrklom mraku. Koliko je to pametno?

Ako nas uhvati mrak, u problemu smo jer nemamo mesto za spavanje, a hodati kroz reku po mraku nije zvučalo kao sjajna ideja. Već smo prošli pored skoro svih obeleženih mesta za kampovanje koji su bili rezervisani za nekog drugog; pred nama je još samo jedno, takođe rezervisano, i posle ulazimo u deo klanca gde više nema suvih mesta nigde.

Kasno popodne... Ovaj široki deo kanjona, gde se u reku Virdžin uliva još jedna rečica kroz onaj procep međ' stenama što se vidi, označava pola puta. U meni je od početka postojala sumnja da nećemo moći da završimo svih 26 kilometara u jednom danu, i to je sad postajalo sve jasnije. Ne samo što nam "ponestaje dana" što bi rekli Amerikanci, nego smo i umorni. A i reka je sve dublja, brža, i dno kojim hodamo sve kamenovitije i klizavije.

Nismo pravili nepotrebne pauze, nego smo se trudili da držimo dobar tempo da nas ne bi uhvatio mrak. Na ovoj slici se vidi zašto je nemoguće kampovati većim delom ovog kanjona.

Ima nečeg duhovnog u ovakvoj poseti prirodi. Ogroman kanjon, netaknuta priroda, nigde ni traga ni glasa ljudskog prisustva, nigde nikakvog znaka da je ljudska noga ovde ikad kročila. Ne znam kako da opišem taj osećaj; kao da smo bili potpuno sami na nekoj novoj planeti. Nema ni interneta, ni telefona, ni novina, ni računa, ni obaveza, ni biznisa – ničega bez čega moderan čovek misli da ne može da živi. Samo žubor vode, visoke vertikalne litice kanjona, i neobičan mir i spokoj.

Vreme je bilo idealno; prijatan, topao vazduh, a hladna voda nam je 'ladila noge. Oboje smo nosili čizme i debele čarape koje su dozvoljavale strujanje vode, pa iako su nam noge bile mokre sve vreme, nije bilo ni malo neudobno. Čak štaviše, veoma prijatno, rekao bih. Usput smo sreli još samo jednu četvoročlanu ekipu, koja nas je prestigla. Izuzev tog jednog susreta, Kristin i ja nismo videli nikoga. Čitav kanjon, sa svojih 26 kilometara dužine, je bio naš.

Oko podne napravismo kratku pauzu za klopu i da vidimo gde smo. Nismo nosili GPS sa sobom, nego samo mapu na kojoj su bili obeleženi orijentiri i razdaljine između njih. Na osnovu mape zaključismo da baš i nismo nešto napredovali. Hodanje kroz reku je sporije nego što smo mislili, a i mi smo se malo opustili više uživajući u prirodi nego forsirajući brzinu hoda. No, cela trasa je 26 kilometara, i ako nameravamo da je završimo pre mraka moraćemo da pojačamo tempo. Završivši sa klopom, natovarismo rance na leđa, i nastavismo dalje nizvodno.

Nacionalni parkovi su američki izum. Prvi nacionalni park na svetu je osnovan 1872 godine u američkoj državi Vajoming – čuveni Nacionalni Park Jeloustoun. Osnovna ideja je bila da se dragulji prorode sačuvaju od uništenja putevima, prugama i gradnjom. Jedan od najvećih fanova ideje o nacionalnim parkovima je bio američki predsednik Teodor Ruzvelt (na vlasti od 1901 do 1909), koji je aktivno promovisao zaštitu prirode, i za čije vreme je veliki broj postojećih Nacionalnih Parkova dobio taj status. Ono što je posebno interesantno je to da je uspeo da oko sebe okupi ne samo ljubitelje prirode, već i velike kompanije koje su podržavale njegove projekte. Posebno moćne u to vreme su bile železničke kompanije. Na inicijativu Predsednika Ruzvelta one su aktivno pomagale zaštitu i promociju prirodnih lepota Amerike, jer su tu videli i korist za sebe – razvoj turizma i više prodatih karata za svoje vozove. Napravljene je interesantan spoj prirodnjačkih, državnih i poslovnih interesa koji je rezultovao u "najboljoj američkoj ideji" kako je početkom prošlog veka Nacionalne Parkove nazvao pisac Volas Stenger. Po njemu, Nacionalni Parkovi su "jedan od najlepših izraza američke demokratije": dragulji prirode kakvi su u Evropi do tada bili rezervisani samo za kraljeve i vlastelu, u Americi su postali dostupni svakom građaninu. Što se mene tiče, Nacionalni Parkovi zaista jesu jedna od najboljih američkih ideja.

Druga stvar koju će primetiti je posebnost lepote prirode u kojoj se nalazi. Nacionalni Parkovi nisu nasumice dobijali taj poseban status, već su pažljivo birani i predstavljaju najlepše predele ovog kontinenta.

Kada se čovek nađe u nekom američkom Nacionalnom Parku, odmah će primetiti nekoliko stvari. Prvo, nigde nema ni trunke đubreta. Ni *trunke*. Ni jednog papirića, ni jednog pikavca, ni jedne nedaj-Bože flaše. *Ništa*. Ni građevina nema, ni kuća, ni kućica. Netaknuta priroda.

...i onda uđosmo u kanjon.

A i sve ređe suve staze postaše strmije i kamenovitije...

Široki proplanci se uskoro pretvoriše u brdašca, a brdašca u visoko stenje...

Usput smo se susreli i pozdravili sa lokalnim stanovnicima.

Reka Virdžin, kao i sve reke valjda, počinje kao mali potok. Prvi deo naše ekspedicije je bio proveden u prijatnom i relaksirajućem hodu prateći taj potočić. Malo po malo, potočić se širio, ubrzava, postajao dublji.

Ko sta potcenjuje, omalovazava i pljuje covece Boziji? O cemu ti pricas? Tako je pite, konstruktivna diskusija nam ne treba, vec nam treba jos tvoje neinformisane galame. Nastavi molim te.

Boki, nemoj da si i ti sad nerealan. Ko ovde pljuje po čemu? Ako je iznošenje podataka radi poređenja pljuvanje, kako onda uopšte treba da razgovaramo? Jel' treba da kao pit galamimo na sav glas iznoseći svoje proizvoljne konstatacije? Pa zar upravo to nije pljuvanje po "konkurentskom modelu" kako kažeš i dizanje u nebesa svog omiljenog motora? Ja sam dosta očekivao od ove nove Jamahe, iskreno se nadajući se da će da nadmašiti KTM 990 i BMW GS, koji su lideri ove kategorije. Ja bih voleo da su uspeli jer mi se ne daje 16.000+ za KTM ili BMW. Na žalost, Jamaha je napravila tenk s' kojim očigledno ne namerava da se takmiči sa KTM-om i BMW-om, već sa Harlijem valjda. Ovo brate nije "pljuvanje" već jednostavno proizilazi iz podataka koji su nam svima pred očima. Sad ako treba da ignorišemo činjenice, zatvorimo oči i u glas uzvikujemo "Japan je Japan", e pa jbg onda, možda nam Bog nije ni trebao davati mozak.

Dobro je kad se ne zeznuse da stave kardan na enduro. Da jbt, sreća da su stavili ovaj novi specijalni lanac u obliku šipke.

Ahahahahaaaa: Pite, ti si moj idol! ;D Naš pit je uvek realan, obavešten i nepristrasan: Pite, da te nema trebalo bi te izmisliti. ;D Tako je pite, šta ima tamo neko da iznosi *argumente*, ovde sa traže proizvoljna naklapanja. Nastavi molim te.

Poređenje: Nova Super Tenera 261 kg, 110 ks, 1200 cc KTM 990Adv 231 kg, 105 ks, 1000 cc BMW R1200GS 229 kg, 110 ks, 1170 cc Varadero 277 kg, 93 ks, 1000 cc Africa Twin XRV750 2003 225-230 kg, 60 ks, 742 cc Sve težine su wet weight (sa punim rezervoarom). Izvori: KTM:- http://www.ktm.com/990-Adventure.36.20.html?&detailview=2&cHash=da62385a81 - http://www.ridermagazine.com/output.cfm?id=1304173 BMW: - http://www.bmwmotorcycles.com/us/en/index.html Varadero: - http://en.wikipedia.org/wiki/Honda_Varadero Africa: - http://www.totalmotorcycle.com/motorcyclespecshandbook/honda/2003-honda-XRV750AfricaTwin.htm - http://www.bikez.com/motorcycles/honda_xrv_750_africa_twin_2003.php - http://www.motorbikes.be/en/Honda_XRV_750_Africa_twin_2003.aspx