Videše ljudi da smo se smrzli, što od hladnoće, što od pogleda na dizalicu. Pozvaše u kuću dok domaćin sredi gumu. Dobismo i kafu, domaću, vruću! Nama leglo više nego ona fensi večera iz pretprošlog posta! To je to vraćanje bazičnim radostima kada ostanete bez osnovnog, toplote na primer! Šporet na drva spašava moral! Gazda gumu okrpio. Honda je loše montirala pa se uštinula. To je sad sređeno. Majstor neće da naplati! Ima svoje razloge za to. Iako sprema slavu za sutra, našao je vremena da nam pomogne za džabe dok se mi zajebavamo. Veliko poštovanje! Još ima vremena za Cer! Idemo dalje!

Ovo je bila brza ekskurzija koja se zbog kratkoće dana i nemanja vremena završila u Ečkoj, negde na pola vojvođanskog dela TET-a. Biće nastavljena na proleće 2022, i pisaću ubrzo i o tome, ali voleo bih da istaknem ovde još jednu, nama zanimljivu, vožnjicu koja se desila par dana kasnije, te jeseni 2021! Kad bih vas pitao da pogodite iz tri puta gde ćemo da idemo, da li biste pogodili? Ma sigurno ste već pogodili! Idemo na... ... Cer! Više nisam siguran ni sam koji su mi motivi za pisanje ovih priča. Možda je jedan od motiva i podsticaj vas, kolega motoraša, koji još niste probali off da mu date šansu. Ako je to slučaj, sigurno ćete se zapitati vrlo brzo nešto poput: "Kako rešavamo problem probušene gume sad kad imamo unutrašnju?". Od drugara, Interneta i majstora ćete dobiti sigurno gomilu dobrih saveta, a ja ću vam dati jedan loš! Mada nama je uradio posao! Elem, krenuli mi na Cer iz Novog Sada, preko Mitrovice, Glušaca, Bogatića. Pred Glušcima, vozim iza @maxx-a i primećujem da mu zadnja nije dobra. Primećje i on i staje. legla, gotova! Čudno da nije naglo pustila ta unutrašnja! Mi alat nemamo, niti smo tad znali da ga koristimo. Ali! Ali imamo nešto drugo! Nešto važnije od alata. Znamo da pričamo sa lokalcima i znamo da ih lepo zamolimo za pomoć! Montirače slobodno ostavite kući, a ovu veštinu nosite sa sobom. Zauzima manje mesta u prtljagu i uvek uspeva! Pričamo sa prvim meštaninom o problemu, on nam daje uputstva gde da nađemo lokalnog samoukog vulkanizera sa "nezvaničnom" radnjom. Slabo mi to pamtimo, pa ga zamolismo da nas odvede. Odveo on nas tamo i posle par reči i upoznavanja sa domaćinom, kreću radovi! Maxx, naviknut na urbane servise, s nevericom gleda lokalnu tehnologiju i svoj tek kupljneni motor kako balansira na felni i ukoso monitranim parčićima grede! Mislim da u njegovoj glavi ovo ovako izgleda: Izgleda i meni tako ali ćutim - zna majstor posao! Valjda! A i nećemo da nerviramo maxx-a

Vladislave, kraj septembra je, još vozili nismo pošteno! Vladislav se vadi na neke servise, razrade motora, more, obaveze... Slušam, ali guram, pritiskam, ignorisem njegove razumne razloge da se vožnje pomere. Ako ga ne ubedim, neće on off-a ni videti ove godine. Nije mi do mene - do njega mi je! Pritisak urodio plodom i pada konacno dogovor da odvozimo severni deo TET-a, od Horgoša do Ečke. To bi trebalo da je lep teren za njegovu prvu dužu "off" vožnju. Moram da se ispravim! Reč "odvozamo" zvuči pogrešno! Zvuči kao nešto što želiš da skineš sa dnevnog reda i završiš sa tim. Nećemo više koristiti tu reč! Od ovog dela TET-a nemamo velika očekivanja po pitanju uzbuđenja i avanture. Jasno je da je sve ravno i da vozimo uz Tisu sve vreme. Svakako smo se dogovorili da ćemo ceo track da vozimo i sad je pravi trenutak za ovu laku deonicu. Prvi korak u ovoj offroad avanturi je 100km autoputa! Drugi korak je klopa, a tek trći polazak ujutru! Nisam neki fan pokazivanja tanjira u putopisu a i inače, ali u ovom slučaju pravim izuzetak! Ovo je istorijski trenutak! Od kako putujemo zahedno poslednjih 10 godina, ne sećamo se da smo pošteno jeli. Ovaj put, pod izgovorom potrebne energije za, jelte, teški off, častimo se malo kvalitetnijim obrokom! Ujutru opet kafana u Knjaževcu pa krećemo niz nasip. Dok kucam ovo razmišljam, kako opisati 150 kilometara identičnog puta? Ako počnem da nižem slike, sve će biti iste! Nama svakako nije bilo dosadno. Očekivali smo da će se voziti 35km/h, a vozilo se, khmm, malo brže! Osećaj kao na Dakaru, samo bez peska. jednolično ali dinamično! Ako postane monotono, tu je uvek nasip za penjanje i spuštanje! Čini mi se da @maxxu prija! Oslobađa ga! A i mene. A kako put izgleda? Pa, zamislite preko 100km ovoga: Tek ponegde se ukaže drugačiji teren. Dva prepoznatljiva mesta, gde smo napravili i ozbiljnije pauze su crkva u Arači i Slano Kopovo koje sa crvenim rastinjem i belom podlogom izgleda kao sa druge planete. Na žalost, neko ga je prošarao točkovima, ali bar je fotka interesantna.

Kamenolom u Bešenovu na Fruškoj Gori. Dosta lošije zvuči nego kad kažem Mars Google мапе GOO.GL ★★★★★ · Туристичка атракција

Poglavlje 8: @maxx -ov početak Kao što valjda pomenuh @maxx je nekako sebi racionalizovao kupovinu CRF-a i ima ga već. Par nedelja pre mog puta u Zapadnu Srbiju vozili smo prvi put zajedno na istim motorima. Ja se već malo opustio na neasfaltnim podlogama, a on tek treba. Povedoh ga, gde drugde, nego na površinu Marsa. Najbolji teren u blizini da se malo motor oseti a da pri tom ne rizikujemo ništa. Više se mi tu bavimo pričom i planovima nego vožnjom, pa uz tu ptiču je nastalo i par lepih slika koje bih podelio. A posle toga, idemo na prvu pravu zajedničku vožnju! Koristim ovaj brutalni ambijent da objansim koliko toga može da se otkrije ako siđemo sa asfalta i to u našoj neposrednoj blizini!

Morao bih dobro da razmislim pre nego sto odgovorim

Posle tunela, spustih se ka Crnom Rzavu, a nakon prelaska reke kreće neprijatan i dug uspon. Na ovoj vrućini umara jako! Evo jednog drhtavog snimka za koji je poruka @maxx . Na snimku se vidi sve prethodno opisano, ali sa druge strane Rzava. I na kraju prilaz Semegnjevu! Bio sam u tom selu više puta ali ne sa ove, najbolje, strane! Posle Semegnjeva prolazim kroz Panjak, izbijam na magistralu u Mokroj Gori i završavam ovu deonicu. Upućujem se kući zadovoljan savladanim, viđenim i naučenim! Ovim je i ovo solo poglavlje gotovo ali sledeća stižu! Tempo pisanja je drugačiji i ima više slika. Osećanja su sve vreme ista i mislim da je suvišno pisati o njima baš u svakom koraku, ali znajte da su tu! Ovo nije bio ni najdalji ni najduži moto poduhvat u mom životu. Ali je najdraži! Draži i od daljih evropskih destinacija, draži od jurcanja po najboljim asfaltnim krivinama. Ako se kvalitet avanture meri uzbuđenjem po kilometru, ovo teško da ću ikad nadmašiti jer ne samo da su predeli sjajni i raznovrsni, i ne samo da je put težak i da prvi put vozim off, nego sam to uradio sam, a teški trenuci na taj način bivaju još dublje doživljeni i efekat im je jači! Solo putovanja imaju svoje čari ali ne želim tako da putujem uvek. Srećom, ostatak ove priče upotpuniće još likova. Nastaviće se....

Posle manastira Uvac, sledeća prepoznatljiva destinacija je Semegnjevo. A do Semegnjeva, ima se šta i doživeti! Pre svega predeli dostojni divljenja! Ovakvih scena ima mnogo više nego što mogu prikazati, ali odabraću jednu reprezentativnu sliku. Na ovu lepotu dobro dođe i malo avanture u vidu prelaska reke kroz kamenje. Stajem i pravim panoramsku sliku ne bih li uhvatio pejzaž u celoj svojoj širini. Jesen je i to suva jesen. Kako li ovde izgleda na proleće kada reke imaju mnogo više vode? Iza ćoška, ni manje ni više nego železnički most odozdo! Opet se dešava da na svakih par stotina metara bivam nagrađivan potpuno drugačijim scenama i ne mogu da odlučim koja je bolja! I tu nije kraj! Opet za koji minut novo iznađenje! Penjem se na nivo pruge, a gore tunel kroz koji vodi i put! Stajem i pravim možda najbolju fotku sa tog putovanja!

Ponoviću sliku mape iz drugog ugla kako bih dočarao kako reljefno izleda spust kroz šumu do manastira Uvac, a zatim i uspon ka selu Stublo koje je ispod Zlatiborskog Tornika. Nakon spusta kroz šumu, prelazi se reka Uvac. Mosta nema, pa se mora voziti kroz nju. Sliku nekako nemam, ali imam snimak. Snimke ću podeliti na kraju. Imam sliku pauze koju pravim na jednom prelepom mestašcetu par stotina metara pred manastir.

Dan treći počinje. Na Zlatiboru se vec lepo oseća jutarnja hladnoća. Jesen se najavljuje iako kalendarski još nije tu. Treći dan je meni obično onaj dan kada um prelazi u stanje u kom zaboravlja posao, obaveze i životne brige. Svestan je samo puta i prepreka i izazova koje put nosi. Motor već vozim bolje nego što hodam. Ne sećam se života pre putovanja. Poslednje veze sa stvarnošću se kidaju i ostaje samo čista avantura. Današnaj deonica izgleda ovako, ali s juga na sever, dakle iz Radoinje kod Kokinog Broda ka Mokroj Gori. Dan počinje asfaltnom vožnjom po svežem sunčanom jutru. Vozim magistralom i priznajem, prija mi! Nisam krstario motorom već par dana pa promena dobro dođe! U Radoinji se silazi sa asfalta i vrlo brzo ulazi u predle kao ovaj na slici ispod. Posle 2 dana vožnje po labavom kamenju, ovakvi putevi su savršenstvo! Ostavljaju vam dovoljno pažnje da možete da uživate u okolini vozeći. A ima se u čemu uživati. Ovi četinari okolo baš mirišu u septembru!

Novi dan, nova avantura. Mislio sam da sam prvog dana naučio nešto o planiranju ali ne baš. Planovi su bili daleko veći od postignutog, a postignuto je sledeće: Divčibare - Ponikve. Dan počinje jednom dobrom lošom pljeskavicom. Montira se malo hleba na bisage, i idemo! Putevi uglavnom šumski, neizazovni. Ceo dan tako! Baš kako mi i odgovara danas posle jučerašnjeg adrenalina! Ceo dan vozim isključenog mozga. Nemam pojma gde se nelazim. Samo pratim gps liniju, upijam atmosferu i uživam u šumskoj hladovini za razliku od jučerašnjeg vrućeg kamena. Negde oko Kosjerića, a ne bih ni znao da je Kosjerić u pitanju da nije znaka sa slike, put je zatvoren. Lovci imaju takmičenje u gađanju. Karabini odjekuju u području iza trake. Ja nemam kud, osim nazad ili ka puškama. Ovako crvenog brzo su me primetili i obustavili paljbu, sve u prijateljskoj atmosferi. Nije im smetalo što sam im prekinuo igre. Strpeli su se malo i dali mi vremena da odem. U žurbi slikam par slika dok iščekujem pucnje da se nastave i teram dalje do Taorskih Vrela. Sjajno mesto za napuniti dušu i stomak! Vodopad, reka, hrast, most. Kompozicija kao da je stvorena u slikarskom umu. Teško je krenuti dalje posle odmora u ovakvom kutku! Ovde kreću i moja prva gubljenja uprkos detaljnom gps tracku. Nekako zaglavljujem na nekim putićima koji se iznenada završavaju ili vode na suprotne strane od željenog pravca. Ovo je jedna slika sa jednog od tih mesta gde sam izgubio čak oko sat vremena u snalaženju. Slika vama ne govori mnogo, ali mene podseća na sve one muke okretanja motora tamo gde za to nema mesta, jer sam po ko zna koji put omašio put. Konkretno ovim putem sa slike kao da niko nije prošao jako dugo jer. Vododerine su pošele da kopaju i kamenu podlogu. Ovuda malo koje vozilo može proći. Potrajalo je malo snalaženje u ovom mestu. Izgubilo se vreme, ali i ponešto se naučilo i videlo. Nije protraćen dan iako nije voženo puno. Nedugo zatim izlazim na put pored aerodroma Ponikve. Oko njega nikakve ograde nema, bar ne sa strane sa koje me je put doveo. Ovce se tamo čuvaju. U bunkeru neeksplodirana sredstva i seno za ovce. Čudna kombinacija. Shvatam da iako ograde nema, bolje da se ne zadržavam tu. Kasnije saznajem da je deo aerodroma renoviran i da se povremeno koristi u civilne svrhe. Rešavam da dan završim pre vremena i sačuvam snagu za sutrašnji izazovniji teren. Menjam pravac i odlazim na Zlatibor ne bih li korektno jeo i odmorio se. Kafa u tišini smeštaja prija. Zaslužen mir!

@Gliga Ima nešto posebno u toj deonici. Zanimljivo da je i tebi to prvi off, a i da mu se vraćas. Ja sam se u godinu dana vratio 3x na ovo mesto i prvo sto će se voziti sledeće godine ce biti opet taj teren. Već dogovoreno sa @maxx jer je on ovu deonicu propustio. Nadam se da @maxx čita ovo a posebno treba da primeti ovu rečenicu E da, svidja mi se jako nosač za Garmina Navigacija kartom na ovom mestu nije bas laka. Čak i sa pametnim telefonom nije lako odabrati stazu iz prve kad naiđeš na raskršće iz kog izlazi pet smerova, svi pod malim uglom jedan od drugoga, a svaki na kraju vodi na drugo brdo. Svaka čast za to!

Spremam i poglavlje o epidemiji

Baš ono brdo, koje se u daljini videlo na prošloj slici beše zapravo i najteže! Ovog puta znam "da može". Borba sa njim traje, i dalje ne vozim kako bih želeo ali napredujem! Stižem da uživam u pejzažima, pa i da fotkam malo više. A nešto kansije i pogled u nazad prema smeru iz kog sam došao Nakon ovog mesta, nije više bilo nekih strašnih adrenalinskih momenata. Nekako je ovaj deo rute bas "krojen" tako da te oduševi, uplaši, umori, pa opusti - tim redosledom! Nešto kasnije, negde oko 18h stižem na Divčibare. Smeštaja nema nigde. Zovem logistički centar (suprugu) pa mi ona nalazi smeštaj u objektu koji za to nije namenjen. Soba nije namenjena izdavanju ali su vlasnici pristali da me prime tu. Kakvo olakšanje! Najuzbudljiviji poduhat na motoru ikad je završen. Izmoren mentalno i fizički ali zadovoljan kao nikad, ležem u ležaljku napolju, stavljam slušalice i satima slušam muziku iako to godinama radio nisam. Nivo opuštenosti koju sam osećao je neobjašnjiv. Neću ni pokušati da ga opišem, a nešto mora ostati nepodeljeno sa svetom! Prvi dan gotov. 50ak kilometara TET-a pređeno. Ostaje 2150 Nastaviće se!

U profilu ti stoji isti motor! Znaš šta hoću da kažem! 2023 stiže

Sišao sam desno u smeru u kom pokazuje putokaz ka Maljenu. Video sam kako ti lagano letiš niz strmine na poligonu na Vrdniku. Ovaj moj spust je nikakav u poređenju sa tim - odmah da razjasnimo Iako sam se spustio nekako polako, traljavo, nogama, priznajem poraz. Suvoborsko brdo je pobedilo. Vodi 1 : 0, ali to nije krajnji rezultat! Biće prilika za izjednačenje do kraja ovog teksta!

Na prethodnoj slici ste primetili znak: Divčibare 6h 30m. Da, to je vreme za pešaka, ali, šta mislite koliko sam od pešaka bio brži? Bliži se 15h. Kilometri jaako sporo napreduju. Nižu se sve gore deonice kad je podloga u pitanju. Kamenje sve krupnije i labavije, usponi veći, a javi se i poneka krivina tek da zelenom vozaču oteža život. Na pola ove krivine sam se jedva održao na točkovima, ili bolje rečeno nogama, jer ta vožnja je najviše ličila na hodanje na motoru. Na to kamenje sam već počeo da se navikavam polako, ali u kombinaciji sa ovakvom krivinom i usponom sam izgubio! Dobro pogledajte sliku sa leva na desno. Imajte u vidu da kamera jaako ublažava nagib. Videćete kako u sred krivine kamenje naglo postaje krupno i labavo, a u samoj krivini nagib naglo raste i otvaraju se kolotrazi. Stao sam! Vidite i motor u hladovini ne desnoj strani slike. 15h je, ja imam još oko 30km. Potpuno se menja moje shvatanje vremena potrebnog za kilometar pređenog puta! Nekad je 30km značilo 30 minuta, sad nisam siguran ni da ću uopšte stići do mraka! Snage već dosta otišlo. Ne znam šta me čeka. Pišem o svojim strahovima @maxx na Viber, ali nije to od neke pomoći. Ovde sam sam i moram dalje, ali pre toga ručak i odmor! Skromna klopica podiže moral! Bar onoliko koliko je potrebno da se izvuče iz ove krivine. Iza ove krivine, dolazi još gora deonica, strmija, labavija, duža! Nemam mnogo izbora jer je teško i napred i nazad. Prihvatam nepostojanje lakog rešenja. Kreće polako moj mozak da se prilagođava novonastalim uslovima. O kako je to moćno kada osetite da dobijate neku snagu i iskoristite taj trenutak u svoju korist! Nastaje talas optimizma koji uspevam da zajašem! U tim slučajevima kada osećate da se u vama nešto dešava jako pomaže to što sam sam. Nekako uspevam sa sobom da se dogovorim, ohrabrim i napravim plan u toj svojoj tišini za sledeće brdo, pa i ono posle toga. Prva, pogled visoko, obe noge na fuzastere što brže i gas! Obećao sam sebi da me ne interesuje šta rade točkovi i kakvo kamenje ih baca levo - desno. To odmah daje rezultate i sve nekako ponovo ima smisla. prosečna brzina raste dramatično, sa 10km/h na sasvim pristojnih 30km/h! Vrlo kratko nakon tog teškog dela, bivam nagrađen pogledom koji ni slika opisati ne može! Pored vizuelne lepote, tu je nekako i svežiji vazduh na otvorenom koji mi jako treba posle napora. Miriše na borove. Miriše na jesen! Upravo shvatam da sve ovo ima smisla, da mi leži, da mogu! Oko primećuje i ozbiljan nagib kojim staza ide. Primetićete i vi na slici ako se zagledate. Ovog puta to me ne plaši. zapravo jedva čekam! A samim tim što je ispred mene ponovo i poneka deonica ravnog puta jako ohrabruje! Ima šanse da narednih 30km neće biti baš konstantna borba. Slikam, pa idemo dalje! P.S. Na slici ćete videti kako leva strana je potpuno gola, a desna šumovita. Ako se vratite na mapu koju sam okačio par postova ranije, tačno se da videti taj deo tracka. Obeležen je sa "Raj na Zemlji" na toj mapi. Ne budite lenji, mrdnite prstićem i pogledajte mapu gore

Posle ovog trenutka, kreću da se nižu fantastični komadi prirode koje moje asfaltne oči do sad nisu imale prilike da vide! Na svakih par stotina metara, pogled je potpuno drugačiji. Prvo imate zelenu travnatu visoravan skoro bez drveća, a krivinu kasnije već ste u šumi, dok za 300m ste na suvim brdima koja se neobjašnjivo pojaviše niotkuda! Prosto neverovatno koliko brzo se menja ambijent! Za mene prvi pravi upečatljivi trenutak sa ove deonice, a i dotadašnje off road karijere je bio uspod kod spomenika na Suvoboru i dalje spust od istog ali planinarskom pešačkom strmom stazom. O ovoj stazi će biti mnogo više reči u narednim poglavljima, jer nekako nemam sliku tog mesta iz tog trenutka. Ovo brdo je dobilo i novo, nezvanično ime. Više i o tome kasnije. Mislim da sam jedno 10-15 minuta proveo samo razmišljajući da li da uopšte idem tuda zbog strmosti i krupnog kamenja. Prošetao sam se peške niz njega i nekako zaključio da ću mnogo loše da se osećam ako ne probam da se spustim tuda. Taman je toliko teško da ima šanse da mi uspe i ako odustanem sad, kako ću savladati ostalih 2000km ovog puta? Mali problem je što sam sam i ako dođe do problema neće biti dobro. Nekako sam prelomio i polako, metar po metar, sišao niz to strašno brdo. Ovo mesto iako nije fotkano, ostaje dobro zapamćeno i biće posećeno još najmanje 3-4 puta do danas. Poslužiću se jednom novijom slikom radi objašnjena o kom mestu se radi. Edit: Našao sam snimak upićen Siču (Što je prezime od @maxx ) pa ću vam ga pokazati iako je privatnog karaktera

Prvih 100ak kilometara taj dan nisu ništa novo. Asfaltom od Šapca do Uba, pa autoputem do Ljiga gde ću se isključiti ka Slavkovici i Rajcu. Ja se natovario kao da idem na kraj sveta. Videlo dete da tako rade slavni po Youtube pa nakačilo sve na motor da na avanturu liči! Ovo je slikano pred isključenje kod Ljiga. Iskorišćen momenat da se oporavim od prve vožnje autoputem motorom koji za to nije. Takođe, javljam se svima telefonom, kao da me možda biti neće jer će me pojesti neke suvoborsko-maljenske zverke do sad neotkrivene jer nikad ljudska noga nije kročila u taj kraj, a ja idem sam! Bar moj mozak to tako kapira u tom trenutku. Opet asfalt to Rajca, ali dosta zanimljiviji od autoputa. Svakako ništa zbog čega sam došao ovde. Pravi pošetak puta je na ovom lokalnom vrhu koji ste sigurno već viđali mnogo puta na forumu. Već tu, ako ste iskusni, možete namirisati šta vas čeka. Čak i do ovog mesta je bilo za mene teških deonica puta, a ne kapiram da je to tek jedan mali sitni delić onoga što dolazi. Ovde je već negde oko 13h. Septembar je, pa se kraći dan već polako mogao osetiti. Idem dalje, ali mislim, ima se vremena za sve planirano.

Tako je, ne znam, zato i pitam. I to pitam bas proverenog majstora. Sve se slazemo

Svakako ne treba sputavati ljude da misle, da pretpostave i da zele da razmeju problem u korenu, a pre svega da pitaju iskusne, pa cak nekad i da ospore neciji argument bez obzira na iskustvo. Iskusan covek potkrepljen znanjem, znace lepo da objasni detaljnije ako ima volje, a da se pri tom ne uvredi. Pravila treba postovati cak i kad ih ne razumemo jer je neko pametan smislio to sa razlogom. Pozar, varenje i varnicenje su i te kako dovoljan razlog da se ovo pravilo postuje! Ovde se pomalo prikriveno povela rasprava ima li jos nekih efekata sem pozara koji nama radoznalim laicima nisu poznati, a zeleli bismo da naucimo nesto. Ovakvi forumi valjda i tome sluze a ne da merimo ciji je duzi. Rasprava je dobra, ali je ton kojim smo poceli da je vodimo sranje.

Poglavlje 7: Prvi put na TET Prošlo je sramotno mnogo vremena od kako je ovaj motor kupljen dok se zapravo ne usudih da krenem na nešto dalji teren. Da biste ispratili sledeće poglavlje, namestite vaše vremeplove na Septembar 2021. Maxx već poseduje adekvatnu mašinu za ovu ekskurziju, ali neke druge stvari ga sprečavaju da mi se pridruži. Svakako je ideja da sve ovo pređemo zajedno jednog dana, zapravo vrlo uskoro. Ovaj put, krećem sam! A gde? Pa, odluka koju skeciju TET-a napasti prvu, pada lako. Čak previše lako. Jedini kriterijum je bio da start bude blizu, a s obzirom da sam u to vreme boravio u Šapcu, rešavam da odvozam deo track-a koji prolazi kroz Zapadnu Srbiju. To mi je bio jedini kriterijum. Ni sanjao nisam da upravo biram možda i najteži deo staze, na podlozi kakvu nikad vozio nisam. Iako sam mapu na google earth pogledao nebrojeno puta, nema te mape koja neiskusnom oku može objasniti šta može da očekuje. Kad smo kod mape, evo i deonice koja je vožena prvi dan. Start je negde oko Lalinaca, odnosno tačnije, Slavkovice. Prvi značajniji marker je "Rajac", pa zatim spomenik na Suvoboru za koji će se ispostaviti da je najzapaženije mesto na celoj stazi tog dana, Ravna Gora, i Maljen, sa ciljem na Divcibarama (Kraljev Sto). ovde je reč o svega par desetina kilometara terena. Lagano u danu, zar ne? Ma ostaće vremena za još bar 100km taj dan! Kako da ne!

Nisam autoelektricar, da se odmah ograidm. Kao hobi elektronicar, zeleo bih ovo da razumem do kraja. Sem varnicenja koje ni malo nije pozeljno, nije mi jasno kako to negativno utice na elektroniku koja je uvek povezana na +12v ? Elektronika ce biti povezana na 12v, ako napravimo varnicu izmedju rama (-) i + srafcigerom, napon prema elektronici ce pasti blizu nule pa porasti na 12V (mozda i vise u nekim delovima kola zavisno od indukcijski elemenata), ali zar se to ne desava svaki put kad kacimo i skidamo accu? Nista ne bi trebalo da crkne ako je taj momenat kratak. Ako je taj momenat dug, crci ce akumulator, vodovi, mozda dodje do pozara itd... Opet, ne razumem mehanizam koji ubija elektorniku koja je povezana na + konstantno? Zasto bi njoj smetao nagli pad napona na kratko ? Pitam ovo u konstruktivnom smeru, ne radi rasprave.

U 2020. se nije desilo ništa vredno pisanja. Vožnji jeste bilo ali ništa što želim spakovati u ovu i tako preširoku temu. Aaa da! Jeste, desila se jedna stvar! @maxx je predložio kafu na Bukovcu u prirodi jer je dan tog 29.12.2020 bio sjajan za vožnju! Sunce kao u proleće. Sad kad pogledam na kalendar, bilo je to prakticno na današnji dan pre 2 godine i vreme je bilo identično! Ko ovo čita danas, neka baci oko kroz prozor i osetiće atmosferu! U maxx-u njemu bolest još nije pokazala jake simptome, ali sama činjenica da u decembru idemo na livadu motorima nešto govori! U Bukovcu postoji jedno brdo sa fantastičnim pogledom na Novi Sad. Sjajno mesto za terensku kafu. Počinjemo mi taj finalni uspon do kafilišta. Ja idem prvi, Maxx iza mene. Sto metara kasnije, pogledam iza, nema ga. Pogledam malo dalje, i imam šta da vidim! Traction Control na stromu nije imao šanse protiv bukovačkog blata koje se lukavo skrilo ispod prosušenog sloja zemlje. Motor smo nekako podigli, kafu popili, i završili ovu godinu. Ovaj trenutak, koliko god neprijatan bio, pomogao je da i @maxx odluči da pored stroma nabavi i CRF-a koji nikakve probleme nije imao da se drži za ovu podlogu čak i sa njegovim, ne tako off road orijentisanim gumama. Ok, bilo je potrebno još malo ubeđivanja u vidu snimaka, slika i "srednji prst pozdrava", ali nećemo u detalje.

Poglavlje 6 - Opet Gliga Ako ste se zbunili ovo malom vremenskom rokadom koju učinih, probaću da to ispravim. Leto je 2020. Prošao je taj Cer sa @maxx. Naučio sam da vozim novi motor i navikao sam se na njega. @Gliga je već davno postao Gliga... Ček', ček'! Kakav sad Gliga opet? Objasniću! U ovom periodu se pogledalo dosta snimaka domaćih i stranih na temu ovog motora. jedna reč, tj skraćenica se pojavljivala svuda! TET... Nisam obraćao mnogo pažnju na to sve dok jednog momenta ne kliknuh na sajt tog famoznog TET-a (Trans Euro Trail). Skontah šta je i ideja mi zvučala interesantno ali se nisam na prvu povezao sa tom idejom, bar dok ne skontah da na toj stranici postoji i Srbija. Listam stranicu i dole, u dnu stranice o Srbiji, iskoči ovaj lik! Čekaj bre, pa znam ovo lice! A znam i taj motor sa slike iznad. Ma daj - nema šanse! To je isti taj @Gliga sa početka teksta! Onaj kog smo upoznali pre 10 godina kad je bolest krenula da deluje. Kakav je to znak sa nebesa! U medjuvremenu su se čitali Gligini putopisi ovde na forumu i s obzirom na slike i priče iz njih, ovo ne može biti loše! Od tog trenutka ova stranica postaje izvor inspiracija za priče koje stižu u narednim poglavljima! Downloadujem track i kreće analiza istog kilometar po kilometar u GoogleEarth! Ko ne zna, u pitanju je kolekcija trackova kroz dobar deo Evrope. Trackovi se nastavljaju između država i sadrže kako asfalt tako i u velikoj meri zabačene puteve i staze. Kroz Srbiju prolazi nešto preko 2000km. Pa ovo je kao stvoreno za mene u ovom trenutku i motor koji imam! Po slikama i oskudnim snimcima sa neta reklo bi se da je CRF za ovo pravljen - i jeste! P.S. Praktično možete sve ovo gore napisano smatrati jednim debelim uvodom! Putovanja tek počinju i sad znate o čemu će biti reči! 'Ajmo jedan motivacioni lajk, čisto da znam da ima živih pa da pišem dalje Gligo, izvini na upotrebi tvog lika i dela ovako nenajavljeno. Nadam se da ne smeta!