Ponoviću sliku mape iz drugog ugla kako bih dočarao kako reljefno izleda spust kroz šumu do manastira Uvac, a zatim i uspon ka selu Stublo koje je ispod Zlatiborskog Tornika. Nakon spusta kroz šumu, prelazi se reka Uvac. Mosta nema, pa se mora voziti kroz nju. Sliku nekako nemam, ali imam snimak. Snimke ću podeliti na kraju. Imam sliku pauze koju pravim na jednom prelepom mestašcetu par stotina metara pred manastir.

Dan treći počinje. Na Zlatiboru se vec lepo oseća jutarnja hladnoća. Jesen se najavljuje iako kalendarski još nije tu. Treći dan je meni obično onaj dan kada um prelazi u stanje u kom zaboravlja posao, obaveze i životne brige. Svestan je samo puta i prepreka i izazova koje put nosi. Motor već vozim bolje nego što hodam. Ne sećam se života pre putovanja. Poslednje veze sa stvarnošću se kidaju i ostaje samo čista avantura. Današnaj deonica izgleda ovako, ali s juga na sever, dakle iz Radoinje kod Kokinog Broda ka Mokroj Gori. Dan počinje asfaltnom vožnjom po svežem sunčanom jutru. Vozim magistralom i priznajem, prija mi! Nisam krstario motorom već par dana pa promena dobro dođe! U Radoinji se silazi sa asfalta i vrlo brzo ulazi u predle kao ovaj na slici ispod. Posle 2 dana vožnje po labavom kamenju, ovakvi putevi su savršenstvo! Ostavljaju vam dovoljno pažnje da možete da uživate u okolini vozeći. A ima se u čemu uživati. Ovi četinari okolo baš mirišu u septembru!

Novi dan, nova avantura. Mislio sam da sam prvog dana naučio nešto o planiranju ali ne baš. Planovi su bili daleko veći od postignutog, a postignuto je sledeće: Divčibare - Ponikve. Dan počinje jednom dobrom lošom pljeskavicom. Montira se malo hleba na bisage, i idemo! Putevi uglavnom šumski, neizazovni. Ceo dan tako! Baš kako mi i odgovara danas posle jučerašnjeg adrenalina! Ceo dan vozim isključenog mozga. Nemam pojma gde se nelazim. Samo pratim gps liniju, upijam atmosferu i uživam u šumskoj hladovini za razliku od jučerašnjeg vrućeg kamena. Negde oko Kosjerića, a ne bih ni znao da je Kosjerić u pitanju da nije znaka sa slike, put je zatvoren. Lovci imaju takmičenje u gađanju. Karabini odjekuju u području iza trake. Ja nemam kud, osim nazad ili ka puškama. Ovako crvenog brzo su me primetili i obustavili paljbu, sve u prijateljskoj atmosferi. Nije im smetalo što sam im prekinuo igre. Strpeli su se malo i dali mi vremena da odem. U žurbi slikam par slika dok iščekujem pucnje da se nastave i teram dalje do Taorskih Vrela. Sjajno mesto za napuniti dušu i stomak! Vodopad, reka, hrast, most. Kompozicija kao da je stvorena u slikarskom umu. Teško je krenuti dalje posle odmora u ovakvom kutku! Ovde kreću i moja prva gubljenja uprkos detaljnom gps tracku. Nekako zaglavljujem na nekim putićima koji se iznenada završavaju ili vode na suprotne strane od željenog pravca. Ovo je jedna slika sa jednog od tih mesta gde sam izgubio čak oko sat vremena u snalaženju. Slika vama ne govori mnogo, ali mene podseća na sve one muke okretanja motora tamo gde za to nema mesta, jer sam po ko zna koji put omašio put. Konkretno ovim putem sa slike kao da niko nije prošao jako dugo jer. Vododerine su pošele da kopaju i kamenu podlogu. Ovuda malo koje vozilo može proći. Potrajalo je malo snalaženje u ovom mestu. Izgubilo se vreme, ali i ponešto se naučilo i videlo. Nije protraćen dan iako nije voženo puno. Nedugo zatim izlazim na put pored aerodroma Ponikve. Oko njega nikakve ograde nema, bar ne sa strane sa koje me je put doveo. Ovce se tamo čuvaju. U bunkeru neeksplodirana sredstva i seno za ovce. Čudna kombinacija. Shvatam da iako ograde nema, bolje da se ne zadržavam tu. Kasnije saznajem da je deo aerodroma renoviran i da se povremeno koristi u civilne svrhe. Rešavam da dan završim pre vremena i sačuvam snagu za sutrašnji izazovniji teren. Menjam pravac i odlazim na Zlatibor ne bih li korektno jeo i odmorio se. Kafa u tišini smeštaja prija. Zaslužen mir!

@Gliga Ima nešto posebno u toj deonici. Zanimljivo da je i tebi to prvi off, a i da mu se vraćas. Ja sam se u godinu dana vratio 3x na ovo mesto i prvo sto će se voziti sledeće godine ce biti opet taj teren. Već dogovoreno sa @maxx jer je on ovu deonicu propustio. Nadam se da @maxx čita ovo a posebno treba da primeti ovu rečenicu E da, svidja mi se jako nosač za Garmina Navigacija kartom na ovom mestu nije bas laka. Čak i sa pametnim telefonom nije lako odabrati stazu iz prve kad naiđeš na raskršće iz kog izlazi pet smerova, svi pod malim uglom jedan od drugoga, a svaki na kraju vodi na drugo brdo. Svaka čast za to!

Spremam i poglavlje o epidemiji

Baš ono brdo, koje se u daljini videlo na prošloj slici beše zapravo i najteže! Ovog puta znam "da može". Borba sa njim traje, i dalje ne vozim kako bih želeo ali napredujem! Stižem da uživam u pejzažima, pa i da fotkam malo više. A nešto kansije i pogled u nazad prema smeru iz kog sam došao Nakon ovog mesta, nije više bilo nekih strašnih adrenalinskih momenata. Nekako je ovaj deo rute bas "krojen" tako da te oduševi, uplaši, umori, pa opusti - tim redosledom! Nešto kasnije, negde oko 18h stižem na Divčibare. Smeštaja nema nigde. Zovem logistički centar (suprugu) pa mi ona nalazi smeštaj u objektu koji za to nije namenjen. Soba nije namenjena izdavanju ali su vlasnici pristali da me prime tu. Kakvo olakšanje! Najuzbudljiviji poduhat na motoru ikad je završen. Izmoren mentalno i fizički ali zadovoljan kao nikad, ležem u ležaljku napolju, stavljam slušalice i satima slušam muziku iako to godinama radio nisam. Nivo opuštenosti koju sam osećao je neobjašnjiv. Neću ni pokušati da ga opišem, a nešto mora ostati nepodeljeno sa svetom! Prvi dan gotov. 50ak kilometara TET-a pređeno. Ostaje 2150 Nastaviće se!

U profilu ti stoji isti motor! Znaš šta hoću da kažem! 2023 stiže

Sišao sam desno u smeru u kom pokazuje putokaz ka Maljenu. Video sam kako ti lagano letiš niz strmine na poligonu na Vrdniku. Ovaj moj spust je nikakav u poređenju sa tim - odmah da razjasnimo Iako sam se spustio nekako polako, traljavo, nogama, priznajem poraz. Suvoborsko brdo je pobedilo. Vodi 1 : 0, ali to nije krajnji rezultat! Biće prilika za izjednačenje do kraja ovog teksta!

Na prethodnoj slici ste primetili znak: Divčibare 6h 30m. Da, to je vreme za pešaka, ali, šta mislite koliko sam od pešaka bio brži? Bliži se 15h. Kilometri jaako sporo napreduju. Nižu se sve gore deonice kad je podloga u pitanju. Kamenje sve krupnije i labavije, usponi veći, a javi se i poneka krivina tek da zelenom vozaču oteža život. Na pola ove krivine sam se jedva održao na točkovima, ili bolje rečeno nogama, jer ta vožnja je najviše ličila na hodanje na motoru. Na to kamenje sam već počeo da se navikavam polako, ali u kombinaciji sa ovakvom krivinom i usponom sam izgubio! Dobro pogledajte sliku sa leva na desno. Imajte u vidu da kamera jaako ublažava nagib. Videćete kako u sred krivine kamenje naglo postaje krupno i labavo, a u samoj krivini nagib naglo raste i otvaraju se kolotrazi. Stao sam! Vidite i motor u hladovini ne desnoj strani slike. 15h je, ja imam još oko 30km. Potpuno se menja moje shvatanje vremena potrebnog za kilometar pređenog puta! Nekad je 30km značilo 30 minuta, sad nisam siguran ni da ću uopšte stići do mraka! Snage već dosta otišlo. Ne znam šta me čeka. Pišem o svojim strahovima @maxx na Viber, ali nije to od neke pomoći. Ovde sam sam i moram dalje, ali pre toga ručak i odmor! Skromna klopica podiže moral! Bar onoliko koliko je potrebno da se izvuče iz ove krivine. Iza ove krivine, dolazi još gora deonica, strmija, labavija, duža! Nemam mnogo izbora jer je teško i napred i nazad. Prihvatam nepostojanje lakog rešenja. Kreće polako moj mozak da se prilagođava novonastalim uslovima. O kako je to moćno kada osetite da dobijate neku snagu i iskoristite taj trenutak u svoju korist! Nastaje talas optimizma koji uspevam da zajašem! U tim slučajevima kada osećate da se u vama nešto dešava jako pomaže to što sam sam. Nekako uspevam sa sobom da se dogovorim, ohrabrim i napravim plan u toj svojoj tišini za sledeće brdo, pa i ono posle toga. Prva, pogled visoko, obe noge na fuzastere što brže i gas! Obećao sam sebi da me ne interesuje šta rade točkovi i kakvo kamenje ih baca levo - desno. To odmah daje rezultate i sve nekako ponovo ima smisla. prosečna brzina raste dramatično, sa 10km/h na sasvim pristojnih 30km/h! Vrlo kratko nakon tog teškog dela, bivam nagrađen pogledom koji ni slika opisati ne može! Pored vizuelne lepote, tu je nekako i svežiji vazduh na otvorenom koji mi jako treba posle napora. Miriše na borove. Miriše na jesen! Upravo shvatam da sve ovo ima smisla, da mi leži, da mogu! Oko primećuje i ozbiljan nagib kojim staza ide. Primetićete i vi na slici ako se zagledate. Ovog puta to me ne plaši. zapravo jedva čekam! A samim tim što je ispred mene ponovo i poneka deonica ravnog puta jako ohrabruje! Ima šanse da narednih 30km neće biti baš konstantna borba. Slikam, pa idemo dalje! P.S. Na slici ćete videti kako leva strana je potpuno gola, a desna šumovita. Ako se vratite na mapu koju sam okačio par postova ranije, tačno se da videti taj deo tracka. Obeležen je sa "Raj na Zemlji" na toj mapi. Ne budite lenji, mrdnite prstićem i pogledajte mapu gore

Posle ovog trenutka, kreću da se nižu fantastični komadi prirode koje moje asfaltne oči do sad nisu imale prilike da vide! Na svakih par stotina metara, pogled je potpuno drugačiji. Prvo imate zelenu travnatu visoravan skoro bez drveća, a krivinu kasnije već ste u šumi, dok za 300m ste na suvim brdima koja se neobjašnjivo pojaviše niotkuda! Prosto neverovatno koliko brzo se menja ambijent! Za mene prvi pravi upečatljivi trenutak sa ove deonice, a i dotadašnje off road karijere je bio uspod kod spomenika na Suvoboru i dalje spust od istog ali planinarskom pešačkom strmom stazom. O ovoj stazi će biti mnogo više reči u narednim poglavljima, jer nekako nemam sliku tog mesta iz tog trenutka. Ovo brdo je dobilo i novo, nezvanično ime. Više i o tome kasnije. Mislim da sam jedno 10-15 minuta proveo samo razmišljajući da li da uopšte idem tuda zbog strmosti i krupnog kamenja. Prošetao sam se peške niz njega i nekako zaključio da ću mnogo loše da se osećam ako ne probam da se spustim tuda. Taman je toliko teško da ima šanse da mi uspe i ako odustanem sad, kako ću savladati ostalih 2000km ovog puta? Mali problem je što sam sam i ako dođe do problema neće biti dobro. Nekako sam prelomio i polako, metar po metar, sišao niz to strašno brdo. Ovo mesto iako nije fotkano, ostaje dobro zapamćeno i biće posećeno još najmanje 3-4 puta do danas. Poslužiću se jednom novijom slikom radi objašnjena o kom mestu se radi. Edit: Našao sam snimak upićen Siču (Što je prezime od @maxx ) pa ću vam ga pokazati iako je privatnog karaktera

Prvih 100ak kilometara taj dan nisu ništa novo. Asfaltom od Šapca do Uba, pa autoputem do Ljiga gde ću se isključiti ka Slavkovici i Rajcu. Ja se natovario kao da idem na kraj sveta. Videlo dete da tako rade slavni po Youtube pa nakačilo sve na motor da na avanturu liči! Ovo je slikano pred isključenje kod Ljiga. Iskorišćen momenat da se oporavim od prve vožnje autoputem motorom koji za to nije. Takođe, javljam se svima telefonom, kao da me možda biti neće jer će me pojesti neke suvoborsko-maljenske zverke do sad neotkrivene jer nikad ljudska noga nije kročila u taj kraj, a ja idem sam! Bar moj mozak to tako kapira u tom trenutku. Opet asfalt to Rajca, ali dosta zanimljiviji od autoputa. Svakako ništa zbog čega sam došao ovde. Pravi pošetak puta je na ovom lokalnom vrhu koji ste sigurno već viđali mnogo puta na forumu. Već tu, ako ste iskusni, možete namirisati šta vas čeka. Čak i do ovog mesta je bilo za mene teških deonica puta, a ne kapiram da je to tek jedan mali sitni delić onoga što dolazi. Ovde je već negde oko 13h. Septembar je, pa se kraći dan već polako mogao osetiti. Idem dalje, ali mislim, ima se vremena za sve planirano.

Tako je, ne znam, zato i pitam. I to pitam bas proverenog majstora. Sve se slazemo

Svakako ne treba sputavati ljude da misle, da pretpostave i da zele da razmeju problem u korenu, a pre svega da pitaju iskusne, pa cak nekad i da ospore neciji argument bez obzira na iskustvo. Iskusan covek potkrepljen znanjem, znace lepo da objasni detaljnije ako ima volje, a da se pri tom ne uvredi. Pravila treba postovati cak i kad ih ne razumemo jer je neko pametan smislio to sa razlogom. Pozar, varenje i varnicenje su i te kako dovoljan razlog da se ovo pravilo postuje! Ovde se pomalo prikriveno povela rasprava ima li jos nekih efekata sem pozara koji nama radoznalim laicima nisu poznati, a zeleli bismo da naucimo nesto. Ovakvi forumi valjda i tome sluze a ne da merimo ciji je duzi. Rasprava je dobra, ali je ton kojim smo poceli da je vodimo sranje.

Poglavlje 7: Prvi put na TET Prošlo je sramotno mnogo vremena od kako je ovaj motor kupljen dok se zapravo ne usudih da krenem na nešto dalji teren. Da biste ispratili sledeće poglavlje, namestite vaše vremeplove na Septembar 2021. Maxx već poseduje adekvatnu mašinu za ovu ekskurziju, ali neke druge stvari ga sprečavaju da mi se pridruži. Svakako je ideja da sve ovo pređemo zajedno jednog dana, zapravo vrlo uskoro. Ovaj put, krećem sam! A gde? Pa, odluka koju skeciju TET-a napasti prvu, pada lako. Čak previše lako. Jedini kriterijum je bio da start bude blizu, a s obzirom da sam u to vreme boravio u Šapcu, rešavam da odvozam deo track-a koji prolazi kroz Zapadnu Srbiju. To mi je bio jedini kriterijum. Ni sanjao nisam da upravo biram možda i najteži deo staze, na podlozi kakvu nikad vozio nisam. Iako sam mapu na google earth pogledao nebrojeno puta, nema te mape koja neiskusnom oku može objasniti šta može da očekuje. Kad smo kod mape, evo i deonice koja je vožena prvi dan. Start je negde oko Lalinaca, odnosno tačnije, Slavkovice. Prvi značajniji marker je "Rajac", pa zatim spomenik na Suvoboru za koji će se ispostaviti da je najzapaženije mesto na celoj stazi tog dana, Ravna Gora, i Maljen, sa ciljem na Divcibarama (Kraljev Sto). ovde je reč o svega par desetina kilometara terena. Lagano u danu, zar ne? Ma ostaće vremena za još bar 100km taj dan! Kako da ne!

Nisam autoelektricar, da se odmah ograidm. Kao hobi elektronicar, zeleo bih ovo da razumem do kraja. Sem varnicenja koje ni malo nije pozeljno, nije mi jasno kako to negativno utice na elektroniku koja je uvek povezana na +12v ? Elektronika ce biti povezana na 12v, ako napravimo varnicu izmedju rama (-) i + srafcigerom, napon prema elektronici ce pasti blizu nule pa porasti na 12V (mozda i vise u nekim delovima kola zavisno od indukcijski elemenata), ali zar se to ne desava svaki put kad kacimo i skidamo accu? Nista ne bi trebalo da crkne ako je taj momenat kratak. Ako je taj momenat dug, crci ce akumulator, vodovi, mozda dodje do pozara itd... Opet, ne razumem mehanizam koji ubija elektorniku koja je povezana na + konstantno? Zasto bi njoj smetao nagli pad napona na kratko ? Pitam ovo u konstruktivnom smeru, ne radi rasprave.

U 2020. se nije desilo ništa vredno pisanja. Vožnji jeste bilo ali ništa što želim spakovati u ovu i tako preširoku temu. Aaa da! Jeste, desila se jedna stvar! @maxx je predložio kafu na Bukovcu u prirodi jer je dan tog 29.12.2020 bio sjajan za vožnju! Sunce kao u proleće. Sad kad pogledam na kalendar, bilo je to prakticno na današnji dan pre 2 godine i vreme je bilo identično! Ko ovo čita danas, neka baci oko kroz prozor i osetiće atmosferu! U maxx-u njemu bolest još nije pokazala jake simptome, ali sama činjenica da u decembru idemo na livadu motorima nešto govori! U Bukovcu postoji jedno brdo sa fantastičnim pogledom na Novi Sad. Sjajno mesto za terensku kafu. Počinjemo mi taj finalni uspon do kafilišta. Ja idem prvi, Maxx iza mene. Sto metara kasnije, pogledam iza, nema ga. Pogledam malo dalje, i imam šta da vidim! Traction Control na stromu nije imao šanse protiv bukovačkog blata koje se lukavo skrilo ispod prosušenog sloja zemlje. Motor smo nekako podigli, kafu popili, i završili ovu godinu. Ovaj trenutak, koliko god neprijatan bio, pomogao je da i @maxx odluči da pored stroma nabavi i CRF-a koji nikakve probleme nije imao da se drži za ovu podlogu čak i sa njegovim, ne tako off road orijentisanim gumama. Ok, bilo je potrebno još malo ubeđivanja u vidu snimaka, slika i "srednji prst pozdrava", ali nećemo u detalje.

Poglavlje 6 - Opet Gliga Ako ste se zbunili ovo malom vremenskom rokadom koju učinih, probaću da to ispravim. Leto je 2020. Prošao je taj Cer sa @maxx. Naučio sam da vozim novi motor i navikao sam se na njega. @Gliga je već davno postao Gliga... Ček', ček'! Kakav sad Gliga opet? Objasniću! U ovom periodu se pogledalo dosta snimaka domaćih i stranih na temu ovog motora. jedna reč, tj skraćenica se pojavljivala svuda! TET... Nisam obraćao mnogo pažnju na to sve dok jednog momenta ne kliknuh na sajt tog famoznog TET-a (Trans Euro Trail). Skontah šta je i ideja mi zvučala interesantno ali se nisam na prvu povezao sa tom idejom, bar dok ne skontah da na toj stranici postoji i Srbija. Listam stranicu i dole, u dnu stranice o Srbiji, iskoči ovaj lik! Čekaj bre, pa znam ovo lice! A znam i taj motor sa slike iznad. Ma daj - nema šanse! To je isti taj @Gliga sa početka teksta! Onaj kog smo upoznali pre 10 godina kad je bolest krenula da deluje. Kakav je to znak sa nebesa! U medjuvremenu su se čitali Gligini putopisi ovde na forumu i s obzirom na slike i priče iz njih, ovo ne može biti loše! Od tog trenutka ova stranica postaje izvor inspiracija za priče koje stižu u narednim poglavljima! Downloadujem track i kreće analiza istog kilometar po kilometar u GoogleEarth! Ko ne zna, u pitanju je kolekcija trackova kroz dobar deo Evrope. Trackovi se nastavljaju između država i sadrže kako asfalt tako i u velikoj meri zabačene puteve i staze. Kroz Srbiju prolazi nešto preko 2000km. Pa ovo je kao stvoreno za mene u ovom trenutku i motor koji imam! Po slikama i oskudnim snimcima sa neta reklo bi se da je CRF za ovo pravljen - i jeste! P.S. Praktično možete sve ovo gore napisano smatrati jednim debelim uvodom! Putovanja tek počinju i sad znate o čemu će biti reči! 'Ajmo jedan motivacioni lajk, čisto da znam da ima živih pa da pišem dalje Gligo, izvini na upotrebi tvog lika i dela ovako nenajavljeno. Nadam se da ne smeta!

Moram vam malo i ovom motoriću crvenom reći par reči. To sam trebao reći još 2 poglavlja ranije, ali nisam se setio. Pokušajte da zamislite da je opet kasno proleće 2020, vremenski jako blizu scene koju je @abarth_maniac opisao par postova ranije. Dakle motor je u garaži. Tek sastavljen, nije vožen. Pojma nemam šta da očekujem. U teoriji to bi trebalo da je to sve što želim od motora. U praksi - ne znam. Tek treba da otkrijem. Poslednji motor na koji sam seo je Xj6 nekoliko meseci ranije. Vreme je da se krene u rodni Šabac i da se mašina tamo prebaci kako bi se mogla koristiti za vreme korone kada u gradovima nije moglo da se mrdne iz stana posle, valjda, 17h. Sedam na motor, izlazim iz garaže na ulicu. Prvo skretanje stiže za 50 metara. Ja se borim da skrenem! Ne umem da vozim ovo! Geometrija neverovatno drugačija u odnosu na sve što sam ranije vozio. Kreće osećaj racočarenja, a tek sam 50m presao. Nižu se raskrsnice, približavam se Mostu Slobode. Stvari se ne popravljaju. Počinje blagi, gotovo neprimetni uspon na mostu. Motor se davi u svim brzinama! Razočarenje raste eksponencijalno. Motor ne samo da je kilav nego je i neupravljiv! Do Iriškog Venca sam već smislio tekst oglasa i odredio cenu. Motor ide na oglase čim se dovučem u Šabac! Ne znam samo kako ću objasniti sebi a i ukućanima (ženi) ovu odluku... Nije mi dobro. Zavidim @davidloki koji sad negde tera motorčinu koju je od mene kupio, dok se ja patim sa ovim, možda i pokvarenim sranjcetom! Pauza na Zmajevcu na Fruškoj, slikam se prvi put na terenu. Nema osmeha. Korona frizura je tu. Slika napravljena reda radi i poslata @maxx uz poruku razočarenja! Idemo dalje. Nizbrdo ka Mitrovici je lakše, osim što ovoliko motornog kočenja nisam doživeo od kako mi je Yugo zaribao u pokretu! Ma sve je sranje! Iskusni ste vi čitaoci ako ste izdržali ovoliko teksta. Iskusan čitalac zna da posle ovog kukanja i propasti ide nagli zaokret. Priznajem, provalili ste me! A i već sam pisao o vožnji na Ceru, tako da iznenađenja nema. Negde kod Velikih Radinaca ispred mene se otvara jedan običan njivski, ili kako moji Vojvođani (iako ja nisam Vojvođanin, nema razloga da nisu moji i ja njihov) kažu "beli" put. Nije baš bio beo jer je bilo malo kiše dan pre, ali je bio odlična prilika da probam ovaj motor i tu, pre nego što ga odbacim. Pogledajte ga kako sija! Bio bi najbolji u oglasima! Posle pravljenja ove fotke, sedam, i krecemo, prva, druga, treća... Ovo kao da nije isti onaj motor od pre 5 minuta! Čekaj, bre! Kako je ovo moguće? 70kmh ide, ne oseća ni on, a ni ja! I dalje ne umem da upravljam valjano, ali ni ne moram! Idem samo pravo i dodajem gas! Rupe ne osećam! Samo leti preko njih! Oooooo pa konačno shvatam! Pa nije do motora, do mene je! Sve vreme u njemu tražim snagu i okretnost xj6 na koju sam navikao, ali sa XJ6 ovim putem ne bih ni 30kmh mogao da idem! *ebeš sad to analiziranje! Pogled pravo, gas, koncentracija pojačana i osmesi sami stižu! Do Šapca sam putovao nekoliko sati duže birajući ovakve puteve i eksperimentišući kako motor izgleda na kojoj podlozi. Otkrio sam nešto novo i bolje je mnogo od očekivanog! Ne smem ni da zamislim koliko poruka sam poslao @maxx da objasnim kakva je ovo mašinčina za makadam! A tek što može da prođe gde ni peške ne može! Šta sve može da se obiđe i vidi ovim motorom! Jedva čekam da prođe period razrade pa da stvarno vidimo dokle ovo može da me odvede!

Poglavlje 5 - Novi život Poglavlje 5 - Širenje zaraze Rekli smo da nema menjanja teksta, ali cemo ipak da ga malo promenimo. Nije to jedina stvar koju sam prekršio ovde, pa se nećete ljutiti, valjda. Menjamo naslov poglavlja. Ne valja davati naslove tekstu unapred. Ispostavilo se da je ova bolest zarazna. Ne prenosi se lako, ali kada se prenese, šanse za izlečenje su slabe. Nultog pacijenta ste već upoznali a vreme je da predstavimo i sledeću žrtvu. @maxx. Da nije njega, čitava ova prica bi bila bar upola manje interesantna. Pri tom ne mislim samo na ovu priču koju vama pričam, vec citavu auto/moto priču koju zivimo poslednjih 14 godina. Čak i kada nije tu, kao da jeste, jer malo koja stvar se ovde zbivala bez njegovog ušešća. I kad ga nema na terenu za kormanom, tu je negde, na Viberu, izveštava ili biva izveštavan o tekućem podvigu Ako pratite ovaj forum, sigurno ste primetili da @maxx vozi v-stroma. S obzirom na to da nam motori više nisu baš za istu namenu od kako je XJ6 zamenjen za CRF, zajedničkih voznji je bilo sve manje. Imamo mi jedan mali običaj vezan za slučajeve kada je jedan od nas na vožnji, a drugi na primer, na poslu. Biću nepristojan, ali običaj je takav, pa molim za razumevanje. Dakle, običaj je da onaj koji je na vožnji pošalje jedan jednostavan pozdrav u vidu srednjeg prsta sa adekvatnom pozadinom koja opisuje šta primalac pozdrava propušta trenutno. To zapravo ne znači ništa drugo do iskazivanje žaljenja sto onaj drugi nije tu, i vise je to neka motivacija da onaj koji nije tu, sledeci put ne propusti zbivanje. Takvih slika do sad se nakupilo na desetine, a evo jedan primer da dočaram o cemu se tu radi. S obzirom na količinu slika sa off-a koje je @maxx dobio tokom prvog meseca mog posedovanja CRF-a, praktično nije imao izbora. Seo je na Stroma u maju 2020, nekoliko dana nakon moje kupovine CRF-a, doleteo u Šabac, pa se zajedno zaputismo u pohod na Cer! Nekako se slučajno desilo da prva off-road vožnja bude baš na mestu gde sam osetio prve simptome bolesti iako to nije planirano. Mozda zapravo i nije do mene - možda je do mesta? Možda Cer to radi ljudima? Ima tu na Ceru jedan lep put za izvlačenje drva. Proteže se od podnožja, kod manastira Radovašnica, pa sve planinarskog doma - onog sa samog početka priče. Put je fin, lak, bas pravi za one koji su “juče” sa asfalta sišli. Bar je tako meni izgledalo, pa ga sa namerom odabrah tako da on može stromom proći. Za razliku od mog, za malo pa romantičnog, prvog kontakta sa Cerom, za maxx-a ovaj dan nije ni malo bio lak! Gume mu asfaltne, put mokar, motor težak, sezona tek praktično počela. Ja se na laganom CRF-u sa “kramponkama” relativno lako spuštam niz stazu, sačekujem maxx-a iza svakih par krivina, snimam mu poruke kamerom za kasnije i naravno sprdam mu se u njima na račun toga sto je spor kao puž! Pojma nemam kroz kakve muke prolazi tih pola kilometra iza mene. Isto kao meni 10 godina ranije, i njemu motor priređuje svakojaka iznenađenja. Baca ga, kliza mu, okreće se. Jedina “malecna” razlika je što je njegov motor duplo teži nego taj moj pre 10 godina. Drži se on junački i podnosi odlično stanje na putu i moje šale na njegov racun. Bar do jednog momenta, kad smo došli do mesta koje se od tad počasno naziva Maxx-ova bara. Ta rupa na putu ispunjena vodom je i dan danas tu, prepoznatljiva i prkosi! Čeka maxx-a da joj se vrati jos jednom! Svideo joj se ukus mlade piletine! Pogađjate, a i videli ste sliku iznad. Frejm je pažljivo odabran! Izvini @maxx, ali baš mi se sviđa ovaj frejm! Praktično ćelava asfaltna guma, napunjena blatom, nije dobro podnela udarac u iznenađujuće duboku iako kratku maxx-ovu rupu. Izbacilo mu je motor iz linije. Zveknuo je! Iako ništa ni njemu ni motoru nije bilo, ja sam mislio da je to to! Gotovo! Nikad vise neće hteti da vozi ni sa mnom, a posebno ne van asfalta. Ono što se upravo odigralo pred mojim očima je bila prilika da maxx izbegne bolest, bila je to vakcina! Ali u njegovom slučaju, umesto da ga ovo imunizuje od bolesti, on je ovim činom bio zaražen! Nije on to još znao, naravno. U meni se virus inkubirao 10 godina. U njemu nesto kraće - godinu dana. Da sam i ja “zveknuo” onomad, ko zna, možda bih i ja brže… No, dok čekamo da virus savlada maxx-a, imam još par pričica da vam napišem.

Hvala svima na lepim recima. Nadam se da necu razocarati do kraja Sad sam malo van kuce na par dana, a trebaju mi te slike iz arhive za inspiraciju, pa cu pisati kada se vratim za koji dan.

@abarth_maniac Upravo si umesto mene napisao sledeci pasus Hvala! Pri tom sam ti ukrao i flasu one domace. Pisalo je na njoj "Becelic". Moram to da nadoknadim nekako

Poglavlje 5 - Novi život Čaša odavno prazna i kasno je. Moram da stanem. Toliko o "kratkom" uvodu. Nastaviće se u nekom trenutku. Laku noć!

Poglavlje 4 - Lek Palimo opet vremeplov i stižemo u neslavnu 2020 obeleženu koronom. Ja shvatam da od ludila pobeći mogu samo ako ponovo kupim motor. Zajedno sa @maxx istražujem šta bih mogao kupiti, a da nije opasno zbog porodice koja se proširila još jednim detetom. Sada kad sam svestan svoje “bolesti” želim da uzmem nešto za švrljanje po prirodi. @maxx kao vrsni stručnjak za sprovođenje uporedne analize motora i svega ostalog, pomaže da se odlučim za kod nas izuzezno nepopularan motor: Honda CRF250L. Ulazim na forum i nalazim jako malo informacija o tom motoru, a i to malo informacija nije pozitivno. Kad smo sve sračunali, odluka je pala. Rizikovaću i kupiću ga! I bi tako!

Poglavlje 3: Prihvatanje Prosla je i ta Tara. Preživeli. Gligu više nismo viđali uživo ali smo ga prepoznavali na forumu. Nizali su se tu neki silni kilometri po asfaltu. Bilo je tu Rumunija, Alpa i sličnih avantura. Vozio se ovaj motor godinama u tom režimu i onda opet, 2016. baš kao i sa Cerom šest godina ranije, desilo se neplanirano da se sa XJ zaputimo kroz šumu između Moharača i Vizića. Nije dugo trebalo da dodje do ovoga: Normalna osoba na asfaltnom motoru, ako bi sebe uopšte dovela u ovu situaciju, bi se zabrinula za oštećenja (nije ih bilo srećom). Osetila bi kajanje, nervozu. Ja sam osetio čistu sreću i slobodu, a i Nikolina isto to, snimajući ovo sa osmehom. OK to je to! Konačno shvatam sve simptome i snake koje osećam godinama prihvatam svoju “bolest”! Konačno shvatam da je krajnje vreme da probam sa nekom drugom vrstom motora i da pokusam vožnju po terenu. Ta ideja je prekinuta time što je u Nikolini počela da raste nova mala osoba. Ne bih o ovome mnogo dužio, ali reći ću u jednoj rečenici da sam motor prsatao da vozim i prodao zbog deteta.

Poglavlje 2 - Neprihvatanje bolesti Moj život sa yamahom se nastavio na “stari” način. Od kuće do fakulteta, po gradu i po malo sa devojkom (onom što je sarma muči iz prvih pasusa) po okolini. Motor smo koristili sve više na taj “stari” način. Nije prošlo mnogo vremena dok smo shvatili da je YBR za nas dvoje mali. U međuvremenu, otkrio sam i ovaj forum (putopis sekciju pre svega), pa se rodila želja da se kupi veći motor i malo proputuje. I dalje nesvesan svoje “bolesti” čije simptome sam osetio još na tom Ceru, biramo XJ6 te dvehiljade jedanaeste. Oštro oko će primetiti i Yuga na slici. Po tome možete zaključiti da je ljubav ka dvotočkašima ipak počela da raste i da postaje ozbiljna. Za taj motor se moglo kupiti jedno 6 jugića (ili racionalnije - jedan normalan auto), ali prioriteti su nam oboma bili jasni! Prosla je cela 2011 i pola 2012 u vožnjama novim motorom. Rumunija i ostale okolne zemlje. Iskustvo na asfaltu polako raste. Planiraju se sve duže ture. A u pauzi između tih dužih tura, desio se jedan zanimljiv momenat. Jul 2012. Nama pada na pamet da se natovarimo na XJ6 i da odemo na Taru na kamp. Pre toga nikad kampovali. Od opreme imamo jedan ogromni šator, jedno nikakvo ćebe i dušek. Nemamo ni vreće za spavanje. Jul je. Može li biti hladno? Nema šanse! Šator postavljamo. Vetar ga ljulja. Dan je posiveo nama u inat. Hladno je i sve je gore. Mi ni vodu nemamo, ni vatru, ni vreću. Ništa! Nismo bas sigurni kako će ovo da se završi. Love nemamo za smeštaj, kasno je za nazad. Preživećemo, ali nismo srećni. Dok smo se mi bavili postavljanjem šatora, na tu livadu iznad Zaovina pristizao je još jedan motorista. Bio je na KLE. Bacio sam kratko pogled na njega baš u trenutku kad je tako lagano, stojeći, pregazio taj ivičnjak koji je delio asfalt od naše livade kao da ga nema. Tako lagano i bez napora. Gledajući ga, opet sam osetio isto ono što i na Ceru, samo ovog puta mi je bilo malko jasnije šta osećam. Hoću i ja tako da vozim i da imam takav motor! Nisam se dugo bavio tom mišlju jer je momak prišao i počeli smo malo da ćaskamo. Ubrzo smo shvatili koliko smo Nikolina i ja naivno i nespremno došli na tu planinu videvši tog momka kako je opremljen. Bilo je jasno da će noć da bude ledena. Srećom taj momak (već mi neprijatno da koristim reč “momak” toliko puta, ali smo rekli da nema brisanja teksta) je, u svoj svojoj spremnosti za izazove kampovanja, imao šta i nama da ponudi. Slika će otkriti sve, pa i njegov identitet. Nadam se da se @Gliga neće ljutiti što mu objavljujem sliku. Tada nismo ni znali sa kakvom off-road veličinom imamo posla! Verujem da se on ovoga ne seća, ali biće mi drago ako grešim! Vatrica je pomogla neverovatno nasem pokleklom moralu. O toplom čaju od ubranih biljki sa livade da ne govorim! Taj čaj jeste lečio moral, ali je drugu “bolest” činio još gorom! Ako niste shvatili do sad, ta “bolest” je neobjašnjiva želja za vožnjom po prirodi! Ali ne, ni tad mi nije bilo 100% jasno o kakvoj bolesti se radi! To ću u potpunosti shvatiti tek nekoliko godina kasnije.