Posle stavljanja bezbroj ledenih obloga ipak se budim sa trećim kolenom. Stopalo ne boli, ali koleno da. Nije toliko strašno. Volan je ispravljen, ručica kočnice skoro pa korektna. Imam dovoljno prednje kočnice da se osećam bezbedno na off-u. Rešavamo mi da ipak da se vratimo na mesto susreta sa medvedom i nastavimo put. Bar da probamo. Brine me vožnja stojeći ili još jedan pad. Jedva vozim. Krut sam, plašim se. Užasno napedujemo. Još do Jadovnika nismo stigli, a prošlo je sat vremena. Ovako ne može, ovo je patnja i nema uživanja u ovakvoj vožnji. Skupljam ovo malo mošnica što mi je ostalo, ustajem i zavrćem gas. Ignorišem strah i ignorišem bol koji srećom nije toliko jak. 10 sekundi kasnije ovo daje efekta! Zvuči kao najveći kliše ali ovo fantastično radi! Strah je nestao posle 500m agresivne vožnje. Čak i gumi koja me neobjašnjivo izdala ponovo verujem! U tom nekom novom optimizmu stižemo i na Jadovnik! Tamo nailazimo na mnogo zanimljiv vojni objekat. Slikanje i snimanje zabranjeno pa tu zabranu i ispoštovasmo. Umesto tofa evo malo pejzaža. Na slici iznad, može se videti da stojim! Noga funkcioniše i ja sam presrećan! Hvalim se @maxx-u o tome na svakom koraku u nadi da me neće naterati da idemo nazad kući jer je on u ovoj ekipi onaj pametniji, racionalniji! Imam utisak kao da me posmatrao i čekao prvi znak slabosti da nas pošalje kući. Nisam smeo da ga pokažem!

E dosta je bilo uživanja! Zakon o održanju sreće u prirodi nalaže da posle 3 bisera moraju da dođi i tri sranja. Namerno ne tražim lepšu reč! Još uvek se motamo po ovim fantastičnim putevima, ali fantazija za mene prestaje kada bez meni jasnog razloga prednji točak kliza levo, ja padam desno i udaram od zemlju kao da me neko gurnuo. Pad je trajao pola sekunde i nisam bio svestan šta se dogodilo sve dok nisam osetio bolove! Ne mrdam, ne zbog bolova, nego zbog zbunjenosti i šoka. Udario sam desnom stranom tela od zemlju, a motor mi je prignječio nogu. @maxx nailazi za desetak sekundi, vidi da se ne mičem i pritrčava. Ustajem, pregledam se. Nije sjajno. Sranje broj 1: Koleno duplo veće nego inače, podlivi na stopalu. Boli. Sranje broj 2: Ručica prednje košnice ukrivljena, ne koči. Volan ukrivljen na levo. Ne može da se vozi pravo, bar ne lako. Sranje broj 3: Medved! Koliko puta smo se sprdali na temu da ćemo pasti, polomiti se, polomiti motor i da će nas nešto pojesti? E pa desilo se. Sa tako krivim motorom krenuli smo dalje polako. Noga boli, ali trpim. Motor jedva upravljam. Stajemo da odmorimo i u tom trenutku čujemo glasnu riku! Ja mislim krava, @maxx viče medved! Sviramo da ga oteramo. Maxx pali motor, i kreće, a ja za njim! Volan kriv, kočnicu nemam, u bolovima. Uh kakva avantura! Ako ništa drugo, bar je adrenalin skočio što, kažu, pomaže da manje boli! Očigledno da moramo hitno u civilizaciju. Tražimo najkraći put u Sjenicu. Stajemo na reci da ohladim nogu i da ispravimo volan. I kad to obavismo, bežeći od medveda, završismo u Dolini Vukova, gde nam vlasnik kafane na osnovu snimka na kom se čuje rika, potvrđuje da je reč o medvedu. Kakav dan! Tu kreće borba za traženje smeštaja. Jedva ga nalazimo kod doktora Kaća. Čovek sjajan! Vidi kakvo je stanje, nudi medicinsku pomoć, daje nam prenoćište besplatno i sve to uz jedno gospodsko držanje i uz minimum reči. A smeštaj fantastičan! To otkrivamo ujutru kad se probudismo i pogledasmo napolje, a tamo:

Treći biser u nizu su Ozren i Jadovnik! Sve nijanse zelene na jednom mestu! Da efekat oduševljenja bude bolji, postarao se teren koji je oblikovan tako da se čitav ovaj pogled naprasno otvori bez prethodne najave kad se popnete na brdo kojim put vodi A to je samo početak jer nastavak puta ne oduševljava ništa manje! Ima nešto u tim zelenim pejzažima kroz koje vodi putić...

Obično do sad u danu smo nailazili na jedno mesto koje je ubedljivo lepše od ostalih. Danas ih je bilo tri. Probijanje kroz šumu je prvo, ali odmah iza šuma naiđosmo na sledeće! Otvorio se tu jedan od lepših pogleda. Scena na ovom travnjaku levo urezala mi se u pamćenje. za trenutak mi je izledalo kao scena iz starijeg američkog filma! Moju fantaziju o filmu prekida pećina koju ugledah levo u podnožju ovih brda koje vidite na slici. Pećinu smo slučajno spazili. Za malo da nam promakne, a to bi bila šteta! Pećina ima 3 ulaza a, a nije velika. Istražujemo je na brzinu. Unutra vazduh hladan. Prija. Eto mesta za ručak! Pećina je drugi biser tog dana!

Poglavlje 11: Medveđi dani na TET-u Dvadeseti jul 2022. KONAČNO @maxx nalazi vremena i za malo zemljanih radova! Nalazimo se u Radoinji ovaj put i krećemo na TET deonicu koja izgleda kao na mapi ispod. Iz Radoinje idemo ka Priboju, zatim preko Jabuke i Kamene gore u Brodarevo i onda preko Ozrena i Jadovnika na krug oko Uvačkog Jezera. Osetićemo i kako izgleda Pešter, pa preko Golije i Raške na Kopaonik. Uh kolike rečenice... Umorih se samo od uvoda, a treba sve ovo pisati. Nadam se da još neko ovo čita i da trud nije uzaludan Slobodno se javite klikom na neki lajkić, čisto da znam da ste tu Veče u Radoinji baš fino. Domaćini nam spremili pošrenu večeru, a i doneli rakijice bocu! Nismo preterivali. Ujutru otresosmo krušku, napakovasmo je u ranac i polako krenusmo ka Priboju. Uh kako su dobre te kruške kad uhvati glad na terenu! Tri dana su mi vraćale energiju! Sad kad smo već prešli toliko terena zajedno kroz ovaj putopis, osetiću slobodu da preskočim neke delove koji jako liče na ono što smo već pisali, pa ću se fokusirati samo na ključne momente. Jedan od tih momenata je negde u između Kamene Gore i Brodateva, zaboravih tačno gde. U šumama smo. Put vodi sa dobrog šumskog puta u jedan jako sumnjiv putić kojim kao da niko nije prošao bar nekoliko godina. U početku beše samo sumnjivo, ali ubrzo se to i dokazalo! Šiblje postaje sve veće. Onoliku paprat nisam video u životu. Do ramena nam je. Guramo mi kroz to polako (Ima snimak, budite strpljivi) ali postaje sve gore. Paprat uskoro biva zamenjena mladim drvećem, a put se više ni ne nazire. Signala za mobilni nema. @maxx zastao, sleže ramenima, gleda pravo, ali njegova 4 oka put ne vide! Ne vide ni moja, ali nema mnogo izbora nego nastavljam da se probijam u pravoj liniji tamo gde mi je najlogičnije da se put nalazio. Maxx, prati. Šta drugo... Idemo polako. Trajalo je to nekoliko stotina metara, i onda se ispred nas otvara livada koja izgleda kao da nema izlaz. GPS linija nije baš jasna ovde. Gledamo više puta ali se sve svodi na to da krenemo i probamo tamo gde nam je najlogičnije. Put se ponovo pojavio stidljivo. Avantura prve klase! Ovaj snimak moram da vam dam odmah!

Sutradan krećem od Divčibara ka Suvoboru i pomenutom brdu. Ne slikam, ali snimam! Sve snimke vam dajem na kraju kao što sam obećao! Ne bih vas sad time zasipao. Ovo je ista ona ruta kao iz prvih priča, samo u obrnutom smeru! Sve one teške uzbrdice su sad nizbrdice! Potpuno drugačiji izazov. Borbe je bilo i snimak će vam to pokazati. Ja samo želim da se pohvalim da ovog puta savladavam brdo za 20ak sekundi i rezultat se konačno popravlja! Brdo: 2 - Đorđe: 1 Ovo nije kraj utakmice, samo da znate! Ali jeste kraj ove vožnje. Sledeća je 20 dana kasnije, ovog puta sa @maxx !

Krug po Tari dalje vodi kroz ujednačeno lepe terene. Nema mnogo toga novog za pokazati. Ono što je meni novo je sam izlaz na magistralu pred Kotroman. Reka Beli Rzav! To je reka na čijem putu je nekoliko jezera pa i Zaovinsko. Mesto fantastično. Opet sam dobio sjajnu nagradu za kraj dana! Pogledajte samo ovo mesto! Ne treba ga dodatno opisivati. Slika kaže sve! Po senci na slici vidite da je veče blizu. Ostaje dovoljno vremena da krenem kući, ali, ono brdo! Znate već koje brdo, "12 minuta" brdo... Previše je usput da bi se tek tako propustila prilika da smanjim razliku, jer ako se sećate rezultata: Brdo: 2 - Đorđe: 0 Dve sekunde mi treba da potvrdim sebi da je to dobar plan! Gas i pravac Divčibare, a ujutru posle Divčibara idemo na 12 Minuta Brdo opet!

Krenuh dalje, a onda primetih da ovo mesto ima još nešto da mi da! Još jedan objekat upitne statike. Primamljivo je, ali jako opasno. Konstrukcija klimava, ali prelepa. Pogled isti kao sa kule. Još jednom proveravam pogledom gde li su one srne mogle pobeći i divim se koliko su sposobne, jer sve je izuzetno strmo.

Desetak minuta kasnije, eto ga putokaz koji pokazuje desno, na stranu gde su i srne bile, a na putokazu stoji Sjenič. Skrećem. Nikad tu nisam bio, niti sam znao kako izgleda. Za razliku od već izlizanih komercijala za Instagram fotkanje (Banjska Stena), ovaj vidikovac je prazan - nema ljudi! I dobro je. Ponovo počinje ona kiša "niizčega" a sunce nikud nije ni odlazilo. Kakav momenat za pauzu i ručak. Tišina, a pogled fantastičan! Čuje se tek pomalo neka živuljka, verovatno srna, kako šuška tu negde okolo. Ostajem ovde više od sata! Izvinite ako vam Zlatiborac kvari pogled.

Morao sam da krenem posle 2 sara čekanja. Kiša nije stala do Zaovina. Bilo je čak i grada. Slika sa Zaovina je obavezna, bez obzira što smo je svi videli milion puta, a i nije baš bilo prelepo u datom trenutku. Nivo vode je ružnjikavo nizak. Ne vozim standardni krug oko jezera. TET track vodi preko Gornjih Karaklija do vidikovca Sjenič. Ne prolazi daleko ni od vrha Janjač, pa ko je voljan može da svrati. Pre samog vidikovca vozim se klasičnim divnim tarskim putevima nasutim sitnim tucanikom tako da kiša nije stvorila blato. Vozi se lagano. Svaki motor ovo može da prođe, a verovatno i automobil. Čula su mi naoštrena, snimam sve okolo. Snimih i par srna koje su desno od mene, na 50ak metra bile u šumi. Snimile su i one mene i laganim korakom odskakutaše u daljinu. Krenuh za njima kao omađijan iako je to značilo silazak sa puta i ulazak u šumu bez staze. Pratio sam ih neko kratko vreme, a onda ih izgubio. Pošto je u sred šume strma litica na dole, izgleda da su tamo i pobegle. Stao sam na ivicu, tražio ih pogledom i nisam našao. Na slici ispod se može naslutiti ta litica jer šuma naglo prestaje. Vidi se nebo u ravni očiju. Zašto sam krenuo za njima? Ne znam! Nije bezopasno ovde. Vraćam se na put!

Na Tari sam bio nebrojeno puta, ali nikad nisam prišao sa ove strane. Realno, nisam imao ni čime. Sam početak TET-a je za mene priličmo izazovan. Nagib je jak. Tek nasut labav i krupan tucanik upravlja mojim motorom. Ja sam samo putnik. Malo se mučim, ali i uživam. Prilika za padanje ima, ali ih ne koristim. Tek što sam izašao na čistinu i lak put, kreće kiša, ona letnja za koju niste sigurni ni iz čega pada jer su oblaci prilično tanki i sunca ima koliko volEš. Oprema mi nije kišna, a i izgleda kao da će prokletinja stati, pa se sakrivam ispod malog krova koji propušta. Nije mi dosadno. Sedim, gledam, mirišem! Zbog toga sam tu. Nije ni bitno koliko će se kilometara nakupiti. Uskoro stiže i društvo! Portugalac. Mlađi od mene. Vozi rentiranog stroma. Sleteo je u Beograd, iznajmio motor i krenuo. Nije mi jasno otkud on ovde baš u ovoj zabiti. Objansio mi je. Njegov način putovanja ranije nisam ni od kog čuo! On uzme motor, kupi šator i pita ljude na koje nailazi gde dalje da ide. Ne postavlja potpitanja, samo posluša i krene! Pričali smo 2 sata. Pitao me da li je bolje da ide u Albaniju, Crnu Goru ili Hrvatsku. Zajedno sastavismo rutu ispod te nadstrešice. Ruta prolazi kroz sve nabrojane zemlje. Ispostavlja se da je lik to stvarno odvozio! Rastali smo se tako što me je pitao na koju stranu sad da krene jer smo na raskrsnici. Ja mu pokazao rukom odakle sam ja došao i on ode tuda bez pitanja. Kakav car! Žao mi što nemam bolju sliku!

Poglavlje 10: TET Tara - ponovo solo @maxx, čovek koji vodi trostruki život, ima ga i na asfaltu, ima ga i u kolima. Putuje na sve načine, a ja samo na jedan, pa se ne uklapamo ni ovaj put. On je negde drugde. Petak je popodne, jul 2022. Dan dug, završavam sa poslom. Obaveza nema za vikend. Tara je preskočena u mom prošlogodišnjem TET-u kroz Zapadnu Srbiju. Idealan momenat da odem sad! Samo da se zna, ovim se ne krši plan da ćemo maxx i ja voziti TET zajedno, jer, šta je problem ponoviti ovo neki sledeći put? Moramo i uspostavljenu proceduru ispoštovati! Evo je karta! Startujem u Kremni, idem "levo" ka srcu Tare, a cilj je u Mokroj Gori. Ovde je prošlogodišnja tura završena, pa se ovim korakom spaja propušteno. Pre mraka nekako stižem kod gospodje Mare i njenog supruga u smeštaj na brdu sa pogledom na magistralu kod Kotromana, ali i brda, baš ona brda na kojima ću sutra biti. Dobijam celu kuću za sebe. Kuhinja dobra, opremljena, kuvam! Tuš osvežava! Tako napunjenih baterija izađoh napolje u ovo prelepo jednostavno dvorište na vrh špicastog brega. Smeštaj se na slici ne vidi, samo letnja kućica u kojoj gazde borave. Sređenu, noviju, kuću su prepustili gostima. Sliku iz tog trenutka nemam. Noć je, a i nije prikladno slikati jer Marin suprug i njegov drug, komšija, sede za onim stolom koji viri iza cveća i pričaju nešto. Pominju staro dobro vreme kad je železnica radila, a oni od toga živeli. Pominju i Panjak, selo u kom završih prošlogodišnju turu. Imamo mi tu nekih zajedničkih tema! Detaljno mi objasniše sve puteve koje po njihovom mišljenju treba da vidim. Ništa ih razmeo nisam, a nisu ni oni mene kad sam im pokazao GPS track koji pratim. Svakako bi zanimljivo i o tome progovoriti po koju reč, a još zanimljivije slušati detalje koijh se gazda i drug prisećaju dok mi odgovaraju na moja brojna pitanja. Mara, iako već u godinama i oslabljena bolešću, je startovala biznis sa izdavanjem smeštaja. Snalazi se na kompjuteru koliko joj za booking treba. Ima snage da sve to gura, a suprugu je sve to i dalje nestvarno. Srećom, on joj u tom biznisu ne smeta. Dobro sarađuju i bore se. Ako nemate gde da spavate u ovom kraju i ako ne očekujete 5 zvezdica, a volite popričati sa lokalcima i popiti koju domaću za džabe, svratite kod Mare. Učinićete dobro delo! U jendom trenutku shvatam da je sedma rakija i da treba da stanem. Ovakvi momenti su najlepsi kad se nađe mera i ne pretera! Ponoć je i odoh da spavam, a ujutru idemo na Taru! O Bože koliko je nebo lepo kad je vedro u Kotromanu, a rakija sedma!

Zanimljivo je koliko nas je primetilo to brdo!

Doci cemo i do toga

Ovim je gotova i ova deonica. Krećemo ka autoputu i kući. Pomenuću samo da smo u povratku prošli pored ovog znaka koji odiše bosanskim motivima, te smo stali da ga slikamo i pošaljemo odgovarajućim ljudima. Ovde se kamera gasi, a upalićemo je ponovo na Tari u julu 2022.

Izađosmo iz ovih šuma, prođosmo ispod miloša velikog na drugu stranu i krećemo ka Rajcu. Mogli smo i odmah kući, ali ako ste osetili koliko mi taj Rajac znači iz prethodnih postova, biće jasno što smo morali otići do tamo. @maxx mora da oseti, da namiriše, šta ga čeka sledeći put kada sa njim odradimo ovu deonicu! Hajde da podelimo par slika i odatle. Evo ga Rajac, ponovo Po oblacima vidite da nije baš sjajno vreme. Hladno je. Vetar duva. Krijem se od vetra i dok jedem Pojavljuje se i optimistična ideja da nastavimo sad ka Maljenu i Divčibarama (onaj težak deo puta sa početka priče) ali zbog oblaka i doba dana odustajemo i planiramo kući. Pre vraćanja, zamolih ga sam oda odemo do suvoborskog spomenika, da vidi i oseti onaj već sad čuveni strmi spust stazom. I evo nas na svetom mestu zajedno prvi put! Mesto nazivam svetim kako zbog svoje istorijske priče (Kolubarska bitka) tako i zbog toga što ovo mesto polako postaje mesto hodočašća za nas i mnoge druge vlasnike CRF-a koje ćemo upoznati u 2022 kasnije. Na slici ja odmeravam strminu spusta. Spustili smo se uspešno, ali zbog toga što je to trajalo celih 12 minuta ovo mesto dobija počasni naziv "12 minuta brdo"! Imamo i snimke toga, ali kao što je rečeno o snimcima pričamo na kraju! Ako se sećate, ovo brdo i ja imamo neraščišćene račune i s obzirom da sam se opet jedva spustio, rezultat je 2:0 za njega. Videćemo se mi još! Uskoro!

Hvala tebi na ovim rečima! Čizmu pod obavezno, a ostalo, pa, nije obavezno toliko!

@abarth_maniac Pričali smo svojevrmeno o održavanju lanca i ležajeva točka. Lanac mnogi održavaju, ali ležajeve zaborave. Evo ja podmazujem i jedno i drugo istovremeno. Jel ovako treba? A vidi ovo, kome još treba ćopava? Sam stoji!

Jutro. Pekara. Gas! Sa asfalta se silazi vrlo brzo. Put dalje ide kroz manja sela i šume. Teren postaje nešto zanimljiviji, odnosno, "tehničkiji" ali ne previše! Ne znam šta se desilo sa @maxx ali od jednom je postao neobično agilan i lak na gasu. Uz izuzetno loš put ne mogu da ga stignem. Odmah zatim, spušta se niz kamenitu nizbrdicu i leti! Ne bi bilo dobro tu da padne pri tih 70ak km/h. Ne mogu da ga pratim. Usporavam. Koliko god da ovo nije bilo pametno, to je dobar znak! Izgleda da je upravo imao onaj trenutak kad postaješ jedno sa motorom! Ubrzo smo na Bukulji, tačnije na njenom jezeru.

Nastavak večeri - lagan! Imamo vremena da se dovezemo do Mladenovca, tačnije do Međulužja, mesta čije ime svako pročita pogrešno prvi put. Tamo grabimo neki smeštaj, pa do grada na klopu. Ujutru idemo dalje. Nastavljamo od Međulužja, a cilj je preći Bukulju, i doći do Rajca, onog Rajca iz prvih priča. Evo i mape još jednom da ne morate da je tražite gore. Ako pogledate na mapi, današnji dan je kilometarski kratak, ali treba nam vremena i za povratak kući.

I kako to obično biva, svaki dan ima neki vrhunac, a u ovom danu to tek treba da se desi. Tu je iza ćoška! Polako izlazimo iz peska, i bližimo se Dunavu. Još ga ne vidimo ali osećamo da je tu po zelenilu koje se vraća u pejzaž. Da je peščari kraj, govore nam i dimnjaci železare u Smederevu koji se jasno vide u pozadini. Veče polako stiže. Sunce zauzelo nizak ugao i boje se automatski pojačavaju baš u trenutku kada mi treba da otkrijemo taj vrhunac dana! Kakav srećan splet okolnosti! Prvi put zapravo track silazi sa puta. Vozimo po livadi koja talasa i blago se pretvara u brdo. Krave u okolini razbijau monotoniju boja. Stižemo na vrh brda, a pogled puca! Da sve bude savršeno, tu je i lagani osvežavajući vetrić, a u ovoj opremi, to je uvek dobrodošlo. Stajemo ovde i punimo mentalne baterije, slikamo. Ne želimo dalje! Okrećem se iza sebe, vidim ovog mamlaza kako kuca poruke, ne gleda ništa okolo. Razbija mi trip! Hoću da ga zadavim!

Vozimo dalje obodom peščare, sa njene zapadne strane. Smenjuju se prelepo zelenilo i pustinjski mini pejzaži. Ovo nam je prvi put da vozimo pesak. Kada je put ovakav, da, zapravo pomaže malo odvrnuti gas, ali sve dok ne poželite da stanete ili ne uđete u krivinu! Prava je sreća da se nismo sudarili u par navrata. Definitivno interesantno iskustvo, ali ovo je nešto što tek treba da naučimo valjano da vozimo. Za par desetina kilometara ovakvih puteva, potrošismo snage kao za 3x više makadama. Srećom, oni bogovi od malo pre, imadoše opet milosti i poslaše još jednu, bolju fotelju! Za pogled se nismo bunili, ali moglo je bolje!

Fotelja je jedna. Nas je dvojica. Poželesmo i drugu ali ništa! Uslikasmo kilo pozerskih i odosmo dalje, ali eto ti ga, već iza ćoška opet prilike za pozeraj! Pa ima li fotogeničnijih sprava od ovih vetrenjača? Čim staneš motorom ispod, osetiš se kao pravi "advenčurer"! Ovde već, možete zaključiti po boji zemlje, počinje polako da se javlja pesak u podlozi. Još je to prilično suptilno, ali vidimo obojica da će biti novih izazova za nas koji smo tu motorom prvi put! Ne tako daleko posle, dođosmo i do ulaza u Deliblatsku, a odmah iza table i na jedno divno igralište za decu kao što smo mi (iako u zbiru imamo skoro 80 godina) A evo ga i igralište! Igrali se jesmo, ali slika baš i nema. Možda i bolje. Ono je sramota pokazati. Više smo se gurali i odglavljivali nego vozili. Svakako, deo toga je snimljen kamerom, a ko izdrži do kraja na putopisu dobiće i snimke! Track dalje vodi kroz zatvoreni deo. Rešavamo da ispoštujemo zabranu prolaza i da obiđemo ovaj deo. Peščaru valja voziti namenski! Ne ovako usput. Ovo ne znači da pesak nismo vozili, ali najlepše peščane predele ostavljamo za sledeću ekskurrziju!

Ovo je bio nalet adrenalina na koji nismo računali. Pomolismo se bogovima za mesto na kom ćemo odmoriti, jer naći mesto za odmor u ovoj čistini pod ovim suncem nije lako. Bogovi nas pogledaše i poslaše baš ono što nam treba! Fotelju u sred ničega i to na sred pruge!

Ovaj deo vojvođanske rute više ne prati reku i nema brzih puteva uz nasip. Ključna reč na ovom segmentu je "žuto"! Na sve strane ogromna polja uljane repice koja u maju izgleda fantastično! Ona je ta koja ostaje u sećanju sa ove deonice. A pojavi se s vremena na vreme i neko brdo, bar po vojvođanskim standardima! Ovde negde smo imali prvu priliku za ozbiljno padanje. Razlog najgluplji mogući! Jurili smo zečeve Maxx (Vladislav) je išao ispred mene, lepom brzinom. Iz repice mu je iskočio zec koji nam je praktično držao tempo jer je trčao pravo putem kojim smo i mi išli. Od jednom - naglo menja pravac i vraća se u repicu. Ali! Iz repice sad iskače drugi zec! OVAJ JE MOJ! Dajem pun gas, pretičem vladislava i polako stižem zekonju. Taman da ga preteknem, a on takođe naprasno skreće levo pod 90 stepeni, pola metra ispred mog prednjeg točka! Samo ga ispratih pogledom i ne dozvolih racionalnom delu mozga da o ovome previše misli ali pada dogovor sa samim sobom da više jurenja zečeva nema!