Par desetina kilometara kasnije - cuveni most na tari! Pada mrak. Do Zabljaka nema mnogo ali resavamo da prenocimo upravo ovde kod mosta iako je smestaj los, ali zelimo da se prosetamo mostom sutra ujutru, a i da ga slikamo malo po mraku. Sobe ovde su prilicno lose, kostaju oko 10e, ali nismo zahtevni po tom pitanju pa nema problema. Lagano veceramo i uzivamo u pogledu A posle se malo i igramo slikanja u mraku

Kod Mojkovca prelazimo Taru i vozimo kroz njen kanjon prema Zabljaku. Jedan od lepsih dozivljaja na ovom putovanju je upravo voznja ovim kanjonom! Put dobar (ali ne za jurcanje) predeli divni! Utisak posle onog smeca pored puta se prilicno popravio! Pored sve ove lepote pocinje da radi mala pozitivna panika (ona sto cini da se putovanje duze pamti). Nismo jedli od jutros, nemamo smestaj a mrak pada, posebno medju ovim planinama gde je sunce uveliko zaslo a mi se bas sad upucujemo u predeo gde nema ni zive duse. Tu uvidjamo strasnu gresku koja se nece ponoviti a to je nemanje vode i bar neke hrane. Ubuduce ce u koferu da stoji bar jedna kutija keksa za ove momente. Na slici iznad je jedan od prizora iz ovog kanjona. Blage krivine, reka toliko blizu da se uvek cuje, a temperatura niska kao da je rano prolece. Oseca se svezina vode. Napravili smo jos jednu gresku. Nismo poneli kartu a punjac za telefon na 12V je odavno umro. Nemamo predstavu koliko imamo do nekog mesta gde mozemo da prenocimo. Ubuduce nosimo kartu i rezervni punjac. Idemo dalje....

A pred Mojkovac stajemo na jednom uzvisenju da malo odmorimo sve umornije kicme. Suvozacica legla pored puta a ja gledam sneg na vrhovima i nadam se da cemo uspeti i da se grudvamo ovih dana. Lepo bi bilo s obzirom da smo se do sad kuvali u voznji! Tu negde nas zatice i kolega na skuteru od 50 kubika koji je jutros krenuo iz Rume ka moru. Sve se moze kad se hoce.

A nedugo zatim granica Prvi utisci nakon prelaska granice izuzetno losi. Sve je pusto, pumpe ne rade, nigde nikog nema. Za jednu ekolosku drzavu ovakvi prizori su zalosni:

Negde pred samu granicu pravimo pauzu da namazem vrat i kicmu konjskom mascu. Nedostatak fizicke spreme, neudoban motor, teska glava ili nesto cetvrto ali da nije konjske masti ne bi se moglo daleko. Teren postaje brdovitiji i zanimljiviji.

Pauza za vodu negde blizu Kopaonika

Posto je sve ovo zamisljeno kao vozacka tura za zagrevanje na pocetku sezone, dakle da se sto vise vozi, a da se vidi samo ono sto je usput, vozimo bez mnogo stajanja. Ima zaista lepih deonica za voznju sa prilicno malo saobracaja i dovoljno dobrim asfaltom. Evo par slika pre granice sa Crnom Gorom

Ujutru smo odmah krenuli na put nakon budjenja. Vise nismo imali rezervisan smestaj niti tacnu ideju gde cemo dalje, a do budve treba ubiti jos 2 dana. Odlucismo da krenemo prema kopaoniku. Vozimo autoputem prema Nisu i iskljucujemo se prema kopaoniku. Odmah zatim stajemo u neku kafanu pored puta na dorucak. Klopamo neki jeftin ali fin cevap punjen paprikama i lukom i razmisljamo kuda danas. Pored raznih ideja, pobedjuje ona najjednostavnija. Preskacemo Kopaonik i idemo na Durmitor. Odluka je pala, dizemo se i krecemo. Pred nama je jos oko 420km za taj dan, sto za nasu kondiciju i brzine nije malo.

Predjeno je tek 400 od 1700km. Nastavak sledi sutra.

Posle klope odmor na vidikovcu, pakovanje stvari za nastavak puta i spavanje.

Tu smo proveli jos neko vreme puneci baterije pogledom, a onda je trebalo napuniti i stomake jer od pogleda se ne zivi! Za to je odlicno posluzio restoran u steni sa opustajucom vodom koja protice pored.

Ostaci tvrdjave se nalaze na vise nivoa. Ovo je pogled na donji deo:

Posle dvadesetak minuta hoda, izlazimo iz shume na cistinu i prvi put vidimo jednu od kula Sokograda: A evo i nas na ulazu u kulu. Kamenje je izuzetno klizavo. Oprezno pri penjanju! Uredjena staza ne postoji, niti iko vodi racuna o ovoj rusevini. Propusten potencijal sto nas i ne iznenadjuje. Ovde se moze videti ulaz u podzemnu prostoriju, ali nije moguce uci osim ukoliko niste gadljivi na gazenje po ljudskom izmetu.

A na ovakvom mestu, cini mi se, mogao bih provesti dane

Žaba je malo pomesala sta je potok a sta put Jos poneki detalj iz sume I znak da smo na pravom putu

S obzirom na plan da se u Budvu stize tek za par dana, bilo je potrebno potrositi jos jedan dan u putu do tamo. Svi kazu da treba obici Sokograd, pa resismo da ceo dan posvetimo njemu a i da se odmorimo od voznje jer nas ceka jos dosta kilometara a kondicija nam nikakva. Vozimo se motorom par kilometara do nekog izletista gde se asfaltni put zavrsava i tu ostavljamo Yasminu i krecemo polako peske do Sokograda. Staza vodi kroz sumu, a prati je plitak kamenit i brz potok. Raj za oci i usi! Ne zna se sta je lepse, staza ili potok!

Evo stranice smestaja a uskoro ide i nastavak

nastavice se...

Sutradan ujutru stigosmo do parkinga iznad vodopada. Sa parkinga vodi pesacka staza u sumu a sve vreme se cuje vodopad. Prvi maj je, pa ne iznenadjuje sledeci prizor: Nize stazom se dolazi do samog vodopada A moralo se malo i prici blize Ispod najveceg vodopada se nastavlja niz manjih

Prolazimo kroz Pasuljanske Livade, skrecemo ka autoputu i stizemo predvece u Sokobanju. U smestaju koji smo ranije rezervisali nas docekuje gazdarica koja voli motore i motoriste jer se kao mladja vozila. Na njenu preporuku parkiramo motor u samom dvoristu kafane koje se zakljucava. Sve preporuke za one koji motorom putuju a nameravaju prenociti u Sokobanji! Sokobanja iznenadjujuce ziva i puna mladih ljudi i dece. Nema se snage za mnogo slikanja. Vecerasmo lako, uslikasmo par slika i na spavanje! Sutra je u planu da se provede ceo dan u Sokobanji i da se poseti Sokograd i vodopad Ripaljka.

Nastavljamo prema Sokobanji. Lepe krivine, sumski put - divota! Put zanimljiv ali pomalo zastrasujuci. Gomila napustenih rudarskih naselja, tragovi propale industrije, prazne zgrade... Prolazite pola sata kroz sve to, nigde ne vidite zive duse... Na jednom mestu na raskrisnici u shumi stajemo da osmotrimo okolinu i cujemo glas iz zbunja sa desne strane koji nam se obraca ozbiljnim tonom. Okrecem glavu i vidim coveka bez ruke kako lezi u travi i gleda u nas. Nesto nam mrzovoljno govori. U svom tom mrtvilu ta scena je bila kap koja preliva casu! Kvacilo - prva - gas i bez'mo ka autoputu! Napetost razbija zanimljiv putokaz:

Po recima nasih vodica, na ovom vodopadu su snimljene neke scene filma "Orlovi rano lete", a tu je i vodenica koja se pojavljuje u istom filmu. Evo malo slika sa vodopada: I vodenice i restorana koji se namestio tu u okolini . Vodenica i dalje melje brasno od kojeg se zapravo sprema hrana u ovom restoranu. A posle svega toga, treba malo sabrati utiske u 'ladovini pre nego sto se krene dalje...

Dok smo trazili mesto za parking ( i sam vodopad ) prilaze nam dva momka sa kamperskom opremom i odmah krecu da nam objasnjavaju sta sve treba videti u okolini i pricaju zanimljivosti o vodopadu. Malo mirisu na rakiju, pa verujem da je to razlog zasto su tako iznenadjujuce druzeljubivi. Upravo su zavrsili 40km pesacenja po sumi i nije im bilo tesko da nam organizuju pravu turisticku turu. Vodopad zaista lep! Prilicno je bucan i voda dok pada stvara vetar koji bas osvezava posebno uz kapljice koje se osete na 10 metara od samog vodopada. To se malo bolje da osetiti na snimku nego na slikama. Preporucujem da se pogleda u visem kvalitetu, ali evo ga i ovde:

Vozimo se do vodopada kroz uske ulice okolnih sela. Pouceni predjasnjim iskustvom, pitamo za put svakog koga sretnemo. Ljudi izuzetno prijatni i spremni da pomognu. Zanimljiv mostic na putu od pecine do vodopada. Uvek je zanimljivo cuti klaparanje dasaka ispod tockova, a posebno kad ste na motoru. Iako sasvim bezazlen i kratak most, nekako zvuk rasklimanih dasaka pojacava dozivljaj prelaska.