Evo par snimaka iznad zaliva. Obavezno pogledati na visem kvalitetu direktno na youtube

Osim oko Niksica, put i dalje divan za voznju. Za sam kraj interesantne deonice - raj za oci! Zaliv:

Putevi od Zabljaka do Niksica su predivni za voznju! Novi, prazni sa raznim varijantama krivina, sa usponima i spustanjima... Naokolo samo motoristi. Nema puno slika sa ove deonice jer se zaista uzivalo u voznji. Ova prva slika govori sve:

Velika steta je ne provrsti ceo dan ovde i napraviti krug oko jezera, ali nama je ponestajalo vremena. Danas je cilj Budva, a dosta vremena se vec izgubilo. Krecemo dalje i evo pejzaza od Zabljaka do Niksica, bez mnogo price.

Na samo jezero ne treba trositi reci. Pogled je divan, voda je hladna a slike ce reci sve ostalo

Ulaz kod jezera se placa 3 evra po osobi ali nam je radnik na naplati ustedeo jos 2 evra za parking tako sto nam je sam rekao da motor ostavimo pored njegove barake a ne na parkingu. Snega usput jos ima. Ne u kolicinama koje bismo voleli ali ima ga.

Na Zabljaku lagano rucamo i idemo da vidimo Crno jezero

A iza krivine i posle blazeg spusta, prav put mami da se ponovo stane i napravi jos koja slika Dobro mesto da se malo i odmori posle krivina i uspona.

U mestu Aluga prestaje uspon i krece spustanje prema Zabljaku.

Ujutru pravimo kratak obilazak mosta, pakujemo se i krecemo dalje, ka Zabljaku. Nastavice se...

Par desetina kilometara kasnije - cuveni most na tari! Pada mrak. Do Zabljaka nema mnogo ali resavamo da prenocimo upravo ovde kod mosta iako je smestaj los, ali zelimo da se prosetamo mostom sutra ujutru, a i da ga slikamo malo po mraku. Sobe ovde su prilicno lose, kostaju oko 10e, ali nismo zahtevni po tom pitanju pa nema problema. Lagano veceramo i uzivamo u pogledu A posle se malo i igramo slikanja u mraku

Kod Mojkovca prelazimo Taru i vozimo kroz njen kanjon prema Zabljaku. Jedan od lepsih dozivljaja na ovom putovanju je upravo voznja ovim kanjonom! Put dobar (ali ne za jurcanje) predeli divni! Utisak posle onog smeca pored puta se prilicno popravio! Pored sve ove lepote pocinje da radi mala pozitivna panika (ona sto cini da se putovanje duze pamti). Nismo jedli od jutros, nemamo smestaj a mrak pada, posebno medju ovim planinama gde je sunce uveliko zaslo a mi se bas sad upucujemo u predeo gde nema ni zive duse. Tu uvidjamo strasnu gresku koja se nece ponoviti a to je nemanje vode i bar neke hrane. Ubuduce ce u koferu da stoji bar jedna kutija keksa za ove momente. Na slici iznad je jedan od prizora iz ovog kanjona. Blage krivine, reka toliko blizu da se uvek cuje, a temperatura niska kao da je rano prolece. Oseca se svezina vode. Napravili smo jos jednu gresku. Nismo poneli kartu a punjac za telefon na 12V je odavno umro. Nemamo predstavu koliko imamo do nekog mesta gde mozemo da prenocimo. Ubuduce nosimo kartu i rezervni punjac. Idemo dalje....

A pred Mojkovac stajemo na jednom uzvisenju da malo odmorimo sve umornije kicme. Suvozacica legla pored puta a ja gledam sneg na vrhovima i nadam se da cemo uspeti i da se grudvamo ovih dana. Lepo bi bilo s obzirom da smo se do sad kuvali u voznji! Tu negde nas zatice i kolega na skuteru od 50 kubika koji je jutros krenuo iz Rume ka moru. Sve se moze kad se hoce.

A nedugo zatim granica Prvi utisci nakon prelaska granice izuzetno losi. Sve je pusto, pumpe ne rade, nigde nikog nema. Za jednu ekolosku drzavu ovakvi prizori su zalosni:

Negde pred samu granicu pravimo pauzu da namazem vrat i kicmu konjskom mascu. Nedostatak fizicke spreme, neudoban motor, teska glava ili nesto cetvrto ali da nije konjske masti ne bi se moglo daleko. Teren postaje brdovitiji i zanimljiviji.

Pauza za vodu negde blizu Kopaonika

Posto je sve ovo zamisljeno kao vozacka tura za zagrevanje na pocetku sezone, dakle da se sto vise vozi, a da se vidi samo ono sto je usput, vozimo bez mnogo stajanja. Ima zaista lepih deonica za voznju sa prilicno malo saobracaja i dovoljno dobrim asfaltom. Evo par slika pre granice sa Crnom Gorom

Ujutru smo odmah krenuli na put nakon budjenja. Vise nismo imali rezervisan smestaj niti tacnu ideju gde cemo dalje, a do budve treba ubiti jos 2 dana. Odlucismo da krenemo prema kopaoniku. Vozimo autoputem prema Nisu i iskljucujemo se prema kopaoniku. Odmah zatim stajemo u neku kafanu pored puta na dorucak. Klopamo neki jeftin ali fin cevap punjen paprikama i lukom i razmisljamo kuda danas. Pored raznih ideja, pobedjuje ona najjednostavnija. Preskacemo Kopaonik i idemo na Durmitor. Odluka je pala, dizemo se i krecemo. Pred nama je jos oko 420km za taj dan, sto za nasu kondiciju i brzine nije malo.

Predjeno je tek 400 od 1700km. Nastavak sledi sutra.

Posle klope odmor na vidikovcu, pakovanje stvari za nastavak puta i spavanje.