Pa, da počnemo. Ovo će takođe biti uvodni post. Više priče, manje fotki. Otkud Gruzija, zašto ipak Turska? Priča vezana za ovo putovanje počinje negde proletos. Čeda na nekom okupljanju priča o planu da obiđe Gruziju u prvoj polovini avgusta. U tom trenutku to je njegova solo avantura. Stromom do tamo, temeljan obilazak njihovog TET-a i povratak kući. Meni to naravno zvuči primamljivo ali uopšte ne razmišljam o opciji da se priključim. Sama ideja o 5000km asfalta i još 2-3 hiljade off-a na motoru čiji je servisni interval 2000km nije privlačna. Zapravo, nije mi privlačna bez obzira na motor. Pored toga mnogo je to vremena van kuće. Porodica, posao, obaveze... Prođe neko vreme od tog razgovora. Na prvomajskoj vožnji upoznam Spaju. Posle par nedelja čujem da je on takođe zainteresovan za putovanje, uz jednu veoma bitnu sitnicu: u priču se uključuje prikolica. I odjednom znam da jako želim da idem Sada samo treba urediti univerzum da se to dogodi. Ovakva prilika teško da bi se ponovo ukazala. Njihov plan je da se iz Srbije krene 2.8. Spaja ima obaveze i mora biti nazad u zemlji 21.8. Ja sam poslom u Rumuniji od 31.7 do 3.8., odnosno ne mogu krenuti pre 5.8. i to malo komplikuje organizaciju. Spajin predlog je da oni krenu kada su i planirali. Natovare sva tri motora na prikolicu i lagano idu do istoka Turske. Ja dolećem u Trabzon, oni me kupe na aerodromu i produžavamo zajedno za Gruziju, u Batumi. Tako gubimo najmanje dana. I organizujemo mi to sve (ja ponajmanje od svih, da se ne lažemo). Nađemo prikolicu za tri motora, , nađemo parking za prikolicu i auto u Batumiju, sredimo sve punomoći, osiguranja, ja pre odlaska u Rumuniju u Burnout-u odradim vel'ki servis na Kove, odnesem skoro sav prtljag i motor do Spaje... To sve stane u jednu rečenicu teksta. U realnosti je bilo dosta akcijanja i cimanja oko sitnih tehnikalija. Uključujući Rumuniju, mene kod kuće neće biti preko tri sedmice. Naravno da je i period kada ima dosta posla, sve to treba pripremiti da se odsustvo što manje oseti. Do polaska za Rumuniju imam baš izražen osećaj da nekako sve ide na silu, čak razmišljam i da odustanem od Gruzije (al' bih se zeznuo!). Naravno, od odustajanja nema ništa. Veče pred polazak za Sibiu kupujem avio kartu do Trabzona (presedanje u Istambulu, dolazak na krajnju destinaciju u 2-3 ujtru). Kada kažem da sam poslom u Rumuniji to zapravo izgleda ovako: Kako sam krenuo iz stana sva unutrašnja tenzija nestaje i konačno kreće prijatno uzbuđenje i iščekivanje avanture. Dva dana vozanja po okolini Sibiu, dan do tamo i dan nazad. Nisu tema ovog putopisa, ali su ujedno i sastavni deo U povratku stajem na benzinsku pumpu u Temišvaru i tu me dočekuje leden tuš: Čeda i Spaja su to jutro stigli na bugarsko-tursku granicu ali im ne dozvoljavaju da uđu u Tursku. Ispostavlja se da već nekoliko godina postoji zakon koji nalaže da svako vozilo koje ulazi u Tursku mora biti u pratnji vlasnika/vozača. Punomoći ne znače ništa. To što su vozila samo u tranzitu kroz Tursku takođe ne znači ništa. Njih dvojica a četiri vozila. Turci traže da se plati neka taksa, osiguranje, u ukupnom iznosu od 2000€ što naravno ne dolazi u obzir. Jer, ko garantuje da u povratku iz Gruzije ne bi moralo da se plati još toliko. A i otkud nam 2000€... Njihova agonija na granici traje preko osam sati, u kolima su skoro ceo dan. Ako ste nekada bili na bugarsko-turskoj granici znate koliko je prelaz veliki. Prva kućica u Turskoj je pasoška kontrola koju prolaze bez zastoja. Problemi su nastali na drugoj kućici, kontroli vozila. Engleski niko ne priča, šalju ih od jednog šaltera do drugog (ne zaboraviti da su kolima. Sa prikolicom. Velikom prikolicom). Smerovi za ulazak i izlazak iz zemlje su fizički odvojeni i javlja se problem oko povratka u Bugarsku... Ne želim ni da zamišljam kako im je celo iskustvo izgledalo. Posle raznih peripetija uspevaju da se vrate u Bugarsku. U tom trenutku je jasno da od Gruzije nema ništa. Javlja se ideja da vozimo bugarski ili grčki TET i to bi bilo skroz ok. U toj varijanti oni bi se transportovali blizu Sofije, ja bih KLE-om došao do njih a dalje bismo već smislili. Njih dvojica pukom srećom nalaze idealan logor gde će resetovati i odmoriti, ispostaviće se tri noći. Meandri reke Arda, nedaleko od Madžarova. Moja topla preporuka za svakog ko voli divlje kampovanje i kupanje. Kada su bes i razočarenje popustili dolazimo (isti slučaj kao i sa planiranjem: mnogo više oni nego ja) do zaključka da su nam Bugarska i Grčka blizu, da to možemo bilo kada. Da smo mnogo truda uložili na organizaciju "daleke" avanture. Dakle, vozićemo TET Turska Oni su već odlično pozicionirani za to, do Turske granice je oko sat vremena vožnje. Ja nisam nikako pozicioniran. Karta za Trabzon propada, ne mogu je vratiti ni zameniti. Ideja da KLE-om idem do Sofije mi je bila prihvatljiva ali nipošto i privlačna. Da idem još 350km dalje bi bilo preveliko cimanje. Treba imati u vidu da KLE zadnje 2 godine koristim baš retko, samo za lokalni transport. Druga opcija je avion za Sofiju i da neko od njih dođe po mene... Iako avio karta nije baš jeftina (naročito kada se uračuna i transport od NS do aerodroma, kao i 700km koje će oni kolima napraviti), računica ipak naginje ka toj opciji. Gorivo, putarine i vreme koje bih potrošio na put motorom nisu beznačajni. Dakle kupuj kartu za Sofiju, cimaj drugara za prevoz do aerodroma, uživaj u "ekstra leg room" koji nudi prvi red sedišta u ATR-u. Veži se, polećemo!

Nova deonica TET-a oko oko Besne Kobile

Ponesite i vi bar nesto. A u ostalom, nokti se grickaju zubima! Samo lagano. Usitni i razvuci ko Ceda prasinu ispred Terminatora.

Prodajem dobar autić ako neko traži lep i pouzdan prevoz. Uz minimalna ulaganja moze da potraje jos dugo. Kod mene je od 2020. Polo 2009

Kopren, graničarska patrolna staza, Midžor

@Blaza koliko ti ER 5 trošio po gradu a koliko CBF 600? Zanima me otprilike razlika u potrošnji karburatora i direktnog ubrizgavanja.

Lako se na dobrom prilagoditi... baah... imaš tek 47god.,pa ja sam zakucavao do 50.te...pozdrav, pomalo ,i uživaj...

08.09.2025. Krug - kamenim putevima ispod Maganika ( dužina rute 73 km, najviša tačka 1684 mnv) Danas je bio dan za vožnju po kamenu. Sve samo kamen i ništa drugo. I kada naiđe deonica koja deluje da nije kamen, to je samo varka, i ona je kamen Evo, još uvek mi telo vibrira i poskakuje i posle par sati od povratka sa vožnje Koliko je ovaj kamen lep i mističan, toliko je grub i naporan. A ipak ga volim. Možda i najviše. Bar ovaj ovde, moj, maganički kamen. Hladan, surov, a zavodljiv. Jednom kada se uvuče pod kožu, zauvek ostaje, kao ljubav i opsesija. Zavolela sam ga i pre nego sam ga prvi put videla. Bio je moja čežnja još od ranijih dana. A kada sam ga prvi put dotakla točkovima, uspostavljena je neraskidiva veza. Pa tako sada, malo, malo lutam njegovim putevima. Ono što tamo tražim i nalazim, toga za mene na drugom mestu nema. Ako postoji beli šum, ona simfonija pomešanih glasova i zvukova na ulicama ili kafićima, ovde, na ovim usamljenim, zabačenim putevima ispod Maganika, čuje se samo šum tišine, šum divljine. Oni koji borave u prirodi, naročito udaljenoj od civilizacije, prepoznaće taj šum. To je ono kada u sred ničega, ugasite motor i oslušnete. Čujete samo blagi šum vetra, možda zujanje ponekog insekta, retko neku pticu, i sopstveno disanje. Čak i misao stane. Kao da je i ona suvišna na takvom mestu. A oko pokušava da upije svaki delić te hladne, savršene lepote. Stari put za Maganik. Sada se retko koristi i ne održava, ali je prohodan. Prolazi ispod vrha Smonik. Kameno katunište, napušteni katuni... Smonik u pozadini ( 1648 mnv) U proleće je mnogo živopisnije, trava bude prošarana žutim cvetićima. Brajovićka Ponikvica Jezerce Srednja Ponikvica Kutija za planinare verovatno sa sveščicom da se mogu upisati utisci, nisam otvarala. Pogled odozgo na jezerce A onda ponovo kamen, divljina i potpuna tišina. Ovde je nedavno snimljen meda kako prelazi put. Njegov dom. Ja sam samo prolaznik, pa se tako i ponašam. Tiho i sa poštovanjem. Morala sam malo zastati i ovde da oslušnem tišinu. Na ovakvim pustim mestima, udaljenim od ljudi i civilizacije, tišina je najjače čuje, oseća. Uvuče se u svaku poru, u svaku misao, u svaki uzdah, usporiti te, umiri, resetuje. A i napuni nekom novom energijom. Pa takav obnovljen, mirniji, novi ti, možeš da nastaviš dalje . Zabran Kralja Nikole. Prelepe guste šume ka Morakovu. Kako kralja odavno nema da čuva ovu lepotu, šuma se polako razređuje i nestaje sečom. Ostaci izletišta u dubokoj hladovini Mala Rekočica. Pitoma, zelena oaza okružena kamenim kršom. A onda za pred kraj, poslastica. Moj Maganik Kako njega da preskočim. Katun Maganik Ni današnja vožnja nije prošla bez prevrtanja. Ovde je već umor presudio. Bilo je dal da idem pravo kući posle Maganika, već sam bila umorna, ili da odem do one moje stene u Sjenokosima. Nisam odavno bila, a volim tu da se popnem. Izabrala sam da svratim do nje. Ovo malo prevrtanje nije pokvarilo utisak. Naprotiv. Izlazak ovamo je bila ona trešnjica koja je na kraju zasladila ovaj lep dan U povratku, gotovo pred kućom, vidim da je rođak pokosio livadu odakle se lepo vidi most Pjenavac preko Morače. Pa kako da propustim jedno slikanje i odatle ? Naporan dan, kamenit dan, lep dan. Čak tri puta mi je pao motor, i ja sa njim. Ali, toga se već i ne sećam. Nisam se još u potpunosti vratila u onaj specifični mod za vožnju u kome motor i ja plešemo u istom ritmu. Ali, sve sam bliža tome

Pozdrav ljudi, izvinjavam se ako sam promasio temu, nov sam na forumu. Neka administratori premeste gde treba, ali treba mi pomoc. Naime, pre par dana odvezo verenicu kod drugarice, provozao se bulevarom, sve super. Nakon 2-3 sata, palim motor da je skupim i vidim nesto mi cudno… fali mi nesto da mi sija… gledam tablu, nema sta da sija… migavci, check engine ili neutralna… da bih nakon nekih 100m voznje izvalio da nemam svetla, nakon sto sam probao da blicnem nekome. Motor pali, ali kada se upali ne rade svetla. Ni kratka, ni duga. Motor samo upali poziciona svetla i ona gore sve vreme. Obzirom da mi se i sat na tabli pomerio za par minuta, posumnjao sam na akumulator. Izmerio multimetrom, dok je ugasen, 12.9V. Kad dam kontakt padne na 12.4, kad upalim ode na nekih 14.5 i kad drzim pod 5000rpm, ne pada sa 14.5. Verujem da je akumulator dobar, ali svetla i dalje ne rade. Proverio osigurace za svaki slucaj, oba deluju dobro. Da li je neko imao slicnih problema, ili zna sta je problem? Na youtube-u sam video da ljudi sumjaju ili na relay za svetla (dolazi do zagrevanja/pregorevanja) ili na dugme za paljenje… pre nego se bacim na rastavljanje motora, hteo sam da proverim ovde. iskreno sumnjam da je do sijalica, jer je malo nerealno da obe crknu u isto vreme. hvala unapred!

Kad je struja u pitanju - @Satelis , tata i mama i direktor skole... Mehanika - @abarth_maniac , takodje tata i mama i direktor... To su dva coeka kod kojih odes i ne razmisljas ni o cemu , spokojan dodjes ... Profesionalci do koske !

Е то још нисам пробао Мада задњих 10 година је увек неко дете поред мене и супруге, а сви који имају децу знају шта то значи ( јаке акробације током ноћи) , тако да ће даска морати да сачека још коју годину да и овај најмањи пређе у другу собу

Triumph servis pri salonu u BG, ili RPM Moto servis u ZR

Najbolje je da navigaciju uključiš na google mapama na telefonu, pa da se onda povežeš na roadsync, jer tada vuče tu navigaciju, a ne onu svoju. Ali tačno je da je problem što nemaš vizuelni momenat. Lako se promaši skretanje kada je malo komplikovanije. Kao što rekoh ranije, meni je, osim koliko-toliko upotrebljive navigacije, korisna i za muziku. Imam gomilu pesama na telefonu, pustim ih preko vlc-a i ako zatreba na džojstiku menjam na sledeću

Mozda onaj "vento" model, takodje LS2.. One nisu dzakaste , vrv mogu u cizmu

Ne bre , ipak necu taj poklopac , nego okvir oko tog poklopca

Ja sam tražio nešto slično kod nas, mrka kapa. Najtanje mesh pantalone koje sam probao (ako se ne varam bile su LS2, Como Air ) opet nisu bile udobne da se upašu, barem meni, u poredjenju sa MX pantalonama.

pored ebay varijante iz Nemačke (£23.11 cover + £15.94 poštarina iz DE do UK = £39.05 imaš i link za £49,50 sa engleskog sportbikeshop, manje će da putuje nego ono iz nemačke, biće brže Givi Anodized Aluminium Cover - V47N / V47NT - FREE UK DELIVERY WWW.SPORTSBIKESHOP.CO.UK Givi Anodized Aluminium Cover - V47N / V47NT from the UK's leading online bike store. Free UK delivery over £25 and easy returns on our range of over 80,000 products. Ako rešiš, javi se u poruci da ti dam adresu gde da dostave ili da ti dam račun gde da mi uplatiš dinare

Ja i moj Tamnavski odred, nema nas mnogo ali smo lepi

Nije senzor brzine na točku pa ni točkovima ..... to su senzori ABS-a. Senzor brzine je baš taj sa slike usrafljen sa leve strane ageegata iznad izlazne osovine menjača.

Dakle, pretrazio sam postove i ne mogu da nadjem neku preporuku za letnje (prozracne) pantalone, barem AA klase koje mogu da se upasu u MX cizme (u mom slucaju tech 7). Mozda to ne postoji, ali ja da pitam nekoga od vas da li zna i da li moze nesto da preporuci. Znam da postoje mx pantalone, ali koliko razumem imaju nultu zastitu na asfaltu. Sent from my SM-A556B using Tapatalk

...rat Turcima!

Biće mu lakše kad prizna, pobjedio sam zato što je lik vozio rasturenu hondu i satelitski dukati...a honda treba da kaže nismo je razvijali jer je lik bio toliko brzi sa njom da nije bilo potrebe....neko vrijeme..

Ko je pratio temu o restauraciji ČZ 175 Sport iz 1974, zna da smo moj imenjak i ja imali prošle godine veću turu po Homoljama (Link teme). Imali smo nakon toga više zajedničkih vožnji, a ovaj prvi vikend Septembra 2025 smo rešili da iskoristimo za obilazak Nacionalnog parka Semenik u Rumuniji. Semenik se sastoji od dva dela: Semeničke planine i Aninske planine. 80% je bukova šuma. Park ima 10 rezervata prirode, mnogo vodopada, jezera i prelep je za vožnju motociklom. Što se vozila tiče, postavka je ista: ČZ 477 (175 sport), stara 52 godine i ČZ472 (350) stara 47 godina. Ja sam iz Vršca, imenjak iz Beograda, tako da smo se našli u Beloj Crkvi, i zaputili se na granični prelaz Kaluđerovo. Gužve tu retko kad ima, posebno sad van sezone, tako da smo i sada bili jedina vozila na prelazu. Odatle idemo za Oravicu, pa za selo Gradinari. Pre ulaska u selo, uz glavni magistralni put, može se videti most Marije Terezije: Skrećemo desno, i iz ravnice prelazimo u penjanje ka gradu Rešica. Šuma počinje da menja dosadašnja polja, i uživanje za vožnju počinje. Kroz Rešicu samo prolazimo jer idemo dalje uzbrdo ka jezeru Valiug. Put je predivan, krivina na krivinu, većinski u hladovini. Tu je već druga temperaturna zona, drastično niža temperatura, i ima delova puta koji su još mokri od ko zna koliko dana ranije. Nakon toga stižemo na jezero Valiug. Predivno uređen prilaz, drveni ponton sa ležaljkama, koji uz to ima i kafić, opciju za rentiranje kajaka, električnih čamaca itd. Iako je jezero relativno visoko, temperatura je i dalje bila dobra za kupanje. Maksimalno uživanje. U produžetku je jezero Trei Ape. Odmah uz jezero, nalazi se odličan restoran takođe u hladovini, tako da imate sve na jednom mestu. Takođe ovo jezero nudi i sjajne pešačke staze, a od restorana kreće žičara koja vodi do vrha planine. Nakon ručka, kupanja i odmora, spuštamo se dole u Rešicu. Rešica je grad sa oko 60.000 stanovnika. Između ostalog između dva rata bila je jako značajna jer su se u njoj pravile lokomotive i vagoni, tako da se smatra kolevkom železnice u Rumuniji. Opravdano ponosni na to, napravili su Muzej Železnice na otvorenom gde se mogu videti mnoge parne lokomotive, i između ostalog prva iz 1872. godine. Rešica je vrlo zanimljiv grad, sa velikim šetačkim trgom, gradski saobraćaj je odlično rešen linijama modernih tramvaja, i generalno je pun kontrasta modernog i elemenata iz vladavine Nikolaja Čeušeskua. Ako vas zanima glamur, zaobiđite ga, ima boljih opcija u Rumuniji. Ako vas zanima ulična fotografija i generalno motivi nekog prošlog vremena, preporučujem da ostanete malo i procunjate. Hrana je u Rumuniji generalno dobra, ne preterano skupa i više nalik nekoj domaćoj u Vojvodini. Slatkiši su potpuno drugačiji u odnosu na naše, i mene dosta podsećaju na one koje sam viđao u Rusiji. Npr ovo je sladoled od vanile: Iz Rešice idemo na sever. Pravac Farliug, Lugoj, Temišvar. Temišvar kao Temišvar, prelep grad koji nudi uvek nešto novo. Ovog puta odlučujemo se da obiđemo Muzej Revolucije. Revolt protiv Čaušeskuovog režima započeo je sredinom decembra 1989 u Temišvaru. Protest u Temišvaru je nasilno ugušen po Čaušeskuovom naređenju. Pobuna se brzo proširila zemljom, kulminirajući demonstracijama stotine hiljada ljudi u Bukureštu, posle pažljivo sročenog ali na kraju ipak neuspešnog govora koji je Čaušesku održao 21. decembra 1989. godine. Muzej jeste generalno posvećen tom dođaju ali prati i ostala dešavanja u svetu vezana za tu temu. Na ulazu u muzej možete videti pravi komad Berlinskog zida: Toplo preporučujem posetu istom, objekat je ogroman, na dva sprata, sa sjajnom kolekcijom predmeta, uniformi, fotografija detaljno opisanim na više jezika. Ima i celih soba koja su uređene da prikažu kako su izgledali stanovi u vreme tog režima itd. Odatle odlazimo na jedan krug po gradu i polazak za Srbiju ali ovog puta na granični prelaz Vatin. Bilo je tu još mesta koje smo obišli, ali ne bih da davim, mislim da je ovo dovoljno da se dočara vibe sa putovanja. Motori su naravno služili besprekorno, bez ikakvih kvarova. Potrošnja klasično oko 3.7 - 3.8 u mom slučaju. Pozdrav svima do narednog putopisa!