HtR 2: Centralna Azija, Kaspijski Basen i "5 Velikih"

[severian 17666 Napisano Septembar 3, 2013]

U skladu sa iznetim obećanjem, hajde da i zvanično uđemo u Iran! Stali smo sa pričom u Agriju, još u Kurdistanu. Pa da nastavimo:

 

 

 

Kako sam prošao ispod Ararata i osetio jermensku bol u duši. Najzad u Iranu, ne bez peripetije granica.

 

 

Jutro počinje odličnim doručkom.

 

Osim što sam uživao u lokalnim specijalitetima (ako se ikada nađete u Agriju, prosto morate da probate lokalni beli sir!), nikada ranije nisam imao priliku da doručkujem u restoranu sedeći za istim stolom sa svojim motorom.

 

 

***

 

 

Put do granice uglavnom je u izgradnji. Na putu je vidljivo prisustvo žandarmerije i, povremeno, vojske. Nemirni su ovo krajevi, mislim se, sa jedne strane je razumljivo, sa druge nikada putnik ne voli da vidi one koji puteve preče, stavljaju rampe i golom silom nameću zabrane. Poslovi su nam nekako suprotstavljeni.

 

U tom razmišljanju, stižem nadomak Dogubayazita, grada nekih 20 kilomatara udaljenog od granice sa Iranom, a tek možda neki kilometar više od zatvorene granice sa Jermenijom. Iran je tu, na dohvat ruke. Jermenija bi mogla da bude i više svetlosnih godina daleko, ne bi činilo bilo kakvu razliku. Još od onomad, tj. od vremena proterivanje Jermena iz svih krajeva ispod Crnog mora, ove dve države trude se da jedna drugu ne spominju, a narodi se, blago je to reći, ne vole.

 

Vozim neposredno ispod mitskog Ararata. Uvek sa belom kapom, stoji tu od vajkada, nem i neosteljiv za ljudske zapetljancije u svom podnožju.

 

A vala ih se nagledao, evo samo u moderno vreme: Turci su promenili sebe, ali se trude da zaborave ono što su nekada učinili Jermenima, Jermeni ne žele da oproste kada već ne mogu da zaborave, Kurdi, koji sada tu žive umesto Turaka, neće da budu deo Turske, Turci vladaju njima čvrstom pesnicom. Azeri sa druge strane granice hteli bi da budu deo Turske, ali im Iran ne dozvoljava. Posledično Azeri ne vole Irance, iako ih bar 50% živi u Iranu, ali se Persijanci (etnička većina u Iranu) i Turci sasvim dobro slažu. Svi zajedno, uključujući i Kurde, ne vole Jermene. A Jermeni im, najslabiji i iracionalno ponosni, u tim pitanjima nacionalnih ljubavi ne ostaju dužni.

 

I tako, gledamo se Ararat i ja, ja vrtim glavom, on kao da mi kaže: "znam šta pričaš, opametiće se jednom". Mnogo sam mlađi od njega, mora znači da je mudriji, uostalom svašta je video, tiha večnost naspram običnog putnika, ali sumnjam u ovu procenu. Ljudi su to, kadri često čak i kamenu da udahnu lepotu, no kadri i za mnogu veliku glupost, iluziju i nepresušnu tvrdoglavost.

 

 

***

 

 

Vozim tako i gle, sa iznenađenjem prepoznajem da se, veoma je to retko kod mene, u svoj toj papazjaniji pomalo opredeljujem. Gazim same padine ove mitske planine, dok Jermeni onamo, a najveći im je Ararat nacionalni simbol, mogu jedino negde na njima zapadnom horizontu da je sa gorčinom posmatraju.

 

Većina od tog starog i istrošenog naroda nikada nije prišla ovoliko blizu. Posmatraju nepravdom obojeni horizont sa granice, iz predgrađa Jerevana ili, kao i mi pre godinu dana, sa zapadnog zida Khor Virata, drevne crkve koja je kao prst zemlje ušla nekoliko kilometara u tursku teritoriju i samim tim postala mesto najbliže Araratu.

 

Nije im ovde dato, a meni je ćef.

 

Hitam ka Iranu, a osećam jermensku bol i resku nepravdu u duši.

 

 

***

 

 

Svakom putniku granice su noćna mora. Ima ih raznih, neke se prelaze lako i rutinski, njih zovemo "meke". Granica između Turske i Irana, tj. između turskog Gurbulaka i iranskog Bazergana, nije od te sorte.

 

Skoro da sam već izašao iz Turske, ma eno me već dobih turski izlazni pečat u pasoš i zamirisa mi Iran, kad videh mlađanog turskog policajca kako uzbuđeno trči ka meni i stiže me, kao da je trenirao trijatlon, pre poslednje izlazne kapije. Priča na perfektnom turskom, ama ga je ič ne razumem. I doseti se junoša: uz pomoć Internet servisa za međusobno prevođenje različitih jezika, situacija kao iz neke od priča Isaka Asimova, saopšti mi da ja sve sa motorom džumle i ponovo kao na ulazu u zemlju, moram na "X-RAY".

 

Jao, kakva je to ujdurma. Vraćaj se u Tursku, pa na terminal za kamione, juri levo-desno, pitaj carinike, svi pričaju samo turski (kao da sam u Turskoj, majku mu). Tri sam znoja iznojio, i to od početka do kraja, dok nisam pronašao prokleti terminal za rendgenski pregled vozila. Samo da bih shvatio da je za taj dan zatvoren. [Ovo mi je saopštio i to ne bez smisla za humor i kosmičku pravdu (evo ga najzad jedan od vas malolitražnih "civila", koji će sada, dreždeći ovde do sutra, da oseti kako je nama, svaki put, na svakoj granici!) jedan musavi kamiondžija, koga sam prekinuo u improvizovanom ručku.]

 

Šta ću, od muke sakupih sve svoje diplomatske veštine i uspeh da nagovorim zvaničnika strogog izgleda da u računarskom sistemu obeleži kako sam prošao rendgenski pregled, ma evo neka ručno gleda koliko želi, nemam ništa inkriminišuće majke mi. Pomogli su mi, a da nisu ni znali, košarkaški trener Bogdan Tanjević (koga sam, oprostiće mi za to, za priliku te konverzacije pozajmio u Srbe) i plejada naših fudbalera koji su za sve godine kojih sam mogao da se setim igrali u Turskoj.

 

Izađoh na kraju nekako iz Turske, a onaj kamiondžija ostade da psuje i da me sa mržnjom posmatra iza žice. Još jedan se provuče, bez prilike da oseti na svojoj koži njegovu hudu sudbinu.

 

 

***

 

 

Sa iranske strane granice procedure je komplikovana, ali zato bar dugo traje!

 

Najpre vas prekontroliše prvi vojnik, pa parkirate motor i idete na (dugotrajnu) pasošku kontrolu i popunjavanje formulara. Iza toga slede carinska kontrola, popunjavanje karneta za motocikl i još jedna pasoška kontrola (tom prilikom dobijete ulazni pečat u pasoš). 'Ajmo dalje, izdaju vam onda parče papira, koje na sebi nosi do tada dva osvojena pečata. Nakon dva kilometra vožnje, i dalje u pograničnoj zoni, ponovo stajete na policijsku kontrolu. Tu vam provere osiguranje, dobijete još jedan pečat za koji ni do danas ne znam šta je potvrđivao (ali ga svejedno rutinski dobih) i najzad pečat da je i sa vozilom sve u redu. Finalno, magični papir, koji je do sada već išaran i pun pečata, predate poslednjem policajcu ispred granične rampe – i nakon nekoliko minuta ušli ste u Iran!

 

Na kraju i nije sve to bilo toliko strašno. Od trenutka pristizanja na turski granični prelaz, pa do trenutka dok se odmah iza iranske granične rampe, praćen pažnjom i znatiželjnim pogledima, uključujem na kružni tok u Bazerganu, prošlo je tek nešto više od dva i po časa.

 

Više sam izgleda ja bio nestrpljiv, no što je cela nezgodacija sa granicama trajala nepodnošljivo dugo.

 

 

***

 

 

Pri prelazu granice pomalo smeta i pravi nervozu sveopšta otimačina u carinskoj zoni koju zvaničnici prećutno tolerišu. Ovo se odigrava sa obe strane granične linije.

 

Na turskoj strani, odmah iza prve rampe, u tampon zoni pre pasoške kontrole, pokazaće vam da parkirate i onda od vas tražiti dokumenta. Shvatićete, nepuna dva minuta kasnije, da se ne radi o delu granične procedure: otvoreno će vam ponuditi da promenite novac, bilo koji ne prave pitanje, za iranske rijale. Po pljačkaškom kursu, razume se, čega većina putnika u tom trenutku nije sasvim svesna.

 

Sa iranske strane priča je možda i lošija. Odmah nakon prve pasoške kontrole prići će vam čovek koji nosi neku vrstu legitimacije (slova su persijska, pa bi, što se vašeg razumevanja tiče, moglo da se radi i o članskoj karti lokalnog video kluba) i autoritativno, pred policajcem koji vrši pasošku kontrolu, zatražiti i uzeti iz njegovih ruku vaša dokumenta. Od tog trenutka on će u vaše ime prolaziti kroz graničnu proceduru, vi već negde na pola shvatate da on nije zvaničnik i da će na kraju zahtevati novac, što ipak, da ne grešim dušu, značajno ubrzava stvar. Moj konkretan pogranični "anđeo zaštitnik" toliko je bio slobodan, da je prilikom popunjavanja karneta za motocikl sam uzimao pečate iz pretinca radnog stola službenika carinske ispostave i potom overavao karnet!

 

Zbrku povećavaju carinski zvaničnici koji vam više puta ozbiljno saopštavaju da nikome ne plaćate bilo šta i ne dajete bilo kakav novac pri ulasku u zemlju ("no money, NO money!"). Dok u isto vreme, sa mirom prosvećenog budiste na licu, rutinski tolerišu ove koji na njihove oči presreću retke strance.

 

Na kraju, razmišljajući po prelazu granične linije, čini mi se da svima prosto odgovara da "anđeli" ubrzavaju proceduru. No, cela carinska smena bila je vidno zadovoljna kada sam ih poslušao i odbio da platim bilo šta, iako je traženi bakšiš na kraju spušten na svega 5 evra.

 

Tu se priča ne završava. Na svakom koraku, od carinskog terminala do poslednje rampe, slobodno i na očigled granične policije, prilaziće vam ljudi koji nude promenu novca na crno. Nekada je to potpuno direktna ponuda (što je, osim što se stvar odvija u sred pogranične zone, nekako fer i ok), a nekada će se ta nezvana pridošlica predstaviti kao zvaničnik koji je zaposlen u svrhu i prisutan na tom mestu da pomaže turistima, tj. vama. Pa vam eto, sve u cilju te pomoći, nudi da promenite neku stotinu evra ili dolara, svakako će vam trebati i više od toga, bolje da to odmah završite tu, na samom ulazu, i tako prebrinete bar jednu brigu (vrlo su ubedljivi i slatkorečivi).

 

Na kraju (strpljenja, skoro ste pri kraju iskušenja!), pre poslednje granične rampe pokušaće da vam prodaju auto osiguranje i to za period od godinu dana. Sa popustom za vas kao stranca, razume se, po ceni od 50 do 100 evra (prava sitnica za duševni mir i bezbrižnu vožnju po nepoznatom vam Iranu, priznaćete).

 

Imajte na umu sledeće: kurs koji će vam i najhumaniji diler sa granice ponuditi je bar 20% slabiji nego i u najlošijoj menjačnici u gradovima, a to često biva i mnogo gore (bezobrazniji idu i do 50%)! Dodatno auto osiguranje, u slučaju da imate zeleni karton koji važi u Iranu, vam uopšte ne treba, niti ga naravno policija zahteva. I na kraju, "anđeo" sa granice ipak ubrzava značajno stvari i, sa ove distance, mislim da njegov trud vredi 5 evra bakšiša, pa sebi u greh knjižim što sam ga, kao i sve ostale iz ove priče, hladno odbio.

 

 

 

Nastavak sledi…

[severian 17666 Napisano Septembar 3, 2013]

Malo ću sada da preskočim, biće to sve objedinjeno u jednu priču (možda na papiru, možda na forumu), čitaće sve odjednom ko bude želeo, i odmah ću preći na predivni Isfahan! Grad koji je na mene ostavio snažan utisak, vidi se to iz dužine posta .

 

Čitajte ovo i gledajte fotografije koje je Viki kačila. Pokušajte da uđete u atmosferu:

 

 

 

Esfahān nesf-e jahān ast (Isfahan je pola sveta)!

 

 

Isfahan (Esfahan u persijskom originalu) i to ću odmah ovako na početku reći, grad je koji će vas osvojiti i dodirnuti vam dušu, ili tako ili dušu nemate.

 

Do sada sam već naučio. U velike iranske gradove nikako ne valja ulaziti pre deset časova ujutru ili posle sedam popodne. Vreme je to sveprisutnog saobraćajnog haosa, koji se kao hidra širi ulicu po ulicu, dok ne parališe i ne zaustavi sve. Lične automobile, gradski saobraćaj, očajne policajce koji od nemoći šire ruke iz svojih policijskih vozila, čak i male motocikle. Sve je toliko gusto napakovano, da ni pešaci više ne mogu preći ulicu.

 

Sudbina saobraćajnog policajca u nekom od velikih iranskih gradova predstavlja jedno od najvećih zamislivih ovozemaljskih prokletstava, kojima, siguran sam, majke plaše nemirnu i neposlušnu decu: "samo ti nastavi tako, završićeš na raskrsnici u Teheranu, pa ćeš videti šta je muka!". Nesuđene svekrve govore svojim mladim ćerkama: "gde ćeš za tog kretena, pa on je na raskrsnici ceo dan, možda je dobar i lep, ali taj ti je ćero saobraćajni policajac".

 

Gledao sam pre par dana veliku raskrsnicu u Tabrizu, nadomak gradske obilaznice. Automobili, ovoga mi polumeseca, nailaze kao Lemingsi, što ih više sprovodiš, njih ima sve više i dolaze sve brže, pa ti bato vidi gde ćeš sa njima a da ne ode sve dođavola! Možeš da budeš virtuoz, umetnik, ali pomoći ti nema – neko iza horizonta pravi Lemin… hoću reći auta, u nepresušnim količinama i napujdava ih, ni levo ni desno, uvek na tebe. Vojuješ brajko, svaki dan u svojoj smeni iznova, unapred izgubljenu bitku!

 

Sve u svemu, težak je to i nezahvalan način da čovek zaradi za lavaš (vrsta hleba).

 

Dobro, majku mu, o kakvim sad ti Lemingsima ovde pišeš – vrati se na temu brajkoviću, shvatili smo do sada da su gužve u špicu velike.

 

Elem, naučio sam dakle kada u veliki iranski grad ne treba ulaziti. Eto me, posledično, kako u Isfahan ulazim oko zgodnih dva popodne. Isfahan ima odličnu prilaznu saobraćajnu infrastrukturu. Grad opasuje veliki prsten sa osam saobraćajnih traka, od koga se u centar zrakasto pružaju široki bulevari.

 

Do poslednjeg kilometra pred centralnu Chahar Bagh Abassi ulicu stižem oslobođen saobraćajne gužve, što je uporedivo, recimo, sa dobitkom šestice na lotou (dobitak koji vam neće promeniti život, ali je retka, osetna i dobrodošla premija). Naravno, taj poslednji kilometar je uobičajeni iranski saobraćajni haos i papazjanija. Ništa zato, navikao sam već i znam kako se treba ponašati – oštro i sigurno u sebe, bez pokazivanja džentlmenstva, koje ovde u saobraćaju tretiraju kao slabost.

 

Hotel, mali niskobudžetni konak na perfektnoj lokaciji za koji sam saznao preko Interneta (kako drugačije, čak i u Iranu), pronalazim gotovo iz prve, dakle brzo i lako. Imaju slobodnu sobu, parking nemaju, ali ništa zato, motor mogu da parkiram u izlog foajea hotela. Mislim se, ako te pojim lošim iranskim gorivom, evo vidiš šta umem da uradim za tebe, sledeća dva dana spavaćeš na mermeru!

 

Već oko tri sata bio sam sveže istuširan, presvučen u civilno odelo i oran za upoznavanje Isfahana.

 

Dan je odlično počeo!

 

 

***

 

 

Isfahan, centar istoimene iranske provincije, grad je veličine Beograda, dom za oko dva miliona svojih stanovnika. Važno je saobraćajno čvorište, nalazi se na glavnim rutama koje povezuju bogati sever sa primorskim jugom i siromašni zapad sa pustinjskim istokom zemlje. Isfahan je drevan grad. Nekada jedan od najvećih gradova sveta, cvetao je u periodu od 11. do 17. veka, kada je (u 16. Veku, ako nekoga baš precizno zanima) jedno vreme bio i glavni grad Persije (za ove iz prethodne opaske: u vreme dinastije Safavida i velikog šaha Abassa I).

 

Centralna gradska zona oivičena je bulevarom Chahar Bagh Abassi, koji na jug vodi do reke Zajanderud. U vreme u kome sam ja u Isfahanu, rečno korito je potpuno suvo. Oko 50 kilometara uzvodno vlasti su zatvorile branu, kako bi sačuvali svu dragocenu vodu za navodnjavanje i proizvodnju pijaće vode za grad i okolna naselja. Iako se logici ovog radikalnog poteza nakon petogodišnje suše malo šta ima prigovoriti, vidljivo je nezadovoljstvo, čak tiha ogorčenost građana Isfahana. Zamišljam šta bih ja osećao ako bi neko kojim slučajem, pa bilo to iz ma kako opravdanog razloga, isušio Dunav i Savu i, moram da priznam, potpuno ih razumem.

 

Gledajući na istok od Chahar Bagh Abassi ulice prostire se Naghsh-e Jahan kompleks, srce i duša Isfahana. Nastao u, za ovaj grad, zlatnom 16. veku sastoji se od istoimenog trga, jednog od najvećih gradskih trgova na svetu i zaštićenog kao UNESCO svetska kulturna baština, te serije prelepih parkova i palata u njima. Sve to prostire se hektarima na jug, do reke i pet bajkovitih mostova iz ere Safavida koji se pružaju preko nje.

 

Na trgu Naghsh-e Jahan (koga, kontraverzno i ne sasvim prihvaćeno među građanima Isfahana, zvanično pokrstiše u Imamov trg - po Imamu Homeiniju) nalazi se više prvorazrednih lokaliteta:

 

Jedna od najlepših šiitskih džamija uopšte, velika džamija Šaha Abassa I (preimenovana takođe u Imamovu džamiju), prelepa i meni najdraža džamija šeika Letfolaha - biser islamske srednjevekovne dekoracije i arhitekture sa matemitički savršenom kupolom, Ali Qapu palata - monumentalna šestospratnica praktično bez presedana u tom vremenu, hiljadu godina star Bazar Bozorg sa upečatljivim arkadnim krovom i na kraju, sam trg. Upečatljiv prizor sam po sebi, trg predstavlja savršeno obnovljen primer efektne islamske arhitekture, prvorazredno održavan, pun zelenila sa velikom i upečatljivom fontanom, sračunat da zadivi i pokaže svo bogatstvo, dobar ukus i umetnički domet persijske islamske civilizacije. Veoma je uporediv, ako ne i lepši i bogatiji, od najlepših i najvećih venecijanskih i madridskih trgova iz istog vremena.

 

Ako na severnom kraju Naghsh-e Jahan trga, kroz upečatljiv portal, uđete u Bazar Bozorg, posle skoro dva kilometra haotične šetnje kroz tržnicu, pod uslovom da uspete da se snađete i održite pravac, doćićete do još jednog vanrednog prizora – stare, prelepe i najveće džamije u Iranu, Jameh džamije.

 

Sa druge strane, ako pak kroz freskama oslikanu Ali Qapu palatu pođete na zapad, kroz jedini preostali deo nekada monumentalnog parka koji je okruživao ceo dvorski kompleks, doćićete do Chahelsotoon palate. Vitka, elegantna, u prelepom i maestralno projektovanom parku, meni je možda i najdraža palata Isfahana.

 

Nastavljajući kroz veliki gradski park, ovoga puta zavijajući na jug, prolazite pored male i jedinstvene Hasht Behesht palate (otvorenih strana i pročelja, sa velikim portalnim drvenim stubovima u duborezu, ova palata kao da je još tada postigla ono što evo tek danas pokušavamo – da gradimo na način da se građevine stope sa prirodom i svojim okruženjem). Nakon, više ili manje precizno, dva kilometra, izbijate na obalu reke Zajanderud.

 

Mislim da ne postoji bolji način da se provede veče u Isfahanu, nego da se obalom reke kroz dva moderna parka sa svake od njenih strana prošetate između bajkovitih mostova koji je prekoračuju. Recimo, da napravite krug između dva najlepša i najmarkantnija od svih: Si-o-Se i Khaju mosta.

 

O, kakvi su to samo mostovi i šta vas sve na toj šetnji čeka!

 

 

***

 

 

I tako, u skladu sa sopstvenom preporukom, polazim da posetim mostove Isfahana. Da vidim o čemu to ljudi toliko pričaju, pa neka i nema vode, neka je suv Zajanderud, eto jedinstvene prilike da most sagledate i odozdo a da se ne okvasite ili, daleko bilo, svoju dobrobit i sudbinu poverite kojem mnogobrojnom čamdžiji.

 

Probijam se kroz vrevu, teško je razumeti iransku večernju vrevu velikog grada dok se ista na svojoj koži ne doživi, sve gledajući iranske paradokse. Fast food lokali nikli na sve strane, zapadnog tipa, sve je isto kao bilo gde u svetu, samo što je kompletna ženska posluga za pultom sa hidžabima (maramama) ispod kojih se ne vidi kosa (znak za ortodoksniji verski diskurs kod onih koji hidžab nose na ovaj način). Pored reke žena džogira, ništa čudno reće ćete, slažem se, samo je kompletno obučena po islamskoj tradiciji, virtuozno se snalazi da se ne saplete o sve one lepršave plaštove kojima je obavijena. Strašni iranski policajac, onaj koji je oličenje te strašne diktature u zapadnim medijima, popravlja sasvim džentlmenski automobil ženskog vozača prokuvao tu na ulici, umesto da ga kao zapadni kolega hladno isključi iz saobraćaja ostavljajući gospođi problem da sama rešava. Verske po®uke na svakoj ogradi, kako totalitarno reći ćete, moguće da bih se i ja na slepo složio, ama im se nema reč prigovoriti – potpisujem apsolutno svaku, kada bi se svi ili bar većina ljudi po njima vladala, ovaj svet bi bio dobro mesto za život.

 

Svraćam na večeru, u restoran brze hrane napravljen u zapadnom stilu, "Kentacky place". U sred Irana koji, tako sam mislio, mrzi Ameriku i sve američko eto kakvo mesto postoji i sjajno radi praveći bogatstvo svom vlasniku.

 

Zapadna propaganda je stupidna bar onoliko koliko je agresivna.

 

 

***

 

 

Dođoh do Si-o-Se mosta i tamo ugledah nešto novo! Stariji japanski turista, podarila mu Sila još mnogo godina, sa mladim iranskim vodičem fotografiše most.

 

Posle pet dana video sam prvog stranca u Iranu. Nisam sam!

 

Mada mi je na momente, šta momente – sve vreme, upravo tako izgledalo…

 

 

***

 

 

I tako, nogu pred nogu, kao ufitiljeni Guliver u zemlji ljudi prosečno trideset centimetara nižih od mene, dakle štrčeći za glavu iznad hidžaba, frizura i jedva po neke ćele, nogatam između starih mostova, prostrih između dve obale suve reke.

 

Iranci su već okupirali park, veče je i počelo je vreme piknika.

 

Parkovi su u Iranu brojni. Svako veće mesto, apsolutno svako, ima makar jedan vanredno dobro uređen park. Veliki, svetli, sa zelenom travom kao na najbolje održavanom fudbalskom stadionu i sa prvorazrednim mobilijerom, u njih se mnogo i stalno ulaže. Veliki gradovi imaju više parkova, obično na svakom izlazu iz grada po jedan. Isfahan, koji se izdvaja u broju i kvalitetu ovih zelenih oaza (često i više stotina godina starih), ima ih na desetine.

 

Iranci umeju da uživaju u svojim parkovima. Nisu to evropska, preregulisana i mrtva mesta landšaftne arhitekture, samoj sebi bitne. Naprotiv! U prvi suton, parkovi u Iranu oživljavaju. Ako su i do tada obično bili puni, postaju krcati. Cele porodice dolaze do gradskog parka, sa ili bez hrane, sa ili bez čaja, autom ili gradskim prevozom, uvek sa decom i uvek sa dobrim raspoloženjem. Prostiru ćilime, na travi ili na betonu i ćaskanje počinje.

 

Parkovima trče vesela i bučna deca, odzvanja smeh, šire se mirisi na licu mesta pripremane hrane ili opojnih nargila. Po obodima zelenila putnici namernici kampuju (a Iran je zemlja putnika i nikada nigde nisam video toliko ljudi da putuje okolo. U Evropi, kada im pričam o mojim putovanjima, ljudi me obično pitaju: "Zašto?"; u Iranu pogledaju me sa sjajem u očima i namah se razumemo).

 

Svi ti predivni parkovi živa su mesta, služe ljudima. Nema lepše slike nego kada vidite park pun dece koja trče naokolo i seniore, okupljene u grupe, koji se nerviraju i kao ljute, jer ih deca upravo ometoše u važnim, strastvenim raspravama koje vode (od fudbala do politike).

 

Tako je u svakom gradu Irana, osim što u Isfahanu imaju i Zajanderud i mostove, palate i vodoskoke, cveće i stoletno drveće, pa je i pogled sa persijskog ćilima prostrog na travi, pogled direktno u bajku i istoriju.

 

 

***

 

 

Stižem do Khaju mosta, daleko je, nekoliko kilemetara, rekao bih nizvodno samo da vode ima, od centralnog gradskog bulevara.

 

Šetam dugo mostom, gledam dva reda arkada, dva centralna paviljona sagrađena isključivo zarad zadovoljstva velikog šaha kako bi moćni Abas uživao u pogledu i divio se mostu kao, evo, uostalom i ja, mnogo vekova kasnije. Provlačim se kroz ivične lukove gornjeg nivoa. Mislim, siguran sam ustvari, da sam u ovom trenutku, ovde, jedini smušeni zapadnjak.

 

I kako to obično biva, kada sudbina reši da nas nagradi i zauvek veže za neko mesto, vođen više tim nevidljivim osećajem nego jasnom intuicijom, silazim u suvo korito reke i prolazim ispod donjih stubova mosta. Mnogo je tu sveta, nisam jedini.

 

Počinjem da slušam. Stari pevaju poeziju.

 

Glasovi, pojačani ehom koji pravi stoletni kamen od koga je most sastavljen, kao kakvim najboljim modernim pojačalom bez distorzije zvuka, preplavljuju me. Hvataju me najpre polako, a onda nepopustljivo. Nose me u onaj prošli svet, više vekova onomad. Ne razumem ni reč, a razumem svu dramatiku, svu bol i ljubav i hrabrost i žrtvu, kroz pesmu vaskrslu iz starih vremena. Ne razumem ni reč, a ipak osećam sve. Da li je to moguće?

 

Gledaju me, vide stranca, samo se blago nakloniše u znak pozdrava i počeše da pevaju još jače, punog glasa.

 

Jedan sredovečan čovek ustaje i dramatičnim lelekom peva, tako mi deluje, za mene. Ne razumem ni reč, a osećam sve. Dobra poezija kroz usta i talenat pripovedača, moguće je eto.

 

Most odzvanja pesmom, kao toliko puta vekovima pre ovog sutona. Kao da je samo zbog toga i podignut. Meni zgrčena suza ne pada u korito inače suve reke. Ne plače se u tuđini, zarad reči koje ne razumeš.

 

Salem alejkum, brate moj. Dotakao si mi svojom pesmom dušu.

 

Esfahān nesf-e jahān ast!

 

 

 

Nastavak sledi…

[johann 850 Napisano Septembar 3, 2013]

Kralju !!!

 

 

Cekam !

[Mikulanac 7909 Napisano Septembar 3, 2013]

Bravo majstore, odlicni opisi. Vracas me u proslost i podsecas na lepe trenutke provedene tamo. Isfahan je zakon, cak sam jeo piletinu u Kentakiju. Grad sa neverovatnom energijom i zaista si na neverovatan nacin preneo atmosferu. Trg je prica za sebe.

 

Kako se inace snalazis sa hranom ? Jel bilo prelivanje goriva na pumpi? Kako ti ide sa gomilom love koja izgleda kao pocepane novine?

 

Cuvaj se i samo napred

 

ps. Molim te da nam napravis specijalnu epizodu o Persepolisu jer je zaista vredan toga.

[aca-pn 6410 Napisano Septembar 3, 2013]

Mislio sam da ce tesko neko da nadmasi za mene najbolji putopis na forumu, "Putevima i dzadama Male Azije i Bliskog Istoka" MatijaK-a, ali izgleda da ces ti biti taj Prosto me privlace ti egzoticni predeli i volim da citam o njima. Ponovo dozivljavam onu nestrpljivost i iscekivanje kad ce novi post i uzivanje u laganom citanju kad on konacno dodje. Samo tako nastavi, za sad je fenomenalno sve i tekst i slike, upijam sve kao sundjer

[Ceperko 192 Napisano Septembar 3, 2013]

Majstorski...genijalno...

[Mimi Vinča 2864 Napisano Septembar 4, 2013]

Bravo majstore!!! Samo guraj

[Skittles 4192 Napisano Septembar 4, 2013]

Odveo si me tamo.

Tekstovi su živopisni i uvlače, mirisi, ukusi, buka. A fotografije su još bolje. Hvala što deliš ovo sa nama.

 

Kao što ti uživaš i za nas, tako i mi uživamo uz tebe.

 

[Pustolov 1125 Napisano Septembar 4, 2013]

Mislio sam da ce tesko neko da nadmasi za mene najbolji putopis na forumu, "Putevima i dzadama Male Azije i Bliskog Istoka" MatijaK-a, ali izgleda da ces ti biti taj Prosto me privlace ti egzoticni predeli i volim da citam o njima. Ponovo dozivljavam onu nestrpljivost i iscekivanje kad ce novi post i uzivanje u laganom citanju kad on konacno dodje. Samo tako nastavi, za sad je fenomenalno sve i tekst i slike, upijam sve kao sundjer

 

Saglasan sam sa ocenom da su gore pomenuti i ovaj dva najbolja putopisa na forumu.

 

Zato i ovaj mora da završi u "hard copy" verziji.

 

I kao što Berček u onom filmu kaže "Kako montira !", jednako zabezeknut konstatujem: Kako piše!!!!

 

Ш А М П И О Н Е ! ! !

[severian 17666 Napisano Septembar 4, 2013]

Moram da podelim sa vama svoje današnje oduševljenje ovim divnim narodom kroz jednu crticu. Pre neki dan, vozeći putem ka Persepolisu, pretiče me jedan Pežo 205, spušta prozor i pokazuje šolju sa čajem. Već znam šta je to, stalno me tako na putu ljudi pozivaju na čaj i malo razgovora, kao što rekoh negde ranije, zaista su željni kontakta sa strancima.

 

I tako stanemo mi, ni manje ni više nego da vr' prevoja od preko 2500m visine . Brzo se sprijateljimo. Mladi bračni par, veoma, veoma moderni i progresivni, rodom iz Širaza, žive u Teheranu.

 

Ja im se javio danas, dali mi telefon na tom brdu, pa smo se družili po Širazu, pokazivali mi grad, nedaju da se uhvatim za novčanik, sramota me bilo. I dodatno, biću njihov gost dva dana u Teheranu, kada stignem za par dana do tamo.

 

Mislim, šta čovek da kaže o narodu koji tako sretne stranca na putu i pozove ga u svoju kuću...

 

Plus, danas su me jedno 20 puta startovali razni ljudi (uopšte ne preterujem), samo da me pitaju odakle sam i da mi kažu "Welcome to Iran".

 

Većina ljudi ovde je prosto divna.

 

A ovo dvoje su genijalci, toliko progresivni, obrazovani i humani, da eto samo zbog njih dvoje su te američke sankcije kojima je Iran izložen prosto jedan divljački primitivizam kolektivnog kažnjavanja. Mislim, znamo mi to i po sebi i možemo da razumemo situaciju.

 

Eto, morao sam ovo da napišem ...

[severian 17666 Napisano Septembar 4, 2013]

 

Kako se inace snalazis sa hranom ? Jel bilo prelivanje goriva na pumpi? Kako ti ide sa gomilom love koja izgleda kao pocepane novine?

 

 

Sa lovom mi ide odlično, od kada sam naučio cifre više skoro ništa ne plaćam kao stranci. Mislim, vratiće se to sve u Rusiji, ima braća da me istapiraju, ali za sada uživam i sve razumem (i banknote i rijale i tomane i razliku ).

 

Za hranu, pa nisi mi onomad rekao da imaju falafel na sve strane - rešen problem, mogu to da jedem 20 dana za redom, toliko volim. Prelivanja gorivom još nije bilo, pazim, nedam njima da sipaju. Još sam danas, uz pomoć ovog dragare iz prethodnog posta, našao oktan booster aditiv, tako da sada ima da bude em jeftino, em da ide ko raketla . E da, aditiv košta za 3 puna rezervoara oko 90 din... Eh, raju na zemlji.

[Violeta 510 Napisano Septembar 4, 2013]

Pre neki dan, vozeći putem ka Persepolisu, pretiče me jedan Pežo 205, spušta prozor i pokazuje šolju sa čajem. I tako stanemo mi, ni manje ni više nego na vr' prevoja od preko 2500m visine . Brzo se sprijateljimo.

 

HtR2: Na putu od Isfahana do Persepolisa:

 

[Jedan od bulevara Isfahana, jutro odlaska i uslišena molba prelepe devojčice]

 

[Moderni stambeni blokovi Isfahana, izlazak iz grada]

 

[Put od Shahreze do Abadaha, visok planinski plato]

 

[Visoravan na 2000m visine, ispred Abadaha]

 

[Pronaći drvo u pustinji za pauzu nije lak zadatak!]

 

[Fotografija iz vožnje, pejzaž]

 

[Odlični iranski putevi, fotografija iz vožnje]

 

[Koli Kosh prevoj, ispred Pasergada. Na ovu visinu retko gde se u Evropi može popeti]

 

[bračni par iz Teherana, koji su stranca iz vožnje pozvali na čaj na samom prevoju. Solmaz i Amir]

 

[Koli Kosh, ravan, pitom i visok. Putnik pozira]

 

[Moderna Iranka, Solmaz]

 

[Putnici i susret na putu, Pasergad. Poziram sa Moslemom i njegovom šarmantnom suprugom]

 

[Grobnica kralja, Pasergad. To je sve što sam video, zatvoren za posete zbog nepoznatog verskog praznika]

 

[iranci pokušavaju da umilostive čuvare kako bi pustili putnika iz daleka da vidi stari grad]

 

[srodne putničke duše, bračni par iz Nemačke i njihov Land Rover. Kamp ispred Persepolisa, čekajući jutro i otvaranje za posete]

 

[Prenoćište, kamp sa bungalovima (bolje nego šator!). Jutro, pred polazak u Persepolis.]

[NOTORIOUS 487 Napisano Septembar 4, 2013]

Kad zavrsis knjigu racunaj da ja kupujem 4 primerka ! Cekamo nastavak tvog puta i jos mnogo lepih mesta koja ces nam verno preneti !! Samo napred

[kamikaza79 34 Napisano Septembar 4, 2013]

[Moderna Iranka, Solmaz]

 

 

Perzijanci su mnoogo ljepsi ljudi od arapa. Arapkinje su im sve malene, zdepaste sa ogromnim sisama i strukom kao trupac. A, na caj ce te zvati i jedni i drugi samo sto oni caj piju sa mnoogo secera. Naspu pola solje secera pa zaliju cajem, osim toga caj im je stvarno dobar . E, da... i oni kazu kao i mi CAJ ...

 

Seve, kako prolazis sa temperaturama? Ovdje u Bagdadu je ovih dana oko 47-48 stepeni, mozak da ti prokljuca. Cak su i noci preko 30 ...

 

Samo nastavi, i meni je lakse prezivjeti ovdje bez motora dok citam ovo ...

[Violeta 510 Napisano Septembar 5, 2013]

HtR2: Persepolis

 

[Kapija svih naroda (Persijskog carstva), monumentalan ulaz]

 

[Persepoliz, ulazak u kompleks]

 

[Najskuplja obrada mermera tog vremena]

 

[Dve riznice, čuveno blago persijskog carstva]

 

[Dvorana stotinu stubova, Persepolis]

 

[Turizam u Iranu cveta i to od domaćih turista, trenutno je visoka turistička sezona]

 

[stubovi Apadane, dvorane za audijencije]

 

[Privatna palata Dariusa I, osnivača Persepolisa]

 

[stubovi Apadane i danas predstavljaju remek delo obrade!]

 

[Monumentalni Persepolis, detalj]

 

[Južni deo ceremonijalnog stepeništa, detalj vrhunske obrade mermera]

 

[Grobnica Dariusa I, iznad grada]

 

[Vaš putopisac ispred Tachare, Persepolis]

 

[Zapadni deo Tachare]

 

[Apadana, zamislite sve ovo pod krovom, 600 godina pne, kakvo je samo strahopoštovanje izazivala ova palata!]

 

[iranska stroga policija nadgleda kompleks. Nema šale.]

 

[Moderne Iranke, Persepolis]

 

[Detalj obrade stuba Apadane, Persepolis]

 

[Kapija svih naroda, sve je bilo sračunato da impresionira goste.]

 

[izlazak iz grada]

 

[Plato na kome je izgrađen grad, usečen u stene planine i izravnat. Kakav poduhvat!]

[GhostMile 4614 Napisano Septembar 5, 2013]

wow... ludnica.

[severian 17666 Napisano Septembar 5, 2013]

Evo, da se javim na forum, dođe mi to nekako kao javljanje kući.

 

Danas sam bio do Persijskog zaliva, skočio iz Širaza, bio, video, umočio noge i vratio se nazad. Dobro mi je kamikaza dao šlagvort sa ovim pitanjem oko temperatura. Danas sam vozio po očajnom vremenu, 45C i 100% vlažnost. Ljudi ne verujete kako je to... Popio sam, samo u vožnji (!), 4.5l vode do zaliva i nazad. ALi, eto - sada znam da i to mogu ...

 

Ukupno je danas bilo 650km, od 2200m visine do 0. Trebalo je da bude manje od 600, ali eto, jedno pogrešno skretanje (ovde na jugu garmin ne pomaže, a prestali su i znaci na engleskom) i ispade ovako. Inače, kad se popeh na planine ispred Širaza i kada je palo na ispod 40C, izgledalo mi kao da je neko otvorio prozor. Ko bi rekao da 39C može toliko da prija ...

 

Danas se osećam daleko najumornije, stvarno ta vrućina i vlaga iscede čoveka, mada vidim da i domaći kukaju i teško podnose.

 

Sutra krećem polako na sever, dosta je vala ove saune.

 

Pozdrav svima, dođete mi nekako kao šira porodica (prvo se javim kući, pa odmah na forum)!

[severian 17666 Napisano Septembar 5, 2013]

Mada, iskren da budem, nekako mi je i drago: jedna celina je danas zatvorena, prošao sam najjužniju tačku puta (30m u moru persijskog zaliva ). Najsevernija je iza Astane, u Kostanaju (Kazahstan), nekih preko 4000km direktno severno! (tamo me čeka ispod 5C , poželeću vrućinu).

 

(Odoh da lupim Violeti plusić za trud kačenja slika, pa na spavanje. Ovde je već 11 uveče).

[Violeta 510 Napisano Septembar 5, 2013]

HtR2: Persepolis - panorama

 

[srrdjan 315 Napisano Septembar 6, 2013]

Браво,браво шта рећи

[Urban Cruiser 1184 Napisano Septembar 6, 2013]

Sigurno se vecini, kao i meni citajuci tvoj putopis, odavno vrti po glavi kako bi i oni voleli da dozive ovakav put i vec se prave "kombinacije" dok neka "realnost" ne prekine tu utopiju. Tim je divljenje i iscekivanje svakog javljanja sve vece. Medjutim, siguran sam da ces reci da nije tesko, ni doneti odluku ni skupiti sredstva ako se to zaista zeli. I stim mogu da se slozim. Ali, bar za sebe mogu da tvrdim, ne bih bio sposoban da ovako dobro prenesem utiske kao ti i zato si bas ti taj (i naravno, na neki nacin, tvoja lepsa "polovina") koji je trebao da ode tamo negde. Ako je nasa podrska ovde tebi motivacija, ti si nama svima jos veca da sednemo na motore i krenemo na put! Bilo gde! Samo napred i uzivaj!

[Adler 189 Napisano Septembar 6, 2013]

Hvaala sto nam otkrivas ovako daleke lepote, ili barem nekim od nas!

[Violeta 510 Napisano Septembar 6, 2013]

HtR2: Širaz

 

Severian je jutros napustio Širaz i krenuo dalje, pa do sledećeg javljanja evo slika Iz Širaza:

 

[Park na ulasku u Širaz, veličanstven vodopad]

 

 

[Park na ulazu u Širaz i vodena pećina]

 

 

[Panorama Širaza, grada zelenila]

 

 

[Arg-e Kharim Khan, dvorac Karim Kana, unutrašnji vrt]

 

 

[sa iranskom porodicom u muzeju Karim Kana, nakon dugog i prijatnog ćaskanja. Plavooka klinka u sredini govori savršen engleski]

 

 

[Zanimljive postavke muzeja voštanih figura, uvek se mogu videti zapadnjaci koji se klanjaju moći Zand dinastije]

 

 

[unutrašnja palata, terme i spavanje na poslu]

 

 

[Pogled na kulu Kharim Kanovog dvorca]

 

 

[Vakil džamija, unutrašnje dvorište]

 

 

[Vakil hamam, pretvoren u muzej]

 

 

[Detalj unutrašnjosti Vakil džamije]

 

 

[bazar u rano popodne, većina radnji još je zatvorena]

 

 

[Širaz, grad cveća i umetnosti]

 

 

[Vrt Jahan Nama, jedan od brojnih fenomenalno održavanih vrtova u Širazu]

 

 

[Palata u vrtu Jahan Nama]

 

 

[Aramgah-e Hafez, mauzolej jednog od najvećih iranskih pesnika]

 

 

[Grobnica kraljeva, Širaz]

 

 

[Razgledanje grada sa Amirom i Solmaz, iranskim prijateljima]

 

 

[Već smo blizu mora, palme na bulevarima Širaza]

 

 

[Zand bulevar, uglavnom svi veliki skverovi imaju denivelisan saobraćaj]

 

 

[Kuran kapija, na severnom ulazu u Širaz]

 

 

[solmaz i Amir, ovaj sjajni bračni par biće mi domaćin dva dana u Teheranu]

 

 

[Fensi hotel na jednom od ulaza u grad]

 

 

[iranska poslastica (nešto poput zaleđenog kadaifa u limunovom soku), karakteristična za Širaz, Amirov predlog]

 

 

[Cena 2.3 miliona tomana, tj. oko 550 Eur]

 

 

[Park ispred Karim Kanovog zamka predveče, Širaz]

 

 

[Vakil džamija, ulaz neposredno pored Vakil bazara]

 

 

[Trud da se ispiše engleski naziv postoji, ali često se potkrade greška u spelovanju imena firme]

 

 

[Vakil bazar, bogat i uvek krcat]

 

 

[Prodavnica začina, Vakil bazar, Širaz]

 

 

[Dvorac Karim Kana i pešačka zona, veče u Širazu]

 

 

[Kriva kula u Širazu, dvorac Karim Kana]

 

 

[iranci veoma vole film, veliki bioskopi su na sve strane]

 

 

[Ova agencija iz Širaza pomogla je oko vize. Kratka poseta i javljanje virtuelnim prijateljima]

 

 

[Garaža u Širazu (parking za motor), sigurna i super kliazava!]

 

 

[situacija u Siriji, daleko najvažnija tema u Iranu ovih dana]

[GhostMile 4614 Napisano Septembar 7, 2013]

Nebi lose bilo da se malo osvjezi i mapa.

[Violeta 510 Napisano Septembar 7, 2013]

HtR2: Persijski zaliv

 

[Persijski zaliv, najjužnija tačka puta]

 

 

Ali da krenemo redom:

 

[Penjanje na 2200m nadmorske visine, jutro iznad Širaza]

 

 

[silazak kroz klanac, iza Širaza]

 

 

[Plato na 1600m, poljoprivreda]

 

 

[silazak na primorski plato i veliko zagađenje vazduha (za ovo je konkretan krivac obližnja cementara)]

 

 

[Približava se more, plantaže palmi]

 

 

[Primorski plato. Ravno, ravno na 0m nadmorske visine.]

 

 

[Persijski zaliv, autoportret]

 

 

[Južnije više ne može! Krajnja tačka puta na jug]

 

 

[Persijski zaliv, Bušher (preko pita je Kuvajt!)]

 

 

[Fale im noge]

 

 

[Fale im čizme, temperatura vode iznad 30C!]

 

 

[Obavezni "swimwear" - bermude do ispod kolena i majica kratkih rukava (za muškarce) i puna odeća (za žene)!]

 

 

[Odmor u hladu, Bušher gradska plaža, najjužnija tačka puta]

 

 

[Park u začelju plaže, Bušher]

 

 

[Novi poznanici, pauza u Bušheru]

 

 

[ulazak u primorski grad, Bušher - isti motiv kao kod većine sličnih mesta na ulazu u grad]

 

 

[Jako visoka temperatura i 100% vlažnost vazduha, ubistvena kombinacija za vožnju motora]

 

 

[Povratak u planine, ispred Borazjana]

 

 

[Hitam natrag ka Širazu, popodne u južnom Iranu!]