U Gruziju nećete moći - Turska kao uteha

[House 995 Napisano Septembar 21 (promenjeno)]

Je l ovo na Sithonia cape?  https://maps.app.goo.gl/9VTzUXEvdxgouny17 ?

Promenio Septembar 21 član House

[Gliga 5803 Napisano Septembar 22]

Jeste. Prilaz nije za putnicka vozila. A zadnjih 150-200m je samo za terence, ozbiljnije. Ili motor.

[Gliga 5803 Napisano Septembar 25]

Dan 02, 7.8.2025.

 

Kao što sam ranije napisao, noć prolazi uz minimalne padavine. Tek nakon ustajanja zapravo vidimo okruženje u kom smo podigli kamp: njiva u brežuljkastom ekvivalentu Šumadije, nedaleko od Istanbula.

 

 

Sultan Čeda, glavom i bradom i peškirom

 

Čaj, kafa, doručak i lagano pakovanje. Plan je da krenemo do 10. Vreme je oblačno i sparno, povremeno počne kišica. Nema razloga da se zadržavamo. Imamo i ose koje nam pomažu da jedemo brže. Mnogo ih je i otkidaju iznenađujuće velike komade salame. Mi im nismo interesantni. Neposredno pred obuvanje čizama uspevam da stanem na jednu... Narednih par sati ta čizma mi je tesna

 

 

 

Zapravo uspevamo da krenemo u planirano vreme. Smenjuju se makadam i lokalni asfaltni putevi. Još uvek smo blizu civilizacije pa često prolazimo kroz sela. Okruženje nije inspirativno i retko stajemo, samo da se sačekamo na raskrsnicama. Još ređe fotkamo.

 

 

U jednom trenutku nailazimo na radove. Kamioni, bager, kompletno blokiran put... Uz kratku konsultaciju sa GPS-om brzo nalazimo obilaznicu. Put koji smo izabrali je zapravo najbliža, nasumično izabrana linija sa karte koja se brzo spaja sa TET-om. Zemljani put, bez tragova neke redovne upotrebe ali u sjajnom stanju. Očekivali smo gore.

 

Od samog početka dana mi se konstantno blago penjemo. Plodnu zemlju postepeno zamenjuje šuma. I dalje to nije ništa posebno, ali svakako je već izraženiji osećaj da smo se sklonili od urbanog.

 

Nakon spajanja sa TET-om odjednom se nalazimo na makadamskoj pisti. Najsavršenije utabani makadamski put koji sam ikada video. Širok, brz, bez naznake rupa. Lokalci aute tuda voze brzo, nema ni razloga za drugačije.

 

 

Trek nas u jednom trenutku vodi kroz spuštenu rampu. Ograđeno imanje, bodljikava žica i nimalo srdačan čuvar. Na ulazu stoji nekakav cenovnik ali gospodin ne pokazuje naznaku da se to može odnositi na nas. Apsolutno ne može da se prođe. Oko celog imanja, direkt kroz šumu, je probijen novi asfaltni put i ne gubimo vreme. Gledam sada na satelitskim snimcima, izgleda kao neko odmaralište. Na licu mesta je delovalo kao imanje lokalnog veleposednika...

 

Spaja i ja i dalje imamo utisak da su nam motori neupravljivi. A to je iz prostog razloga što i jesu neupravljivi. Obojica imamo nešto više prtljaga nego što smo navikli. Kod mene taj isti prtljag pomeren dalje ka nazad nego inače. Balans motora je poremećen i uživanje u vožnji izostaje.

 

Na česmi kraj puta pravimo pauzu. Spaja probija led i prvi pije vodu koja nije flaširana. Takođe ima i alat za podešavanje preload-a na zadnjem amortizeru. Dotežemo opruge i motori ponovo mogu da se voze kako dolikuje.

 

 

Posle još 20+ kilometara šume napokon izbijamo na neku livadu. Prvi put od početka vožnje imamo "e ovo je lepo" momenat. Koristimo priliku za fotkanje.

 

 

 

Iz edicije "Prvi put Stroma na točak".

 

Naravno da smo na početku vožnje prošli kroz celu "daleko smo od kuće, ima mnogo da se vozi, gume treba da izguraju ceo put, nećemo jurcati" priču. I naravno da od toga nema ništa  Okolnosti jednostavno ne dozvoljavaju. Od ove livade počinjemo da vozimo slobodnije. Samim tim je i zabavnije, uživamo.

 

Od onih jutrošnjih oblaka i kišice nije ostala ni uspomena. Dan je prilično vreo. Na treku ispred nas je obeleženo jezero i tačka "potential swim". Ispostavlja se da je jezero veštačko vrlo primamljive boje. Mesto za plivanje? Čist promašaj. To je stari put koji je jezero potopilo, na delu gde je voda najplića. Iz vode viri drveće, obala je prljava... Dakle ne zadržavamo se.

 

 

 

 

Ubrzo posle brane smo na asfaltu. Put počinje da se spušta u dolinu. Nailazimo na restoran kraj puta i odlučujemo da tu napravimo pauzu, pre nego što siđemo u žegu.

 

NASTAVIĆE SE

[Gliga 5803 Napisano Septembar 26 (promenjeno)]

Dan 02, nastavak

 

Bez muke provodimo sat ipo na sunčanoj terasi. Daj hranu, daj čaj, daj kafu... Nakon ručka se asfaltom spuštamo u civilizaciju, nedaleko od mesta Pamukova. Točimo gorivo i snabdevamo se klopom za kamp. Popodne je solidno odmaklo kada smo bili spremni da nastavimo vožnju.

 

Dvadesetak kilometara vožnje po ravnoj magistrali i vrućini se teško može nazvati zabavnim. Međutim, asfaltna deonica koja je došla posle toga je definitivno bila zabavna. Zamisli savršen asfalt. Zamisli krivudavi put koji se blago penje. Zamisli da saobraćaja skoro i nema. Zamisli da postoje dve trake u tvom smeru. Zamisli krampone kako mole za milost. Upravo ono što nam je bilo potrebno za razmrdavanje nakon prethodnih letargičnih dva-tri sata. Uopšte nije čudno što smo promašili odvajanje sa tog puta 

 

No, trek je nepopustljiv. Brzo uviđamo grešku i vraćamo se na TET. Nakon par kilometara uzanog asfalta silazimo na off i stajemo kako bismo razmotrili opcije. Ako pratimo trek za 50-60km dolazimo do nekog jezera sa označenim kampom. Dovoljno je kasno i svesni smo da se to neće dogoditi pre mraka. Mogli bismo da presečemo asfaltom (makar tako mislimo), ali to nije privlačna opcija... Dakle, ostajemo na treku a mesto za kampovanje rešavamo u hodu.

 

Već nakon par minuta smo sigurni da smo doneli odličnu odluku. Brzo dobijamo na visini i počinjemo da imamo osećaj kako se zapravo nalazimo u planinama (iako smo dobar deo dana proveli oko 1000m visine).

 

 

 

Savršenim makadamskim putem (da se ne lažemo, skoro svaki put kojim smo prošli je bio u savršenom stanju. Samo su neki bivali više, a neki manje zabavni za vožnju) stižemo na manju visoravan. Na okolnim vrhovima su vetrenjače. Velike vetrenjače koje se baš brzo vrte. Sunce je taman dovoljno nisko da svetlo za fotkanje bude lepo.

 

 

 

 

 

Tek kada sam kod kuće pregledao fotke shvatio sam da smo svo vreme bili pod budnim okom ovčarskih pasa (ne vide se na ovim foktkama, da ne tražite). Nakon kratkog igranja po livadi uviđamo da se tu nalazi i jezero koje nije ucrtano na karte. Prilično lako donosimo odluku da će nam ovo biti kamp za večeras.

 

 

Sama obala je nepristupačna za šatore, a postoji i lepa, velika crvena tabla na kojoj piše da je kupanje zabranjeno. Dakle, noćićemo na livadi iznad jezera.

 

Još je dovoljno rano i odlučujemo da istražimo trek koji se odvaja do obližnjeg vrha. Posle kratke vožnje izbijamo na čuku. Tu je protivpožarna osmatračnica. Osmatrač nije bio nimalo impresioniran našim dolaskom. Mahnuo nam je, a onda nastavio da nas savršeno ignoriše.

 

Rekoh već da su po okolnim vrhovima vetrenjače i da se vrte brzo? Samo jedna stvar im to omogućava: jak vetar. Zadržavamo se tek toliko da se naprave fotke i snimi po neki kadar.

 

 

 

Taman kada smo se spremali za pokret na livadi ispod vidimo pikap sa upaljenom rotacijom. Nepogrešivo skreće na put koji vodi ka "našem" vrhu. Paranoja radi svoje i već razmišljamo kako će nas startovati, cimati, pisati kazne... Mimoilazimo se sa njim na spustu ka jezeru uz obostrano mahanje. Vatrogasci...

 

Sa vrha na kom je osmatračnica puca savršen pogled na jezero i celo okruženje koje uključuje i naše predviđeno kamp mesto. Obzirom da planiramo ložiti vatru odlučujemo da se ipak donekle sklonimo sa vidika. Nalazimo lepo parče livade blizu šume. Mana? Šuma je na pogrešnoj strani da bi nam pružila bilo kakvu zaštitu od vetra.

 

Lagano postavljamo šatore, skupljamo drva, radujemo se Dobrodošlici. Sumrak stiže. Obližnji izvor koji je označen na karti je presušio.

 

 

 

Da, jak je vetar i loženje vatre nije optimalna ideja. No, kobasice se neće ispeći na promaji. Stvarno vodimo računa o tome. Pravimo minimalnu dovoljnu vatru samo da ispečemo klopu, imamo spremne flaše sa vodom i stalno smo na oprezu.

 

 

 

Obzirom na nadmorsku visinu (oko 1300m) i jak vetar nije ni hladno koliko smo se pribojavali. Ipak, bez vatre za grejanje sedenje brzo prestaje da bude prijatno. Relativno rano se povlačimo u šatore.

 

175km vožnje danas, trek je u prilogu. Na kraju ispao veoma lep dan vožnje.

 

2025-08-07 104348__20250807_1043.gpx

Promenio Septembar 26 član Gliga

[Gliga 5803 Napisano Octobar 1 (promenjeno)]

Dan 03, 8.8.2025.

 

Budim se rano. Već oko 6h sam van šatora. Volim ta rana jutra na putovanjima. Iskoristim vreme da prošrvljam po okolini dok drugi još spavaju.

 

 

 

 

Jezero se provuklo bez kupanja.

 

Vetar i dalje jako duva. Polako ga prihvatam za konstantu. Nakon što je i ostatak ekipe ustao krećemo sa jutarnjom rutinom. Kafe, čajevi, doručak, pakovanje opreme.

 

Drugar od sinoć nas je i danas posetio. Voli klopu, voli da se mazi, voli da ima ogrlicu sa velikim bodljama. Nije mali.

 

"Danas bi mogli da krenemo pre 10" već postaje interna sprdnja. Nešto pre 11 smo na točkovima.

 

Vetrenjače oko nas izgledaju prilično nove. Ne znam da li ste imali priliku da ih vidite izbliza, ali ogromne su. Da bi se delovi dopremili na mesto izgradnje potrebni su relativno široki i dobro sređeni putevi. Takvima vozimo od samog starta. Prioritet nam je da nađemo izvor jer smo potamanili sve zalihe pijaće vode.

 

 

Potraga ne traje dugo. Ubrzo nailazimo na česmu pored puta. Oko česme par katuna. Ispred katuna najbližeg česmi žena riba ćilim. Nema veze što ga pere na mokroj zemlji (u narodu poznata i kao blato), bitno da četka i sapun rade svoje. Imam osećaj da je tu proces mnogo važniji od krajnjeg rezultata.

 

 

 

 

Ne treba nam mnogo vremena da naiđemo na sledeću priliku za fotkanje. Put koji preko livade vijuga u daljinu. Mislim da smo ovde negde primetili kako većina fotki uključuje pozerske pokušaje točkiranja. Moglo bi biti da smo u buduće to smanjili. Ovde je takođe postalo jasno da će biti veoma teško napraviti fotku bez bandera ili dalekovoda. Jednostavno ih ima uz svaku džadu.

 

 

 

 

Nakon kraće vožnje dolazimo do "urbane" sredine. Par zaseoka razbacanih po livadi. Iznenađujuće je mnogo saobraćaja jer se, makar u mojoj glavi, mi nalazimo u tri lepe. Hvatamo čak i par stotina metara asfalta. Razlog za "gužvu" u saobraćaju uskoro vidimo i sami. Pijačni dan ili vašar na livadi kraj puta. Nismo u tom fazonu i produžavamo dalje bez stajanja.

 

Skoro sat vremena od početka vožnje stižemo i do onog jezera koje smo prethodno popodne razmatrali kao kamp mesto. Jezero je veštačko, ograđeno, kamp je uređen=plaća se. Nismo ni stali, nije nam trebalo osveženje... Potvrdilo se da je jučerašnja odluka da kamp tražimo usput bila ispravna. Karagöl Yaylası na Google mapama, čisto da imate orjentaciju gde smo. A ako već odete na mape, uključite satelitski prikaz i obratite pažnju na broj puteva u okolini. Rekoh već da je infrastruktura veoma, veoma razvijena.

 

Ne znam kako se vama čini, ali nama su ovi tereni bili lepi. Uživamo u dobrim putevima, stajemo za fotkanja i da se sačekamo na raskrnicama.

 

 

Ovo i na slici deluje strmo

 

 

Na prethodne dve fotke su različita jezera, oba bi mogla poslužiti za kamp.

 

 

Nailazimo na radove. Postojeći put se proširuje i priprema za trasport vetrenjača. Uspevamo da zaobiđemo preko obližnje livade. Pošto novi put u izgradnji preseca postojeći, trošimo nešto vremena dok se nismo ponovo uključili na našu trasu.

 

 

 

 

Vozimo dalje. Postalo je dovoljno toplo da osveženje u nekoj reci ili jezeru deluje kao privlačna opcija. Na GPS-u vidimo da se približavamo malo većem jezeru. Sa brda deluje obećavajuće. Lepa boja, bungalovi i kućice po okolnim brdima. Nalazimo mesto gde koje bi se dalo proglasiti za plažu. I dabome, eto je tabla zabrane plivanja. Ruku na srce, u vodi je bilo dovoljno smeća da ulazak u vodu iznenada nije bio toliko primamljiv. Nema veze, kuvamo se dalje bez zaustavljanja. "Çubuk Gölü Tabiat Parkı" ako nekog interesuje lokacija. Ima i Street view, pošto ja fotkao nisam.

 

Ponovo se penjemo. Spaja i ja u jednom trenutku skrećemo sa rute na obližnji vidikovac. Proglašavamo da je to odlično mesto da napravimo pauzu (55km i oko dva ipo sata od starta. Rekoh već da putujemo sporo). Čeda nas na žalost nije primetio i vidimo ga kako prolazi glavnim putem. Od pauze nema ništa. Pada brzinsko fotkanje i nastavljamo vožnju.

 

 

 

Vozimo baš brzo, makar za naše pojmove. Put desetak kilometara vijuga nizbrdo kroz šumu. Iza svake krivine očekujem da stignemo Čedu al' njega nema. Znam da ima trek i da se neće izgubiti. Znam da voli laganiju vožnju. Ipak, potera se odužila. A stigli smo ga kad? Pa na asfaltu, kada je stao da nas sačeka

 

Silazimo u gradić koji se zove, pazi dobro, Dokurcun. Dakle, kada neko kaže da je "sve otišlo dokurca" sada znam tačno koliko je to daleko i gde je. Na samom ulazu u naselje kraj puta su parkirane desetine motokultivatora sa raznim varijacijama kabina i prikolica. Stajemo ispred prodavnice da se snabdemo klopom za večeru i doručak. Na ulici mir, tek po neki prolaznik. 5 minuta kasnije izlazimo iz prodavnice i ulećemo direkt u vrevu. "Milion" ljudi, vozila... Isključivo muškarci. Pretpostavljam da je u pitanju povratak iz džamije.

 

Tri motora smo parkirali na tri različite strane. Čeda to sve drži pod budnim okom dok smo mi u nabavci

 

 

 

Otkriću vam sada jednu tajnu. Pored fotoaparata, na ovo putovanje sam nosio i DJI Osmo Pocket kamericu. Ponešto snimao. Ja u obradi videa ni malo ne uživam tako da se ne petljam mnogo u tu rabotu. Ipak, omakne mi se ponekad... Dozvolite mi da vam brzinski pokažem Dokurcun, petkom popodne.

 

 

Nemojte nikom reći, ali znam makar dvojicu saputnika koji su vredno snimali i koji vole da prave filmiće.

 

U Turskoj postoje dve vrste prodavnica: one koje ne prodaju alkohol i one koje ga prodaju. Još smo mladi i naivni pa spolja ne prepoznajemo razliku. Da vam olakšam: Svetloplave prodavnice kao ova sa snimka gore, A-101, NEMAJU alkohol u ponudi. Želite da se snabdevate u prodavnici čiji je izlog brendiran TAMNO PLAVOM bojom. Nemam pojma kako se zovu. I jedno i drugo su veliki lanci, ima ih u svakom mestu (dobro, tamno plavih nema baš svuda. Neke sredine su malo manje naklone ka konzumiranju piva i alkohola uopšteno).

 

Mislim da nam je ovde bilo baš vruće. Prvi put da smo sišli ispod 1000m visine u prethodna 24h. Odlučujemo da kebab spakujemo i pojedemo kada se ponovo dokopamo malo svežijeg, visinskog vazduha.

 

NASTAVIĆE SE

 

Promenio Octobar 1 član Gliga

[BusMan 2040 Napisano Octobar 2]

12 hours ago, Gliga said:

Ovo i na slici deluje strmo

 

 

 

 

Ceda rusi sve predrasude vezane za Stroma, a i generalno za teze motore.  

[aca-pn 6896 Napisano Octobar 3]

Početak obećava legandarni putopis, osećam da je ovo samo zagrevanje, od Glige se ništa manje i ne očekuje

[Gliga 5803 Napisano Ponedeljak u 17:35]

Dan 03, nastavak

 

Na izlasku iz Dokurcuna točimo gorivo i time kompletiramo logistiku za naredna 24h. Jako brzo silazimo sa asfalta i nailazimo na novu podlogu: fina, veoma fina i duboka prašina. Spaja ide prvi. Ja kao drugi imam dve pogodne opcije. Da vozim na metar iza njega i tako izbegnem oblak prašine, ili da ga pustim da odmakne. Prva opcija je svakako zabavnija ali ipak ne mogu da ispratim tempo. Dovoljno je da jednu-dve krivine malo sporije izađem i eto me u oblaku. Vidljivost postane veoma ograničena.

 

Na tom prašnjavom potezu nismo našli prijatno mesto za pauzu i klopu. U jednom trenutku podloga se menja. Umesto duboke prašine ponovo imamo makadam, ovaj put ne baš savršen. Pale se kamere i kreću reli deonice. Ako hoćeš da napraviš lep kadar drugog motoriste u vožnji poželjno je da mu priđeš što više, voziš metar-dva iza njega ali na suprotnoj strani puta (naravno unutar svoje trake, da nekom ne bi palo na pamet nešto jako, jako glupo). Ovo može biti dosta rizično, ali ekipa nam je takva da imamo apsolutno poverenje jedni u druge. Ja volim da vozim tako, zabavno je da pokušavam održati što konstantnije rastojanje od motora ispred. Cena za to je što motor ispred relativno često baci kamen, granu i slično. E, u ovih nekoliko deonica gde smo se baš raspištoljili, ja sam dobio kamičak u kacigu, nešto nedefinisano po cevanici (srećom po čizmi), jedan kamen veličine pesnice na 20cm od glave i još nekoliko "pogodaka" u motor. Čekam da dođem do snimaka

 

Put ide kroz šumu i ponovo se penjemo preko 1000m visine. Šuma kao šuma, nije lepa za fotkanje pa i ne stajemo. Već neko vreme idemo ka crnim oblacima. Nemamo pojma kakva je prognoza, ali nije baš i da imamo izbora. U nekoliko navrata nas sustiže po par kapi kiše ali nedovoljno za oblačenje kišne opreme.

 

Na jednoj raskrsnici u šumi nailazimo na česmu i klupice od panjeva. Stajemo i eliminišemo one kebabe. Kišica je počela da pada dok smo jeli. Veoma postepeno je pojačavala intenzitet. Nakon završene klope točimo vodu, oblačimo kišna odela i proglašavamo da je odličan trenutak da se sklonimo ispod jelke. Pada već prilično intenzivno i računamo da će proći brzo. Sedimo naslonjeni na drvo, zezamo se i poštujemo Dobrodošlicu. Sat ipo kasnije, nakon konsultacija sa satelitskom prognozom proglašavamo da nema smisla dalje čekati. Izgleda da ćemo do kraja dana voziti ispod tog kišnog oblaka.

 

Najgora, tj. najteža stvar vezana za vožnju po kiši jeste da se nateraš na polazak. Posle se ispostavi da uopšte nije strašno. Tako je svaki put. Brzo nailazimo na neka seoca, ako se dobro sećam bilo je i jedno kratko parče asfalta u centru sela. Obzirom da i dalje pada kiša, aparat je spakovan u ranac. Prilažem fotku sa neta. Slično je bilo i kada smo mi prolazili, samo dodati maglu  ("Dikmen yaylası" na Google mapama)

 

 

Posle sela nailazimo na prvo blato. Michelin Tracker volim zato što su prilično indiferentne prema stanju podloge. Ranije mi se dešavalo da klizavost blata otkrijem tek kada spustim nogu i okliznem se. U narednih par minuta kiša prestaje, izlazimo iz magle i nebo iznad nas više nije crno.

 

 

 

 

 

Spaja i ja se menjamo motora. Imamo kratku, drugarsku trku sa ovčarskim psima tokom snimanja dronom. Pogađate: dron je izgubio signal u zoni koja je psima i dalje zanimljiva   Srećom ovi psi (a zapravo i svi drugi koje smo sretali) nisu agresivni i ne napadaju. Trče pored ili iza motora. Ako se zaustavimo i oni staju, čak bi i prišli na maženje.

 

Dolazimo do jezera i razmatramo ga kao opciju za kamp. Do sumraka je ostalo još relativno mnogo vremena, i pošto na jezeru nismo našli savršeno kamp mesto odlučujemo da krenemo dalje. Tu definitivno skidamo kišna odela i ostatak dana proglašamo suvim.

 

Svetlo za fotkanje... Kasno popodne posle kiše...

 

 

 

 

Ubrzo posle jezera kreće i prvi pravi, neuređeni off. Put vodi obodom brda, izuzev dva uzana kolotraga zarastao je u travu. Obzirom na stanje svih dosadašnjih puteva, veoma nam je jasno da se ovaj uopšte ne koristi. Samo je bilo pitanje gde ćemo naći na razlog zapušenosti i hoćemo li moći da prođemo.

 

Ispostavlja se da je u pitanju manji odron koji je suzio put. Motorima se prolazi veoma lagano i bez rizika.

 

 

 

I dalje vozim 701, idem lagano prvi. Ne pridajem nikakav značaj činjenici da Spaju ne vidim u retrovizoru. Posle kraćeg vremena čujem upornu sirenu iza sebe. Stajem i dočekujem Spaju koji u krilu nosi svoju crvenu repnu torbu  Apsolutno nisam ni osetio da je spala sa motora, mada se sećam trenutka kada je krupniji kamen zabacio zadnji točak. Brzo dolazimo do kraja ove deonice.

 

Sumrak je sada već izvestan. Mi smo na putu koji je probijen kroz šumu, nema tu prostora za proplanke. I zato nailazimo na proplanak u šumi, logično. Ali to nije sve! U današnjem specijalu proplanak je začinjen česmom i drvenom kolibom. Bez mnogo razmišljanja odlučujemo da tu podignemo logor. GPS jeste pokazivao moguće kamp mesto na par kilometara ispred nas, ali iz dosadašnjeg iskustva smo već znali da tome ne treba slepo verovati.

 

 

Uspevamo da postavimo šatore i skupimo drva za vatru do momenta kada je skroz pao mrak. Koliba je otvorena ali unutra je prilično neprimamljiva. Ipak, dobro nam dođe za kačenje stvari i da pravi zavetrinu. Hladnije je nego prethodnih dana (oko 1400m visine) i vatra baš prija. Prijaju i kobasice, kola, Dobrodošlica. Pivo još uvek nismo uspeli da nađemo u radnjama...

 

Otkako smo krenuli iz Bugarske, ovo je prvi kamp blizu bilo kakve vode. Koristimo česmu da se uljudimo, da se opere aktivni veš. Neki od nas čak izvlače i čiste čarape iz šteka!

 

120 zabavnih kilometara danas. Trek je u prilogu.

2025-08-08 105203__20250808_1052.gpx

[Gliga 5803 Napisano Utorak u 08:34 (promenjeno)]

U nekom od prethodnih postova napisah da sam pomalo snimao video tokom putovanja. Setim se pre par dana da sam tokom putovanja, u trenucima dokolice, izmontirao nekoliko kratkih snimaka. Džepna kamera, nema snimaka iz vožnje.

 

 

 

Ima više dana kada sam snimao baš malo ili nimalo. Rekoh već da mi video nije interesantan pa moram baš da se nateram na snimanje. Ipak, lepo je videti ovako neke trenutke. Dočaraju bolje od fotki.

Promenio Utorak u 09:01 član Gliga

[mickeyZ 1598 Napisano Utorak u 09:03]

Drz'se pisane reci, odlično ti ide 

[Gliga 5803 Napisano Utorak u 09:10]

Držim se svega  Video je tu samo da upotpuni ugođaj. Fotke i tekst su okosnica priče.

[Gliga 5803 Napisano Utorak u 09:14 (promenjeno)]

Evo ga i snimak od trećeg dana. Montirao sam ga upravo sada. Ide to brzo jer se ne trudim mnogo  Ubuduće video prati tekst, pod uslovom da postoje snimci.

 

 

A iz pouzdanih izvora saznajem da bi uskoro mogao izaći i prvi deo pravog, ozbiljnog videa!

 

PS.

Namerno sve pišem u odvojenim postovima. Voleo bih da što brže pređemo na sledeću stranicu jer sa ovom količinom fotki postaje prilično nezgodno za praćenje.

Promenio Utorak u 11:23 član Gliga

[BusMan 2040 Napisano Utorak u 10:20]

Ovaj poslenji video je "private"

[Gliga 5803 Napisano Utorak u 11:23]

Jok, nije. Svi su stavljeni na "unlisted", dakle nemoguće ih je otkriti pretragom ali su dostupni svima sa linkom.

[BusMan 2040 Napisano Utorak u 12:04]

Evo ga sad radi. 

[Gliga 5803 Napisano Utorak u 15:58]

Dan 4, 9.8.2025.

 

Tokom noći je palo nekoliko kapi kiše, ali jutro je osvanulo bez oblačka. Šatore smo postavili blizu kolibe i šume, Sunce to mesto dugo neće obasjati.

 

 

Brzo nakon ustajanja sve stvari kojima je potrebno sušenje prebacujemo da dalji kraj proplanka, tamo gde Sunce već sija. Šatori su temeljno kondenzovali od velike vlage.

 

 

 

 

Uz doručak gledamo kartu, planiranu rutu. Do ovog trenutka smo već prikupili neke informacije o turskom TET-u. Znamo da se najatraktivnije deonice nalaze dosta dalje na istoku, bliže gruzijskoj granici. A onako, kada se karta umanji dovoljno da cela Turska bude na ekranu postane jasno koliko smo malo odmakli od Istanbula. Ovim tempom verovatno nećemo ni stići da odvozamo visoke planine. Dakle, polazak pre 10, zar ne? GPS je snimanje počeo u 10:42, pred kretanje

 

Spaja i ja gledamo naše zadnje gume... Tek tri dana vožnje od planiranih 13-14, zanemarljivo malo kilometara i iznenađujuće mnogo potrošenih krampona. Pogotovo na 701. Dakle, dogovor je da malo smirimo tempo i potrudimo se da nam gume potraju. Da... Tri minute kasnije smo u ranije već opisivanom reli režimu. „Okolnosti nisu dozvolile drugačije“, da parafraziram jednog drugara.

 

Prolazimo pored mesta za kamp koje je obeleženo na karti. Odluka da stanemo kod kolibe u šumi je bila ispravna. Mesto za kamp je na livadi sa katunima, baš blizu drugih ljudi. Da, svako selo, zaseok ili katun koji smo prošli je živ, funkcionalan.

 

Uglavnom se vozi kroz gustu šumu bez vidika pa nema fotki. Nas dvojica na malim motorima kao jurimo. Posle nekoliko minuta vožnje naiđemo na raskrsnicu, stanemo da sačekamo Čedu. Uglavnom ne stignemo ni da progovorimo do trenutka kada se žuti Strom pojavi pored nas. I tako iznova i iznova.

 

 

Ovaj beli oblačić na slici je od mušica. Fotka ne može baš da dočara, ali stvarno je nezamisliva količina. I to nije samo na ovom jednom mestu.

 

U jednom trenutku se mimoilazimo sa čovekom koji trči. Uskoro ih mimoilaimo još i shvatamo da smo uleteli na trail trku. Vozimo mnogo obazrivije jer je jasno da niko od njih nije došao u šumu kako bi gutao prašinu i slušao buku naših motora. Nailazimo i na nekoliko auta. Da li su lokalci ili organizatori trke nemam pojma. Niko nije delovao uznemireno ili besno što prolazimo tuda.

 

Negde u šumi smo sreli i grupu Turaka na motorima. Prve avanturiste otkako smo krenuli. Proćaskali minut-dva (neki od njih su zapravo govorili Engleski!) i svako otišao na svoju stranu.

 

Sa planine se spuštamo do jezera Abant (Abant Gölü). Tu smo već nekako presekli trasu trke i zadnjih par kilometara trkače sustižemo umesto što ih mimoilazimo. Cilj njihove trke je na jezeru. Zapitah se koliko će do cilja da krepaju prvi trkači koje smo sreli tog dana. 15-ak kilometara ranije, dok idu u suprotnom pravcu. A ni tada nisu delovali naročito sveže

 

Jezero je lepo, planinsko (na 1300m visine). Na karti smo videli da postoji put koji pravi krug oko celog jezera i imamo ideju da negde zabodemo pauzu i bućnemo se.

 

 

Ups...

 

Ispostavlja se da je jezero veoma popularna turistička destinacija. Prilično je velika gužva. Taj put koji vodi oko jezera je zatvoren za saobraćaj i odustajemo od zadržavanja.

 

Nastavljamo dalje da pratimo TET. Mnogo narednih kilometara smo na asfaltu. Na GPS-u vidimo tačku koja se zove „Weird buildings“ i do koje se treba odvojiti par kilometara. Ja ne znam kako sam tačno zamišljao u svojoj glavi, šta u sred tri lepe mogu da budu „čudne građevine“. Ali, šta god da sam zamišljao nije bilo ni nalik ovom što smo zatekli.

 

 

 

Kompletno naselje sa stotinama gotovo potpuno završenih jebenih dvoraca! Ovo što se vidi na fotkama je manji deo. Napravljene su i ulice, no na jedinom ulazu je čuvar. Ušli smo u priču sa njim i ličilo je da bi za izvesnu nadoknadu bio voljan da na nekoliko minuta zažmuri na oba oka. Ipak, odlučujemo da se ne zadržimo.

 

U pitanju je neka velika propala arapska investicija. Projekat je stigao prilično blizu kraja pre nego što je investitor proglasio bankrot.

„Burj al babas Yönetim„ za one koji hoće da saznaju nešto više.

 

U povratku ka glavnoj ruti postižemo jednu veliku pobedu: nalazimo prodavnicu koja valja alkohol. Spaja je u odlasku spazio gajbe Tuborga napolju. Ladan Efes, skup ko đavo (reda 2€ za limenku). Snabdevamo se za uveče. Uz pivo ide i torbica-frižider.

 

Još neko vreme smo na asfaltu. Sada je to već uzani krivudavi put. Nema razloga za stajanje, izuzev česme za vodu. Raduje nas silazak na makadam. 45-50km asfalta se odužilo.

 

Ne traje dugo pre nego što se opet bacamo u reli režim. Uz jednu sitnu izmenu: Čeda vozi prvi, nas dvojica za njim. I tada postaje prilično jasno zašto ga nikada nismo dugo čekali

 

Nižu se kilometri, asfalt i makadam se povremeno smenjuju. Oko nas se smenjuju njive i četinarska šuma (na 1000 metara smo). Dolazimo u selo čije ime Google mape ne znaju. („Ekincik“ kaže neka druga mapa. Nije ni najmanje važno). Uz put livadica sa interesantnim kamenjem, džamija u pozadini. Pravo mesto za kratak predak i da brzinski podelimo limenku piva (naravno, kao pravi zreli, odrasli ljudi, svesni smo da se to ne radi. Praktikujemo izuzetno retko, isključivo kada smo van saobraćaja).

 

 

 

Prolazimo kroz razna sela. Do sada smo prilično odmakli od Evrope, ali ja i dalje nemam utisak da se nešto u arhitekturi ili prirodi promenilo. Kuće jako liče na obične kuće kakve i mi imamo. Svako parče puta koje smo prešli za ovih nekoliko dana je moglo da se nalazi na određenoj lokaciji u Srbiji (što se tiče prirodnog okruženja).

 

 

 Spuštamo se do lepe planinske reke, prelazimo most i merkamo mesto za kupanje. Apsolutno nas dočekuje tabla zabrane. Ja ne znam koji oni problem imaju sa tim plivanjem, ali nismo naišli ni na jednu vodenu površinu a da ulazak u vodu nije bio zabranjen.

 

 

 

Tu pravimo plan za ostatak dana. Na samom TET-u u dogledno vreme nećemo stići do bilo kakvog većeg naselja a po selima nema prodavnica. Obzirom da nemamo hrane odlučujemo da se u jednom trenutku odvojimo od TET-a, odemo u nabavku u grad Bolu i onda vratimo na planinu u potrazi za kamp mestom.

 

Do mesta gde izlazimo na magistralu i skećemo ka Bolu i dalje uživamo u lepim terenima i prirodi. Traje to. U nekom momentu se Spaja i ja opet menjamo motora. Ja volim te promene, malo razdrmaju dan.

 

 

Ispostavlja se da put kojim idemo prolazi pored nekog popularnog planinskog jezera, a da je Bolu velik grad. Kasno je popodne i ima baš mnogo saobraćaja Od ovoga smo se prethodnih dana potpuno odvikli. Ipak, put je lep i krivudav, kroz četinarsku šumu. Nikom nije mrsko što ćemo posle nabavke preći istih 20ak kilometara u suprotnom smeru.

 

Imamo sreću da u prvom „predgrađu“ nađemo pekaru i prodavnicu. Ne moramo da se spuštamo skroz do grada. U pekari vruće pogače. Tada uviđamo da od doručka nismo ništa pojeli. Sudžuk iz radnje, pogača kod pekarke i rešavamo situaciju.

 

Ne znam jeste li imali priliku da posetite Tursku. Kontejneri za smeće su im baš maleni

 

 

Brzo smo ponovo na planini i na TET-u. Senke postaju dugačke i vreme ja da se razmišlja o mestu za kampa.

 

 

Prolazimo pored jezera koje nam je prvi pik. Jezero izgleda lepo, okruženo je livadama i šumarcima, ograđeno bodiljikavom žicom. Postoji mogućnost da se uđe uz naplatu, ima ljudi koji kampuju. Mi ipak nismo iz te priče i produžavamo dalje. „Aladag Göleti“ za radoznale.

 

 

 

Jezero je na 1350m i u ovo doba dana vazduh je već svež. Penjemo se dalje na planinu u potrazi za odgovarajućom lokacijom. Sustižemo stado ovaca koje se raširilo po celom putu. Proći ne možemo, makar ne ukoliko ne želimo da traumiramo životinje i jako, baš jako iznerviramo čobana sa puškom preko ramena. Srećom po nas, čovek sklanja ovce u roku od par minuta.

 

 

Obrati pažnju na zadnje dve „ovce“ u koloni. Ja sam tek kod kuće, na fotki, skontao

 

U jednom trenutku se penjemo na preko 1700m. I dalje u četinarskoj šumi, samo što je ovde baš proređena. Nekoliko kilometara ispred nas je još jedno obeleženo kamp mesto (Turski TET je prepun waypointa. Jezera, mesta za kampovanje, sela po zabačenim krajevima, vidikovci... Baš dobro pripremljen) i odlučujemo da vozimo do njega.

 

Sunce je već pred zalaskom. Mesto je na samoj granici šume i zapravo deluje lepo. Ima jednu veliku manu: pedes’ metara dalje je selo. Vozi dalje.

 

Odmah posle tog sela izlazimo na magistralu. Vozimo prilično bez cilja u nadi da će se pojaviti neko dobro mesto. I pojavljuje se, naravno. Put na kratko vodi kraj planinskog potoka. A potok vijuga duž uzane, travnate doline. Na jednom mestu postoji puteljak kojim se može spustiti na plato između asalta i potoka. Nije idealno, ali noć samo što nije. Kako smo sišli na plato primećujemo da se malo dalje potok može preći. I iznenada smo na jako lepoj livadi sa mekanom kratkom travom. Potpuno nevidljivi sa asfalta (nije da je to ovde bitno, iskreno) nalazimo savršeno utočište.

 

Žurimo da postavimo šatore pre mraka. Skupljaju se drva za vatru. Do momenta kada smo se setili da imamo pivo na raspolaganju (dobro, setili smo se mi odmah po dolasku, čak ga i odneli u potok na hlađenje) više nam se nije ni pilo... Na silu smo izbrljavili po jedno.

 

 

 

Kobasice na ražnju su i večeras na meniju. Primetićete, ishrana nam nije posebno raznovrsna. I uživamo u tome.

 

 

Ovo je prva noć bez vetra. Iako smo dosta visoko (1400m), prilično je toplo. Svakako najprijatnija noć od početka putovanja.

 

215km danas. Apsolutni rekord. Jeste bilo više asfalta nego prethodnih dana, ali osnova napretka leži u vožnji kroz šumu. Jednostavno nema atraktivnih prizora koji zahtevaju zaustavljanje i fotkanje.

 

Trek je u prilogu.

 

2025-08-09 104253__20250809_0942.gpx

[mickeyZ 1598 Napisano Utorak u 16:27]

Koliko u proseku prelaze gume? Pretpostavljam da stil vožnje kao i sam teren uticu na vek trajanja.

[Gliga 5803 Napisano Utorak u 22:01]

Jako individualna stvar. Izuzetno zavisi od stila vožnje i snage motora. A i od toga šta neko smatra potrošenom gumom (meni nije potrošena sve dok liči na kramponku ). Ja nikada ne vozim na ivici mogućnosti pa ne primetim razliku. A zam ljude koji tvrde da im je guma neupotrebljiva čim se malo zaoble ivice krampona, što se desi već posle par stotina kilometara (ovo naravno važi za baš agresivnu vožnju i trkanje).

 

I Spaja i ja smo krenuli sa skroz novim zadnjim gumama. Već drugog dana je bila primetna razlika u potrošnji. Iako smo stalno vozili zajedno njegov motor je mnogo snažniji i lakše je da na terenu vrti točak u prazno. Pri tome je i zabavno

 

Ja sam pred put zamenio zadnju gumu. U tom trenutku je imala 2300km i sigurno ću je vratiti na motor jer nije ni blizu potrošenosti. U Turskoj smo napravili nešto preko 4000km pri čemu su gume zadnje 2000 smatrane potrošenima. Ali... Bar 2500km autoputa. Na off-u dosta agresivnije od uobičajenog. Nisu stigle do markera za minimum mada su blizu. Još mogu poslužiti za vozikanje po lokalu ali za blato nisu.

 

Prednja guma je do sada prekucala 6500km i za moje pojmove je u dobrom stanju. Kramponi se troše testerasto i trebalo bi je okrenuti u nekom trenutku

[Gliga 5803 Napisano Sreda u 21:41 (promenjeno)]

Danas sam dobio i nešto Gopro snimaka. Od sada i oni idu u sklopu putopisa

 

Dan 03, deo posle Dokurcuna a pre kiše. Čista bezbrižna jurnjava. Bar dva "oho-ho" i "ups" momenta.

 

 

 

I nešto normalne vožnje u ostatku tog dana:

 

 

Promenio Sreda u 22:08 član Gliga

[Skittles 6433 Napisano Četvrtak u 05:25]

On 10/7/2025 at 11:14 AM, Gliga said:

Namerno sve pišem u odvojenim postovima. Voleo bih da što brže pređemo na sledeću stranicu jer sa ovom količinom fotki postaje prilično nezgodno za praćenje.

Hajde da pomognem, a usput i da pohvalim i avanturu i putopis  

Svaka čast Gligo!

[Gliga 5803 Napisano Četvrtak u 15:19]

GoPro snimci od četvrtog dana, 9.8.

 

 

 

 

Ovo sledeće nije jurcanje.

 

 

"Prati @Cedo11"

 

[Gliga 5803 Napisano juče u 08:43]

Dan 5, 10.8.2025.

 

Jutro. Još jedno divno jutro.

 

 

Prethodno veče smo skovali plan. Na jednom od motora treba da se zameni zadnja guma. Pitate se na kom motoru? Pa na Stromu, logično. Zbog peripetija sa transportom do Gruzije celokupan plan i logistika su se poremetili. Mi smo realno trebali da pređemo 2500-3000km na motorima, i to bez autoputeva. Čeda je za tu svrhu montirao Mitas E09 koje je imao od ranije. Na prikolici je nosio drugi par guma koje je planirao da montira za povratak iz Gruzije (da, nisam vam rekao... Čeda je putovanje nastavio bez nas). Bio je spreman i da taj drugi par guma ponese u Tursku pa da zameni negde uz put. Mi smo ga ubedili da krene na kramponima bez drugog seta jer "Strom nije agresivan prema gumama i sigurno će izdržati".

 

E, ispostavilo se da neće izdržati i da mu u naredih par dana treba zamena. Prvi veći grad koji nam je relativno blizu TET rute je Samson, na obali Crnog mora. Brza internet pretraga kaže da u Samsonu ima više moto prodavnica. Ja sam skeptičan po pitanju opremljenosti (veliki motori nisu učestali u Turskoj) i ne sviđa mi se ideja da na slepo zapucamo tamo. Međutim, svakako je potrebno da se brže prebacimo ka istoku zemlje a Samson jeste u tom pravcu.

 

Pored situacije sa gumama, javljaju se i prvi realni problemi:

 

Jesmo li krenuli pre 10? Naravno da nismo. Mi se trenutno nalazimo na TET-u, ali od off-a imamo samo 100m koji nas vode do magistrale. To nas uopšte ne sprečava da ispoziramo prelazeći potok.

 

 

 

 

Put je jako lep za vožnju, krivina za krivinom. Lagano silazimo sa planine. Kratka pauza za sipanje vode kraj najmanje džamije koju sam ikada video.

 

 

Na prvoj pumpi točimo gorivo. Radnik nam iz čista mira donosi po sok, da se osvežimo. Tako otkrivamo Camilicu.

 

 

U gradu Gerede pravimo pauzu da se psiho-fizički pripremimo za predstojećih 400km autoputa (zapravo magistrale sa 2 trake u svakom smeru). Pumpamo gume, nalazimo smeštaj u Samsonu, i ulećemo u mašinu. Put bi, da nema raskrsnice, bio tipičan autoban. Taman toliko je i zabavan za vožnju. 

 

Od uzbuđenja imamo samo neizvesnih 20-30 km kada se ispostavilo da pumpa nema benzina, a Spaja je na rezervi... Srećom, i to je prošlo bezbolno jer smo uspeli da se dokotrljamo do naredne. Tu opet koristimo blagodet ekspres restorana i posle nekoliko dana jedemo kuvanu hranu.

 

 

Pred zalazak Sunca ulazimo u Samson. Lako nalazimo hotel, prvi čvrsti smeštaj od polaska iz Srbije (Čedi i Spaji je ovo osma ili deveta noć putovanja). Nas trojica sa kompletnim prtljagom u nevelikoj sobi. Naravno da liči na svinjac u roku od dva minuta. Pogled kroz prozor je ok, ako se dovoljno nagne.

 

 

Prodavnica alkohola je u istoj ulici gde i hotel. Brzinski rešavamo po limenku Efesa i idemo do plaže na zasluženo opuštanje. Inače, pivo se dobija u crnoj, neprovidnoj kesi. A prodavnica je uvek puna.

 

Ako niste bili na Crnom moru ne brinite, ne propuštate mnogo. U jednom trenutku Čeda izjavljuje da ga miris asocira na nešto. Kako je to rekao meni se upali lampica u malom mozgu: Dunav. Slani, prozirniji Dunav. To nam naravno ne smeta.

 

Posle plivanja idemo u šetnju, jedemo kebab u baštici na glavnom putu.

 

440 neinspirativnih kilometara danas. Trek je u prilogu, iako nema neke svrhe. Inače, bacite pogled na Street view bilo kog grada u Turskoj. Meni je veliko iznenađenje koliko su uređeni, zeleni, koliko svuda ima novih zgrada...

2025-08-10 103435__20250810_0934.gpx

[Gliga 5803 Napisano juče u 08:45]

Zbirni video za četvrti i peti dan. Ovde mi već nije bilo do snimanja što se iz priloženog i vidi

 

 

 

[Libero 2228 Napisano juče u 10:03]

Pre 18 sati, Gliga je napisao:

"Prati @Cedo11"

Čeda: ''Hold my beer...'' 

Lepa vožnja, očekivano kontrolisani "oho-ho" i "ups" momenti. Super... 

[Gliga 5803 Napisano pre 10 sati (promenjeno)]

Spaja je objavio prvi deo filma. Nismo se dogovarali, ali zavrsava na istom mestu gde sam i ja stigao sa putopisom. Uzivajte.

 

https://youtu.be/9tKgejyzjo0?si=ky9CBR-46G9qJsIk

Promenio pre 9 sati član Gliga