Karibski Gusar na GS-u

[Gajo Sevojno 1560 Napisano Octobar 17, 2020]

[moreplovak 59 Napisano Octobar 18, 2020]

Hm

Poslano sa mog SM-N950F koristeći Tapatalk

[Savan 8689 Napisano Octobar 18, 2020]

U kofer si ga stavio rekao bih?


Verzonden vanaf mijn iPhone met Tapatalk Pro

[00vladan 301 Napisano Octobar 18, 2020]

Samo da se javim da I ja ispratim putopis drugim očima. Vratili smo se živi i zdravi, to je bitno. Ostatak prepuštam Željku.

Sent from my VOG-L29 using Tapatalk

[Forsberg 4508 Napisano Octobar 18, 2020]

Prava si Šeherezada  ajde, ajde, piši da ti ne dođemo glave  

[Luckygsxr 691 Napisano Octobar 19, 2020]

[doktor 4751 Napisano Octobar 19, 2020]

Baš napeto! Čekam nastavak! 

[bgvozdic 49 Napisano Octobar 19, 2020]

Pratimo sa iščekivanjem.

[Eol 966 Napisano Octobar 19, 2020]

Ajde.....pisi nastavak.... @00vladantvoj  motor je cista 10ka.

[kalas 260 Napisano Octobar 19, 2020]

Ne zelim da poverujm da je pasos ostao na mestu kacige, pa drugom rukom pipam dzep gde bi trebalo da bude. Garant mi je ova ruka utrnula pa ne osecam. Mislim u sebi. Vec sledeceg momenta shvatam da to nije slucaj i da je pasos definitivno ostao. Svi osecaji zadovljstva i srece bivaju smenjeni dubokim razocarenjem u samog sebe. Slicno onom kad dodjes sa zurke u kasnim prepodnevnim satima, pa ne mozes da spavas ni nista. Pitam se da li je moguce da sam to dozvolio? Poneo sam sve do najstinijih detalja, a zaboravio jednu od najbitnijih stavki. Mislim u sebi, dobro da motor nisam zaboravio 

 

Stanje soka traje narednih par minuta. Ne uspevam to izbaciti iz glave. Ne ulazim ni u jednu krivinu odmereno. Osecam odustnost. Tesko mi pogoditi odgovarajucu brzinu i putanju u krivini. Primecujem to sve i ne reagujem. Doputujem 10,000 kilometara kad situacija nije za putovanja. Teglim veci deo opreme sa jednog na drugi kraj sveta. Servisiram motor kako bi bez problema sve to podneo. Budno pratim vremensku prognozu na svim mogucim sajtovima tokom 15 dana, kako bi odredio “idelan” period za rutu. Konacno zakljucim da je taj period od 3 do 8 Oktobra, uz mogucnost kise tokom jednog dana, ukoliko se budem drzao zacrtanog plana rute. Tokom rucka sa kolegom, ostavljam utisak iskusnog avanturiste koji tacno zna sta treba poneti kako bi sve proteklo u najboljem redu. Da bi na kraju zaboravio pasos! Dobro, bar sam ga ubacio u kesicu 

 

Tacku na borbu sa samim sobom stavljam u jednoj desnoj krivini, gde sam uleteo prilicno odsutno, nagazivsi liniju, dok je vozilo iz suprotnog smera bilo na par centimetara od iste. Budjenje u poslednjem momentu i  Brz refleks  me izvukli iz nezeljene situacije i neceg mnogo goreg od zaboravljenog pasosa. Okrecem novu stranicu u svojoj glavi i setim se da je poenta svega voziti motor, uzivati maksimalno u svakom momentu i da nije bitna destinacija nego uzivati na putu do nje. U nekoliko navrata na par sekundi me obuzmu misli iznova, ali ih uspesno odbijam i ne dozvoljavam da se dublje usade u glavi.

 

Posle uspesnog savladjivanja samog sebe, pada mi na pamet kolega. Kako reci coveku da sam zaboravio pasos? Kako ce reagovati? Mozemo da napravimo krug oko Srbije ili mozda i da udjemo na Kosovo?! Ipak, to je veoma razlicito od planirane Rute po Srbiji, Kosovu, Albaniji, Makedoniji, Bugarskoj… A mozda mi je i sudjeno da se vozim samo po Srbiji ovaj put. U najgorem slucaju, on moze da nastavi planiranu rutu, a ja cu voziti kuda mogu, jer vracanje po pasos opet povlaci pitanje vremenske prognoze i zagarantovanu kisu i to nije opcija.

 

Kako reci sve?
Da li da se pravim lud i kad dodjemo na prelaz odglumim da sam tek tad primetio?
Nikako!
Nikad nisam folirao, pa necu ni sad. Odmah cu da stanem i da kazem.
Trazim pogodno mesto za stajanje, ali nekako u svim tim krivinama ne pronalazim gde se mozemo zaustaviti sigurno. Veliku tezinu osecam jer zelim da sve kazem odmah. Da covek zna, jer mozda ce i da se vrati nazad. Bas nemam ideju kako ce reagovati. Posle par minuta, shvatam da necu stati po svaki cenu i da par minuta ne menja nista. Ubrzo dolazimo na jednu raskrsnicu, gde stoji jedna patrola. Skrecemo levo i na 100 metara ima benzinska. Zaustavljamo se na njoj kako bi sipali gorivo, da ne moramo na Kosovu.

 

Jos nismo ni stali kako treba, vicem:

 

-          Brate, zaboravio sam pasos! Covek me gleda i smesi se, misli da se zezam.

-          Stvarno sam zaboravio pasos! Bledi pogled tokom nekoliko sekundi i zatim pitanje:

-          Sta mislis sad ?

Odgovaram da mislim da nastavim dalje dok mogu bez pasosa. Zakljucujemo da na Kosovo moze licnom kartom!

Sjajno. Nije sve tako crno.

Pitamo radnika na pumpi da li moze da se udje u Albaniju bez pasosa? Nije siguran. Zove nekoga, ali se taj neko, ne javlja.

Dobro, bar na Kosovo mozemo, a probacemo i Albaniju. Ranije sam negde citao da moze.

A Makedonija? Moze sigurno sa licnom. Ludilo! Pa to i nije tako lose.

A Bugari? E, tamo ne moze.

Mislim u sebi, ma garant moze ubedicu se i sa Bugarima.

[kalas 260 Napisano Octobar 20, 2020]

Posle punjenja rezervoara, nastavljamo. Ubrzo dolazimo do prelaza. Sluzbenik pozdravlja sa “Pomaze bog” Odgovih sa: “Bog ti pomogo bludni sine” Malo se pogubio, jer nije taj odgovor ocekivao. Na pitanje, sta treba od dokumenata? Odgovara: “samo licna karta, vozacka dozvola i saobracajna”. Dajem trazene dokumente i jos neke extra, postavljajuci  glupa pitanja kako bi mu odvukao paznju sa nekih detalja iz dokumentacije koji mogu napraviti probleme. Nakon par minuta mi ih vraca i pozeli srecan put.

Prelazim na sledeci salter koji je jedva 20-ak metara napred. Sedi sluzbenik u nekoj uniformi koji prvi put vidim uzivo.  Lepo me pozdravlja i trazi dokumente. Dajem iste kao sto sam dao prethodnom, bez ikakvih emocija, zavrsava registar i vraca ih nazad. Srecan sto sam presao bez problema, masem svima na prelazu, a oni gledaju prilicno bledo.

 

Zaustavljam se posle 100-ak metara da sacekam kolegu. Ubrzo i on prolazi, i nastavljamo avanturu. Sama pomisao da sam “ponovo” na Kosovu posle dve decenije, budi neka stara secanja koja bi  vecim delom zeleo zaboraviti. 

Samo sto se pojavilo vestacko Jezero Gazivode na vidiku, setih se Jelene Anzujske i nedavnog arheoloskog otkrica na dnu jezera koje ukljucuje vise spomenika srednjovekovne srpske kulture. Prizori netaknute prirode gode pogledu. Krividavi put sa mnostvom tunela medju brdima, izvlaci par uzdaha rasterecenja. Uzivanje je opet toliko, da ne stajemo kako bi se napravila neka fotografija. Krivudavi put vodi duz celog jezera. Nema naseljnih mesta. Tek po neka kuca negde u daljini. U brdima.

 

Ubrzo stizemo do manjih naseljenih mesta. Paznju privlace srpske zastave na svakoj trecoj banderi. Nije preterivanje. Brojao sam! Taj prizor se vidi kilometrima. I dalje ne razumem svrhu. Nekoliko svadbi sa puno gostiju, iako vec okupljanja nisu preporucljiva. Vozila na sve strane. Deca od 4-5 godina nas pozdravljaju sa tri prsta. Odpozdravljam. U neku ruku srecan sto se nalazimo jos uvek medju “nasima”, ali znatno dodirnut svime sto sam video i osecajem teranja nekog inata od strane svega sto me ukruzuje u tom momentu.

 

Dolazimo da Zubinog potoka. Skrecemo desno. Posle kraceg vremena, sve postaje razlicito. Nagovestaj da se nalazimo medju “tudjima” daju spomenici sa meni poznatim obelezijima. Ne zaostaju slike pokojnika sa oruzjem u rukama. Ti prizori se cesto ponavljaju. Uglavnom su po nekoliko zajedno. Planirana ruta nas vodi po uglavnom lokalnim putevima. Kroz manja mesta. Tek po neka deonica nekog magistralnog. Vozimo nesto ostrije. Uglavnom iznad 100. Treba da predjemo celo Kosovo, pozeljno po danu. Kasni popodnevni sati… Proslo je 17h. Jos fali prilicno. Gorivo smo resili i ne moramo da stajemo. Pomno pratim retrovizore i primecujem da povremeno preteknuta vozila krenu da jure (ne znam razlog) za nama, ali ubrzo nestanu u daljini.

Grade se putevi na sve strane. Manje kolone se formiraju na deonicama gde se radi. Sljunak, rupe, ponegde blato… Ali to me ne sprecava da ih sve obidjem sa 80/90 km na sat. Povremeno ustajem radi boljeg prelazenja preko svih tih prepreka, a uzput i protegnem noge. Posle duze deonice puta u gradnji, pravim malo vecu razliku u odnosu na kolegu i stajem pored puta da sacekam. Paznju privlaci ulica "Tonija Blera". Taman kad sam hteo da skidam rukavice i vadim telefon da slikam, kolega nailazi, pa sam odustao od slikanja. Tek ponekad vidim po neki beli Nisan Patrol, koji po svemu sudeci pripadaju policiji. Ritam koji ídemo ne daje nikome prostora za razmisljanje, a jos manje vremena za neku reakciju.

Posle mnostva “istog”, ulazimo u neki zanimljiv grad. I dalje ne znam da li je to bio Pec ili Djakovica?! Mislim da je ovaj prvi, ali ne bih se kladio u to. Iako je ranije bilo kruznih tokova, odavde krece osecaj da ti kruzni zaista funkcionisu. Kaldrma je uglavnom na gradksim ulicama. Vozila se sklanjaju u stranu da prodjes motorom. Mnostvo starih gradjevina. Osecaj harmonije.

Dan je na izdisaju. U daljini se vide mnogi planiski venci. Prokletije. Vrhovi prekriveni oblacima. Zraci  sunca se probijaju tek ponegde. Tamo negde u tim brdima je nasa prva stanica – Bayram Curri. Imamo postavljenu rezeraciju u hotelu “Lahuta”. Jos samo da udjemo u Albaniju bez problema. Pomisao da postoji mogucnost odbijanja ulaska u Albaniju i muvanje po Prokletijama sa Kosovske strane u noci, nije bas prijatna.

Naocare za sunce koje nosim, vec postaju previse tamne. Stajem pored puta da ih promenim sa drugim, sa svetlim staklima. Crveni zidic preko puta sa amblemom UCK me animira da skinem rukavice, telefon sa drzaca i napravim par slika.

 

Pocinje penjanje u brda. Put postaje bolji. Nailazimo na tablu koja nas obavestava da smo blizu granice. Posle leve lakat krivien u sred nicega, prikazuje se carinski prelaz.  4-5 vozila ispred. Uglavnom se zadrzavaju po pola minuta. Neki pruzaju hrpu dokumenata kroz prozor, a sluzbenik samo mahne rukom i dize rampu. Znaci, treba da mu dam sto vise dokumenata. Zakljucujem dok cekam svoj red. 

 

 

 

 

 

 

[VelikaBeba 488 Napisano Octobar 21, 2020]

Au, prekidaš pisanje kad je najzanimljivije, kao latino serija. I ajde sad čekaj sledeću epizodu da vidiš da li je Esmeralda progledala.

Svaka čast na putu! 

[el classico 6027 Napisano Octobar 21, 2020]

Esmeralda, lipa a slipa....


Gesendet von iPhone mit Tapatalk Pro

[kalas 260 Napisano Octobar 25, 2020]

Ubrzo dolazim na red i dajem dve licne karte, dve vozacke dozvole i saobracajnu.

Zasto sve duplo? Uskoro ce se samo kazati.
Zbunjeno gleda mene, pa dokumente, pa kompjuter. Onda je prionuo na posao i krenuo sve da registruje u sistem.

Odjednom dize glavu i kaze: 

- Passport?

- No Passport – rekoh mu ja.

- No passport? - pita zacudjeno.

- No passsport.

Kljucni momenat je tu. Pitam ga jel prica engleski?

Promumla - Yes i brze bolje se okrete i nastavi da registruje.

Sve je trajalo 4-5 minuta… bas se oduzilo unosenje svih dokumenata u sistem, onako, jednim kaziprstom dok je u drugoj ruci drzao plastike koje je povremeno menjao.

 

Cim vidim da krene da podigne glavu od kompjutera, ja uletim sa nekim glupim pitanjem uglavnom oko kise i sunca. Konacno mi vraca sve dokumente i pokazuje da nastavim. Obuzima me neopisiv osecaj.

 

Vozim polako jer nisam siguran da li ima jos jedan sluzbenik ili je taj bio jedini. Ubrzo zakljucujem da je samo jedan i da nema kosovskog, vec samo albanski. Prolazim oko 200 metara napred, samo da se sklonim sa vidika i cekam kolegu, koji zavrsava brze i stize. Jos 20 kilometara i zavrsavamo za taj dan.

 

Paznju privlaci mnogo uredjeniji put, negó sa kosovske strane. Povremeno, se vide neki objekti sa vise auta ispred, koji su znatno bolji od onih vidjanih na Kosovu. Lepe krivine, dobar asfalt, ali uzan, uz noc koja postaje sve tamnija, zahtevaju opreznu voznju uz extra dozu koncentracije.

Posle 15-20 minuta stizemo do gradica (Bairam Curri), gde imamo rezervisan hotel. Stizemo jednom ulicom u nadi da cemo naleteti na njega. Skrecemo desno i prolazimo pored preterano mnogo lokala za tako malo mesto. Posle napravljenog kruga, stizemo do hotela gde smo ranije rezervisali, koji izgleda sasvim pristojno. Na recepciji radi mlada devojka koja govori engleski i vise manje nam objasnjava sve sto treba da znamo. Iako smo rezervisali jednu sobu koju smo hteli podeliti, odlucujemo da svako uzme posebnu sobu, kako bi svako imao svoju privatnost i prostor. Ispostavilo se da je to bio pun pogodak.

 

U prizemlju ima restoran (ali nema hrane) gde kasnije zasedamo i pijemo po nekoliko dobrih domacih piva. Na svim putovanjima se trudim da probam sto vise lokalnih jela i pica, kako bi sto blize osetio mesto u kojem se nalazim. Pivo je pocelo da radi, pa smo ubrzo odustali od setnje i trazenja restorana za veceru. Porucujemo picu iz obliznje picerije, koju nam donose. Na kraju presecemo sve sa po jednim Skender Begom.

Borimo se sa unutrasnjim djavolima, da ne porucimo jos koji, jer sutrasnji dan je nesto izuzetno. Ocekuje nas mnogo kilometara i casova voznje po krivinama koje nikad ne zavrsavaju. Gde zavrsava jedna, pocinje druga... Na kraju preovladjuje strast prema motorima i zelja da budemo sto sveziji ujutro, iako smo vec lepo dobijeni. Odlazimo svako u svoju sobu uz cesto osmatranje tmurnog neba i zeljom da se razbistri do ujutro.

 

Kasno u noci, cuje se jak lavez pasa. Budi me.  Otvaram oci i prvo sto mi pada na pamet su motori. Ostavili smo ih na parkingu hotela, ali u prvom redu do ulice i nisam ostao nesto ubedjen u sigurnost. Skacem iz kreveta i setim se posledjeg skakutanja na jednoj nozi po hotelskoj sobi. Voda je bila gde joj nije mesto, pa sam se isklizao i polomio ruku i kuk o cemu sam ranije pisao. U par sekundi su mi proleteli kroz glavu 2-3 meseca koje sam proveo u krevetu, operacije, anestezije, srafovi, sipke, parkirani motori koje niko ne vozi…

Kod pomisli na ovo poslednje, se odlucno vracam nazad. Dohvatam protezu i krecem uobicajenu proceduru stavljanja. Potrebna je dodatna koncentracija, jer ukoliko ne postavim sve na svoje mesto, vrlo lako izadju plikovi koje mi posle zakomplikuju kretanje, a samim tim i zivot za narednih 10-15 dana. To sve traje taman toliko da se razdremas. Konacno sam je stavio. Dolazim do prozora i pomeram zavese. Gledam  i ne vidim motore. Vidim copor pasa koji laju I jure okolo. San potpuno odlazi u momentu. Sve je mokro. Kisa pada.  Posle orijentacije u prostoru, dolazim do zakljucka da su motori na drugoj strani i da se ne vide sa prozora. Skidam protezu, i vracam se u krevet. Jurim san do ranih jutarnjih sati…

 

[Gajo Sevojno 1560 Napisano Octobar 29, 2020]

[IvanByk 47 Napisano Octobar 31, 2020]

čekamo......

[kalas 260 Napisano Novembar 7, 2020]

Hladno po Balkanu pa sam se vratio na Karibe. Pisem nastavak cim dodjem sebi od puta i organizujem se. 

[cikmir 149 Napisano Novembar 8, 2020]

Sretan povratak

[Zivko 299 Napisano Novembar 14, 2020]

Pa ti si nas potpuno zaboravio. Zeljno cekam nastavak tvog pisanja i garantovano nisam jedini. 

[Gajo Sevojno 1560 Napisano Novembar 14, 2020]

Ma covek se pozeleo Karibljanki, sacekajte malo da se prvo utoli glad 

[kalas 260 Napisano Decembar 4, 2020]

Osvanuo drugi dan. Nedelja!

Konstatujem da sam ziv i srecan sam zbog toga. Ranijih godina, sama pomisao na “prenociti u Albaniji” budila je nastrasnija ocekivanja, sto se ispostavilo kao krajnje pogresno. Ubrzo se oblacim i silazim na dorucak. Kolega je vec dole.

Dorucak je ukljucen u prenociste, tipa svedski sto (Buffet), mada mi je taj naziv uvek zvucao malo bezveze, jer asocira na raskos i izobilje, kad ga ima i kad ga nema. U ovom slucaju su opcije bile znatno suzene i svelo se na par vrsta sireva, hladnu kajganu, mleko, caj, nekoliko vrsta hleba, marmelada… i to je to. Ipak, sasvim dovoljno za lagani dorucak kad idemo na motor. Kafu nisu imali ukljucenu, ali je imao dobar espresso na raspolaganju koji se nesto dodatno placao i to je u redu.

 

Ubrzo zavrsavamo sve, gledamo tmurno nebo i mokre ulice. Ipak, jedan delic neba nije tako tmuran. Iscekujemo da nas ruta vodi bas na tu stranu. Ubrzo se pakuejmo, i krecemo. Stajemo na benzinsku stanicu da dopunimo rezervoare, jer uskoro ulazimo u planine i tamo ostajemo prakticno ceo dan.

Radnik na pumpi prica samo albanski. Ne prima karticu, a ni eure. Kako smo vec sipali gorivo i nismo imali nista osim, karitce, dolara i eura… Ne bas srecan odlucuje da primi eure. Koristi digitron da izracuna i pocinje da mi vraca kusur. Daje prve 3 novcanice i zastaje. Drzim ruku i dalje – ispruzenu. Daje jos jednu; drzim ruku I dalje; dodaje jos jednu; a ja I dalje drzim ruku (jer nemam ideju koliko treba da mi vrati, niti me zanima da ulazim u tanka creva za euro ili dva), mrzovoljno daje jos jednu I okrece se I odlazi. Kasnije kad sam prebrojao kusur, bio sam ubedjen da je vratio vise nego sto je trebalo.

Samo sto smo krenuli, krivudavi put (SH22) gde se krivine nadovezuju jedna na drugu, mame osmeh na lice I ubrzavaju otkucaje srca. Brda na sve strane. Nebo iznad nas… sa desne strane tmurni oblaci, a sa leve izbijaju zraci sunca. Uzivljeni u voznju, dolazmo do malenog mesta Dushaj i nastavljamo pravo. Prelep put i dalje. Krivina do krivine. Slabo ima vozila. Polako pocinje da prokapljuje kisa. Gledam gde da se zasutavim da se oblaci kisno odelo. Medjutim… pogledam malo bolje na mapu na telefonu i vidim da smo promasili jedno skretanje levo. Nastavili smo pravo!

Pogled u nebo, budi nadu da ce nas paravi put bas voditi tamo gde izbija sunce. Brzo se okrecemo i vracamo nazad. Za svega nekoliko minuta stizemo do raskrsnice i ovaj put skrecemo na desno.  Pri samom ulasku na raskrsnicu, okrecem glavu preko levog ramena, ali malo ostrije i jace negó sto bi trebalo. Kasnije se ispostavilo da mi to jedino nije bilo  po toman u narednih par sati krivudanja, sve dok nisam popio Diklofen, koji sam srecom imao.

 

Narednih kilometara sledimo tok reke Valbona. Desno preko reke se vidi jasno da pada kisa. Na ovoj nasoj strani je suvo. Povremeno izbija sunce, ali uglavnom 50 nijansi sive. Brze krivine, sa tek ponekom ostrom, uz suvu podlogu, dozvoljavaju brzi ritam voznje. Vec nakon pola sata ili manje, bas gde se Valbona uliva u Drim, krece pravi uzitak i osecaj da smo na SH22.

Duboko urezan osecaj koji je ostao u meni je da smo usli u krivinu i da smo izasli iz nje posle par sati. Mnogo ruta u svetu ima slicnih, ali uglavnom su od pola sata ili 45 minuta. Ovo je na mene ostavilo zaista poseban utisak. Krivine koje traju satima (3-4 sata), suv asfalt, jedva par vozila da smo sreli, a tek 2-3 da smo pretekli. Prosto receno raj.

 

Jedino sto povremeno kvari stopostotni ugodjaj, to je povremen bol u gornjem delu ledja. Posebno kod malo zahtevnijih krivina kad je neophodno pomoc celog tela. Trudim se ne mislim na to i uglavnom uspevam. Ne zelim da mi nista pokvari ovaj perfektan dan na motoru. Ovo je taj osecaj zbog koga sam dosao sa jednog na durgi kraj sveta. Ipak, povremeno probadanje, nije bas lako ignorisati sasvim.

 

Stajemo na jednom Vidikovcu da napravimo par fotografija. Pruza se prelep pogled. Osim nas, tu je parkiran i neki sivi golf… Jedan Par - srednjih godina i stariji covek gledaju u brda… Slikaju se. Ne obracamo posebnu paznju na njih, dok nam se stariji gospodin nije priblizio u nameri da pokrene konvezaciju. Na pocetku, krecem pricu na Engleskom, ali ubrzo shvatam da mi covek prica na tecnom srpskom jeziku. Nije krio odusevenje kad smo rekli da smo iz Srbije. U tom, prilazi i mladji covek i upusta se u konverzaciju. Takodje na tecnom srpskom jeziku. Ubedjen sam da su crnogorci. Cak i po izgledu. Ali na pitanje odakle su, dobijamo odgovor iz Djakovice. Ops. Tisina na momenat i zakljucak da ipak nisu “nasi”.

Stari nastavlja konvezaciju, prijateljski raspolozen. Kaze kako je ranije mnogo puta bio u Srbiji  da je jako lepa. Posebno Beograd. Pita: da li smo ranije bili na Kosovu i Albaniji? Odgovaram da nisam, ali da sam prijatno iznenadjen svim sto smo videli. Cudi se da je ovo prvi put da posecujemo ove prostore, kaze jako je blizu.

Nisam vise izdrzao i rekao sam:

- “Stari, poslednjih 20-25 godina situacija i nije bila najbolja da se medjusobno posecujemo”.

- "Ziva istina" – rece stari.

Onaj Deo, koji uglavnom retko pominjem… da sam bio ipak bio na Kosovu pre 20-ak godina sam precutao, iako sam imao neku ludacku zelju da kazem, ali ipak, razum je nadvladao emocije.

Posle prijatnog razgovora, oni ulaze u auto. Gospodja koja je isla sa njima, bila je kranje odsutna tokom razgovora i krajnje ne zainteresovana za bilo sta oko sebe. Odlaze! Vozac, spusta prozor i mase. Mase nam i stari koji sedi na suvozackom sedistu.  Svi masu – mislim u sebi. Osim dame…

Posle par fotografija i posmatranja prelepe prirode, palimo masine i odlazimo. Opet onaj isti osecaj, da si usao u krivinu i ne izlazis. Koliko se secam nije bilo 50 metara pravca bez krivine. Sto je po meni idealno za voznju motora. Na svakih par krivina paznju privlace spomen ploce. Preterano puno ih ima. Ne znam da li su to ljudi koji su izgubili zivote u saobracajnim nezgodama ili u izgradnji puta kako napomenu kolega… a mozda je i nesto trece.

 

Kompletan ugodjaj povremeno kvari ziganje u tom gornjem delu ledja, ali ne dozvoljam da mi pokvari raspolozenje i uzivanje u voznji. Tokom celog puta se vozi sa dosta predostroznosti. Ima dosta ostrih krivina. Ne retko neki izvori bistre planinske vode, iz brda, idu bas preko krivine. Ni sitan pesak nije strani, sto moze biti pogubno. Jedno je sigurno, da najbezazlenije izletanje sa puta moze biti kobno, jer se dno ne vidi. Pokusavam da sto bolje predvodim rutu i kolegi koji je iza obelezim svaku potencijalnu opastnost na put.  Kasnije stizemo sivi Golf i obilazimo ga. Opet masu... Posle tog jos jedan kombi i mislim da je to bilo sve sto se tice vozile koja smo sustigli. Vreme nam i dalje ide na ruku, povremeno sunce, uglavnom oblacima. Tek ponekad po neka kap na viziru, cisto da podseti da ti odmah iza planinskog venca pada kisa. Stajemo jos jednom da napravimo koju sliku. Dogovaramo da stanemo na sledecmo mesto kako bi nesto popili jer nam je prolazno vreme bas onako kako treba i i jos nije ni podne.

 

Nastavlja uzivanje u predelima i krivinama. Stajemo na nekom mestu, sa predivnim pogledom. Najvise lici na porodcinu kafanu. Konacno pijem Diklofen. U kafani uzimamo po espreso i red bull. Na predlog kolege da se spustimo dublje u Albaniju, tj. Da umesto kad zavrsimo rutu SH22, idemo desno ka moru, a ne levo ka Makedoniji. Razlog: nemem pasos i apsurdno je ocekivati da ce Bugari da me puste unutra iz makedonije bez pasosa. Iako ne odusevljen preterano (jer gubimo dobar deo krivina), prihvatam predlog, jer tu smo da uzivamo na motoru i sto vise vozimo. Zakljucujmo da je bolje da odemo do Draca ili ispod njega i tamo prenocimo. Dogovaramo se da i dalje nastavljamo izbegavajuci autoputeve i velike gradove.

 

Posle kratkog predaha, opet jasemo. Nastavljaju krivine. Milina.  Povremeno se oseti jak miris loja. Tu i tamo po neki cobanin sa stadima koza. Na kraju se odvajamo nekim putam u desno, i bas kad sam pomislio da je ne moguce da put bude bolje motor od onog sto smo presli… Sledi prijatno iznenadjenje. Krivudav put, znatno siri od prethodnog, sa nesto brzim krivinama. Bukvalno ni jedne sekunda motor ne stoji pravo. Nizu se krivine jedna za drugom. Asfalt dobro drzi. Tek po nekad osetim da mi malo zabaci zadnji kraj, ali samo malo. Cisto da podigne adrenalin. Takav put traje narednih sat, mozda i vise. Sve cesce vidimo neka vozila. U sred nicega, policijska patrola. Nezainteresovano su nas ispratili pogledom… rekao bih, Vise sto nam zavide, jer smo mi na motorima a oni tamo gde su…

 

Susreti sa par velikih kamiona y lokalnim Fandjo vozacima, nas vraca u realnost i skoro legalnim brzinama, ali to ne traje dugo. Uvek se brzo vratim ritmu voznje koji nam najvise odgovara bez osvrtanja mnogo na znakove pored puta.

 

Sve vise ulazimo u “civilizaciju”. Pogled na mapu, naglasava da se idealan put privodi kraju. Dolazimo do auto puta i GPS nas vodi na njega. U neverici da se mora preko autoputa, pokusavamo da izbegnemo. Pravimo nekoliko krugova oko petlje, ali uzalud. Stajemo da sipamo gorivo na benzinskoj stanici. Ima neki restoran, mnogo ljudi. Prihvataju karticu. Sve najnormalnije. Shvatamo da  je neizbezno napraviti 16 km autoputem. Jednostavno ne postoji opcija, ili je bar ni jenda aplikacija GPS-a nije nasla. To je inace i prvi izalazak na autoput do tog momenta.

Na opste iznenanje, auto put je prilicno krivudav. Pri brzini izmedju 140-160 km/h, cak je i zanimljiv. Uopste ne smara. Kolegin motor je zahvalan za tu malenu deonicu. Moj se lepo bori, cak i mnogo bolje negó sto sam ocekivao. Pri pomenutoj brzini, jako brzo, prelazimo tih 16 km i iskljucujemo se. Narednih sat ili dva vozimo nekih sporednim putevima. Totalno rastereceni putevi. Ugalvnom vec vidjene koze i pecarosi. Nema nista drugo. Izlazimo na neki magistralni  put, kojim u tom momentu prolazie jedan Ducati Multistrada I ne znam koji jos. Pozdravljaju nas uobicajenim bajkersim pozdravom I nastavljaju dalje. Mi prelazimo preko tog puta I stajemo u neki restoran da jedemo. Izbor nije nesto pretereno velik, ali je bilo prilicno ukusno.

Nastavak puta je bio prilicno dosadan. Iako smo izbegli sve autoputeve, ispostavilo se da ta opcija podesavanja GPS-a i nije uvek najbolje, jer zna da ti zavuce i predrgradja sa jako uskim ulicama koje su u rekonstrukciji. Puno blata, vozila, pesaka, nije bas zanimljiva opcija za motor.

 

Pojacan saobracaj se primecuje sto vise prilazimo Tirani. Mislim da ni u jednom momentu  mismo prisli na vise od 20-30 kilometara, ali svakako se osetilo i te kako. Dodatno,  sve je bilo zakrcenije, jer je vec Nedelja. Kasni popodnevni sati. Sumrak polako pada. Mnostvo kruznih tokova, koji su prilicno funkcionalni. Posle par vozila koja se tek tako ukljuce ispred tebe, ne obracajuci paznju puno na brzinu i udaljenost kojom ides… Shvatamo da je to njihov stil voznje i da se mora postovati. Oprezno nastavljamo i uvek spremi da bilo koji auto sa sporednog puta moze da uleti pa i da ne pogleda. Okk. Razumem. Na pocetku sam mislio da samo tako rade sa motorima, ali nije tako. To im je definitivno stil voznje i izlaze uvek, ubedjeni da ce onaj ko dolazi ukociti. Pozelno je obratiti paznju na rastojanje i sa vozilom ispred tebe, jer i njemu kad izlete sa sporednog puta, zakucace na kocnicu sto jace i brze moze. Nepropisno rastojanje i odsutnost u tom delicu sekunde moze lako prouzrovati zakucavanje u vozilo ispred.

 

Kako bi izbelgi autoputeve, provlacimo se kroz lokalna mesta, uglavnom manja. Sva su ista. Nista posebno. Zapadaju za oko imena istih. Tek poneko da ima naziv koji na nasem jeizku ne znaci nista. Sva ostala vrlo lako se povezuju sa nasim recima. Ostim toga, vise crkvi sam video negó dzamija. Mercedesa vise u tih par sati u Albaniji, nego za period od 10 godina, bilo gde drugde. Od minike, pa na dalje. Neki u izvanrednom stanju, ali uglavnom raspadnuti. Dobra vozila, uglavnom imaju strane table.

 

Prvi put da sam video kruzne tokove na autoputu i to na istom nivou. Zacudjujuce kako to funkcionise. Prolazimo Drac I spustamo se ka mestu Golem. Zanmljivo primorsko mesto. Odradili smo rezervaciju u Hotelu Bella Napoli sa izuzetnim pogledom. Na putu ka tamo smo promasili i otisli iznad hotela, ali smo ubrzo uvideli gresku i vratili se na pravi ulaz. Penjanje na pogresnu lokaciju je bio pravi izazov, posebno za veliki motor.

 

Hotel ima privatni parking i ogromnu terasu sa spektakularnim pogledom. Jedina mana (za mene) sto ima mnostvo stepenica do recepcije, pa zatimo jos gomila istih do sobe. Kolega mi velikodusno ustupa njegovu sobu koja je bila na sptatu nize. Nekako dolazim do sobe. Posle kraceg odmora i tusiranja (koje je svaki put novi izazov za mene), spustam se do terase restorana, sa koje su pruza nezaboravan pogled. Kolega je vec tu i slika, odmara…

 

Sedim i porucujem Pivo. Odusevljen albanskim pivo od prethodne veceri, trazim neko lokalno ali konobar kaze da nema nista lokalno samo italijanksko Petoshi i na tocenje. Nevoljno ga porucujuem i posle par pokusaaja da ga popijem, ostavljam vise od pola jer definitivno to nije pivo koje mi se svidja. Ne znam da li sam nekad do tad ostavio pivo, jer mi se ne svidja. Mozda jesam, ali se ne secam.

 

Posle kraceg gledanja karte vina, odlucujemo da probamo Vino Kuce… Inace belo -  Pinot. Iznenadjujuce dobro i jos bolje leze, posle celog dana na motoru. Posle par “politarki”, porucujemo anitpasto (dobra kombinacije sireva, prsuete, masilna i svasta) uz Forcheta, pokazalo se kao idealan izbor. Politarke su se menjale. Nisam brojao, ali je udarilo dobro. Toliko dobro da smu bucniji bili nas dvojica od ostalih stolova oko nas gde je sedelo po 4-5 ljudi. Neki cak i sa decom. Celo vece se cudismo kako su Albanci tih narod.

 

Sve je bilo po taman, dok mismo videli da je sto pored nas porucio Pizu. Tu nas je opet proradil glad pa smo i mi porculi nesto, opet po preporuci konobara. Nije bila pica koliko se secam ali nesto slicno. Super ukusno. Politarke su se i dalje manjele. U neko doba noci, konstatujemo da je vreme za spavanje. Zovem konobara da platim. I tu, nastaje sok. Srecom prijatan. Sve sto smo jeli, pili, ostavili nije preslo 50 eura. Jos zadovoljniji odlazimo na spavanje. Opet svako u svoju sobu u iscekivanju novog dana i nastavka puta, dalje ka Jugu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Komsa 1831 Napisano Decembar 12, 2020]

Честитке за све

[Bole37 5070 Napisano Decembar 16, 2020]

Svaka cast majstori...

[nemanjastruja 19 Napisano Decembar 21, 2020]

bravo!! 

[ftp 800 Napisano Decembar 24, 2020]

Lepo. Bravo

 

Albanija se mnogo promenila od našeg prvog ulaska 2005 g. V toku godina, smo se više puta vračali prevozali ju preko i popreko i svaki put bili oduševljeni, možda baš zbog neke autentičnosti neke prošlosti.

 

Samo za usporedbu, kako je još 2015 izgledala paralelna (vašoj SH22) magistrala SH20 iz Gusinja (CG) za Skadar, nekoliko fotografija.