Sve još miriše na nju...

[Free 41 Napisano Januar 5, 2017]

Ehh... odo na spavanje.. valjda ce biti ujutru nastavak..

[BusMan 2025 Napisano Januar 5, 2017]

U  Nevesinju  je  prijatno  letnje  predvečerje.  Željko  (Mostarac),  ljudina  naša  forumska  nas  vodi  do  smeštaja  koji  nam  je  rezervisao  kod  gospodjice  Milke.  Dok  ja  raspertlavam  pretegnute  pak  tregere,  gazdarica  i  Željko  vode  Aidu  da  joj  pokažu  njenu  sobu.  Drugi  sprat  (potkrovlje)  je  u  pitanju  i  sve  stvari  treba  odneti  izlakiranim  i  uglancanim  drvenim  stepenicama.  U  prizemlju  i  na  prvom  spratu  su  višekrevetne  sobe  i  sobe  sa  bračnim  krevetom.  Sve  je  perfektno  uredno.  Usput  Željko  predlaže  Aidi  jednu  bračnu  sobu,  onako  prijateljski  i  bajkerski  pre  svega,  na  sta  mu  ona  istom  merom  odgovara,  te  prati  gazdaricu  do  potkrovlja  gde  su  dvokrevetne  sobe.  Na  zidu  prvog  sprata  visi  slika  (ulje  na  platnu),  portret  nekog  dede.  Aida  pomišlja  kako  je  lepo  kada  neko  na  taj  način  ukaže  poštovanje  upokojenom  djedi  koji  je  nasledniku  ostavio  kuću,  ili  makar  parče  placa,  te  sa  osmehom  pita  gazdaricu  da  li  je  to  njen  deda.  Milka  se  okreće  i  uz  upitni  izraz  lica  odgovara:  “Ne,  to  je  Čiča  Draža.“    Tajac.

 

Željko  pravi  iskusni  manevar  i  pušta  dve  dame  da  nastave  dalje,  a  on  se  vraća  napolje  do  mene  da  mi  “pomogne“  oko  prtljaga.  Čujem  da  tutnje  stepenice  i  vidim  zacenjenog  prijatelja:  “Brate  Rade...“,  i  opisuje  mi  situaciju.  AuH,  sad  sam  na*ebo!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Milka  je  Aidi  dala  ključ  od  kuće  kao  sestri  rodjenoj,  razmenile  su  brojeve  telefona,  meni  je  rekla  da  motor  slobodno  ubacim  u  hodnik  jer  nema  garažu  i  otišla  dalje  poslom.  Naglasila  je  da  ćemo  sutra  platiti  i  da  je  pozovemo  pred  odlazak.  Željko  radi  noćnu  smenu  te  i  on  užurbano  odlazi,  a  ja  ostajem  da  vadim  vreo  krompir  iz  vatre.  Uzdajući  se  u  dobre  protektore,  navlačim  jaknu,  a  i  kacigu  (da  se  ne  bih  vraćao  dva  puta!),  progutah  knedlu,  te  nosim  torbe  drvenim  stepenicama  do  potkrovlja. 

 

 

 -  “Ub’ću  te  Busmane,  dje  si  me  Ba  ovo  doveo?!!

 

 -   Hej  Bejbe,  pusti  sliku,  ‘ajmo  negde  na  gibanicu,  crkoh  od  gladi! 

 

 

WiFi  ispred  slike  je  u  mnogome  pomogao  da  ne  dodje  do  nasilja  nadamnom.  Živeo  WiFi!!  Kliks  je  dobio  tuširanje  u  obližnjem  servisu,  a  mi  nadoknadu  kalorija  odličnim  nevesinjskim  specijalitetima  sa  roštilja  u  pečenjari  “Jagnje”.  Pred  spavanje  smo  zarad  mirnog  sna  ipak  malo  pretresli   temu  o  nacionalnim,  verskim  i  drugim  pripadnostima  i  obeležjima.  Bejbe  ima  široke  poglede  i  zdrave  stavove,  ali  ima  i  činjenice  odrastajući  u  centru  zlih  zbivanja,  i  to  treba  razumeti.  Svako  je  slobodan  da  se  deklariše  kako  se  oseća  i  sve  je  dobro  dok  su  odnosi  pristojni.  Meni  to  sve  izgleda  kao  suvenir  i  nemam  baš  nikakav  odnos  prema  takvoj  i  drugim  sličnim  situacija.  Milkinu srdačnost  i  kompletne uslove  oko  prenoćista  niko  ne  može  da  ospori,  i  siguran  sam  da  ćemo  i  neki  sledeći  put  doći  opet  kod  nje. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na  kraju  ovoga  dana  da  kažem  za  zapisnik  da  smo  prešli  celih  120  kilometara,  od  čega  je  bilo  50km  off-a  preko  Zelengore.  Ceo  dan  smo  uživali  u  predivnim  predelima,  družili  se  sa  divnim  ljudima  i  osetili  draž  endura.

 

Mala  pomoć  u  orijentaciji  za  one  koji  nisu  bili  na  Zelengori  a  želeli  bi  da  je  vide.  Realno  vam  nije  potreban  trek  log  jer  je  to  jedini  put  od  Kalinovika  do  Čemernog  i  tim  putem  može  da  vas  vodi  Google  Earth  ako  imate  tu  opciju  navigacije  na  telefonu,  ili  bilo  koja  vidjenija  aplikacija,  s  tim  da  uključite  opciju *macadam*.   Trek  log  bi  bio  koristan  isključivo  da  ne  biste  promašili  skretanje  za  neko  od  jezera  koja  su  udaljena  malo  (par  stotina  metara)  od  glavnog  makadamskog  puta  i  sakrivena  šumom,  brežuljcima  i  livadama.  Obe  offroad  deonice,  i  na  Bjelašnici,  i  na  Zelengori  može  da  prodje  svaki  maksi  enduro,  a  težina  prohodnosti  zavisi  isključivo  od  nivoa  tehnike  enduro  vožnje  kojom  vozač  raspolaže.  Ako  ste  baš  neiskusni  nije  poželjno  krenuti  putem  preko  Zelengore.  Neki  nivo  u  kojem  vozač  ume  da  isplanira  putanju  minimum  30  metara  unapred,  ima  pravilnu  tehniku  promene  pravca  i  odlučan  je  da  doda  gas   u  kritičnim  situacijama,  omogućava  prolaz  uz  spremnost  da  ćete  se  malo  više  preznojiti  sa  težim  motorom  na  nekim  deonicama.  Grupa  entuzijasta  sa  minimalnim  iskustvom  će  proći  sigurno  uz  medjusobno  pomaganje  pri  dizanju  motora.  Elan  i  želja  savladavaju  sve  prepreke. 

Ovi  moji  (AT vs ST),  neasfaltirani  deo  Zelengore  mogu  da  prelete  za  1.5  sat  uz  dve  pauze  od  15  minuta.  Kad  im  padne  roletna  (a  pada  im  često)  i  za  manje  od  sata,   dok  Narandžasta  oklopna  brigada  prolazi  sve  za  isto  vreme,  ali  žmureći.

 

 

 

Na  dobrom  smo  putu  ka  Zelenkovcu

 

 

 

 

 

 

 

 

U  prilogu  je  Gligin  trek  log  prilagodjen  ovoj  vožnji.  Počinje  u  Sarajevu,  vodi  preko  Bjelašnice  do  Kalinovika,  a  zatim  preko  Zelengore  do  Čemernog. Na  Zelengori  vodi  samo  do  Orlovačkog  jezera,  a  za  ostala  se  snadjite.

Busman Bjelašnica i Zelengora.kml

[Savan 8689 Napisano Januar 6, 2017]

Ona slika gde si umočio ruku u jezero - ozedneh instantno..

 

 

Verzonden vanaf mijn iPhone met Tapatalk

[mile fazer 4464 Napisano Januar 6, 2017]

nema više ?

[el classico 6065 Napisano Januar 6, 2017]

Biće.....

[kosooki 1317 Napisano Januar 6, 2017]

Izgleda ga, zbog slike na zidu, udavila jastukom na spavanju  

[Libero 2157 Napisano Januar 6, 2017]

Subscribed. 

 

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                                   ...

[dragon9103 16 Napisano Januar 6, 2017]

putopis odlican  slike prelepe svaka cast....

[mradomir 3056 Napisano Januar 6, 2017]

 

Nego, pitam se šta tačno znaći naslov... 

 

 

Mudro  ću  da  odćutim.

 

 

Zagonetke, zagonetke   http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/106564-dje-s-ba/page-3#entry1702707

[el classico 6065 Napisano Januar 6, 2017]

https://youtu.be/YrJvkquw7CM

[BusMan 2025 Napisano Januar 10, 2017]

Jaoooj  koje  ste  legende.  Sabskrajbujete,  postavljate  i  rešavate  zagonetke  i  svi  gadjate  u  centar.       E,  a  izvadili  ste  onaj  naftalin  pa  zamalo  da  nastavim  tamo.  

Ne  zamerite  zbog  pauze.  Nemam  trenutno  vremena  da  dišem.  Mislio  sam  da  ću  u  onih  par  slobodnih  dana  da  završim,  ali   je  teško  izboriti  se  sa  preko  400  fotki. 

[BusMan 2025 Napisano Januar 10, 2017]

Velež  i  Čvrsnica,  Sreda  06.07.2016.

 

 

 

 

 

 

 

 

Nevesinje  je,  bar  iz  mog  iskustva,  uvek  obasjano  sunčevim  zracima  i  definitivno  je  gradić  koji  najjače  reflektuje  svetlost.  Sve  je  jasno  i  nema  velikog  kontrasta  izmedju  hladovine  i  osunčanih  površina.  Takvi  su  i  ljudi  -  jasni  i  predusretljivi.  Željko  nam  pravi  društvo  neko  vreme,  pričam  mu  kakav  nam  je  plan  za  danas  i  potom  nas  napušta  zbog  obaveza.  Bilo  mi  je  drago  što  smo  se  videli  i  zahvaljujem  se  na  angažovanju  u  vezi  smeštaja.  Svi  forumaši  koji  prate  podforum  “Fotografija“  su  nebrojeno  puta  uživali  gledajući  njegove  fotografije.  Dakle,  to  je  taj  Mostarac.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Jedna  fotka  za  ljubitelje  dobrog  zalogaja,  da  ne  pomislite  kako  se  hranimo  gledanjem  u  Sunce.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Današnji   plan  približavanja  Zelenkovcu  je  sačinjen  od  dva  visoka  zalogaja.  Prvi  je  Velež  sa  najvišim  vrhom  Botin  na  1969 m.n.v.  i  do  kojeg  postoji  put.  Od  Nevesinja  imamo  oko  25  kilometara  asfalta  i  samo  10  kliometara  makadama.  Gledajući  fotografije  i  konsultujući  se  sa  Mostarcem,  shvatio  sam  da  je  moguće  izaći  na  Botin  bez  većeg  napora.  Makadamski  put  je  uzak  i  u  konstantnom  usponu,  ali  dobro  utaban  i  relativno  često  korišćen  jer  se  na  Botinu  nalaze  telekomunikacioni  repetitori.  Uzdao  sam  se  u  činjenicu  da  Kliks  sa  suvozačem  i  stvarima  ima  mnogo  bolju  trakciju na  zadnjem  točku,  a  snage  mu  nikada  ne fali.

 

Iz  istog  razloga  sam  u  današnju  potragu  za  nesvakidašnjim  vidicima  uvrstio  i  planinu  Čvrsnicu  sa  najvišim  vrhom  Pločno  na  2228 m.n.v.  do  kojeg  postoji  put  i  situacija  je  skoro  identična  kao  sa  Botinom  na  Veležu.  Asfaltni  put  vodi  do  podnožja  vrha,  a  potom  je  makadam  u  dužini  od  12-15  kilometara.  Ormar  (enduraš  iz  Zagreba)  je  nedavno  postavio  klip  na  YT-ube  pod  nazivom  “Za  Antek-om  na  Pločno“  i  definitivno  me  inficirao  tim  izazovom;  kako  zavidnom  visinom  za  balkanske  prilike,  tako  i  težinom  terena  koji  se  mora  savladati.  Veliki  usponi,  kamenje  koje  te  čeka  na  rastresitoj  podlozi,  a  koje  beži  pod  prednjim  točom  i  ispaljuje  se  pod  zadnjim.  Krivine  u  nagibima  i  usponima,  te  strme  litice  koje  put  bezmalo  dotiče  i  sa  kojih  te  pogled  oduševljava  i  dekoncentriše  u  isto  vreme.   Čvrsnica  se  nalazi  izmedju  Jablanice  i  Posušja,  iznad  Blidinjeg  jezera,  a  sada  je  svakako  na  putu  ka  Enguru.  (al’  sam  dosadan  s’  tim  Engurom!)

 

Polazimo  u  našem  opuštenom i  već  ustaljenom  ritmu -  malo  iza  podne.  Sunčan  je  dan,  temperatura  je  oko  28  stepeni  i  jedina  činjenica  koja  nam  ne  ide  u  prilog   je  vremenska  prognoza  koja  za  Hercegovinu  najavljuje  nevreme  sa  povremenim  pljuskovima.  Nije  Hercegovina  mala,  a  i  to  -  povremeni  pljuskovi,  je  mnogo  puta  ranije  bila  samo  promašena  vremenska  prognoza,  tako  da  je  naš  elan  nepokolebljiv.  Vozim  putem  Nevesinje  -  Mostar.  Dobar  je  asfalt  svetlo  sive  boje  sa  lepim  dugačkim  krivinama.  Okruženi  smo   četinarima,  ali   primat  preuzima  stenovito  podnožje  Veleža  sa  desne  strane  i  povremeni  dugački  vidici  ka  jugu  Hercegovine,  sa  naše  leve  strane.  Za  oko  30  minuta  stižemo  do  skretanja  u  desno  odakle  nas  put  vodi  kroz  par  hercegovačkih  sela  i  usmeren  je  ka  planini.  Primetili  smo  nesto  ranije  oblačnost  koja  se  nadvija  nad  Veležom,  ali  nam  je  delovalo  prolazno.  Kako  se  vise  približavamo  kamenitoj  planini,  predeli  postaju  sve  oskudniji  sa  zelenilom,  a  oblaci  nad  Veležom  postaju  tamniji.  Već  mi  se  ne  svidja  situacija.  Oblacnost  se  sve  više  koncentriše,  a  boja  iz  svetlo  sive  prelazi  u  sivo  -  crnu,  baš  nad  vrhom.  Već  smo  dostigli  neku visinu  i  još   nema  padavina.  Samo  je  tiho  i  bez  sunca.  Vidim  neke  momke  u  dvoristu,  stajem  i  odlazim  do  njih  da  se  informišem.  Kažu  da  po  vidjenoj  situaciji    svakog  trenutka  može  da  počne  kiša.  Treba  samo  da  nastavimo  ovim  asfatnim  putem  i  on  će   se  posle  7-8  kilometara  pretvoriti  u  taj  makadam  ka  Botinu.  Veoma  prosto  bez  brige  sa  orijentacijom.  Zahvaljujem  se  i  napuštam  dvorište.  Videli  su  Aidu  i  mnogo  stvari  na  Kliksu  pa  mi  jedan  od  njih  dodaje  da  možda  nije  pametno  da  baš  sada  idemo  gore.  Pretpostavka  je  da  će  se  oblaci  razići  za  neko  vreme,  ali  se  nad  Veležom  uvek  duže  zadrže  nego  nad  Mostarskom  dolinom.  Takodje  mi  decidno  naglašava  da  gore  i  nije  baš  prijatno  kada  omlati  kiša,  da  je  put  uzak  i  da  ima  par  krivina  na  usponu  koje  usled  kiše  može  da  preseče  vododerina  i  dodatno  mi  oteža  situaciju  na  mokrom  kamenu.  Dodaje  i  da  smo  sami  i  stičem  utisak  da  razgovaram  sa  kolegom  endurašem,  iako  on  to  ne  naglašava.  Zahvaljujem  se  jos  jednom  i  kažem  da  ću  razmisliti  o  tome.  Nastavljamo  dalje  i  posle  pola  kilometra  zastajemo  na  čistini.  Gledamo  u  sve  goru  situaciju  i  palimo  po  pljugu.  Temperatura  blago  pada  i  počinje  vetar.  PU  breeeee!  Pa  zašto  sada?!  Aida  bi  me  ohrabrila,  ali  mudro  ćuti  i  čeka  da  ja  odlučim.  Dogorela  je  pljuga  i  kratko  kažem  -  hajmo.  Navlačimo  kacige  i  rukavice,  i  krećemo.  Dvadesetak  metara  ka  Veležu  i  pravim  polukružno na  praznom  putu. Nervozno  dodajem  gas  i  lomim  par  krivina.  Aida  me  obuhvata  oko  struka  i  blago  stiska.  Ok, ok,  iznervirao  sam  se,  ali  ovo  nije  dobar  način  za  iskaljivanje  besa.  Nijednom  suvozaču/ici  se  ne  dopada  vaše  dokazivanje  kako  ste  vozačina,   ili  iskaljivanje  besa  na  ručici  gasa.  Ako  vam  je  stalo  da  opet  sedne  iza  vas  -  isključivo  linearan  gas  i  što  mekši  prolaz  na  kvačilu,  da  sve  teče  kao  tiha  reka.   Usporavam  i  nastavljamo  ustaljenim  ritmom.  Izašli  smo  na  glavni  put  ka  Mostaru  i  momentalno  nas  je  opleo  pljusak.  Nema  tu  mogućnosti  za  navlačenje  kišnih  odela.  Već  smo  mokri,  pogotovo  sto  imamo  samo  majice  preko  body-armora.  Aida  zapravo  nema  ni  majicu.  Klot  plastika  je  na  njoj.  Pljusak  traje  kratko,  desetak  minuta.  Sunčevi  zraci  se  stidljivo  probijaju  po  dolini  Mostara.  Zaustavljam  pored  puta  da  se  ne  sušimo  u  pokretu.  U  mestu  postaje  vruće.   

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nisam  više  nervozan  i  misli  usmeravam  ka  Čvrsnici.   Preko  2200  metara  je  odličan  pan  B,  a  uz  to  nad  Veležom  oblaci  još  stoje  usidreni.  Jedino   mi  je  žao  sto  smo  sada  tu,  a  zalogaj  nije  prevelik  da  nema  vremenskih  nepogoda. Treba  da  prodjemo  kroz  Mostar,  da  izadjemo  na  put  ka  Širokom  Brijegu,  u  Posušju  da  skrenemo  ka  Blidinjem  jezeru  i  potom da  nadjemo  put  ka  Pločnom.  Nemam  trek  log,  ali  se  uzdam  u  instinkt.  Ako  negde  zaškripi,  zvaću  Benduraše.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U  jednom  kružnom  toku  u  Mostaru  mašimo  skretanje  odlazimo  par  kilometara  u  lošem  pravcu.  Ajfon  se  malo  pregrejao  pa  nismo  čuli  ono  dosadno “ route recalculation“.  Ali,  tu  je  zato  windows phone  da  popravi  sve  što  Ajfon  zabrlja.  Put  od  Mostara  prema  Širokom  Brijegu  apsolutno ispunjava  sve  moto  zahteve.  Vodi  uzbrdo  sa  dve trake,  a  u  kontra  smeru  je  jedna.  Trake  su  vanstandardno  široke  i  jasno  obeležene.  Krivine  dugačke  i  pregledne,  i   nadovezuju  se  jedna  na  drugu.   Sam  asfalt  je  tamno  sive  boje  i  perfektno  ravan  bez  ijedne  rupice.  I  tako  desetak  kilometara  dok se  ne  dodje  do  prevoja  odakle  nastavlja  sa  po  jednom  trakom  u  oba  smera,  ali  i  dalje  u  perfektnom  stanju.  Saobraćaj  je  razredjen.  Ajd'  nemoj  da  natočiš  koliko  može!  U  jednom  momentu  ispred  prevoja,  zbog  konstantnog  dodavanja  gasa  i  povećane  količine  izduvnih  gasova,  počela  je  da  obgoreva  guma  izmedju  izduva  i  nosača.  Bio  je  to  znak  da  je  vreme  za  pljugu.  Naredna  fotka  je  posle  prevoja  kada  smo  izašli  na  južno-hercegovačku  visoravan.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U   nastavku  uočavam  da  idemo  u  susret  poprilično  pretećim  oblacima.  Zatim  se  situacija  malo  odmakne  od  nas,  pa  opet  približi.  Ta  promenljivost  mi  daje  nadu,  ali  me  i  drži  pod  tenzijom.  Saobraćaj  postaje  sve  gušći.  Ulazimo  u  naseljenu  zonu  i  dosta  se  sporije  krećemo.  Pred  Širokim  Brijegom  nailazimo  na  kolonu  u  oba  smera,  put  je  sužen,  kamioni  i  autobusi  zaklanjaju  preglednost,  puna  je  linija,  svaki  čas  se  neko  vozilo  sa  strane  uključi  na  put.  Nema  tu  neke  šanse  za  obilaženje.  Prava  gradska  gužva.  Pojavljuju  se  i  teskobe  sporog  pravolinijskog  kretanja  bez  dinamike.  Guze  počinju  da  nam  trnu,  u  nogama  blagi  k

grčevi.   Aida  je  inače  poduža  cura,  pa  joj  ne  odgovara  položaj  fudastera   na  Kliksu.  Svo  opterećenje  joj   je  na,  kako  gornjim,  tako  i  donjim  ledjima,  pa  su  trnci  više  izraženi  nego  kod  mene.   Jedva  dočekasmo  da  u  Širokom  Brijegu  svratimo  na  kafu. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kelneri  uz  kafu  uvek  serviraju  i  WiFi  (standard  šifra  od  1  do  8 )  te  nem  je  to  prilika  za  komunikaciju  sa  ostatkom  sveta.  U  medjuvremenu  se  razvedrilo  i  čak  postaje  vrućina.  Zapravo,  kada  se  u  Hercegovini  razvedri,   vrućina  se  desi  momentalno.  Malo  posmatramo  ritam  Širokog  Brijega,  neko  malo  neprekidno  kucka  po  telefonu,  malo  se  češkamo  po  donjim  ledjima  pokušavajući  da  popravimo  cirkulaciju  i  nadasve  uživamo  u  crvenoj  hladovini  ovog  kafea.  

 

 

...

[BusMan 2025 Napisano Januar 10, 2017]

Posle  skoro  jednočasovne  pauze  krećemo  dalje.  Široki  Brijeg  je  ostavio  utisak  dinamičnog  gradića  čijim  gradjevinama  dominira  svetlo  siva  boja  kamena.  Čim  smo  izašli  na  magistralni  put,  ukazao  se  putokaz  za  Livno.  U  dobrom  smo  smeru  i  već  razmišljam  o  skretanju  ka  Čvrsnici.  Trebalo  bi  da  stanemo  za  pola  sata  i  na navigaciji  markiramo  mesta  na  putu  ka  planini.  Mislim  da  se  nismo  vozili  celih  20  minuta  kada  nas  je  skoro  bez  najave  zalio  još  jedan  pljusak.  Oblaci  su  se  nekako  iznenada  dovukli  sa  nase  desne  strane.  Delovalo  nam  je  kao  da  nas  napuštaju,  ali  nam  je  samo  delovalo. U  roku  od  jednog  minuta  je  nastao  potop.  Krupne  kapi  su  se odbijale  od  asfalt  i  voda  je  počela  da  teče  putem.  Takodje  odjednom  smo  bili  jedini  koji  se  po  putu  kreću.  Svi  su  negde  naprasno  nestali.  A,  pa  nismo  ni  mi  baš  narodni  heroji,  te  na  sreću  i  radost  skrećemo  na  benzinsku  pumpu  koja  se  ukazala  pred  nama. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Da  ne  pravim  sada  dramaturgiju  oko  toga.  A  iskreno,  nisam  se  nesto  potresao  ni  na  licu  mesta.  Ostali  smo  na  pumpi  preko  sat  i  po.  Niski  oblaci  su  uzurbano  dolazili  sa  zapada  i  povremeno  otpuštali  svoj  teret.  Taman  procenim  da  bi  mogli  da  krenemo,  kad  eto  vodice  sa  neba.  Bilo  je  jasno  da  i  Čvrsnica  ispada  iz  kombinacije  i  samo  sam  čekao  priliku  da  se  put  malo  prosuši  jer  Mitas  nikako  ne  voli  mokar  asfalt.  Čuo  sam  se  sa  Goranom  i  dobio  ohrabrujucu  vest  da  se  nad  Livnom  razvedrilo  i  da  su  oblaci  otisli  upravo  ka nama,  ali  da  se  kiša  dovoljno  ispadala  i  nad  Livnom  pa  pretpostavljamo  da  više  nece.  Dakle,  i  Velež  i  Čvrsnica  ostaše  samo  neostvaren  plan,  al’  ne  žalim  dokle  god  postoji  šansa  za  drugi  pokušaj.  A  biće  toga.   

 

Nastavili  smo  prema  Livnu  i  jos  malo  pokisli,  tek  da  porastemo;  sa  višlje  visoravni  sišli  u  malo  nižu  i  stigli  u  Tomislavgrad.   Jedan  veseli  grad  u  Bosni  i  Hercegovini.  Sa  svake  bandere  su  nam  u  znak  dobrodošlice  mahale  crveno-bele  šahovnice.  Smeškam  se  pod  kacigom  pokvareno  i  pitam  moju  suvozačicu:

 

-          A  dje s'  me  ovo  dovela,  Ba?!

 

-          “Ma  *ebeš  zemlju  koja  Bosne  nema!“  -  odreagovala  je  momentalno

 

Konstatujem  veselo  da  su  Tomislavčani  okoreli  navijači   FK Crvena  Zvezda  i  odvajam  se  prema   Buškom  jezeru  jer  sam  ja  bivši  navijač  Partizana.  Pazi,  nije  ništa  problem.  Imam  dobre  prijatelje  Zvezdaše  koje  sam  upoznao  na  utakmicama  Reprezentacije.  Ne  propuštamo  novu  priliku  za  pauzu.    

 

 

 

Buško  jezero

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U  Livno  stižemo  za   narednih  20  minuta  i  posle  186  kilometra.  U  roku  od  minut  se  pojavljuje  Gogo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Brzom  brzinom  upadamo  u  smeštaj,  presvlačimo  se  i  provodimo  prijatno  veče  sa  Goranom  i  njegovom  suprugom  Marijanom.  

 

 

 

 

 

 

 

 

Ista  picerija  i  isti  sto  kao  i  pre  dve  godine  kada  smo  Boyze,  Gogo,  Leon  i  ja  pošli  iz  Livna  na  prvi  Enguro.  Leon  je  ovaj  put  bio  na  porodičnom  putovanju,  a  Boyze  je  od  nedavno  u  inostranstvu.  Veoma  su  nam  nedostajali  obojica,  ali  ne  može  sve  i  uvek  da  bude  po  našoj  volji.  Inače,  po  svemu  što  su  činili,  što  čine,  i što  će  činiti,  Gogo  i  Boyze  su  LEE  -  Livanjska  Enduro  Elita!

 

 

 

 

 

 

 

Imam  večeras  ličnog  šofera  pa  ne  moram  da  sipam  u  podočnjake.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sreda  je  veče,  sutra  je  radni  dan  i  Goran  neće  moći  sa  nama  na  vožnju.  Pomaže  mi  da  bolje  upravim  ka  Enguru.  Tek  sam  danas  napravio  značajno  približavanje.  Sutra  ću,  ako  Bog  da,  još  značajnije.  Neiskusan  sa  opcijama  za  dalje,  tražim  neki  trek,  ali  obavezno  u  KML-u.  Tako  je  prethodna  fotka  dobila  radni  naziv  -  *Knez  Mutimir  konvertuje GPX  u  KML  na  Whatsapp-u*.  Zapravo,  mi  smo  prešli  u  Pivnicu  i  pili  odlično  Livanjsko  pivo.  Goran  je  poslao  jednu  poruku  EJZ  ekipi  (Enduro  je  Zakon)  na  Whatsapp-u  i  mi  smo  i  dalje  pili  pivo.  Nismo  stigli  ni  do  pola  krigle  i,  opet  prebrzom  poštom,  stigli  su  trekovi  sa  Bendura2  i  Bendura5 .  Trek  Bendura2  vodi  preko  Dinare  i  Šatora.  Šta  reći,  a  ne  popiti  još  jedno  pivo  u  tu  čast.  Zahvaljujem  se  svim  EJZ-ovcima  i  Bendurašima  koji  su  bili  umešani  u  ovu  priču!  Nadam  se  da  će  biti  prilike  zajedno  da  izmeračimo   po  neko  Livanjsko  pivce.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Za  zapisnik:

 

Prešli  smo  186 kilometra  od  Nevesinja  do  Livna  bez  metra  off-a.  Kliks  na  asfaltu  sa  suvozačicom  i  stvarima  troši  5,6  a  mešano  sa  off-om  5,8  litara  beMzina.  Drugi  podatak  mi  je  mnogo  bitniji  i  prosto  nisam  mogao  da  verujem  da  razlika  skoro  ne  postoji. 

 

 

 

Obzirom  da  nema  fotki  iz  off-a,  evo  Ormarovog  videa.  Možda  nekoga  zainetresuje  Pločno.  Imajte  u  vidu  da  anfas  snimak  ne  dočarava  koliki  je  realni  nagib.

 

 

 

 

 

[Arakis 5958 Napisano Januar 10, 2017]

A šta to Anteku uporno curi iz motora?

[BusMan 2025 Napisano Januar 10, 2017]

Ne  pitaj  me  ništa  u  narednih  dva  dana  dobri  moj  Arakise  -  šljakam.

 

Ili  se  AnteK  preznojio,  ili  je  natočio  da  XT  ne  uspeva  sve  da  sagori.  Ili  je  oboje.  

 

 

 

PS.  Ne  curi  mu  ništa  nego  je  konstantan  veliki   uspon  pa  non-stop  proklizava  zadnji  točak  i  ostavlja  trag.  Snimak  vara  kao  da  je  ravno.

[renatopag 4 Napisano Januar 10, 2017]

Pozdrav Busman  , bio i ja sa Antom i Ormarom kad je ovo snimano i mogu ti reci sa suvozacem bi bilo malo zajebano se penjati na Plocno pogotovo po kisi.  Putopis

[el classico 6065 Napisano Januar 10, 2017]

Dobar onaj tool na clipu od ormara, imaš točne informacije glede rute, uspona, udaljenosti.

Informativno ma posve, koji je to tool??

 

Ormar je na ktm950adv

[Toreador 711 Napisano Januar 11, 2017]

Slike prirode su fenomenalne,steta zbog kise.Prodjemo tuda po sto puta a i ne obratimo paznju.

[BusMan 2025 Napisano Januar 12, 2017]

@ Renatopag - Nisi mi rekao da si i Ti tada išao na Plocno,  a svi su se složili da je dobro što Aida i ja nismo gore išli sami.

 

 

@ El Classico - Ne znam koja je kamera u pitanju, ali znam da nije GoPro, a ta kamera valjda

                          već ima taj alat.

                          Jeste, Ormar vozi 950adv.                   

 

 

@ Toreador -  Hvala!  U pravu si,  mnogo puta ne primetimo okruženje kroz koje prolazimo.  Češće pauze rešavaju taj problemčić.

[BusMan 2025 Napisano Januar 12, 2017]

Dinara,  Četvrtak  07.07.2016.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ne  mogu   u  dve  reči  da  definišem  to  Livanjsko  pivo.  Ukus  je  piva  definitivno,  pitko  je  bez  preterane  gorčine,  peni  dovoljno  da  pri  sipanju  do  vrha  krigle  bude  jedna  četvrtina  pene. Prijatno  hladi,  ali  nemaš  želju  da  ga  ispijaš  do  dna.  Posle  par  gutljaja  kao  da  te  opominje  -  hej,hej,  nismo  sami,  i  prijatelji  su  tu.  Poslušaš  ti,  vratiš  se  u  priču,  ali  ubrzo  bi  mogao  još  par  gutljaja.  Evo  sad  dok  ga  opisujem,  iznedri  se  odgovarajuća  reč  -  Meraklijsko.  Ne  dozvoljava  da  se  donosi  u  gajbama  i  nema  uz  njega  bančenja  praćenog  šund  muzikom.  Takvi  su  i  ljudi,  Livnjani,  ili  Livnjaci,  kako  ih  ko  naziva  -  odmereni  i  prijatni.  Medjutim,  danas  uočavam  još  nešto.  To  Livanjsko  pivo  malo  “kasni“  kao  vino.  Nije  ništa  preterano,  ali  “pridržava“  atmosferu  prethodne  večeri,  pa  nikako  da  krenemo  bar  jednom  pre  podneva. 

 

 

Već  sam  pisao  o  Livanjskom  polju  u  “Dje  s'  Ba“,   te  ne  bih  da  se  ponavljam.  Jedino  što  bih  ponovio  za  ovu  priliku  je  da  je  oivičeno  planinama  sa  severne  i  južne  strane, a  da  se  nalazi  na  730  metara  nadmorske  visine.

 

 

Dinara,  odnosno  Dinarski  planinski  sistem  se  pruža  celom  dužinom  polja  sa  južne  strane  i  prirodna  je  granica  Bosne  i  Hercegovine  sa  Hrvatskom.  Zapravo,  od  Slovenačkih  Alpa,  preko  Jelice,  Mučnja  i  Golijskih  planina,  pa  do  Šarskih  planina,  sve  je  to  Dinarid,  odn.  Dinarski  planinski  sistem.  Najviši  vrh  u  ovom  delu  je  Troglav  na  1913 m.n.v.

 

 

 

Trek  log  imamo,  pa  da  pokušamo. 

 

 

 

Samo  još  malo  da  pojasnim:  Kada  izadjete  iz  Livna,  i  putem  prema  Dinari  se  nadjete  na  sred  polja,  te  napravite  fotku  u  pravcu  ka  zapadu,  Dinara  je  sa  leve  strane,  a  sa  desne  strane  se  redjaju  planine  Tušnica,  Cincar,  Golija  i  skroz  na  zapadu  Šator  i  Staretina.  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kanal  uzdužno  preseca  polje  i  u  proleće  skuplja  vodu  sa  otopljenih  planina  i  odvodi  je  u  Buško  jezero. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U  momentu  kada  smo  krenuli,  temperatura  vazduha  je  bila  27  stepeni,  nebo  prošarano  lepim  belim  oblačcima  i  činilo  se  kao  da  nas  čeka  vrelo  letnje  popodne.  Nema  potrebe  oblačiti  jaknu.  Body  armor  je  prikladniji  za  ovu  priliku.  Medjutim,  na  samom  polasku  smo  osetili  hladnoću  koja  preti  prehladom.  Malo  se  oznojiš  u  mestu,  a  svež  planinski  vazduh  ti  izaziva  jezu  tokom  vožnje  bez  obzira  sto  je  leto.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U  polju  se  radi.  Polovina  je  zasejana,  a  sa  ostale  polovine  se  kosi  trava  i  balira  seno.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

...

[BusMan 2025 Napisano Januar 12, 2017]

Prolazimo  kroz  sela  Prolog,  Odžak,  Lištani  i  stižemo  u  Donje  Rujane  u  kojima  treba  da  skrenemo  sa  asfalta  i  makadamom  krenemo  uzbrdo  na  Dinaru.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U  Donjim  Rujanima  nas  zaustavlja  “Suvenir  na  stražarske  dane“. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Momentalno  mi  je  skočio  pritisak  i  obuzeo  neki  vilajet  praćen  slikama  sa  mogućim  ishodom.  Aloooo  breee!  Pa  to  je  bila  naša  sprava  -  vlasništvo  sviju  nas.  Sta će tu?!!  Zar  je  svest  toliko  bila  slaba?!

Nisam  Aidi  pokazao  moje  unutrašnje  stanje.  Ne  treba  joj  to.  Samo  sam   zamolio  radoznalog  curetka  da  sidje.  (klizava  je  kupola,  pa  da  se  ne  povredi)

 

 

 

Neka  ga,  neka  stoji  tu  kao  opomena  svima.

 

 

 

 

 

 

Izvinjavam  se,  nisam  hteo  o  tome,  a  ne  mogu  ni  da  ignorišem  slike  sa  tog  putovanja.  Da  makar  nisam  ufotkao.

 

 

U  nastavku  pod  utiskom  promašim  skretanje  ka  Dinari.  Završi  se  asfalt  i  naidjemo  na  makadam.  Hmm,  neću  ja  o  tome,  al’  hoće  slike. 

 

 

 

 

 

 

 

 

E,  a  da  vozim  ja  malo  žmureći,  možda  će  mi  biti  bolje? 

 

 

 

 

...

[BusMan 2025 Napisano Januar 12, 2017]

Huh,  dobro  je.  Ovo  mi  se  već  svidja. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nailazimo  na  ovu  tablu  i  tu  mi  deluje  nešto  poznato,  nešto  iz  neke  davne  priče.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ubrzo  se  pojavi  još  jedna  tabla  i  pretpostavim  da  su  odavde  članovi  grupe  “Duran Duran“. 

 

 

 

 

 

 

 

Par metara  iza  table  je  put  preko  livade  koji  vodi  do  prizemne  kuće  bez  fasade  u  samom  podnožju  Dinare.  Ima  nekih  200  metara  do  nje.  Videh  ljude  pred  kućom  i  bez  razloga,  nekako  automatski  skrenuh  na  taj  put.  Gledaju  nas  malo  začudjeno  i  čekaju  našu  reč.  Potrajalo  je  to  dok  smo  sišli  sa  Kliksa  i  skinuli  kacige. 

 

 

-          Bonžur  misje  Djurrron.  -  imitiram  franciski  izgovor  i  gledam  u  dva  sredovečna  muškarca  očekujući  odgovor.  (Prezime  Djuron  (fr. Durand)  je  zastupljeno  u  Francuskoj  kao  kod  nas  Petrović.  Čini  mi  se  kao  da  je  Napoleon  tu  nešto  doprineo  1808-me  kada  je  poslao  svoju  vojsku  u  pomoć  tada  opkoljenom  paši  Hadži-begu  Rizvanbegoviću.)

 

Niko  ništa  ne  zbori,  samo  me  gledaju   misleći  verovatno  -  evo  ga  još  jedan  gastarbajter  koji  se  folira  da  je  zaboravio  svoj  jezik.   A  gleda  me  i  Aida.  Ne  vredi,  moram  da  prekinem  tišinu.

 

 

-          Ima  li  ovde  neki  Đuran?!

 

-          “Taj  sam“  -  iskorači  Nikola,  pruža  mi  ruku,  predstavlja  se  i  pita  kojim  dobrom.

 

-          Ma  malo  smo  zalutali,  pa  ako  znate  kuda  bismo  mogli  na  Dinaru?  

 

 

I  tako  je  krenula  priča.  Za  to  vreme,  drugi  muškarac,  osim  sto  nas  gleda,  radi  jedan  delikatan  posao  i  ne  prilazi  da  se  pozdravi.   Vala  i  ne  treba.  Inače,  ime  mu  je  Stipo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Bilo  nam  je  zanimljivo,  a  u  isto  vreme  zastrašujuće  na  koji  način  Stipo  izmešta  pčele.  Očigledno  je  bilo  da  je  za  njega  to  rutinski  posao  i  da  je  u  velikoj  ljubavi  sa  pčelama.   Kuća  je  Nikolina,  ali  on  tu  ne  živi.  Bolje  rečeno  -  još  ne  živi.  Morao  je  silom  prilika  da  napusti  svoje  rodno  mesto,  a  nepunih  petnast  minuta  pre  nas  su  stigli.  Zatekli  su  na  vratima  roj  pčela,  i  Stipo  to  sada  rešava.  Njih  dvojica  su  drugari  od  rodjenja.  Neprilike  su  ih  rastavile,  ali  Stipo  svim  snagama  pomaže  Nikoli  da  obnovi  ognjište,  a  Nikola  ne  može  da  dočeka  dan  kada  će  ponovo  biti  svoj  na  svome,  tu  gde  je rodjen.  Pored  njih  dvojice,  tu  su  Stipina  supruga  i  Nikolin  sin.  Obzirom  da  smo  tu  gde  smo  i  da  je  napolju  sve  toplije,  Nikola  nas  poziva  u  kuću  na  osveženje,  a  Stipo  savetuje  da  se  ne  bojimo  pčela.  Samo  polako  i  bez  naglih  pokreta.  Veoma  je  zanimljivo  iskustvo  kada  prolaziš  kroz  roj  pčela  praveći  se  da  se  ne  plašiš  i  suzdržavajući  se  da  ne  mašeš  rukama  kada  ti  par  komada  slete  na  lice.  Al'  uspesmo! 

  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U  kući  je  bilo  osetno  prijatnije  i  proveli  smo  sa  njima   tri  sata  slušajući  zanimljive  priče.  Da  ne  ulazim  u  detalje,  već  samo  da  izvučem  neki  zaključak:  Stipo  je  Hrvat  i  sa  ponosom  to  ističe,  kao  i  svoju  versku  opredeljenost.  Nikola  je  Srbin  i  takodje  se  kategorično  predstavlja,  kako  po  nacionalnosti,  tako  i  po  veri.   Kada  kažem  -  sa  ponosom  i  kategorično,  to  znači   da  je  po  nekada  previše  uočljivo,  ili  čak  suvišno.  Kao  kada  bi  dok  se  upoznaješ  sa  nekim,  osim  svog  imena  dodao  svoju  nacionalnu  i  versku  pripadnost  (da  se  zna!),  a  pri  tom  si  svestan  da  sagovorniku  to  uopšte  nije  bitno  (ili  možda  i  nisi  svestan,  al’  nema  veze).  Isprva  mi  nije  bilo  jasno  zbog  čega  se  to  toliko  forsira,  a  onda  mi  je  čak  postalo  simpatično  .  Njih  dvojica,  Stipo  i  Nikola,  Hrvat  i  Srbin,  hoće  zapravo  da  mi  kažu  da  su  oni  nerazdvojni  prijatelji.  Da  su  patili  kada  su  se  razdvojili  i  da  im  je  najbolje  kada  su  zajedno.   Tri  sata  mi  je  bilo  nedovoljno  da  ih  slušam.  Ali,  pošto  mi  je  Aida  osvetlala  obraz  i  sa  njima  cimnula  po  neku  rakijicu,  pomislih  da  bi  bilo  pametno  da  mi  krenemo  na  Dinaru  dok  je  još  dana.  Svesrdno  se  zahvaljujemo  na  gostoprimstvu,  a  Nikola  dodaje  da  obavezno  dodjemo  02.08.  na  Ilindan.  Tada  ćemo  tek  osetiti  duh  Bosne  pod  Dinarom.  Eh,  da  je  više  odmora,  ali  imaću  to  u  vidu  za  neku  narednu  priliku.  

 

 

 

 

...

[BusMan 2025 Napisano Januar 12, 2017]

Vraćamo   se  u  Donje  Rujane  i  kod  repetitora  skrećemo  ka  planini.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Do  repetitora  ima  nekih  500  metara.  Naišli  smo  na  5-6  dubljih  bara  preko  cele  širine  puta,  ali  smo  ih  lako  pregazili  zbog  dobre  utabanosti.  Posle  repetitora  put  kreće  naglo  uzbrdo  sa  mnoštvom  krivina  i  veoma  rasteresitom  podlogom.  Dakle,  naidješ  na  krivinu  posle  koje  kreće  ubedljivi  pravolinijski  uspon  u  dužini  od  pedesetak  metara,  a  uspon  se  na  svom  kraju  završi  opet  krivinom.  Nakon  toga  sledi  zaravan  od  pedesetak metara,  pa  opet  krivina  i  rastresiti  uspon  prošaran  vododerinama  i  kamenjem  razne  granulacije. 

 

 

 

Zaustavili  smo  se  na  ovoj  zaravni  nakon  7-8  takvih  uspona.  Imali  smo  lep   pogled  na  polje  i  planinu  Cincar  (2006 m.n.v.)  sa  druge  strane.  Po  običaju,  kako  sidjemo  sa  Kliksa,  Aida  vadi  telefon  da  prenese  direktne  utiske.  Često  pod  utiscima  ne  stize  ni  kacigu  da  skine.

 

 

 

 

 

 

 

 

Na  početku  penjanja,  prvih  2-3  uspona  smo  prosli  rutinski,  dok  je  svaki  sledeći  postajao  sve  zahtevniji,  i  svaki  je  najavljivao  da  će  naredni  biti  gori.  Na  Benduru2  (vezano  baš  za  ovaj  deo  puta)  se  izrodila  krilatica:  “A  little  macadam  –  no  problem“.  Kada  gledaš  fotografije,  a  i  video,  uopšte  ne  možeš  da  pretpostaviš  o  kolikom  se  nagibu  radi  jer  nedostaje  treća  dimenzija.  Ono  što  je  meni  “uz  nos“,  na  fotografiji  je  dibidus  ravno.  Jedino  je  moguće  dočarati  uspon  ako  fotograf  zauzme  poziciju  bočno  od  nagiba  i  da  se  odalji  30-50  metara  kako  bi  uhvatio  sto  veći  kadar.  U  mnogo  situacija  je  to  tesko  izvesti  zbog  konfiguracije  trena,  pa  svi  većinom  fotkamo  ono  što  je  ispred  nas,  a  tu  i  grešimo.   

 

U  momentu  kada  smo  napravili  ovu  pauzu,  bilo  je  tačno  16h.  Trek  koji  smo  dobili  je  sadržao  oko  200  kilometara  delom  preko  Dinare,  zatim  penjanje  na  Šator,  i  povratak  u  Livno  sa  oko  35  kilometara  asfalta.  To  znači  da  imamo  oko  160  kilometara  off-a.  Ma  da,  paz'  da  ne  stignemo  do  mraka.  Ipak,  bez  obzira  na  tu  konstataciju,   nastavljamo  mi  dalje,  makar  da  prošvrljamo  malo  po  Dinari.  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Izborili  smo  se  sa  narednih  5-6  uspona,  a  onda  sam  počeo  da  stajem  pre  sledećeg,  ili  nakon  nekog  kojeg  smo  prošli.  Prosto  sam  osećao  da  ću  žaliti  ako  odem  i  ne  ufotkam,  pa  makar  nekome  delovalo  i  ravno.  Ja  znam  da  sam  “rokao“  i  znam  da  sam  osećao  svaki  Kliksov  obrtaj,  i  znam  da  smo  imali  veliko  poverenje  jedan  u  drugog. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Naredni  uspon  je  bio  skroz  prihvatljiv.  Jedino  što  mu  je  ovo  na  slici  samo  jedna  polovina.  Sa  njegovog  početka  sam  video  priliku  odakle  bi  koliko-toliko  mogao  da  zauzmem  dobru  poziciju  za  fotkanje.  Dakle,  naredne  fotke  su  veoma  skupe  -  sidji,  odšetaj,  ufotkaj,  vrati  se,  izvezi  deonicu,  pa  onda  sidji,  odšetaj,  ufotkaj…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zatim  jedan  anfas  uspon  bez  silaska.  Ravno, jel' da?  Aj'  samnom  sledeći  put... !

 

 

 

 

 

 

 

 

I  onda  više   nije  bilo  mogućnosti  da  se  ufotka  sa  strane.  Nisko  drveće  i  šiblje  je  tik  pored  puta  i  sve  što  možeš  je  da  zategneš  ručicu  gasa.  Eventualno  da  pokušaš  da  eskiviraš  neki  veći  kamen,  ali  često  ni  to  nije  bilo  moguće.  Blago  pipanje  kvačila  pomaže  da  smiriš  proklizavanje  zadnjeg  točka (na  novijim  motorima  postoji  opcija  da  stisneš  dugme  traction control,  a  ja  više  volim  život  uživo),  ali  moraš  i  da  ga  pustiš  ako  želiš  da  isteraš  uspon.  A  želiš.  Ta  neprestana  igra  sa  polugom  kvačila  izaziva  bol  u  prstima  i  mišićima  leve  podlaktice.  Opet  tera  Kliks  kao  na  Zelengori.  Naglašava  da  je  on  ovde  svoj  na  svome  i  da  svaki  eventualni  neuspeh  zavisi  isključivo  od  mene.  Aida  se  prosto  srodila  sa  situacijom  i  sada  imam  osećaj  da  gleda  mojim  očima.  Pokreti  tela  su  nam  sinhronizovani  i  nijednog  trenutka  nema  kontra  balansa.  Obuzima  me  milina  praćena  leptirićima  u  stomaku  dok  se  kretanje  moćno  dešava.  Kao  pobeda  koja  u  gramatičkom  smislu  nije  svršen  čin,  nego  traje,  traje,  i  traje...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Posle  tog  trajanja  od  ne  znam  koliko  uspona  (totalno  sam  se  uživeo  u  situaciju),  dobismo  na  poklon  još  jednu  zaravan.

 

 

 

 

...

[el classico 6065 Napisano Januar 12, 2017]

Leptirići u stomaku....

[BusMan 2025 Napisano Januar 12, 2017]

Kliksu  je  počeo  da  vrti  ventilator  i  bilo  je  vreme  da  ga  malo  odmorim.  Aidi  je  malo  skočio  adrenalinčić,  pa  mi  saopštava  da  posle  ove  naše  vožnje  ima  jedan  veoma  bitan  intervju  na  poslu  za  koji  je  već  odabrala  garderobu  i  kompletan  stajling,  a  to  podrazumeva  da  ne  bi  bilo  prihvatljivo  da  ima  neku  modricu  na  nogama   iznad  kolena;  ako  je  razumete.  Bezrezervno  prihvatam  sugestiju!  Medjutim,  puk'o  je  i  mene  adrenalinčić;  ako  me  razumete.  Čuj  Mala,  sedaj  -  merak  nema  cenu!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Juhuuuuuuu!  Pa  ovo  je  doživljaj!  Mislim,  ima  ovoga  i  u  Libero-lendu,  i  u  Kepojebinama,  ali  priznajem  da  je  ovde,  ako  nista  drugo,  onda  bar  drugačije.  Ovde  to  dugo  traje.  Uzgred  da  podsetim,  Aidi  su  ova  četiri  dan  prvo  iskustvo  u  životu  sa  vožnjom  van  asfalta. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nagradjeni  smo  sa  još  jednim  odmorištem  i  koristim  priliku  za  Enduro  hedonizam.

 

 

 

 

 

 

 

Po  treku  smo  prošli  dve  trećine  puta  do  izlaska  na  neki  vrh,  odnosno  iz  ove  situacije.  Posle  toga  se  nastavlja  makadam  po  dinarskoj  visoravni  i  nema  ovoliko  zahtevnih  uspona.  Nakon  toga  treba  sići  sa  Dinare.  Medjutim,  još  uvek  smo  mi  na  nekom  početku  i  realno  ne  možemo  se  vratiti  u  neko  pristojno  vreme  do  Livna.  Imam  već  dogovor  sa  Goranom,  a  imam  i  Aidinu  sugestiju  u  vezi  intervjua.  U ovako  retko  dobrim  prilikama  mi  egoizma  ne  nedostaje,  al'  ima  ona  stara  izreka:  “Stani  kad  je  najsladje.“

 

 

E sad,  ako  uzmemo  u  obzir  da  je  do  sada  bio  samo  uspon,  povratak  podrazumeva  konstantnu  vožnju  niz  brdo.  Često  se  od  enduraša  može  čuti  da  je  po  zahtevnom  terenu  lakše  voziti  uz  brdo,  nego  niz,  tako  da  je  zadovoljen  i  moj  egoizam,  i  Aidina  sugestija,  a  i  ispoštovali smo  dogovor  sa  Goranom.  Kod  jednocilindraša  imate  odlično  usporenje  agregatom,  ali  je  na  ovakvim  nizbrdicama  nemoguće  izostaviti  zadnju  kočnicu.  Nije  samo  u  pitanju  ostar  nagib  već  i  rastresita  podloga  pri  čemu  zadnji  točak   povremeno  blokira  i  kada  ne  pipaš  kočnicu,  pa  ga  u  sledećem  momentu  inercija  malo  pogura  što  se  odrazi  na  kratko  zatezanje  i  otpuštanje  lanca.  U  delovima  gde  se  desi  i  kosi  nagib  sa  strane,  sve  to  izgleda  malo  dramatično  i  imaš  osećaj  kao  da  ubrzavaš  a  tebi  zapravo  treba  usporenje.  O  pipkanju  prednje  kočnice  nema  govora  jer  automatski  sledi  smicanje  pa  ti  ostaje  jedino  da  se  pomogneš  zadnjom.  Kao  što  je  trajalo  penjanje,  sada  dugo  traje  i  silazak  pa  je  došlo  do  pregrevanja  kočione  tečnosti.  Tada  izgubiš  funkciju  zadnje  (samo  propadne  pedala),  a  prednju  i  dalje  ne  smeš  da  pipneš.  Desilo  se  to  srećom  baš  pred  jedno  odmorište,  tako  da  smo  imali  pauzu  i  pri  silasku.  Realno,  ako  baš  ne  možeš  da  se  zaustaviš,  postoji  i  opcija  gašenja  agregata  što  dovodi  do  totalne  blokade  zadnjeg  točka  kada  je  menjač  u  brzini,  pa  ćes  sigurno  jednom  stati,  jel’.  A,  ako  je  baš-baš  kritična  situacija,  onda  biraš  najmekše  drvo.  Nije  se  kod  Dalmatinaca  slučajno  izrodila  krilatica  -  “Enduro  Je  Zakon”  (EJZ).

 

 

 

 

Ima  i  na  Dinari  divljih  jagodica,  a  ne  bismo  saznali  da  nismo  hladili  zadnju  kočnicu.

 

 

 

 

 

 

 

 

Iz  Donjih  Rujana  asfaltom  prema  Livnu  sa  pogledom  na  Kamešnicu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Crna  limuzina  je  došla  po  nas  u  tačno  dogovoreno  vreme.  Aida  nije  videla  izvor  reke  Bistrice,  pa  Goran  predlaže  šetnju  do  Bašajkovca  (brdo  ispod  kojeg  reka  izvire). 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

I  tako...  “Još  jedan  prodje  dan...“,  uz  Livanjsko  pivce  na  kraju.