Karika koja nedostaje

[lalajko 2020 Napisano Septembar 3, 2016]

Mnogo puta sam do sada bio u Kucajskim planinama. naravno, nadam se da cu jos puno puta ici. Ogromno prostranstvo isarano (manje vise) dobrim makadamskim putevima koji vijugaju kroz mracne sume, kroz mir, tisinu i neodoljive mirise prirode. Nekad su to vazduh koji mirise na bukove sume, nekad vlazan vazduh koji nosi kiselkasti miris korova koji skoro izbija na put. Nekad vozite kilometrima kroz topao vazduh pa iznenada uletite u prostor kao ohladjen friziderom. Vrlo cesto pri tom primetite kako neka senka iznenada sa puta smugne u sumu ne cekajuci na bliski susret sa vama i vasim motorom...

 

Vec tri godine nisam bio ovde. Ponekad je jako tesko naci drustvo za planinu, ja ne mogu bas sa svakim, a ljudi sa kojima volim da idem su vecinom zauzeti ili moraju da nose tetki lek, kad se pomenu vukovi Jedna mala ispravka teksta koju sam ucinio u Nemovom tekstu dovela je do diskusije u kojoj sam mu ponudio da ga provedem kroz ovaj prostor, i on je zacudo pristao!

 

Posto imam kucu u Cupriji, a to je na domak Kucajskih planina, koristim priliku da skoknem i sredim dvoriste, pokosim travu, pokupim pristiglu postu, odem negde na kupanje... Pakujem se dosta brzo, kamp oprema mi je najvaznija, jer sam sa Nemom dogovorio da budemo u planini 2-3 dana. Montiram alu kofere na motor i krecem. Put prema Cupriji nema niceg specijalnog, ovog puta se odlucujem za varijantu preko Kragujevca, jer je najbrza i pored toga sto je nesto duza od varijante na Markovac. U Kragujevcu punim rezervoar do vrha.

 

 

Potom, kako se to kaze, pun gas ka Batocini, nezavrsenim poluatoputem. I pored tih epiteta u Batocinu se stize dosta brzo, potom u Jagodinu i eto me u Cupriji. Cela subota protice u pomenutim aktivnostima, tako da sam uvece bio prilicno umoran.

 

Sutra dan, u nedelju sam vec planirao neku voznjcu, da prekratim vreme. Zato je poziv mojih poznanika iz detinjstava, Branke i Nese, da dodjem kod njih u Resavicu na rucak dobro dosao. Sa motora skidam kamp opremu i krecem u Resavicu jednim od tri puta, preko Bigrenice. Sem sto je najkraci, dugo nisam ni prolazio njim jer obicno idem preko Senjskog rudnika. Reci da je put slabo opterecen nije nista, jer do pred Resavicu nisam susreo ni jedan automobil.

 

 

 

 

Sva sela do Resavice imaju jednu zajednicku crtu - puno napustenih kuca zaraslih u korov i podivljalo voce, i puno velelepnih gradjevina napravljenih gastarbajterskim novcem. Zgrada u kojoj zive Branka i Nesa je u samom centru Resavice, u rudarskoj koloniji. I sam sam ziveo nekada u jednoj takvoj koloniji, ali u mestu Veliki Crljeni kod Lazarevca. Resavica je kako lepo kaze Brankin sin, jedno od poslednjih oaza onog romanticnog socijalizna, ne bih bas rekao komunizma, ali je blizu Ovde se zivi neverovatno polako, smireno i spokojno. Mozda zato sto  veliki procenat stanovnistva cine penzioneri. Kao i nekad u Velikim Crljenima, ovde je divno biti dete, ali i roditelj. Sve ulice u naselju, a i sve zgrade i dvorista su oivicene gustom zivicom kroz koju postoje prolazi koje samo deca znaju. Ipak mozete biti mirni, ako pustite dete na igranje, nece biti daleko. Sem toga, sve zgrade imaju svoja mala dvorista u kojima je na zgodnom, senovitom mestu postavljen sto sa klupama za vecernje pijuckanje kafe.

 

 

 

 

Plate ovde nisu bas velike, ali nisu ni male. Ipak, to je relativna stvar jer je ovde zivot prilicno jeftin. Cela Resavica je pokrivena besplatnim Wi-Fi signalom, grejanje je reda oko 500 dinara mesecno, voda je takodje besplatna. Mesto je izolovano od spoljnih uticaja, kako dobrih, tako i losih. Nije poznato da neko koristi bilo kakve droge, primetio sam i da je muzika koja se ponekad negde cula, tradicionalna. Klasican rok ili klasicni narodnjaci, nista turbo, acid, rejv i slicne novotarije. U jednom trenutku morao sam da skoknem do motora i u povratku sretnem nekog klinca sa gitarom, od  mozda 15-tak godina. Decko prodje pored mene i rece mi "Dobro vece!" Ej ljudi, momak mi je rekao Dobro vece! Ne pamtim kada mi se to dogodilo!

 

 

Branka je zacas spremila meze, a narocito me odusevila ova salata od vrganja sa belim lukom. Neverovatno je kako ide uz ostalo sa slike...

 

I Branka i Nesa su radni vek proveli ovde u Resavici radeci za rudnik. Sada su penzioneri i uzivaju u mirnom resavickom zivotu. To za Nesu, strastvenog pcelara podrazumeva par pcelinjaka u okolini. Jedan mu je bas nadomak zgrade i okrenut je ka putu kojim se od benzinske pumpe na izlasku iz mesta ide ka Valkaluciju i ostatku Kucaja.

 

 

Naravno, u duhu romanticnog socijalizma, ovo parcence zemlje Nesa koristi vec godinamai prakticno je u njegovom vlasnistvu. I okolno zemljiste je na slican nacin podeljeno izmedju stanara obliznjih zgrada i koristi se na razne nacine  - pcelinjaci, vikendice, baste ili mesta za pecenje rakije na jesen. Ili jednostavno da promenite mesto ispijanja kafe.

 

Drugi Nesin pcelinjak se nalazi nesto iznad Resavice, u mesu koje se zove Bare. Posto je u jeku zimsko prihranjivanje pcela, Nesa kombijem vozi sirup na pcelinjak, pa mu ovog puta i Branka i ja pravimo drustvo.

 

 

Jedno od bogatstava Resavice je sto Kucajske planine pocinju na nekoliko stotina metara iznad centra, sto stanovnistvo koristi za setnje i izlete. I evo nas na vrhu...

 

 

Ako ne prepoznajete kamenjar u pozadini, skroz desno, najvisi vrh je Beljanica, a krs u sredini je Sokolica, iznad vodopada Veliki Buk, ili kako se to zove Lisine.

 

Stizemo i do kraja asfalta, ali Nesa ide dalje. Nekada je ovde bilo nekoliko pojila za stoku koja se cuvala na ovim livadama, ali je danas ostalo samo jedno. 

 

 

 

Stigli smo do mesta gde se put grana - levo pocinje spust ka Resavskoj pecini, put koji nije nikada zavrsen do same pecine, i desno put kojim se silazi u kanjon Klocanice. Zatim se vracamo nazad do mesta koje je najblize Nesinom pcelinjaku. Dok se on bavi prihranom, Branka i ja smo prosetali koju stotinu metara dalje na mesto odakle se pruzaju vidici na sve strane. Put ide pretezno grebenom brda koje je prirodna granica izmedju teritorije naselja Makviste i Bare. I Bare su nekad bili rudarska kolonija, kao i Resavica. Evo kako je mesto izgledalo 1930-te godine...

 

 

Mesto je imalo zgradu lokalne samouprave, skolu, prodavnice, kafane, cak i fudbalski stadion i hotel! A danas, priblizno isti taj predeo:

 

 

Jedina zgrada koja se danas moze videti je skola.

 

 

Sve ostalo je progutala suma, cak i temelje, bas nicega nema, kao da nikad nije postojalo! Put kojim se nekad iz Bara islo do Resavice, uzbrdo od skole:

 

 

Nesa je tu rodjen, tu je i u skolu isao. Kaze da je ovom ulicom, pored svake jabuke bila klupa za odmor. Branka i ja stizemo skoro na vrh obliznjeg brda odakle puca pogled zaista na sve strane. Recimo ka Gornjackim planinama...

 

 

 

Kada ovca dozivi bliski susret sa vukom, obicno ostane samo ovo:

 

 

Vracamo se do Nese i polako se spustamo ka gradu. Na samoj periferiji Resavice, opusteno drustvance pece prase, bukvalno na kolovozu...

 

 

Vece se vec spustilo, i to prilicno hladno vece. Oprastam se sa mojim domacinima i preko Senjskog rudnika lagano stizem u vrelu Cupriju.

 

 

U Cupriji provodim vece sa jednim jakim clanom BJB BMW sekcije.

 

[lalajko 2020 Napisano Septembar 3, 2016]

Da li od jake kafe koju sam relativno kasno popio u Resavici, da li zbog uzbudjenja, ili zbog vrucine, tek nisam mogao dugo da zaspim. Mozda tek posle 3. U medjuvremenu sam sa Nemom dogovorio sastanak u centru Cuprije, oko 10 sati, jer oni stizu iz Krusevca gde su prenocili. Ustajem oko 8, pakujem se, i smestam se na mesto sastanka.

 

 

Ubrzo, iz pravca autoputa zacula se grmljavina i minut kasnije...

 

 

Pavle (Nemo) sa svojim KTM 1290 Super Adventure (jedva napisah) i Marjan na BMW R1200GS. Sedamo u kafic na centralnom cuprijskom trgu da se ispricamo i dogovorimo sta i kako. Potom idemo do obliznje prodavnice da se snabdemo potrepstinama za boravak u planini (citaj rostilj i suhomesnati proizvodi). Savet: nikada, nikada ne drzite paradajz u top-kejsu.

 

Pavle me obavestava da se vracaju sa enduro druzenja u Crnoj Gori i da na zalost ne mogu da ostano tri dana kako smo dogovorili jer Marjan mora sutra dan (Utorak) da budeu Ljubljani. 

 

Vrlo brzo smo, opet preko Senjskog rudnika u Strmostenu. Putem sam kalkulisao koje relacije mozemo da obidjemo po Kucaju i sta od onih lepota da izbacim (nadam se da ostanu za drugi put). Nameravao sam da ih vodim u jedan monstruozni krug za ceo dan, duzine oko 130km. Ali nista od toga, zato ostaje manji krug za danas, a sutra... videcemo.

 

Prvo stajanje kod prodavnice na ulazu u selo, na 'ladno pivo i CocaColu (ja). Razgovor nije ljudiski ni poceo, kad stize Boban iz Cacka. Obzirom da su ostali otkazali, kompletni smo. Nemo demonstrira svoje prakticno oblacenje za put - zacas je spreman da se rashladi.

 

 

Tu je i jedan lokalni ljubitelj enduro motocikala koji greskom seda na Bobanov Kawasaki.

 

 

Odatle nas samo par kilometara deli od mog prijatelja Race i njegovog ranca.

 

 

 

 

Razgovor uz rakijicu kod Race moze da traje do u noc, zato ih pozurujem da krenemo i odradimo ovaj mini kucajski krug. Od Strmostena idemo pored Lisina u kanjon Resave. Vidim da je deo oko skretanja za Klocanicu prilicno izmenjen izgradnjom mini centrale... Do pocetka samog kanjona ima desetak kilometara. To je takozvani Sklop, kako mestani zovu ovaj poznati deo kod mosta.

 

 

To je ujedno i najspektakularniji deo kanjona, okolo su litice oko 200m visine. Na samom mostu Marjan me obavestava da njemu nije do voznje, da mu je off-road-apreko glave i da se vraca nazad ka Strmostenu. Pokusao sam da ga ubedim, ali je bio cvrst u nameri. Celo putovanje mi se srusilo, ostaju mi samo Pavle i Boban.

 

A i najlepsi deo kruga Izlazom iz kanjona, pogled se siri.

 

 

Relativno dobrim putem stizemo do poznate benzinske pumpe, a potom do krsta u Vinatovaci.

 

 

Rostilj koji je godinama nekako stojao napuknut se konacno srusio...

 

 

Izuzev toga, stara dobra Vinatovaca, park prirode I kategorije, izgleda isto. Sjajno mesto za kampovanje, sa letnjikovcem, klupama, nadam se opet rostiljem i vodom u izobilju. Odavde se grana put - jedan odlazi ka kanjonu Krnje jele i dalje ka Zlotu, drugi, kojim mi idemo u centar Kucaja, preko Klencusa i Face. Od Vinatovace pocinje uspon na Klencus i tu uocavam bitne promene zajednicke na svim kucajskim putevima. Masovno se sece suma i izvozi drvo. Celi delovi planine, nekada u gustoj mracnoj sumi su sada samo sa sibljem.  Moram da kazem da je ogroman deo sume, skroz do Valkalucija, najlepsi deo planine, vracen u vlasnistvo  Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Na zalost, Crkva zeli novac sad i odmah, price o nekom vecnom blazenstvu, Raju i drugim zivotom ih izgleda previse ne zanimaju, novac je potreban sad i odmah. Zato je suma data privatniku za secu, a 50% novca ide crkvi. Zato ce planina uskoro ostati gola a mi bez mesta za uzivanje i kiseonika. Prethodni vlasnik, Srbijasume je vodio racuna o tome kako se sece drvo, pisao sam ranije o tome. Oni su sekli svako drugo drvo, pa kad preostalo drvece proizvede mlade izdanke iz zireva, sece se ostatak. Tako se obezbedjuje podmladjivanje sume. Crkva sece odmah, 100%. Necu dalje da komentarisem.

 

Ipak moram jos nesto - posledica ovog izvlacenja drva je da su putevi razrovani i u mnogo losijem stanju nego pre tri godine. Ima dosta velikih bara, blata do duse i dalje nema, ima krupnog kamenja i delova koje je neko pokusao da popravi i nasuo opet krupnim kamenom. Uglavnom, mora da se obrati dosta paznje na putanju kojom se ide.

 

Imali smo i ovakvu scenu

 

 

Ali zajdednickim snagama smo resili problem.

 

Na vrhu Klencusa, levo od puta u nasem smeru, oduvek se nalazio sto sa klupama. Do duse, ranije je bio u gustoj sumi, sad se vec vidi nebo...

 

 

Zgodno mesto za predah posle uspona. Na zalost, nisam poneo opremu za kuvanje kafe, a prijalo bi.

 

 

 

Odavde pocinje spust ka kanjonu Klocanice (ili Suvaje, zavisi na koji deo gledate ) Kilometrima vozite ovakvim predelima:

 

 

 

Negde od polovine spusta, koji je zacudo u boljem stanju nego ranije, na levu kolotecinu se izliva potocic, pa prakticno vozite nizvodno. Bar ja, jer iz nekog meni nepoznatog razloga, obicno vozim levom polovinom puta. Na srecu, ne puno dugo, jer prilaskom kanjonu vec nailazimo na prve vikendice (koje takodje nisu bile ovde pre tri godine).

 

 

 

 

Sam kanjon Klocanice je oko 8km dug i na najuzim mestima nema vise od nekoliko metara sirine u koju su smesteni i put i reka. Povremeno nailazite na znakove civilizacije.

 

 

 

Po prolasku kanjona, vodim goste ka kompleksu Lisine, Boban odlazi da pronadje Marjana Ovde vec mnogi znaju kako je i sta moze da se vidi, pa ipak...

 

Vodopad Veliki buk, narocito atraktivan u period april-maj:

 

 

Restoran u pecini:

 

 

Cuvena vodenica:

 

 

I jos mnogo toga. Naravno da nije bilo pomena o setnji uzbrdo do izvora reke...

 

 

 

Smestamo se za sto, dolaze i Marjan i Boban.

 

 

Saznajem da sam jedini ne-rosijevac u drustvu pa krece burna rasprava iz koje saznajem da sagovornici nisu upoznati sa mnogo pikantnih detalje iz Njegove biografije, pa koristim priliku da ih informisem (znate vec, gume, elektronika, ugovori, zid...). Vidim da je i njima, kao i na forumu, balvan u oku Lorenco, za Markeza su skoro pa ravnodusni, priznajuci ipak (nevoljno) da je mali genijalac. 

 

Boban koristi priliku da Pavla i Marjana ubedi (sto nije bilo tesko obzirom na uslove) da ne spavaju u satorima vec u cvrsom smestaju kojeg ima trenutno dosta slobodnog, obzirom da je ponedeljkak. Tako da mi je i taj deo price i planova propao. Ipak, tvrdoglav kakav jesam, a zeljan kampovanja istrajao sam u tome i jedini postavio sator.

 

 

Jos nikad nisam ovde spavao sam, pa sam pomalo sa zebnom cekao noc. Zna tu nocu sto sta da suska i protrcava, a mrak je kao u rogu. Vreme do potpunog mraka iskoristili smo za veceru.

 

 

 

 

[lalajko 2020 Napisano Septembar 3, 2016]

Noc.

 

Crna, da ne moze biti crnja. Saputnici odlaze u cvrst smestaj, Raca i ja jos neko vreme sedimo za stomom sa poslednje slike i prepricavamo dogadjaje iz poslenje tri godine. Zrikavci uveliki pevaju svoje monotone pesme, tisinu remeti samo neki prokleti gasni top postavljen u sumu da rasteruje divlje zivotinje. Svaki minut odjekne gromoglasna eksplozija. Mozda su bili u pravi za smestaj...

 

U neko doba Raca se povlaci u kucicu na spavanje, pratim zar sa njegove cigare dok odlazi. Ostajem zaista sam.

 

Poznati zvuk otvaranja rajsferslusa na ulazu satora, ovog puta para usi. Smestam se u sator i nista mi nije po volji. Vrecu ne mogu da raskopcam, svaki cas obaram svetiljku, a ako je zakacim za "plafon" udaram je ledjima i glavom. Odprilike sam u satoru kao slon u staklarskoj radnji. Podloga je uska i spadam sa nje, u vrecu ne uspevam da se uvucem, pa se samo pokrivam sa delom koji sam raskopcao. Ali najgore od svega je sto mi je jastuk mali. Pokusavam da jaknu poturim ispod glave, pa na nju jastuk, ali je jakna "klizava" i migolji se, odmice se od glave. Toliko se vrpoljim da sam zaboravio da sam sam u planini i da mozda napolju prolazi... kojesta.

 

Top uporno radi svoj posao, ali zakljucujem da je u pravcu Lisina, tako da ga i ovi iz cvrstog smestaja sigurno cuju. Ujutro sasnajem da su oni imali problema sa komarcima, dok kod mene nije bilo ni jednog. Vala u satoru i nije bilo vise mesta...

 

 

U neko doba pocinje sova iz komsiluka sa onim uuuu u u uuuuu. Bas tim redosledom. Poznato je da je u "Leptirici" sova bila znak da stize gos'n Savanovic. Osluskujem pazljivo, ali odustajem, jer svi znamo da ga ne bih ni cuo  Uteha mi je Racin pas koji laje samo kad ima zasto da laje. 

 

Posle par sati okretanja i prevrtanja pocinju da me bole rebra i grudni kos. Pokusavam da nadjem polozaj u kome bih bar mogao da zadremam. Cvrsto sam resio da u buduce ne kampujem u satoru za dve osobe i sa ovim glupim podlogama. Mastam o mom satoru za tri osobe koji je ostao kod kuce, i madracu 130cm sirine na naduvavanje... Glumim klinca ovde.

 

Posle jos dva sata prestaje da me boli grudni kos, ali moram napolje iz satora. Palim svetiljku i odkopcavam ulaz. Ceo sator je mokar, napolju nema vise od 6-7 stepeni. Naravno, sve mi curi na glavu i majicu. Svetiljka ne osvetljava nista, kao da je nema, svud je najcrnji mrak. Obavih sta treba, uz lajanje dzukca, pa trk nazad u sator. Onako mokar jos se teze pakujem, a jastuk me unistava. Vise ne razmisjlam ni o vukovima, ni o medvedima, ni o divljim svinjama, ni o vampirima, vilama (u koje lokalno stanovnistvo najiskrenije veruje) i konacno... zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz.

[lalajko 2020 Napisano Septembar 3, 2016]

Kako se to kaze, svanulo je divno kucajsko jutro. Mene je sad sve bolelo i nekako se iskoprcavam iz ove sprave za mucenje. Naravno, skroz mokar. Pola sedam. Oblacim se i obuvam van satora i primecujem Milevu, Racinu zenu kako hrani pilice. Raca jos spava u udobnom seoskom krevetu sa dusekom od pola metra. Mislim da mu samo glava viri iz njega.

 

Jos je rano, cak i za kafu. Zato malo tumaram okolinom.

 

 

 

 

 

Sator premestam na sunce da se osusi.

 

 

Na srecu, Raca je ustao i nudi me kafom. Za one koji ne znaju, kod Race je kafa specijalna procedura u kojoj se uziva svake sekunde. Kuva se na drvima na ognjistu, na starom metalnom postolju i dzezvi koju je po Racinim recima koristio i njegov deda. Ili bar otac.

 

Prvo se zapali gomila drva dovoljna za pecenje praseta.

 

 

 

Ubrzo, prostorijom se rasirio poznati miris koji dize iz mrtvih. Gorka, jaka, sa puno pene. Racina kafa.

 

Za to vreme...

 

 

Slovenci i Boban stizu tek oko 10.  Posle krace price, ponavlja se procedura sa kafom (i Rosijem), nemam srca da je odbijem. Svi prepricavaju svoje dozivljaje na putovanjima sirom Evrope. Cutim i slusam, u poredjenju sa njima, nigde nisam bio.

 

 

Koristim priliku

 

 

Svi se pakuju (pa i ja) i posle jos malo price...

 

 

...  razilaze se, a ja i Raca (opet) ostajemo za stolom. 

 

Raca je moj drug!

[lalajko 2020 Napisano Septembar 3, 2016]

Zasto Karika koja nedostaje?

 

Kao sto rekoh, Kucaj je ogroman. Nekako je kanjonom Resave podeljen na istocni i zapadni deo. Svaki od njih ima svoje karakteristicne tacke i specificne puteve. Svaki od njih ima mogucnost pravljenja velikog kruga okolo, kao i vise manjih unutar dela. Nezasit Kucaja kakav jesam, razmisljao sam o trasi koja bi obuhvatala sve, i istocni i zapadni deo. Jedini problem mi je bio kako ih spojiti, kako iz istocnog preci u zapadni deo. Pre 3-4 godine sam pronasao na Garminovim kartama stazu koja bi trebala da bude bas to - karika koja bi spajala istocni i zapadni deo u jednu giga mega voznju. 

 

Nekoliko puta sam pokusavao da je prodjem. Medjutim, prva stvar gde sam gresio je sto sam isao sam. Nije pametno u Kucaj ici sam, 100x sam to rekao ili napisao. Kvar, pad, povreda, sumnjam da bih ziv izasao, prostranstva su prevelika za pesaka. Cak i samo podizanje teskog motora je poduhvat, kad padne kako (ne) treba. Dakle, pokusao sam, docekalo me je negostoljubivo okruzenje, strme sumske stazice, prepune ukosnica. Nikada tu nisam napravio ni jednu jedinu fotografiju - jednostavno je toliko strmo da mi zbog adrenalina nije palo na pamet da stanem, a i da jeste, ne znam kako bih krenuo obzirom da zadnji tocak kopa i proklizava svo vreme.

 

Sem toga, nisam mogao da poverujem da je ONO put! Zato sam hvatao track-log i potom odlazio 150km u Lazarevac pa na kompjuteru i Earth-u proveravao trasu. Da, isao sam pravim putem, nije trebalo da odustajem. I tako par puta. A onda sam pre tri godine sa drustvom uspeo da se probijem do kraja i izadjem na sumski put Zagubica-Despotovac.

 

Taj put resio sam da predjem danas. Opet sam.

[lalajko 2020 Napisano Septembar 3, 2016]

Ostavljam sve neophodno kod Race, nosim samo kompresor i pribor za krpljenje gume. Put krece kao i juce, kanjomom Resave do pred Vinatovacu.

 

 

Dan je zaista lep, vise nego lep. Prvi put na ovom putovanju vozim se bez nervoze, potpuno opusten. Sve zavisi samo od mene, samo ja odlucujem sta ce biti i kako. Mogu da stajem na 100 metara ako zelim.

 

A zelim.

 

 

 

 

 

Na oko kilometar pred Vinatovacu, umesto da skrenem desno ka njoj, produzujem pravo, postoji putokaz Beljanicka reka.

 

 

Onda krece lagano uzbrdo, sa ovog mesta posle nekoliko stotina metara odvaja se put strmo u desno:

 

 

E, odatle pocinje igranka. Naime, nisu samo strme ukosnice i kamenjar prepreka. Neko je postavljao kapije, kasnije sam saznao, zbog lakseg cuvanja stoke. Da bi prosli ovu trasu, morate proci pet kapija. Svaka je na strmini pa je postupak sledeci. Parkiram motor, otvorim kapiju, proteram motor 10m iznad kapije, parkiram motor, zatvorim kapiju, krenem dalje do sledece.

 

 

Iz one doline sam dosao...

 

 

Pa onda:

 

 

 

Put je sve neprepoznatljiviji...

 

 

 

Cetvrtu kapiju nisam snimio a nalazi se pored kuce coveka koji ih je i postavljao, pa mi je on otvorio da prodjem. Kaze da je okolo vise od 30 hektara zemlje njegovo. Sumnjicavo me je gledao i rekao da je dalje tesko da se prodje motorom.

 

Pa i nije

 

 

 

 

Kada sam pre tri godine prolazio ovom deonicom, bila je zarasla u travu visu od motora. Sad je to malo bolje, ali nije sve jedno, Ponegde se niz put popreko, krijuci se u travi ili liscu, sliva mali potocic. Nije zgodno, kad vozeci se opusteno, zverajuci okolo iznenada proklizate prednjim tockom u stranu.

 

Kad se prodje najgusci deo, izlazi se na strmi put nizbrdo. Pored puta smo tada sreli dedu koji tu u kuci zivi i pitali ga za junacko zdravlje i pravac. Vidim da su kuce srusene, a dede nema.

 

Izlazim na "glavni put" nizbrdo. U pozadini Straza, a nesto dalje, na sledecoj slici Mala Straza. Ta dva vrha su mu u planu za neku sledecu voznju, mora se na njih doci drugim putem, i mislim da je moguce motorm do same ivice.

 

 

 

 

Odavde pocinje opet strm spust ka raskrsnici sa pravcem Zagubica-Despotovac. Kao i drugi putevi, prilicno izrovan i ostecen.

 

 

 

Ovde sam, u ovakvom ambijentu, prvi put na Kucaju naisao na zivotinju na putu. Divlja svinja je stojala na sred puta i gledala me, a i ja nju. Nisam stigao ni da razmislim sta da radim, naravno ni da slikam, ali je ona pobegla levo uzbrdo i nestala medju stablima. Pametniji popusta, reklo bi se.

 

Izlazak na glavni pravac:

 

 

Putem nizbrdo sam razmisljao o daljoj trasi. Trebalo bi da nastavim ka Despotovcu, ali me je brinulo gorivo, tocio sam poslednji put jos u Kragujevcu. Imam goriva, ali bih se opustenije osecao sa kojim litrom vise. Zato sam doneo odluku da produzim prvo ka 14km udaljenoj Zagubici i tamo napunim rezervoar, pa da se vratim ka Despotovcu. Sem toga, tako cu obici i ovaj napusteni planinarski dom koji bas volim da vidim i pored koga bih voleo nekom prilikom da kampujem.

 

 

Cudna smo mi zemlja, zaista.

 

 

 

U obliznjem potoku sam se napio ledene vode - posle samo nekoliko zahvata rukom morao sam odustanem, zaista je neverovatno hladna. Ali bilo je dovoljno.

 

Pored samog doma, gore na putu, nalazi se, kad ima vode, vodopad

 

 

Verovatno je tokom prolecnog topljenja snega ovo spektakl. 

 

Put ka Zagubici je u prvim kilometrima prilicno dosadan...

 

 

 

Izuzev ovog krsa, nije bilo razloga da stajem. Medjutim, tokom kilometara, stvari se komplikuju. Ocekivao sam da ce se priblizavanjem Zagubici nagib smanjiti, medjutim desilo se obrnuto. Pri tom je i ovaj put zestoko ostecen i spust se pretvorio u beskrajno mucenje. Tezina na rukama, vijugam levo desno trazeci najpovoljniju putanju izmedju velikih kamenova, prednji povremeno prokliza, ABS koji nisam iskljucivao neprestano vristi. I konacno, vecnosti ipo kasnije....

 

 

U Zagubici "ispadam" odmah pored motela kraj Vrela. Naravno da cu pre tocenja goriva na kafu i kiselu. Ratluk nemaju, a ja ne ponesoh.

 

 

 

Ovde bi sedeo neko da je isao samnom

 

 

 

 

Kuliram, sedim, proucavam mape na navigaciji. Mnogo uzivam.

[lalajko 2020 Napisano Septembar 3, 2016]

Posle okrepe skoknuo sam do pumpe, a potom nazad kuda sam dosao. Razlika je sto idem uzbrdo po onom istom rastresitom kamenjaru. Svako malo, GS se ritne i baci zadnji tocak levo ili desno. Nije mi to dovoljno, nego sam naisao i na ovo:

 

 

Samo sam cekao kad ce neko da istrci iz sume i zatrazi sve sto imam u dzepovima. Primecujem da mi je prosek brzine ipak veci nego kad sam ovom trasom dolazio.

 

 

 

 

Eto ima i mirnijih deonica gde moze da se gazi prilicno brzo. Problem sto se iznenada uleti u problematicno podrucje.

 

Stizem u podrucje koje se po kartama zove Busovata. Nikako mi nije jasno zasto T u imenu kad je C lepse, Busovaca. Ali sta je tu je.

 

 

 

 

Posle dobrih desetak kilometara mracne sume, izbijam na greben koji vodi ka Despotovcu do koga ima oko 35km. Ovde na vrhu, nalazi se katun sa zemunicama, ne znam ko tu boravi i kad.

 

 

Desetak kilometara i mnogo kamenjara dalje, odvaja se put koso u levo. Vodi ka najvisem vrhu ovog podrucja, Beljanici. Mislim da je oko 1350 metara nad morem.

 

 

Put za sam vrh nije bas prijatan za teskasa (na motor mislim!) a ako pokusate preciom jos je gore

 

 

 

Na zalost, vreme je pocelo da se muti, duvao je jak vetar, pa se na poslednjoj slici ne vide bas najbolje Kucajske planine, iza motora. Brze bolje, sam se pokupio odavde i pomenutom precicom spustio na "put". Ako sam mislio da sam se namucio spustajuci se ka Zagubici, zeznuo sam se. Taj spust i put generalno je pravi odmor za ovo sto sam sad morao da predjem. Narocito deonica do dela koji se zove Recke, ispod Reckog vrha.

 

 

Kako to obicno biva, kad naidje stani-pani (bez pani na srecu) nema slikanja pa imam samo ove lepse deonice. Svega mi je bilo preko glave, umor se skupio, ruke su me bolele, kolena me inace bole pa mi nije lako da ustanem i vozim tako, dupe me je bolelo, inace jako udobno GS-ovo sediste mi se cinilo kao od kamena. Pri tom, cekalo me oko 25km teskog kamenjara, kako sam kasnije video. Nikad u zivotu se nisam tako namucio voznjom, kao tog dana. Prosto mi se cinilo da nema kraja, da Sladaju nikad videti necu.

 

Nigde nisam stajao, nije bilo zbog cega, a ne znam ni sta bih trebao da vidim pa da stanem. Poslednjih nekoliko kilometara mi je najteze palo, dole u dubini se vide kuce i asfaltni put, a put kojim se spustam vijuga okolo i nikako da se priblizi. Zatim sam poceo da sustizem traktore sa drvima koje sam teskom mukom obilazio kad me konacno primete ili cuju. 

 

Zato sam se vozeci zapitao, da li je uopste moja giga mega tura Kucajem ostvariva? Put znam, samo ne znam mogu li to izdrzati jer je cini nekoliko bas teskih deonica. Od tih 130km, 100km je prilicno sporo i zeznuto. Nadam se da cu videti u toku jeseni.

[lalajko 2020 Napisano Septembar 3, 2016]

Pametan covek bi ovde okrenuo ka Despotovcu. 

 

Ja sam medjutim skrenuo desno ka Krupaji u zelji da posetim Krupajsko vrelo. Cekalo me je oko 25km asfalta do tamo, ali mi sad nije bilo nesto do voznje. Dodje i ta Krupaja, pa i prodje. Krupajsko vrelo je iza Krupaje. Neugledni prasnjavi put vodi do neugledne kuce na ulazu.

 

 

Dobro, kuca nije neugledna kao objekat za stanovanje, ali je to ujedno i restoran.

 

Odmah pored je jesero koje napaja izvor tople vode...

 

 

Ova cev je pukla samo par sekundi posto sam pored nje prosao.

 

 

 

Malo dalje je uzgajaliste pastrmki i jezerce koja se napaja izvorom hladne vode. Da, covek na svom placu ima izvor tople vode i izvor hladne vode. 

 

 

 

 

Stazu do gornjeg jezera bi gazda mogao bolje da ogradi - grede vezane kanapima sa klimave stubice nisu neko osiguranje. Takodje, daske za prelazak preko vode nisu za coveka kao ja, pa me je krckanje nateralo da malo pozurim odatle...

 

Sve u svemu, prilicno naporan dan. U povratku iz Krupaje, morao sam do Race u Strmosten po kofere i ostatak opreme. Odatle u Resavicu opet do Branke i Nese, pa odatle (opet) preko Senjskog rudnika do Cuprije. Bio sam zadovoljan da sam sve ovo prosao obzirom na stanje guma...

 

 

Nikada do sad nisam dobio zuljeve od voznje, pa eto i to mi se dogodilo

 

 

Uvece, kad sam konacno stigao u moj "cvrst smestaj" mislim da nisam zaspao, pao sam u komu

 

Sutradan, posle pakovanja, pravac Lazarevac na odmor od odmora.

 

[lalajko 2020 Napisano Septembar 3, 2016]

Ajd da pokusam nesto sa track-logom sa telefona.

 

Za pocetak, Strmosten - Vinatovaca - Klencus - Klocanica, 46km

 

Strmosten-Vinatovaca-Klencus-Klocanica.gpx

[lalajko 2020 Napisano Septembar 3, 2016]

Strmosten-Zagubica, 35km

 

Strmosten-Zagubica.gpx

[lalajko 2020 Napisano Septembar 3, 2016]

Zagubica - Sladaja, 43km

 

Zagubica-Sladaja.gpx

[Ribolovac 491 Napisano Septembar 3, 2016]

Uz svu zarku zelju , neke ljude u njihovoj dusevnosti i prakticnosti nikada ne stignete,  sticajem okolnosti ... 

Ali je svakako je privilegija poznavati ih i upijati kroz njihova iskustva - zivot !

[aca-pn 6392 Napisano Septembar 4, 2016]

Ne mogu ti opisati koliko sam se uzeleo ovakve neke voznje i sa kakvim sam uzivanjem citao. Hvala ti sto ti nije tesko da po 10ti put pises o kucajskim voznjama.

[Savan 8689 Napisano Septembar 4, 2016]

Lep putopis, citam sa zadovoljstvom

[gox 1864 Napisano Septembar 4, 2016]

Svaka cast !

[Pauk 613 Napisano Septembar 4, 2016]

Svaka cast Lale

[3OPAH 1268 Napisano Septembar 4, 2016]

Standardno odlican izlet! Lepo je videti prijatelje iz razlicitih "prica", na istom mestu, putopisu izletu. Predivan krajolik. Bravo druze i pozdrav svim ucesnicima!

[Sveta 5. 1985 Napisano Septembar 4, 2016]

Svaka čast na opisu,eto ovo je u mom dvorištu,a tvoji putopisi su zarazni ,palim motor.

[ŠekiKG 4332 Napisano Septembar 4, 2016]

Saznajem da sam jedini ne-rosijevac u drustvu pa krece burna rasprava iz koje saznajem da sagovornici nisu upoznati sa mnogo pikantnih detalje iz Njegove biografije, pa koristim priliku da ih informisem (znate vec, gume, elektronika, ugovori, zid...). Vidim da je i njima, kao i na forumu, balvan u oku Lorenco, za Markeza su skoro pa ravnodusni, priznajuci ipak (nevoljno) da je mali genijalac. 

 

 

Inače, putopis je odličan!

[hitman 352 Napisano Septembar 4, 2016]

Super voznja i putopis Lale 

[doktor 4761 Napisano Septembar 4, 2016]

Vazda je taj Kucaj izvor svakakvog zadovoljstva!  

[bmw 1750 Napisano Septembar 4, 2016]

Sve si rekao....i u meni probudio želju za Kučajskim planinama. Ali stavljam TKC70 i onda nema brige.

[GhostMile 4614 Napisano Septembar 4, 2016]

 

Mogu da stajem na 100 metara ako zelim.

 

A zelim.

 

 

Carski.

[BusMan 2025 Napisano Septembar 4, 2016]

Doslo vreme za neke krampone?  


Hvala ti sto si vaskrs'o drugi put ove godine!   

[perlx 531 Napisano Septembar 5, 2016]

Веома леп путопис и посебно интересантна паралела стања од пре пар година и садашњег

 

И фотка која се истиче:

 

Лалајко, време ти је за неки Кароо / ТКЦ