Pohod na zemlju bunkera

[crnisin 165 Napisano Novembar 9, 2015]

Hebiga, ovi kapitalisti te bas izrabljuju... napisi neko slovo, zaboravices detalje.

[djolji 1272 Napisano Novembar 9, 2015]

Odličan ti je putopis. Otkrio si nam divlje i surove predele divnim fotografijama.

[aca-pn 6364 Napisano Novembar 10, 2015]

Gliga izgleda izgubio interes da zavrsi putopis.... 

[Mind Resetting 442 Napisano Novembar 10, 2015]

Gliga se zaposlio, nije vise student

[Gliga 4411 Napisano Novembar 12, 2015]

Uh, baš dugo se nije pisalo. Aj' malo da nadoknadim

 

 

Deseti dan, 5.8.  Selenica-Voskopoje-Ohrid

 

Uspešno sam preživeo noć, probudio se sa netaknutim organima. Danas je planiran lagan i kratak dan tako da je jutro opušteno, nema mesta za žurbu. Prethodno veče sam dobio instrukcije za stizanje do Voskopoja: "Samo pratiš Ovaj put i stižeš u Ono selo na susednom brdu. Odatle samo Glavnim Putem..." Znate već kako u praksi završe takva upustva... 

 

 

E da, da ne zaboravim. Verujem da većina vas od starta prati putopis zbog obećanih fotki čeljadeta iz albanskih gora

 

 

Lida, Beni i Ana. Sjajni, sjajni domaćini i divni ljudi.

 

 

Ana baš i nije oduševljena ponuđenom vožnjom motorom, izgleda da ću pre sledeće posete morati da svratim u praonicu...

 

 

 

Prva pauza, možda i minut nakon polaska. U pozadini je selo Selenice. Put je odličan. Vidim i tragove motora (komšija koji je sinoć bio u poseti je rekao da će motorom ići u istom pravcu, ponudio da idem sa njim ali je 5 izjutra nehumano doba za takve poteze). To tako traje verovatno manje od jednog kilometra. Put nekako nestaje na livadi, ostaju samo dva kolotraga a od tragova motora više nema ništa. To je dovoljan razlog da nastavim dalje. Put me dovodi na vrh nekog brdašceta ali dalje nema ništa, samo iskrčena šuma. Ok, vreme za prvo vraćanje...

 

 

 

Nemam fotki sa sledeće deonice i sad mi onako baš žao jer je bilo vrlo simpatično. Ima ponešto na video snimcima ali trebaće vremena da stigne na red. Sad gledam na Google Earth-u, dva kilometra puta su u pitanju. Mislim, nekada je to bio put. Sada su duboki kolotrazi, livada a jednim delom kroz šumu i ono što Ameri zovu "single track", obična stazica, uz obavezni prelazak potoka pre nego što se vratite na normalan put. Za motor je sve iznenađujuće lako prohodno. Fotke koje slede su sa nastavka puta, kada se izađe na plato. Kotrljaju se tako kilometri, uživa se.

 

 

 

 

 

Znate ono kada ne možete da se odlučite odakle piti pa ostanete žedni? Ni ja.

 

 

Baš tu kod česme se ovaj moj put spaja sa odličnim,  sveže napravljenim, makadamom. Zapravo novi put je toliko nov da su radnici još uvek tu. Volim ja to, na takvim putevima se najopuštenije vozi. Okolina sela Shtylle je u pitanju, za one koji hvataju beleške. Za ostale će biti track log Tu se priključujem i mojoj planiranoj trasi od juče, sve voženo jutros je improvizacija, petnaestak kilometara i nešto preko sat vremena. To je taj ritam Odličnim novim putem vozim par stotina metara pre nego što je vreme da ga napustim, krenem prema selima Cemerice, Marjan i dalje prema Voskopoju.

 

 

 

 

Ovo gore je Marjan. Ovi krajevi su do pre par godina bili takva zabit da je to prosto neverovatno. Do Voskopoja, koje je centar ovog kraja, se stizalo lošim putem uglavnom terenskim vozilima. A ovo je još 20-ak kilometara dalje od Voskopoja, u pravcu ničega... Situacija se u zadnjih godinu dve popravila, radi se neki kanal, za navodnjavanje, struju ili šta već, i za potrebe gradiliša je napravljen odličan makadamski put. 

 

Par dana pre nego što sam krenuo na put video sam da je sada moguće spojiti se sa glavnim putem Maliq-Gramsch. To je deonica koju sam duuuugo merkao ali sam je svojevremeno proglasio kao nepodobnu za veliki motor (i to samo zato što put zapravo nije ni postojao). Sadašnji plan je bio da se provozam tim novim putem, onda do Voskopoja dođem prečicom kroz šumicu, posle asfaltom do Korce. Verujem da vam je kristalno jasno o čemu pišem... U principu bih napravio veliku, zanimljivu osmicu.

 

 

Omanuo sam odmah u startu. Tog novog puta nije bilo na karti a ono jedno odvajanje koje sam prošao nije baš ulivalo poverenje. Više se ne sećam zašto nisam pratio svoj track log, ali jedan od vrlo mogućih razloga je od sorte "crtaj ugrubo, na terenu će sve biti jasno" ili "ma to je sve blizu..." Moguće je i da sam prosto pogrešno nacrtao track, 'bemliga... Uglavnom, do trenutka kada je postalo jasno da sam promašio skretanje koje mi je trebalo već sam otprašio dovoljno daleko da bi mi vraćanje delovalo kao dobra opcija. Put je prosto savršen za vožnju.

 

Već ovde telefon počinje da brljavi, gasi se i nervira (ne nervira se telefon već ja). Kada se telefon zaglupi vreme ja za pauzu. Pauza je pravo vreme da se ispravi poluga menjača koja je stradala prethodnog dana.

 

Prilaz Voskopoju

 

 

 

 

 

Spominjao sam već, u Voskopoju sam bio pre koju godinu i tada je ostavilo lep utisak. Dovoljno lep da sam se potrudio i vratio. Nekako sam isplanirao da ću sada sve detaljno obići, fotkati. Svelo se na to da sam napravio bukvalno isti krug motorom kroz selo, stao kod iste crkve da fotkam i produžio dalje. Voskopoje je, ako sam dobro razumeo, svojevremeno bila prestonica Albanije ili bar ovog dela zemlje. Pozntao po velikom broju crkava/ruševina. Sada je turističko mesto. Popularno turističko mesto.

 

Bez zadržavanja krećem dalje, prečicom kroz šumicu da bi se izbegao glavni, ujedno i jedini normalni, put.

[Bruno 68 2710 Napisano Novembar 13, 2015]

Nisam odustao od pracenja veoma zanivljivog putopisa.

[djolji 1272 Napisano Novembar 14, 2015]

Odično, samo nastavi dalje

[detektiv kokni kol 90 Napisano Novembar 27, 2015]

 Zapravo novi put je toliko nov da su radnici još uvek tu. Volim ja to, na takvim putevima se najopuštenije vozi. 

Ajd priznaj, rekao si iz kurtoazije da volis ti to  .

[StefanPetrucci 2 Napisano Decembar 16, 2015]

Strpljivo čekamo nastavak Putopis je do jaja, fotke izvanredne, samo napred

[fritz 59 Napisano Decembar 17, 2015]

Gliga nas zaboravi,jebem ti kapitalizam truli!

[Gliga 4411 Napisano Decembar 19, 2015]

Deseti dan, nastavak 

 

Plan je da od Voskopoja kroz šumu stignem do mesta Lozhan i Ri, na putu između  Maliq-a i Gramsch-a. Ovaj deo trase je planiran veče pred polazak i nisam bio siguran da li uopšte postoji u stvarnosti (ono, lako je nacrtati liniju u Google Earth-u koja prati nešto što liči na put...). Početak obećava. Odličan makadam, neki putokazi, nigde nikoga. Uživancija. Tako je sve do ulaza u selo Shipske. Tu se put pretvara u kombinaciju zemljane podloge i krupnog kamena ali je i dalje put. Izlaz iz sela i situacija se pogoršava. "Put" je i dalje zemljani sa krupnim rasutim kamenom ali to više ne deluje kao nešto kuda treba voziti. Jedini tragovi upotrebe jesu otisci raznih domaćih živuljki. 

 

 

Ova tačka je otprilike na trećini puta do sledećeg cilja. Obzirom da ne znam šta se nalazi dalje i kakav je put nije mi bilo naročito teško da se odlučim na okretanje i povratak istim putem. Ovaj put idem kroz centar sela a ne obilaznicom. Glavna džada izgleda ovako:

 

 

 

 

Da, nije baš predviđena sa saobraćaj... Desetak minuta povratka do Voskopoja ne pada teško. Put je dobar a okolina lepa. Stajem u napuštenoj kasarni, red je da se fotka.

 

 

 

Voskopoje-Korce, krivudavi asfaltni put. Tu negde me hvata kiša, podloga je mokra pa se zadovoljavam vožnjom iza nekih sporih kola. Pada dovoljno da je sve mokro ali ne i da opravda oblačenje kišnog odela. Ne traje dugo. Do Maliq-a se stiže glavnim putem. Saobraćaj, nakon dugo vremena. Ne volim. Ovo mi je poslednji dan u Albaniji i ostalo mi je nešto Leka, taman da sipam par litara goriva i stignem do Makedonije bez razmišljanja. Prolazim grad, prolazim nekoliko pumpi al' ne stajem ni na jednoj. Računam biće toga još na sledećoj deonici, a svakako pre nego što krenem na sledeću prečicu. Da...

 

Posle Maliq-a put postaje lošiji, onaj nama dobro poznati, stotinu puta krpljeni asfalt. Saobraćaja baš i nema. Napuštene fabrike u raznim fazama samouništenja sa obe strane puta.

 

 

 

Nekako postaje jasno da goriva ovde neću naći. Nije strašno. Prečica kojom ću stići do Podgradeca na Google Earth-u deluje kao skroz normalan makadamski put, 30-ak kilometara toga prođe brzo a stanje sa gorivom nije još zabrinjavajuće. Makadam na izlazu iz mesta Lozhan i Ri je iznenađenje. Ipak je ovo glavni put, jedan od svega 2-3 kojima je moguće sa istoka Albanije preći u centralni deo. Ali ok, volim makadam.

 

Ovo bi moglo biti zgodno mesto da podsetim na problem sa gašenjem telefona=navigacije. Nervira me ta stvar zadnjih par sati. Znam da tu negde treba da se odvojim sa glavnog puta ali bez navigacije ne vredi. Stajem na nekoj livadi kod raskrsnice. Dobar trenutak da se klopa burek koji mi je domaćica spakovala, dobar trenutak da se u telefon ubaci sveža baterija. Ispostavlja se da je upravo ovo raskrsnica na kojoj se ja odvajam. A da, od malopre vozim na rezervi...

 

 

 

Put i dalje jako dobar. Drago mi je što srećem putničke kombije. Ovo je već ona faza putovanja kada ne priželjkujem teško prohodne deonice, Ta opuštena vožnja traje 10-ak kilometara. Raskrsnica je takva da praktično nisam ni video odvajanje. Produžih glavnim putem ali ubrzo primetim da više ne pratim svoju planiranu rutu. Sasvim zgodno, tu je parkiran i neki kombi. Sasvim uobičajeno, gledaju me kao nenormalnog. Situacija se nije promenila ni kada sam pitao da li je ovo put za Podgradec... Nije baš da se razumemo ali mi je jasno da se ovuda do tamo baš i ne ide. Ok, vraćam se do raskrsnice koju sam malopre promašio.

 

Kreće zanimljivi deo.

 

Put momentalno postaje prilično katastrofalan. Navigacija kaže da još nisam ni na polovini puta do Podgradeca. Ne deluje naročito obećavajuće i lako je doneti odluku o okretanju. Međutim, vide se tragovi nekog vozila pa ipak nastavljam dalje, napredujem sporo. Put prati neki potok i to je u redu. Prvi put kada put prelazi preko, zapravo kroz potok malo se zapitam.

 

Sledeći događaji su smešteni na deonici puta dugačkoj 900m.

 

Put na drugoj strani neodoljivo podseća na korito tog istog potoka, recimo u sezoni visokog vodostaja, verovatno iz razloga što to i jeste. Kamenje krupno, kamenje oblo i klizavo. Makar je suvo i vidi se kuda ideš. Iza sledeće krivine put i potok postaju jedno. Nekako je pičkasto okrenuti na takvom mestu Voda je mutna, na momente duboka preko pola točka. Najbolje je što na mestu ulaska u vodu ne vidiš gde put izlazi na suv teren. Svakog trenutka očekujem da ću naleteti na skriveni kamen što bi se najverovatnije završilo ovako, samo bez mahanja    Sve to traje par stotina metara. Prevedeno na jezik datog trenutka: traje čitavu večnost.

 

 

 

Prođem ja sve to, bez stajanja, bez kvašenja nogu i bez padanja. Predah na drugoj strani je kratakog daha. Naime nailazi se na jedini čvrst i utaban deo puta. Malko je nevolja što je zapravo u pitanju kamenčina dugačka par metara, strma i glatka, preko koje put vodi. Valjda je bilo lakše tako nego da se isti razbija. Ok, penjem se bez problema, ipak nije klizavo. Predaha međutim nema. Krivina, još jedna strma deonica sa kamenim stepenicima. Onako, vidi se linija kuda bi moglo da se prođe bez mnogo problema. Malko je sranje kada u startu siđeš sa te linije i završiš motora čvrsto nasađenog na kamen. Ne na kamen koji može da se pomeri, da se izvadi, već na kamen duboko usađen u samo brdo... Prednji točak je prošao najgori deo. Zez je što je zadnji točak ostao "u podnožju" stepenika a ujedno i u nekom uzdužnom kanalu. Par minuta tegljenja motora i pomisliš da si ga doveo u položaj iz kog će uspeti da krene napred. Jok. Trenutak kada dam gas zadnji točak samo sklizne bočno. Svakako ne pomaže to što je motor nasađen na kamen. Pozitivna stvar jeste što stoji sam od sebe, ne moram da ga pridržavam  Ista stvar se dešava i nakon drugog a i nakon trećeg pokušaja. To izgleda ovako:

 

 

Vreme je da se uozbiljim. Skidanjem prtljaga motor postaje lakši, mogu mnogo bolje da zanesem zadnji kraj. Prvi pokušaj i , gle čuda, uspevam da se popnem. Put dalje izgleda pristojno i odlučujem da nastavim. Naravno, prvo treba doneti sve stvari do motora, sve ponovo spakovati...

 

200m dalje put opet prelazi preko potoka. Plićak je i nema problema. 30m dalje put opet prelazi preko potoka. Plićak je i nema problema. Ne obraćam dovoljno pažnje na teren sa druge strane, idem levo gde je utabana zemlja a ne desno gde je kamen. Zajeb. Utabana zemlja nije zapravo utabana zemlja već blato. Živo blato. Do trenutka kada sam shvatio šta se dešava već sam izgubio i ono malo brzine što sam imao. Bez obzira koliko odvrnuo gas motor staje, a jednom kada je stao nije pokazivao ni najmanju nameru da mrdne. Dobro je što sam ipak uspeo da pređem veći deo blatišta, prednji točak je skoro na suvom. To izgleda ovako:

 

 

Pokušaji da se motor izvuče vlastitom snagom su bezuspešni. Blato je takvo da zadnji točak uopšte ne uspeva da se vrti, kamoli da pokrene motor... Brzo mi postaje jasno kako će ovo završiti, a završiće mojim klečanjem, čučanjem u tom blatu, dugotrajnim i moguće besmislenim pokušajem kopanja i sklanjanja blata. Ipak, pre toga ipak pokušavam da oborim motor i da ga onda na boku izvučem do čvršćeg terena. Nema šanse, blato ne dozvoljava da se motor obori. Neverovatno. Problem je izući nogu da bi se napravio korak...

 

Vrlo entuzijastično krećem u kopanje. Ovaj frejm iz filmića koji to odlično prikazuje, a može se videti i koliko obećavajuće cela situacija izgleda.

 

 

Da, još uvek mi nije bio pun kur... kofer svega i imao sam volje za fotkanje i snimanje. Rukavice su još na rukama zato što je ovo bilo u fazi pokušaja obaranja motora. Kamera je ugašena trenutak pre nego što je i druga ruka uključena u blatarenje. Žao mi je samo što one prethodne dve zeznute deonice nemam na snimku. Jbg, nisam znao da nailaze

 

U predasima od kopanja smišljao sam moguća alternativna rešenja. Nekako se svako (tačno jedno koliko ih se pojavilo, da budem precizan) baziralo na tome da odem do sela (2km dalje, uzbrdo, selo Nice) i tamo nađem nekog sa konjem/magarcem/volom/traktorom/nekoliko prijatelja ko bi mogao pomoći. Mogućnost da ću tu provesti noć nije delovala nerealno pa je skroz odgovaralo to što je na 10m od mog trenutnog položaja bila lepa livada sa nekim voćkama. Verovatno je ovo dobar momenat da spomenem kako mi je zaliha vode na izdisaju a potok suviše prljav da bi mamio na piće. To što je voda mutna ne predstavlja nikakav problem za umivanje i osvežavanje.

 

Ne znam koliko dugo sam kopao, verovatno duže od pola sata. Bilo mi je jasno da imam samo jedan pokušaj, ako ne uspem izaći iz prve motor će se opet ukopati i cela procedura će morati da se ponovi što ne bi prijalo. Kada pomislim da sam iskopao dovoljno samo se setim te prethodne rečenice i nastavim da kopam još. Jbg, bolje sada potrošiti još 5min nego opet 30... Dakle jedan pokušaj, trenutak istine. Upalim motor, ubacim u brzinu, odvrnem gas, puštam kvačilo i guram koliko mogu. Mic po mic i slobodni smo!

 

Situacija sa gorivom me sada već pomalo brine. Dvadesetak km sam na rezervi, zadnja pumpa je bila pre 40-ak i ne verujem da do nje mogu stići u slučaju da sada okrenem nazad. Sa druge strane, ne ide mi se dalje ovim putem. Onih tragova vozila više nema. Ako lokalci ne koriste ovaj put za to mora postojati dobar razlog. Dakle povlačenje, idemo dok traje gorivo nadajući se da će izdržati makar do asfalta.

 

Okrenuo sam motor, prošao oba prelaza preko potoka i onda počeo da nosim stvari. Negde na pola posla naiđu otac i sin, sa sve konjem... Lepo je znati da ne bih čekao mnogo dok naiđe pomoć

 

Pošto sada tačno znam šta me očekuje na putu kamera je uključena i snima. Zapravo, zadnjih par fotki iz vožnje je i snimljeno prilikom povratka, samo nemojte nikome reći. Na žalost po prvi put nisam obratio pažnju na kaiš od ranca tako da na najstrmijim i najzanimljivijim deonicama zaklanja dobar deo kadra.

 

Na deonici između onog kamena gde sam zaglavio i vožnje kroz potok nailazim na mlad par sa decom, skupljaju voće za rakiju. Stajem da se javim. Jezičku barijeru savladavamo dovoljno da se sporazumemo. Čitanje etiketa se isplatilo i znam da kažem "voda", reč problem zvuči isto verovatno na svim jezicima. Dakle, "uje, problem" i pojavljuje se flaša ledene vode. Ista brzo nestaje u rezervoaru camel back-a. "Maliq kilometers?" Odgovor mi se ne sviđa, daleko je. Moje odmahivanje glavom, pokazivanje rezervoara rezultiraju njegovim pitanjem "benzina problem???" U sledećem trenutku momak koji se takođe tu našao trči putem uzbrdo i nakon par minuta se vraća sa predivnom dvolitrom goriva. Toliko nerealno odlična situacija, od one sorte koja me prati na svim mojim putovanjima. Kamera je greškom ostala uključena svo vreme tako da imam i fotku mojih spasioca. Ovo je bio verovatno jedini trenutak kada tip levo nije imao kez na licu, udubio se u sipanje goriva.

 

 

 

Ona deonica gde se vozi kroz potok je odmah tu, iza par krivina. Sada znam da se može proći pa je pritisak da se ne napravi glupos' veći. Na drugoj strani me, na sred puta dočekuju dve krave. Inteligentne kao što već jesu ne silaze na proširenje pokraj puta već odlučuju da beže ispred mene. Meni baš i ne pada na pamet da pokušam proći pored njih tako da to sve traje neko vreme, dok nisu našle pogodno mesto za silazak sa puta. 

 

Dalje, još dalje, iz suprotnog pravca nailazi neki budž terenskog kombija, ni sam ne znam šta je u pitanju, ali mi je odmah jasno da sam to njegove tragove viđao... Još malo dalje i spajam se sa onim dobrim putem. Nekako prilično neprimetno, do sada se nebo onako solidno zacrnilo. Prve kapi kiše, gromovi koje čujem i pored upaljenog motora, vetra i kacige na glavi. Nekako ne liči kao da će ovo biti kratka, lagana kišica tako da oblačim kišno odelo. Jako lepo, taman da pokrijem svo ono blato na pantalonama, čizme i motor će se već oprati usput...

 

 

 

Lagano, bez žurbe se vraćam prema civilizaciji, redom stižem na glavni makadamski put koji zatim postaje asfalt, zatim grad Maliq... Kiša je u neko doba i prestala ali više nije bilo dovoljno toplo da bih skidao kišno. Za divno čudo setio sam se da stanem na neku od bezbroj benzinskih pumpi (od Maliqa do Podgradeca je nov, moderan put sa svim pogodnostima), potrošio sve preostale novce. Lagano do Podgradeca. Tamo uspevam da nađem neku makadamsku prečicu prema putu za makedonsku granicu, čisto da se oprostimo u stilu.

 

Da vas podsetim: moj originalni plan pred polazak, je bio da ceo jučerašnji i današnji dan odvezem u jednom danu. Toliko realan umem da budem pri planiranju... Najstrašnije je što se često nateram da ispoštujem te ludačke planove

 

Pošto sam juče završio ranije danas je trebao da bude kratki, opušteni finalni dan igranja u Albaniji koji se završava brčkanjem u ohridskom jezeru. Ko je mogao slutiti da će se zapravo Albanija igrati samnom... Tek, eto mene malo pre zalaska sunca na granici kod svetog Nauma.

 

Što se tiče Ohrida imao sam dva moguća scenarija. Jedan je bio da nađem smeštaj negde na obali i kupam se, drugi da idem do grada Ohrida i tamo uživam (jedan od retkih gradova koji su me se dojmili i u koje želim da se vratim i da ih doživim). Svraćam u kamp Gradishte gde smo devojka i ja pre par godina proveli sjajnih desetak dana. Sada mi za noć u bungalovu traže preko 30€, za parče livade na kom bih razapeo šator 28 ako se dobro sećam. Smejem se dok odlazim sa recepcije. Krećem prema Ohridu sa namerom da se tamo smestim. Prolazim Peštane i odlučujem da je ipak bolje da tu pokušam. Dok dođem do Ohrida već će biti mrak a verovatnoća da ću u to doba naći smeštaj koji je prihvatljiv mi ne deluje velika. Umirem od gladi i zalihe vode su opet na minimumu ali to stavljam u drugi plan. Prioritet je da nađem sobu. Mnogo traženja, obilaženja, aktiviranja lokalaca ali rezultata nema. Izgleda da niko nije voljan da pere posteljinu zbog jednog noćenja. 

 

Finalna opcija, između kampa i Peštana sam video odvajanje prema radio tornju. Računam da tu mora postojati komad ravnog terena pogodan za postavljanje šatora. Farovi uveliko rade svoj posao osvetljavanja puta kada sam stigao do tornja. Put je i posle njega dobar pa ne mogu da odolim i nastavljam dalje. Krivina, još jedna krivina i eto me na platou, sa desne strane mi je ograđeno ali napušteno fudbalsko igralište. Ne razmišljam, samo parkiram...

 

Šator, skidanje onog blatnjavog užasa od garderobe. Mokra stopala (da, ja verovatno imam jedine TCX Infinity čizme koje nisu vodootporne. Prvi put kada sam ih nosio po kiši završio sam mokrih stopala. Tada sam se tešio da je možda bilo pretoplo pa su se noge oznojale, ili, pošto sam se tog dana dosta valjao, da je voda nekako ušla u čizme sa gornje strane, iznad Gore tex membrane. Sjajne čizme inače, samo moje nisu toliko za vodu koliko bi trebale biti ), presvlačenje. Sećate se da sam već umirao od gladi i žeđi? E, ništa se nije promenilo na tom polju jer sam u frci oko smeštaja potpuno smetnuo sa uma potrebu da kupim hranu i vodu (ne znam da li sam više od 2 puta na putovanjima kupovao vodu. Živele česme kraj puta). Kad sam se već raspakovao nije mi se dalo ostavljati sve stvari tu kako bih otišao do grada. Ajde, hrane i imam, to nije neki problem a sa vodom ću vrlo, vrlo racionalno...

 

Nebo prepuno zvezda, nevreme sa grmljavinom na više strana. Ne ostajem dugo budan. Strašno dobar dan.

 

 

 

Track log je u prilogu. 210km, 6 sati vožnje.

 

 

PS.

Nadam se da je ovaj nastavak vredelo čekati. Nemojte misliti da sam zaboravio na temu ili da svesno odugovlačim. Mogu vam reći da mi je pisanje prijalo, nateralo me da se prisetim scena i događaja, izmamilo kez na lice.

 

Ajd' da napravimo glasanje: da li sutra želite priču o usponu na Kajmakčalan ili video od jednog dana vožnje (više se ne sećam dokle smo sa tim stigli)? Slutim kakav će biti rezultat ali ajde da vidimo do jutra

2015-08-05 0932__20150805_0932.gpx

[fritz 59 Napisano Decembar 20, 2015]

Glasam Kmajmakčalan.

[ZoranP 275 Napisano Decembar 20, 2015]

I ja glasam za kajmakcalan.

[Gliga 4411 Napisano Decembar 20, 2015]

Jedanaesti dan, 6.8.2015.   Ohrid-Kajmakčalan

 

 

Današnji plan je ponovo vrlo ambiciozan: sa Ohrida otići na Kajmakčalan i posle se što više približiti Šar Planini. Najveća dilema ovog jutra jeste da li se na Galičicu popeti asfaltom pa sići u Ohrid ili ići iz pravca Ohrida. Zbog činjenice da sam i dalje gladan, kao i potrebe za gorivom ipak biram drugu opciju. Lagana vožnjica uz jezero do grada, šetnja, doručak i pauza za jutarnji čaj u glavnoj ulici.

 

 

 

 

Uspon na Galičicu kreće direktno iz grada. Nakon par kilometara asfalta prelazi se na zanimljiviju podlogu. Kako uspon odmiče pogled je sve bolji i bolji.

 

 

 

 

 

Kada se jednom popnete gore dočekuje vas dugački plato, kao neka visoravan. Put je čas kameni, čas zemljani pa onda malo travnati. Opuštencija, nije zahtevno nijednog trenutka.

 

 

 

 

 

 

Dvadesetak kilometara van asfalta prođe brzo. Ovaj krug bih preporučio svakom ko se zatekne u Ohridu, lep popodnevni izlet (početak puta u Ohridu je kod one pumpe na kružnom toku, jednom kada krenete sa usponom nije moguće pogrešiti).

 

 

Spust do Prešpanskog jezera, dalje glavnim putem do Bitole bez nekih zanimljivosti (potez od Ohrida do Resena mi je pre par godina ostao u lepom sećanju kao sjajna deonica za vožnju, ovom prilikom mi nije bio usput).

 

Potraga za policijskom stanicom u Bitoli, da se raspitam oko potrebne dozvole za Kajmakčalan. Od šaltera do šaltera, kancelarije jedne pa druge, na kraju dolazim do osobe zadužene za poslove sa strancima koja mi potvrđuje da je dovoljno samo da se javim na graničnom prelazu, njima dam izjavu i to je to. Lepo i jednostavno. 

 

 

 

Gladan sam tako da je logično što ne stajem da kupim hranu. U tom trenutku nisam znao koliko ima do Kajmakčalana ali sam nekako računao da ću za 2-3 sata biti nazad u gradu. Hmmmm... Otprilike istom logikom izbegavam sipanje goriva. Ono, ne znam koliko tačno ima kilometara u jednom pravcu ali sam prilično siguran da ih nema 80. I nema. Ne ako ne promašite koje skretanje...

 

Glavni put prema grčkoj granici je dosadan. To mu je glavna odlika. Pogranična policija na prelazu je iznenađujuće ljubazna. Zapisuju podatke i to je to. Samo treba da im se javim u povratku. Kažu ima 30-ak km lošeg puta do samog vrha Kajmakčalana... Knapiram sa gorivom ali još nema razloga za sekiranciju. Sa prelaza se treba vratiti stotinjak metara gde se odvaja put za selo Skočivir. Lokalni asfaltni put praktično bez saobraćaja, traje i traje i traje.

 

 

 

Raduje me kraj asfalta jer to označava i početag samog uspona. Put je u startu odličan i vozi se brzo. Ni ne obraćam pažnju na navigaciju jer je ovo jedini put. Kako uspon odmiče sve više me golica napomena da je put do vrha u očajnom stanju, negde u pozadini uma se pali lampica za uzbunu ali je ignorišem. Onako, ubedim sebe da je put u skorije vreme obnovljen, lako je poverovati u takve laži ako vam to odgovara... Samo bacim letimičan pogled na navigaciju i vidim da sam blizu planirane trase. Odlični put u par navrata postaje teško prohodno blatište. 10km, 20km, ne stajem, ne fotkam, ne snimam. Samo vozim. Na prvoj raskrsnici na koju sam naišao stajem i zapravo gledam navigaciju. Uviđam stepen zajeba koji sam napravio... Naime, od podnožja uspona do vrha sam trasirao tako da track skroz prati put i to je ok, to je linija koju treba pratiti. Povratak od vrha pa do podnožja je bila samo prava linija, dakle onako kako bi 'tica letela. I to je ok, ne gubim vreme prilikom crtanja track log-a a u povratku svakako znam put. E, ovde se tako namestilo da se ta prava linija jako dobro poklapala sa ovim putem na kome se trenutno nalazim... Jedino je šteta što to uopšte nije put do vrha...  Dakle 20ak km u jednom pravcu uzalud. Gorivo je već neko vreme na rezervi... Sa te raskrsnice vidim neku građevinsku mehanizaciju pa odlučujem da se i tamo raspitam. Pravi se mala hidroelektrana, svi su onako solidno iznenađeni da me vide. Šef gradilišta započinje razogov na engleskom, ja pitam za put na Kajmakčalan i dobijam odgovor "this is Kajmakčalan..." "You are from Sebia? Pa zašto onda ne pričaš srpski, da te lepo razumem." Potvrđuje mi ono što je već bilo jasno, moraću da se vratim u podnožje i onda krenem sve ispočetka. Kaže da možda može da se produži i tim putem koji vodi pored gradilišta ali nikako nije ubeđen. Hm, 5km vazušne linije od te tačke pa do vrha, kroz šumu. A dobro se sećam da se na sam vrh dolazi samo iz jednog pravca... Preskočiću eksperimantisanje.

 

Sad je već neko doba poslepodne, jasno je da nakon uspona neće biti vremena za prelazak cele Makedonije i stizanje do Mavrova. Kažu mi da nije problem, na Kajmakčalanu postoji prostorija koja je otvorena i gde se mogu smestiti, a ako mi odgovara mogu i kod njih da se vratim. Sva mašinerija na gradilištu troši naftu tako da mi sa gorivom, i pored sve volje, ne mogu pomoći.

 

Dakle nazad. Put do podnožja prolazi iznenađujuće brzo. Čak ni onih par blatnjavih deonica sada ne deluju tako loše. Koristim svaku priliku da gasim motor i štedim gorivo. Još dva-tri puta uspevam da prođem pored pravog odvajanja za Kajmakčalan, toliko dobro taj put izgleda. Tu blizu su neki radovi na putu i radnici me već poprilično gledaju kao idiota svaki put kada prođem. Gorivo... Raduje me što ga tako uzaludno trošim jer ga imam baš malo.

 

U startu je podloga od kaldrme. Karta kaže da je to neki regionalni put. Novo odvajanje, ovaj put stvarno prema vrhu. To je valjda stari vojni put i izgleda baš kao da od raspada nekadašnje države nije video previše održavanja. Sporo, na momente zahtevno. Nema vremena za opuštanje.

 

 

 

Nešto me tera da vozim bez stajanja, hoću da se popnem gore što pre. Na momente okolina izgleda kao scenografija iz neke bajke, bilo je lepo svetlo, fotka ne prenosi...

 

 

 

Još vožnje, još penjanja. Razmišljam koliko bi neprijatan bio kvar na ovakvom mestu

 

 

 

Zgrada granične policije, česma u blizini. Ipak je vreme za predah. Praktično od jutros nisam stajao i skupilo se umora.

 

Dalje, put vodi kroz četinarsku šumu, prolazi se pored velikog, trenutno praznog planinarskog doma. Stajem, obilazim. U suterenu je poluuređena prostorija (ono, ima vrata i neki sto sa klupama, peć), Ok, rešeno je mesto za spavanje.

 

 

 

Sledeća na redu je napuštena karaula. E, to je već orjentir koji mi nešto znači. Znam da je odatle vrh relativno blizu. Ovde sam već praktično iznad linije šume i pogled leti na sve strane. Vidim vrh...

 

 

 

Jednom kada se definitivno popne iznad linije šume kreće, po meni, najlepši deo uspona. Sam put je ovde u dosta boljem stanju i to mi prija.

 

 

 

 

Još malo i tu sam, zadnjih par krivina pred vrh, kraj puta... Neko čudno osećanje, nemir, ne znam ni sam kako bih ga opisao, pratilo me je od samog početka uspona. Ovde to sve nekako kulminira. Spomenik palim vojnicima, rovovi su i dalje vidljivi. Ne možeš a da se ne zapitaš kako je bilo ljudima koji su bili primorani da se ovde bore, bez obzira na stranu. Ono, pomisliš da si napravio nešto time što si dovezao motor do gore ali zapravo znaš da je to ništa... Teško mesto...

 

 

 

 

Grčka strana.

 

 

Odlažem uspon na sam vrh, do kapelice sa urnom Arčibalda Rajsa. Ne žurim. Ovo mesto nije za žurbu... Sednem na ivicu stene, gledam ptice kako kruže, upijam.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Trenutak neverovatnog mira gore, nikada nisam osetio ništa slično. Trenutak kada shvatam da je ovo putovanje završeno, da sve što bih doživeo posle toga neće imati nekog prevelikog smisla. Jasno mi je da odavde mogu da idem jedino ravno prema kući (da, to sam govorio pred kraj svakog dana zato što bih bio premoren ali ovaj put sam prosto znao da je tako). Otpada planirani prelazak preko Šar Planine, istraživanje Kosova... Samo mir...

 

 

 

Berem majčinu dušicu za jednu porciju čaja, uzimam tri kamenčića kao suvenire.

 

Ne znam koje su stene u pitanju ali cela planina je kao prekrivena šljokicama, motor svetluca iz svakog ugla. Spreman sam da krenem nazad i po prvi put od kako vozim KLE-a on neće da upali. OK, jeste, isključen je kill switch. Upalim, zaverglam i ništa. Dobro, de. Mašina se ohladila pa treba povući saug. Jok... Kvačilo pritisnuto, menjač nije u brzini. I dalje ništa... Sve to uredno snima kamera i traje 2-3 minuta. Onako, pomalo spooky momenat. Na kraju, iz nekog pokušaja motor pali najnormalnije...

 

E da, sa grčke strane Kajmakčalana do samog vrha vodi ski lift, tu je neko poveće skijalište. Ko traži najlakši način da se popne verovatno je to taj. Asfaltom se dođe na par kilometara od vrha a dalje koliko vidim ima neki put. Ne znam u kakvom je stanju. Međutim, Kajmakčalan nije mesto gde treba tražiti najlakši put, vredi se malo pomučiti. Takođe, ispod samog vrha postoji i prostorija u kojoj je moguće prenoćiti ali ja na takvom mestu prosto ne bih imao mira.

 

 

Par kilometara spuštanja do planinarskog doma ni ne osetim. Neka duboka praznina...

 

 

 

 

Smeštam se u prostoriju, pod će biti odlična podloga za spavanje. Pored doma je i česma pa koristim priliku da se nakon par dana malo uljudim. Sprema se nevreme i duva vetar. U par navrata mi se učini da čujem neko vozilo ali odbacujem tu mogućnost. 10-15 minuta kasnije zvuk se probija dovoljno jasno da ipak nema dileme. Očekujem neki džip i onako, raduje me mogućnost da ću imati društvo. Prođe mi kroz glavu ideja da je to zapravo granična policija koja me traži jer sam ipak najavio da ću se istog dana vratiti... Šokiran sam kada vidim poluraspalog Moskviča. Dva muškarca i žena, pretrpan stvarima... Baš ispod doma je neka travom pokrivena uzbrdica i ne mogu da se popnu. Pomažem u guranju kola, i dalje ne verujem da ih vidim na tom mestu. Znam kakav su put morali da pređu... Auspuh je stradao, kompletna grana je ubačena u kabinu... Ljudi su krenuli u borovnice. Vodič im je nervozan i žuri da stignu do karaule, kilometar ili dva dalje, pre mraka... Ostajem sam.

 

 

Za večeru imam supicu iz kese, onu gotovu kinesku testeninu, obogaćenu mravima koji su se tu uvukli još u Beratu. I obaveznu šunku koju teglim od kuće. Baš dobro dođe u ovakvim danima kada ne kupim hranu... Čaj od majčine dušice...

 

Neko vreme gledam u svetla civilizacije, daleko ispod. Zvezda nema jer sa svih strana stiže nevreme sa grmljavinom. Ne sedim dugo, ipak je ovo bio naporan dan.

 

 

Track log je u prilogu. 215km, nešto ispod 6 sati vožnje.

 

Stvarno preporučujem vožnju preko Galičice (napraviti krug od Ohrida, pored jezera do Trpejca, onda asfaltom na prevoj pa kroz prirodu nazad u Ohrid). Kajmakčalan je priča za sebe. Mesto koje je besmisleno opisivati, mora da se doživi.

2015-08-06 0903__20150806_0903.gpx

[brdy 2095 Napisano Decembar 20, 2015]

Steta sto ne umemo da cenimo nasa obelezja, vec pustamo da propadaju.

[StefanPetrucci 2 Napisano Decembar 21, 2015]

Sjajne fotke, odličan propratni tekst...

[nemo 3153 Napisano Decembar 22, 2015]

Fenomenalno:

 

- putopis

- fotografije & motivi

- izbor putovanja

- čvrsta volja i skromnost

- itd...

 

Gliga, dokazao si, da je vrhunska avantura moguća tu negde oko nas, samo je treba odabrati i doživeti...

Čestitam!

[slobo.sicki 3 Napisano Decembar 27, 2015]

Svaka ti cast majstore....

[Bruno 68 2710 Napisano Decembar 30, 2015]

dobar si ti, dobar

[Gliga 4411 Napisano Januar 29, 2016]

Joj, mislim da je krajnje vreme da se ovaj putopis privede kraju...

[ŠekiKG 4332 Napisano Januar 29, 2016]

Ma, joook, najbolje završi na godišnjicu početka

Taman sam pomislio da si nastavio putopis i izvršio sam pripreme za uživanje u čitanju, kad ono samo proradila griža savesti kod tebe i najava mogućeg nastavka...

[Gliga 4411 Napisano Januar 29, 2016]

Dvanaesti dan, 7.8.2015. Kajmakčalan-Niš

 

Bio sam vredan i obradio sve klipove od ovog dana, evo ih odmah na početku...

 

 

Da, pa eto. Nije mi se ni fotkalo ni snimalo danas...

 

 

I pored grmljavine i nevremena koje je sinoć pretilo, noć je protekla mirno a kiša nije padala. Jutro je dosta hladno. Iako nisam na vrhu planine ipak se radi o nekih 1850m nadmorske visine. Ono jučerašnje osećanje da je vreme za kraj puta se zadžalo, Šar Planina ostaje za neku drugu priliku... Nemam nekog razloga da se zadžavam tako da se brzo pakujem i krećem dole. 

 

 

 

Spuštanje niz planinu nikada nije ni približno zanimljivo koliko i penjanje. Činjenica da je još jutro, da se nisam "zagrejao", da je u pitanju Kajmakčalan, ne pomaže. Stajem samo da natočim vodu na česmi i na dva mesta za fotkanje.

 

 

 

 

Nizbrdo put ne deluje toliko tehnički zahtevan kao juče prilikom uspona. To me svakako nije sprečilo da glupavo padnem, po prvi i jedini put na ovom putovanju Neki pesak ili blato u kolotragu i moj pokušaj da izađem iz istog. Brzina oko 5 na sat ali eto, nisam uspeo da zadržm motor na točkovima. Čist nedostatak koncentracije. Fotka jok. Nema. Inače, od kako sam podigao prednji kraj motora KLE je postao dosta upravljiviji i ona, ranije prilično redovna, glupava izvrtanja pri malim brzinama su prošlost. Verovatno pomaže i čupavi Mitas napred.

 

Kada sam sišao na asfalt sretoh džip sa ekipom koja radi na onoj hidrocentrali. Stali, razmenili koju reč i putuj. Na graničnom prelazu se uredno javljam pograničnoj policiji. Nije apsolutno nikakav problem što se nisam vratio juče, oni su i pretpostavljali da će tako biti  Da nije obaveze/potrebe javljanja na graničnom prelazu povratak za Bitolj bi mogao biti mnogo zanimljiviji (pravac preko sela Petalino, Budimirci, Rapeš).

 

Dok sam stigao do granice otoplilo je dovoljno da se poskidaju termo postave, dalje nastavljam u letnjem izdanju. Željno iščekujem prvu benzinsku pumpu, vozim na rezervi duže nego ikada ranije. Sipam 12,8 litara u rezervoar za koji verujem da ima 12. Izgleda da godinama živim u zabludi ali ovaj put mi je jako drago zbog toga

 

Perem far, vizir kacige. Ipak je ostatak puta civilizovan. Utom nailazi patrola neke nabeđene policije, blatnjav motor im svakako bode oči. Kažu da moram oprati tablicu inače će da padne pisanje kaznica. A tako sam se svih ovih dana na putu trudio da tablica bude kvalitetno prekrivena... Šta ćeš, ne može ni blato zauvek da traje.

 

Od Bitola pa na dalje stvarno ništa naročito zanimljivo. Glavni put prema Velesu, u onoj jednoj deonici koja je dobra za vožnju motora je bio toliko opterećen saobraćajem da je to prosto strašno. Odvikao sam se... U Velesu uspešno prolazim pored gomile mesta gde bih mogao nešto da pojedem. Naravno da sam gladan i naravno da samo nastavljam dalje. Na pumpi na izlazu iz grada sipak gorivo za sve preostale Denare, nema razloga da ih čuvam. Pumpadžija predlaže neka dobra mesta za vožnju u okolini ali to će morati da čeka drugu priliku.

 

Ne volim auto put tako da prema Skopju nastavljam starim putem. Prvo odličan asfalt pa loš asfalt a na kraju i makadam. Pomalo se češkam po glavi ali sada je kasno za predomišljanje. Napredujem sporo a okolina nije dovoljno atraktivna da bi to nadomestila. Bi mi drago kada je podloga opet postala asfaltna. Bacam oko na kartu, vidim da će me ovaj put odvući u Skopje ako ne reagujem na vreme. Uz malo premišljanja odlučujem da ipak izađem na auto put. JBG, nemam para za putarine ali ni vremena za vozikanje. Svraćam u Kumane, čisto da malo obiđem grad ali brzo okrećem. Nije me se dojmio.

 

Gužva na granici, ipak je vrhunac sezone godišnjih odmora. Umereno gospodski obilazim kolonu na prelazu jednom pa drugom. Srbija, nakon jedanaest dana. Na samom prelazu mi crkava baterija na telefonu, dakle nema više navigacije, track log završava na tom mestu. Dobro de, imam papirnu kartu.

 

Gužva, gužva, gužva. Od vožnje nema ništa. Radovi, dugačka kolona koja se jedva kreće. Obilazi se sve to, osam očiju je širom otvoreno da neko ispred mene slučajno ne bi izleteo. Na prilazu Vranju glad više nisam mogao da zanemarujem, a i ono, šteta je ne obići grad kad' sam već tu. Pljeska, velika gurmanska i dan odjednom postaje bolji  Pošto pljeska ipak nije svemoguća situacija sa saobraćajem se nije popravila ni nakon Vranja. Jedno rešenje se nameće samo od sebe: pobeći sa auto puta. KLE u kombinaciji samnom svakako ne koristi prednost auto puta, za to je neudoban i dosadan.

 

Karta kaže da ima neka prečica do Surdulice. A kad sam već u Surdulici ne bi valjalo propustiti jednu od najboljih deonica za vožnju koju pamtim. Dakle, idemo na Vlasinsko jezero! Nije vreme za neko divljanje ali krivinarenje stvarno prija. Bol od dugotrajnog sedenja nestaje nakon treće krivine, ovako bih mogao ceo dan. E sad, za danas nisam imao praktično nikakav plan ili opipljiv cilj. Još negde oko podneva mi je postalo jasno da je nerealno stići do NS bez nekog žestokog silovanja. Vožnje mi je u principu bilo dosta, oko 400 km do sada, a Vlasinsko jezero je sjajno mesto za kampovanje. Zašto sam uporno nastavljao dalje sa vožnjom mi zaista nije jasno, mada pretpostavljam da ću to uraditi još mnogo puta u budućnosti. Bilo je nekako suviše rano da završim dan. Kompromisno rešenje je bilo da nađem neko lepo mesto uz jezero i tu malo odmorim. Jbg, kada sam prošao branu postalo je prilično očigledno da sam bio suviše probirljiv... Kako mi usput nijedno mesto nije bilo dovoljno privlačno nastavljam dalje.

 

Znam da u okolini Crne Trave počinje neki lep put kojim se dolazi do Predejana ali ne znam gde tačno počinje ni u kakvom je stanju tako da bez navigacije ne eskperimentišem (jeste, razmažen sam po tom pitanju, osim kada nisam). Koji kilometar pre Crne Trave stajem na česmi, ipak je ono sipanje vode prilikom silaska sa Kajmakčalana bilo davno. Ceo ovaj potez, od Surdulice pa duž jezera i dalje prema Vlasotnicama je super za vožnju, dakle uživam.

 

Oštra desna krivina, par kilometara nakon Crne Trave, u susret stiže lepa crna Opel Astra. Ono što nije lepo jeste činjenica da Astra do pola gazi moju traku... Vozačeva panična reakcija je da volan smota dodatno u levo tj prema meni. Moja panična reakcija jeste kočenje koje uspravlja motor i šalje ga prema sredini puta. Jbg, morali smo da se sretnemo... Gadnih, jako gadnih par trenutaka kada je očigledno da je udes neizbežan. Realno, osim jednog "sranje" nije bilo vremena za premotavanje životnog filma. Udar, let, pad... Već sam na zemlji, okrećem se i vidim motor koji je još uvek u vazduhu. Gledam ga kako bez trunke elegancije pada na vizir, zabrinjavajuće blizu meni.

 

Prva stvar: mogu da mrdam svim udovima i ništa me ne boli jako. Druga stvar: neverica. Ovo nije pravilan način da se putovanje završi. Treća stvar: gospođa vozač izlazi iz kola dok sam ja još na zemlji, gleda u kola i počinje da kuka kako su oštećena, kao da ja ne postojim. To nivo moje neverice tera daleko preko svih granica... Na moj kulturan (ali stvarno sam bio kulturan, do tada mi je već bllo jasno da nisam povređen na neki značajan način) komentar kako može da gleda kola kad' me je zamalo ubila dobijam odgovor u stilu: "pa naravno da ću da gledam kola, vidi šta si im uradio, zamalo da nas sve pobiješ." Ej, ja njih da pobijem vozeći se svojom trakom! Situaciju ne popravljaju ni sledeće tri persone koje su izašle iz kola. Gospoje počinju da me ubeđuju kako sam ja prešao na njihovu stranu puta i da nisu imale gde. Život mi se smučio tokom tih par minuta... Da ne prepričavam sve, evo samo jedne rečenice koja će vam oslikati odličnu sliku: "Imamo mi svedoke da si ti kriv, evo sada će da stignu iz Crne Trave." To ne mogu da slušam, a ne mogu ni da se derem na stoku pa se samo sklanjam. Jedna od prvih stvari koje sam uradio nakon ustajanja jeste fotkanje. Jbg, jače je od mene. Uz onoliko drhtave ruke pravo je čudo da fotke nisu mutne, a još sam imao i dovoljno prisebnosti da podešavam aparat.

 

 

 

 

Često sam spominjao koliko nerealno mnogo sreće imam na ovim mojim putovanjima i kako se bojim trenutka kada će to doći na naplatu. E, nekako mi se sada čini da je ovo naplata...

 

Jedan od prvih automobila u koloni koja je išla iza Astre bila je Niva sa ekipom doma zdravlja. Staju, pitaju da li treba pomoć, za svaki slučaj zovu ekipu hitne pomoći i policiju. Vozač saniteta kaže da je video ceo događaj i da nemam razloga za brigu što se toga tiče. Meni pomoć nije potrebna ali zato sve četiri gospe iz Astre traže sredstva za smirenje. Ja samo sedim na bankini kraj puta i pokušavam da pojmim šta se ovo upravo dogodilo, šta dalje da radim. Jedan pogled na motor bio je dovoljan da postane jasno kako je za njega ovo kraj putovanja. Iskrivljena i polomljena prednja vila, polupan far i sve maske oko njega, od udara je prednji točak iskrivio hladnjak i skid plate. To je bilo onako, na očigled.

 

 

 

Policija i hitna stižu brzo, ipak je naselje na svega kilometar ili dva dalje. Stigli su već i "svedoci" i jako me onespokojava kada ih vidim da se rukuju i pozdravljaju sa patrolom... Slutim... Doktorka koja je stigla mi prilazi prilično usplahireno; prošla je pored motora i videla lokvu crvenkaste tečnosti (ulje iz viljuške) pa se zabrinula da sam se ja rasipao krvlju.. Kratak pregled u sanitetu i sve je ok. U tom trenutku nisam imao nijednu jedinu ogrebotinu. Pomalo me je boluckalo rame, ili od udara u kola ili od pada na asfalt, pomalo noga. Nigde na kacigi nisam uspeo pronaći bilo kakav trag kontakta što je svakako lepo.

 

Policija, davanje izjava. Oboje smo za to da se pravi uviđaj. Gospođa zato što i dalje tvrdi kako nije kriva a ja zato što neću da me neko napravi budalom. Doduše, gospođa je do ovog trenutka već malo promenila priču "dobro, možda si ti i bio u svojoj traci ali si išao uz belu liniju i NATERAO si me da skrenem." Hmmmm, čudne moći posedujem.

 

Čim se pojavio inspektor koji radi uviđaj gospođa ga je spopala sa onom originalnom pričom, da je do udesa došlo na njenoj strani puta. Sve to se odigrava na metar od gomile blata koja je spala sa motora u trenutku udara i savršeno pokazuje tačan položaj. Inspektor lepo prekida gospođu i ukazuje joj na dotičnu gomilu "Gospođo, TU je bio udes, ne pričajte svašta."

 

Policajac iz patrole kojem smo davali izjave pokušavao je "smiri" situaciju, da se ne radi uviđaj. Reče da je meni, u pogledu naplate od osiguranja, svejedno da li će se raditi uviđaj ili popuniti evropski izveštaj (nije svejedno, samo hoće da izbegnu svoj posao), pokaza službenu belešku u kojoj stoji da je gospođa kriva. Kaže da ću u slučaju vršenja uviđaja morati da idem do Leskovca u urgentni, Onako, to je već oko 5 popodne. Crna Trava je u tri lepe od Leskovca, 50-60 kilometara recimo. Ne znam šta se dešava sa motorom u slučaju da ja odem za Leskovac, da li ostaje na mestu udesa, da li ga nose u Crnu Travu. Pomisao na onaj trenutak kada mi u 8-9 uveče u urgentnom kažu da mogu da idem, a ja da ne znam ni gde ni šta, bila je dovoljna da mi uviđaj više ne zvuči kao dobra opcija. Ostajem na licu mesta da rešim prevoz motora. Policajac ima nekog prijatelja sa auto prikolicom koji traži 60€ do Leskovca. Ok, to je početak.

 

Do sada je gospođa već promenila priču, stigli smo i do rečenice "Dobro, moguće da sam ja pogrešila ali ti si bio previše blizu bele linije." Dalje od toga nismo uspeli. Kako joj objasniti da sam ja bio sa MOJE strane pune bele linije, da je ona sa pola auta bila sa MOJE strane pune bele linije? Iskreno ja nisam ni pokušao...

 

 

E da, da objasnim nešto pre nego što krenu saveti tipa trebao si ovako ili onako: U pizdi sam materini, sam. Baterija na telefonu mi je prazna i ne mogu nikoga da zovem za savete (da, bio sam toliko priseban da sam nakon udesa stavio telefon na punjač ali nešto u toj kombinaciji već danima ne radi. Nije radilo ni sada...). Jedino što mi je bitno jeste da se dokopam civilizacije. Obzirom da nisam povređen o naplati osiguranja od povreda ne razmišljam. Dakle, hoću samo da se iz trenutne situacije izvučem na što bezbolniji način.

 

 

U svemu tome pojavljuje se i šlep služba. Vraća se prazan i ide za Niš. Hmmm, Niš... Cijena? Prava sitnica. 3000 din. A i to su na kraju platili "svedoci" tj muževi dragih gospođa iz Astre. Prodato!  Motor je morao vitlom da se utovari na kamion, prednji točak odbija da se vrti. Kada sam seo u kamion olakšanje je bilo skoro pa potpuno. Ostaje još samo sitnica u vezi sa boravkom u Nišu. Raka, vozač i vlasnik, kaže da nije nikakav problem da motor ostavim kod njega.

 

E sada dolazi deo priče za koji moram zahvaliti ovom forumu. Znam za Žiku56 koji živi u okolini Niša. Nismo nikada komunicirali i nemam njegov broj. Uspevam da upalim svoj telefon dovoljno dugo da iz imenika prepišem dva broja: Libero i Kvariša. Kada se lavina jednom pokrene dalje se stvari nekako odvijaju same od sebe. Rakin telefon je sada veza sa svetom. Libera u prvi mah ne mogu da dobijem ali iapk se javlja posle nekog vremena. "Takva i takva stvar, vidi da li možeš da nađeš Žikin broj." Posle kratkog vremena stiže poruka sa dragocenim informacijama. Zovem Žiku "takva i takva stvar, da li možeš na bilo koji način da mi pomogneš u Nišu?" Žika je član moto kluba veterana 63. padobranske brigade. Kaže da u Nišu imaju prostorije ali ne zna da li je neko od odgovornih u gradu. On ne može da dođe jer ima nekih problema (kasnije saznam da su Žiku tog ili prethodnog dana napali psi koje čuva, dok je pokušavao da spasi štene koje su prethodno napali. Tom prilikom je pao i povredio kičnu a usput su ga psi izujedali...) ali javiće mi se uskoro. Opet, par minuta kasnije i stiže poruka sa sledećim brojem telefona. Janko, predsednik malopre spomenutog moto kluba. "Takva i takva stvar..." "Dođi i ne sekiraj se ništa." I to je bilo to. Što se mene tiče time je situacija rešena i mogu da se opustim. Truckanje do Niša u poluraspalom kamiončiću traje i traje ali imam društvo. Može već i da se fotka

 

 

 

 

 

Vozač šlep službe ne bi bio to što jeste da ne stane pored svakog zaustavljenog vozila, da im ponudi svoje usluge. Pred prostorije kluba stižemo već po mraku. Janko i Vlada pomažu da istovarimo motor i smestimo ga u klub, preciznije: u kafić. Klub trenutno ne radi zbog odmora tako da se prostorije ne koriste. "Ostani ovde koliko god ti treba, nemoj ništa da se ustručavaš i kaži ako mogu da ti pomognem na bilo koji način." Teško da mi je u tom trenutku bilo potrebno više od tih reči. Raskomotim se, pojedem klopu koja se u međuvremenu pojavila i praktično sam spreman za leganje. Zbog toga odlazimo do grada na piće, ipak je glupo ne videti grad (nikada ranije nisam bio u NIšu). Posle jednog pića Vlada (takođe član kluba) me vodi u obilazak grada. Tamo, pa ovamo pa onda sa još par sjajnih ljudi na pivo kraj Nišave. Behu kasni, kasni večernji sati kada se vratismo do prostorija kluba. I pored svega što se desilo tokom dana spavao sam kao beba.

 

Eto, iskoristio bih ovu priliku da se ovako javno zahvalim gospođi Svetlani D. iz Leskovca (dama plave kose i roza 'aljine na fotkama udesa) što mi je omogućila da upoznam par ovako neverovatno dobrih ljudi. To je jedina ljudska stvar koju je učinila za mene Voleo bih da tema ne krene u pravcu pljuvanja po dotičnoj, šteta je trošiti tastaturu. Hvala.

 

 

Jutro potvrđuje da jučerašnji događaji nisu neki hiper realni san, polupani KLE je u kafiću.

 

 

 

 

Mene tako pomalo boli rame, veliki podliv na levoj butini i neki blago nelagodan osećaj (neću reći bol) u predelu ispod rebara. Gledam fotke sa mesta udesa i polako mi postaje jasno koliko sam u stvari dobro prošao. Do kontakta između motora i auta je došlo negde na braniku ispred njenog prednjeg točka. Ugao udara je bio mali, više kao češanje, tako da nisam od toga pao. Ja sam katapultiran sa motora u trenutku kada se levi štap prednje vile zabio u onaj prostor iza točka na kolima. Udarac je bio dovoljno jak da taj štap polomi a drugi da iskrivi. Zapitam se šta bi se desilo recimo da motor nije udario tu gde jeste. Nekako mi je jasno da bi onda tu ulogu preuzela moja noga. Računam da je čelična cev amortizera malo čvršća od noge a opet je polomljena... Setim se odmah priča Bunara, vonabibajker-a i shvatim: mene i dalje prati nenormalna količina sreće na putovanjima. Jeste, imao sam udes ali sam isto veče sa osmehom i uz pivce o njemu mogao da pričam.

 

 

Ako se dobro sećam u pitanju je bila subota i u osiguranju nisu mogli ništa da mi pomognu pre ponedeljka. Nije bilo naročitog razloga da sedim u Nišu još ta dva dana, pogotovo što kući nisam ni javio da sam imao udes. Dakle, za NS prvim busom. Smestih se u sedište, okačih fotku sa mesta udesa na FB i narednih par sati provedoh sa telefonom na uvetu. Pretpostavljam da sam udavio devojku koja je sedela pored mene i čula istu priču desetak puta Bio sam zatečen brojem ljudi koji su me zvali, slali poruke, pružali podršku ili nudili pomoć. Ovom prilikom bih se zahvalio svima vama, znate ko ste 

 

Kući, mama malo zbunjena što sam u civilnoj garderobi a ne motoraškoj. Kada me je videla čitavog nije bio problem ispričati šta se desilo, preko telefona ne bi vredelo. Kupanje, nakon par dugih dana, ručak i pravac u urgentni. Pregled za svaki slučaj jer je ona nelagoda u abdomenu i dalje trajala. Ultrazvuk kaže da je sve ok, ništa povređeno, i to mi se sviđa.

 

Par dana kasnije organizovana je akcija prevoza KLE-a za NS. Ovde moram da se zahvalim Johanu koji mi je odmah ponudio svoj pikap. Beše to jedan lep izlet na jug. Niš mi se svideo i jednom prilikom ću morati da mu posvetim više vremena.

 

 

 

Ovde Vlada i ja rasturamo na audiciji za glavnog izvođača na Nišvilu koji se otvarao tog ili sledećeg dana. Ne znam zašto nas nisu zvali da nastupimo. 

 

 

I tako. Mislim da je to to što se tiče putovanja. KLE je tri meseca nakon udesa stavljen na točkove i provozan. Zamenjena je prednja vila, plastike su polepljene tek toliko da stoje. To više nije taj motor... Osiguranje je isplatilo totalnu štetu, sa tim nisam imao problema.

 

 

 

Ostaje mi još da sumiram utiske sa putovanja, troškove i slične stvari ali to sledeći put. Više nisam pod stegom kapitalizma tako da bi to trebalo biti uskoro

 

 

A da, u prilogu je track log sa vožnje zadnjeg dana. Kao što rekoh, baterija me izdala na granici.

2015-08-07 0714__20150807_0714.gpx

[fritz 59 Napisano Januar 29, 2016]

Vidi joj tablice number of the beast,dobro si ti prošao

[raps 1402 Napisano Januar 29, 2016]

jbt, ja tek sad videh koje su tablice na astri...

 

edit: pretece me kolega

[Gliga 4411 Napisano Januar 29, 2016]

Photoshop je iz raja izašao, bilo bi zaista previše da su tablice LELE 666