Touch of Asia

[shuky 320 Napisano Jun 30, 2014]

Rano ujutru, dan polaska.

 

Uvidjam da se nista nije promenilo od prethodne veceri. Maler ne popusta i, iako nisam sujeveran, pocinjem da se pitam da li sam izabrao pravi datum polaska na ovo putovanje. Prethodne veceri nista mi nije islo od ruke. Bocne torbe su pravile problem, tank torba je pravila problem, sam sebi sam bio problem.

 

Zvoni telefon. Saputnica me pita da li uopste idemo danas na put. Ne znam sta da joj odgovorim. Razmisljam da pomerimo polazak za sutra. Sinoc sam kasno legao i nisam mogao dugo da zaspim. Obicno nemam tih problema. Mene ushicenje hvata po polasku na put, ali nije me ushicenje drzalo budnim vec nervoza koja je nastala zbog opreme koja kao da se urotila protiv mene. Nikad nisam imao problema sa njom, ali sada se nesto jednostavno dogadjalo.

 

Jednom prilikom sam tako otisao na put bez motora. Jednostavno sam morao (imao potrebu) da otputujem, makar i bez motora. To su bili poceci. Sada je situacija mnogo drugacija. Osim toga, ne putujem sam pa da mogu sve da prebacim u jedan rancic, ostavim motor i krenem stopom u nekom pravcu.

 

Nekako sve dolazi na svoje mesto, manje-vise. Odlazim po saputnicu.

 

Krecemo.

 

Inace, danas mi je rodjendan.

[shuky 320 Napisano Jun 30, 2014]

Pre nego nastavim ovaj putopis, koji za tebe tek pocinje i donosi mozda zrnce znatizelje, moram da objasnim par stvari...

 

Za mene (nas) je ovaj put odavno zavrsen. Nije to neka davna proslost ali postoji neki strah u meni da ce ubrzo postati. Da ce ubrzo nestati i ispariti.

 

U ovom putopisu nece biti slika. Bice samo moje secanje i dozivljaj koji ja pokusavam da sacuvam i prenesem na „papir“.

 

Na ovom putovanju„saputnici“ ce ti biti Marina, ja i XT660R.

 

[shuky 320 Napisano Jun 30, 2014]

Dok vozim Sicevackom klisurom ne mogu a da ne mislim o svim tim malerima koji mi se desavaju poslednjih dana.

 

Zapravo, mene voznja opusta. Tada ne razmisljam o nicemu drugom, ali toliko sam puta prosao ovim predelom da vec pocinjem da vozim automatski i razmisljam o drugim stvarima. Odjednom, tok misli mi prekida Turcin koji svojim sleperom pretice u tunelu!

 

Kako li ce tek biti dok stignemo na “cilj” naseg putovanja?

 

 

 

Putovanje nije zapocelo “unosenjem adrese u GPS”.

 

Dosad smo samo jednom putovali po principu “znamo tacno gde idemo”. Bila je malo veca grupa i sve je unapred bilo pripremljeno, rezervisan smestaj, tacno odredjene rute... Organizacija je bila odlicna. Covek koji je organizovao smestaj je to uradio stvarno fantasticno. Ali ne pronalazim se u tome.

 

Nasa ideja putovanja je dosta drugacija.Krenemo u odredjenom pravcu i prepustimo se otkrivanju. Da me neko pogresno ne razume, imamo ideju gde idemo ali put je veoma nepoznat i promenljiv u toku voznje kao i sam “cilj “. Kad se umorimo ili nam se svidi neko mesto svratimo I potrazimo smestaj. Da li tu ostajemo noc ili vise zavisi kako smo raspolozeni trenutno. Nemamo neki odredjeni plan i raspored. Ako u daljini vidimo nesto sto nas interesuje napustamo pravac i odlazimo tamo. Put nazad je tek nepoznanica.U stvari jedno je sigurno: nikad se ne vracamo istim putem.

 

GPS,koji imam na telefonu, koristim samo radi lakseg snalazenja po gradu.

 

Put je cilj sam po sebi.

 

Ovog puta postojala je razlika. Iako putujemo sami odredili smo sebi par odredista. Jedno od njih je termin na primorju od 5 dana. Bilo nam je isplativije da odavde pripremimo smestaj na jednoj tacki naseg putovanja, kako bi se odmorili, odlucili da li nastavljamo ili idemo natrag. Do tamo smo sebi odredili jos dva mesta koja obilazimo i stvari koje bi tamo voleli da vidimo.

 

Marina i dan-danas tvrdi da je sve posledica ovog “preteranog” planiranja.

 

Vec posle sat I po vremena nalazimo se nagranici. Kako nismo popili kafu, koristimo tu mogucnost dok smo jos uvek uSrbiji.

 

Ulazimo u Bugarsku veoma brzo i nastavljamo ka Sofiji. Put do Sofije nas malo smara (bar mene) i jedva cekam da pobegnemo na neki od lokalnih puteva, manje opterecenih i interesantnijih za voznju (pozeljno sa krivinama). Vozaci u ovom delu Bugarske dosta podsecaju na nase. Ne pridrzavaju se bas mnogo pravila, a i nisu mnogo naklonjeni motorima. Isti utisak sam stekao I pre. Ali koliko se secam dublje u Bugarskoj je druga prica.

 

Na ulasku u Sofiju se odvajamo desno (ka jugu) i ulazimo u nevidjenu guzvu.

 

Odlucili smo da jos jednom posetimo Plovdiv,ali izbegavajuci autoput.

 

Put koji nam se ucinio interesantnim je vodio do Samokova. Karta je pokazivala da ima i par jezera koje bi prosli,mozda bas tu pravimo pauzu za klopu.

 

Malo je reci da je guzva, u kojoj smo, velika! Iako je tek jun vrucina postaje nepodnosljiva. Kasnije smo krenuli tako da je sada vec 12h. 13h u Bugarskoj.

 

Nisam ni znao sta me tek ceka!

 

Pokusavamo da se provlacimo, filtriramo ili kako vec, kroz guzvu. Tesko ide sa sirokim torbama. Za razliku od severne obilaznice ovde nema kamiona ali semafori su na par stotina metara, tako da je voznja kreni – stani. Takodje nema ni “prijateljica noci – tj. kamiondzija” koje polugole stoje na parkinzima. U noge mi bije, polako se podizuci na gore, vreo vazduh. Nervoza ponovo raste. Koliko me to nervira toliko mi je i drago jer bez tog hladjenja motor bi veoma brzo stao. Razmisljam kako bi uljara koju sam pre imao podnela ovako nesto. Uz malo bezobrazluka, sirene i srece dolazimo do raskrsnice. Izgubili smo preko sat vremena dok smo dosli do raskrsnice koja nas vodi van Sofije.

 

Napokon se nalazimo na putu ka Samokovu. Interesantna deonica, ne previse opterecena saobracajem, cak ima i malo hladovine. Drzimo neki tempo koji dozvoljava Marini da slika ono sto vidimo. Krivine su lepe tako da voznja postaje uzivanje.

[milan Le 4 Napisano Jun 30, 2014]

Ovaj [utopis ce imati najvise slika, svako ce stvarati slike u svojoj glavi! Samo napred...

[shuky 320 Napisano Jul 1, 2014]

Nazalost, jezera koja smo se nadali da vidimo su ogradjena. Tj. na obalama se grade odmaralista/hoteli tako da jezera nismo prakticno ni videli! Svratili smo u jedan hotel, bolje receno do parkinga ispred hotela odakle se takodje ulazilo na jezero i mogu reci da je veoma lepo. Sa parkinga odlazi Harley sa likom koji na sebi ima vise zlata nego sto ima kila njegova suvozacica sa duuuugim nogama u minimalnom sorcu. Osoblje nas nepoverljivo gleda dok se slikamo. Zbog voznog parka koji je bio ispred,a i klijantele koja je unutra ne svracamo na rucak.

 

To smo obavili u malom, veoma prijatnom etno restoranu sa desne strane puta. Dobra atmosfera, dobra i povoljna usluga. Jedino sto mi se nije svidelo je “limunada”. Uopste nema veze sa limunom. Tako mi i treba kad necu da pijem pivo dok vozim!

 

Nastavljamo I jednostavno nam se namece da svratimo u Borovec. A i povecanje nadmorske visine nam prija. Vazduh je hladniji. Put pun krivina uz koju serpentinu. Sa gustom sumom okolo. A vazduh… vazduh kakav samo moze da bude na sam pocetak leta na planini bez skoro imalo saobracaja. Prvi put sam tamo. Iako sam veliki ljubitelj skijanja, skijao sam samo na nasim planinama. Mogu reci da mi izgleda veoma interesantno. Vidi se da su Bugari ulozili dosta para. Hoteli izgledaju relativno novo i dobro. Inace planina ko planina van sezone. Malo ljudi. Radi par kafica I da se tada nije odrzavalo takmicenje u orijentiringu verovatno bi bili jedini posetioci.

 

Osvezeni napustamo ovu oazu.

 

I dalje se krecemo nama nepoznatim putem do Kosteneca, gde se odvajamo ka Plovdivu. Taj deo puta nam budi secanja od pre dve godine. Doduse, tada smo se kretali u suprotnom pravcu. Tu negde me je preplavilo ono poznato osecanje koje se pojavi kad krenem na put. Verujem da je na pocetku izostalo zbog stvari koje su prethodile polasku, ali sada, sada je tu!

 

Svako od nas vozi motor iz nekog svog razloga. Do sada je “vetar u kosi” vec izgubio svoj prvobitni smisao, ali I dalje predstavlja za (dobar deo) nas motorista nesto posebno. Iako vozim vec vise godina, ponosim se cinjenom da me ne zna mnogo “bajkera”, a Nis nije tako veliki grad. Vetar u kosi ne mogu da osetim jer uvek nosim kacigu, za razliku od gradskih trkaca, ali to sto taj izraz predstavlja meni - dozivim svaki put kad pobegnem van grada. Iako me nevidjeno smara autoput, zahvalan sam, kad nemam drugog izbora, da vozim po njemu. Bolje je i tu voziti nego ne voziti uopste. S’druge strane voznju po gradu nikako ne razumem. Ne voznju da bi se otislo na posao, do drugara, na pivo… vec “patroliranje”.

 

Put od Sofije do Plovdiva, kakav god da je kvalitet asfalta, je probudio to. Sem zvuka motora, vibracija koje pruza jedan cilindar i samog trenutka u kome smo, ne postoji nista drugo. Neko bi rekao NIRVANA.

 

I saobracajna kultura je ovde drugacija.Trake su siroke I ljudi voze blize desnoj ivici. Za preticanje ima dosta mesta i bez odlaska u traku za suprotan smer.Pored toga kad vas vide u retrovizoruvozaci se trude da dodatno naprave mesto I daju znak desnim migavcom zaslobodno preticanje.

 

Tu uz put vidimo neke cudne moto-kreacijepored neke kafane. Verovatno neki lokalni klub ima voznju. Marina ne propusta prilika da ih slika.

 

[shuky 320 Napisano Jul 2, 2014]

Na horizontu uocavamo prvo poiljak, a onda i siluetu Aljose*.

 

Stizemo u Plovdiv.

 

Meni je Plovdiv simpatican grad. Kasnije, dok smo setali, shvatio sam da bih tamo mogao da zivim.

 

Svideo mi se prvi put, a sada sam samo potvrdio to misljenje. Polako deo po deo obici cu ga celog jednog dana.

 

Malo o samom gradu:

 

Plovdiv ima istoriju dugu oko 6000 godina i smatra se jednim od najstarijih gradova na svetu. Tragovi neolitskih naseobina datiraju jos od 4000. godine pre nove ere. Tokom njegove istorije osvajale su ga sve velike imperije na ovim prostorima koje su ostavljale svoje tragove. Zbog toga je veoma bogat arheoloskim nalazistima (kojih ima preko 200), dva anticka teatra, srednjevekovnim gradjevinama, turskim kupatilima, dzamijama, crkvama... Sada je drugi grad povelicini u Bugarskoj i deseti na Balkanu...

 

Verovatno me podseca na malo veci Nis, mozda mi je zbog toga i prijatno tamo.

 

Da ne bi gubili vreme, palimo GPS. Nokiine karte su, za moje potrebe, odlicne! Marina vadi adrese hostela koji je na brzinu skunula sa “hostel-world”-a. Njoj je najinteresantniji bio “Hostel-Mostel”.Dosta “pozitivnih kritika” na internetu. Iako nepoverljiv prema informacijama sa interneta, odlazimo tamo. Dok cekam ispred i protezem noge Marina odlazi da vidi sobe. Posle nekoliko minuta izlazi vidno razocarana. "Dvokrevetna soba" koja se nalazi u njihovoj ponudi je u stvari krevet na sprat u sesto-krevetnoj sobi. Potvrdjuje moje misljenje o rezervaciji na osnovu kritika I informacija s neta. Meni, iskreno, ne smeta. Vidim da su, ovih nekoliko gosta ispred, odgovarajuceg pola (zenskog), ali problem predstavlja i to sto je “obezbedjen parking” na ulici.Uz svo postovanje za prve komsije (Bugare), nesto nemam zelju da motor ostavljam na ulici neobezbedjen. Morao bih da skinem torbe, pa sutra ponovo da se pakujem, torbe da ostavljem u sobi sa jos par osoba… bas i ne bih.

 

Naredni hostel koji obilazimo je “My guest rooms”. Ispred parkirana Honda Shadow. Ovo vec obecava. Izlazi vlasnik i odvodi Marinu u obilazak. Ubrzo mi odusevljeno mase sa balkona na uglu zgrade. Vlasnik je motorista, Honda je njegova. Otvara visoku kapiju dvorista koje je obezbedjeno kamerama da parkiram motor. Ne moram nista da skidam. Sve je 100% sigurno. Soba je dvokrevetna, sa terasom na uglu zgrade. Namestaj malo stariji, ali dobar. Malo je bilo toplije jer smo bili na poslednjem spratu, zajednicko kupatilo ali veoma cisto, wifi… Sve u svemu veoma prijatno za ukupno 20e. Miro (vlasnik) veoma dobar lik. Pricamo o motorima, putovanjima, zeljama I mogucnostima. Bez obzira koje nacije, vere… vecina ljudi deli iste probleme: skupo gorivo, nedostatak vremena, nesklad izmedju zelja i mogucnosti… I Miro je vozio slicnu turu pre neku godinu. Sa zenom. Kaze lepo se proveo. A kako I nebi. Putovao je.

 

Hostel se nalazi na 300-ak metara od centralnog trga. Setaliste koje se tu nalazi je puno butika, kafica, picerija, ima i McDonalds - pa ko sta voli. A tu se nalaze i neka od arheoloskih nalazista, u blizini je i stari grad. Kafici i picerije su pune, veliki TV-i svuda, prati se prvenstvo.

 

Normalno ponasamo se kao pravi turisti slikajuci se na svakom koraku.

 

Prvi dan privodimo kraju. Sutrasnji dan bice malo dosadniji i naporniji, pa ne preterujemo sa duzinom izlaska.

 

 

*Aljosa je spomenik ruskom vojniku koji je posle II sv. rata donet iz Rusije. Normalno kao takav on je okrenut ka istoku tj. Majci Rusiji. Par puta su pokusali da ga uklone posle pada komunizma, pa su ga jedno vreme obezbedjivali cuvari kako ne bi bio oskrnavljen.

 

[Galand 15 Napisano Jul 2, 2014]

Zanimljivo pises, putopis obecava, jos i neku fotografiju od tih silnih sto pominjes da ste skljocali da ubacis i bio bi pun ugodjaj...

 

Pratim...

 

 

 

[PaPaja 1182 Napisano Jul 3, 2014]

Meni je ovo super

 

[Mr.ZOKI 46 Napisano Jul 3, 2014]

Pocetak odlican i obecava dobar putopis ...nestrpljivo cekam !

[shuky 320 Napisano Jul 3, 2014 (promenjeno)]

Dan 2.

 

 

Posle dorucka i kafice na gradskom trgu vratili smo se do hostela po motor i da se oprostimo sa nasim domacinom.

 

Nema potrebe za pakovanjem jer nista nismo ni skidali sa motora. Skidamo “civilnu odecu”, opremamo se za nastavak I krecemo.

 

Ne bas odusevljen ovim predelom i dalje me drzi ushicenje koje se pojavilo juce na “pola” puta. To ne moze da promeni cak ni saznanje da mi je juce negde na putu ispao svajcarac koji mi je bio verni I neophodni pratilac svuda proteklih godina. Izgleda da je i “on” krenuo na put sa nama. “On” zbog koga zamalo da odlozim put. Nisam zaboravan, sta vise nemam obicaj da gubim/zaboravljam nista. Pripisujem to i desavanja pred polazak umoru i preteranoj zelji za putovanjem odbijajuci da se dalje zamaram time. Prepustam se uzivanju koje pruza voznja izvuk motora.

 

Tu za mene osim pitanja: “ sta je tamo?” nista ne postoji.

 

Putovao sam ove godine i pre ovoga. Bio sam i na odmoru. Veoma dugom. Ali umor kog sada pokusavam da se oslobodim ne leci se bilo kako.

 

Posao mi je interesantan. Za vecinu nesvakidasanj, ali to nije tema. Jedinstven osecaj i spokoj koji mi pruza voznja motora i “otkrivanje novih” predela, iako nije najjace osecanje koje dozivljavam, mene odmara. ”Umor” koji nastane od nekad i 10-12 sati provedenih na motoru je samo fizicki. Moja psiha je odmorna, smirena I zadovoljna, a dusa nahranjena!

 

Posle dva sata lagane voznje stizemo u Svilengrad. Pravimo pauzu i obilazimo motorom ovo neugledno mestasce. Izgleda da je I njihov istok (ili preciznije jugo-istok) siromasan I nerazvijen. Sta je to sa tom stranom sveta?

 

Yamaha se dosad pokazala kao veoma ekonomicna sa prosecnom potrosnjom od 4,5l/100km. To ce veoma dobro da nam dodje u nastavku putovanja. Koristimo poslednju priliku da sipamo “jeftino” gorivo I ubrzo izlazimo iz Bugarske.

 

Ulazak u Tursku je prica za sebe. Tri saltera i na svakom ista pitanja. Pored svega toga ne gubimo mnogo vremena.Kada smo prosli sve formalnosti i usli u Tursku stajemo posle nekih 150-200m od granice kako bi spakovali pasose, stavili kacige itd. Za nama trci lik koji prodaje nesto sto meni lici na djevrek. Naredjani su na dugom stapu. Iako mu na cistom turskom kazemo “jok” on insistira da uzmemo po jedan. Odbijamo ali on je uporan i pokazuje gestom da nam ih poklanja. Gledam. Mrzelo bi me da trcim ovoliko po ovom suncu. Uzimamo one djevreke. Marina ih ubacuje u kofer, lik i dalje stoji. Ona vadi neku sicu da mu da, ipak on nije zadovoljan. Trazi 1e. Brat-bratu ne vrede vise od 15dinara komad. Ona mu ne da, on je uporan. Doslo mi je da ih izvadim i bacim pred njim na asfalt, ipak mu dajemo taj euro i nastavljamo put. On se trceci vraca ka granici gde ljudima gura te djevreke kroz prozor kola dok cekaju pasos na salteru.

 

Dobrodosli u Tursku.

 

 

Do kraja dana trebali bi da stignemo u Istanbul. Put kojim sam nameravao da idem je magistralni Edirne- Istanbul. Ipak u zadnjem trenutku, misleci da je ovako brze, odlucujem da nastavimo autoputem.K asnije se ispostavilo da je potrebno vreme, takoreci, isto jer je i taj put dobar, mozda cak i kvalitetniji od autoputa. Na naplatnoj rampi kupujemo KGS karticu od 10e kojom cemo placati sve putarine i mostarine za vreme naseg boravka u Turskoj. Mislim da mi je cak i ostalo nesto kredita na njoj.

 

Tu negde nam se pridruzuje jos jedan saputnik koji nas je pratio do zadnjeg dana naseg boravka u ovoj drzavi.

 

Vetar.

 

I to ne bilo kakav. Ovaj vetar je nesto najdosadnije sto sam doziveo. Konstantno duvanje bez prestanka, samo sa povremenim jos jacim udarima. Srecom autoput ima tri trake i u tom periodu je prilicno prazan. Retko kad bi nas neki auto pretekao. Povremeni udari me prosetaju do druge trake ali ipak mogu da odrzim neku konstantnu brzinu od 100- 110km/h. A ne pomaze ni to sto je XT visok i lagan, sa velikim prednjim tockom i dugackim kljunom. Sve to dovodi do lelujanja i voznje pod uglom. Ipak njemu prijaju drugaciji tereni.

 

Drago mi je sto sam odlucio da krenem sa starim gumama na ovaj put. Asfalt na autoputu je toliko hrapav da bih nove gume brzo upropastio. Pogotovo jer ovde prakticno nema krivina. Samo dosadan pravac sa dosadnim vetrom i planinama u daljini. Pokusavam da vozim brze. Ne ide. Vetar. Ali nije samo vetar problem. Jednostavno jednocilindras nije za ovu vrstu putovanja. Mislim moze on. Nosi nas bez problema, ali samo polako. I kad vetar dozvoli brzu voznju jednostavno vibracije postaju prevelike. Strasno smetaju na 130, a sa svim na sebi max brzina mu je oko 140-145km/h. Tu se javlja I prva misao o tome da je vreme.

 

Vreme je za promenu. Ponovo treba smisliti sta mi treba…

 

Pouceni losim iskustvom iz Grcke, kada zamalo nismo ostali bez goriva jer su veoma retke pumpe na autoputu, stajemo na pumpi koja je na nekih 100 km od granice.

 

Posle odmora i soka od cedjene pomorandze nastavljamo borbu sa vetrom jos skoro 200 km do Istanbula.

 

A put do tog grada je saobracajnica sa tri trake po smeru (vecim delom) zvana auto-put. Veoma bucan jer je povrsina veoma gruba. Trosi gume ali zato “drzi”. Kvalitet prosecan ali ogromna je to zemlja, treba je izgraditi. Odlicno je obelezen sa malim brojem iskljucenja. Na svakih par desetina kilometara nalaze se table koja upozoravaju I obavestavaju koja je traka za koja vozila (putnicka I teretna). Na mostovima (vijaduktima), na njihovom pocetku I kraju, nalaze se vetrokazi u vidu “kobasica” koji pokazujui z kog pravca vetar duva kako bi vozaca (ususkanog u autu ili kamionu) ili motoristu (koji daje po gasu) upozorili na opasnost I time mu pomogle da bezbedno nastavi put. Veoma korisno pogotovo ako se deonica nalazi nakon uzvisenja koje zakloni vozaca dozvoljavajuci mu da na trenutak spusti gard.

 

Promenio Jul 3, 2014 član shuky

[shuky 320 Napisano Jul 3, 2014]

Tesko je odrediti gde u stvari pocinje grad. Ako se uopste moze tako nazvati ova metropola sa skoro dva puta vise stanovnika nego sto ima cela Srbija. Ni sam ne znam koliko jos ima do centra tj. starog grada ali vec sada je tesko da vozim od nepregledne reke automobila koja se krece, na trenutke, nezanemarljivom brzinom I sve to u pet traka.

 

Godinama slusam kako na nasim putevima ginu Turci. Jos kad sam bio klinac stariji su pricali kako Turci ne znaju da voze. Moze se reci da sam imao predubedjenje sto se tice njihovih vozackih sposobnosti. Malo je reci da mi nije bilo svejedno kada sam video toliko“losih” vozaca na jednom mestu. A tu je I slika sa pocetka puta gde Turcin sleperom pretice kroz tunel.

 

Medjutim veoma brzo sve to pada u vodu. Sva moja verovanja o njihovim vozackim ”sposobnostima” su brzo nestala.

 

Saobracaj u gradu sa tolikim brojems tanovnika je iznenadjujuce bezbedan. Da ima zagusenja – ima, ubacivanja- ima, ali takodje ima i propustanja I kolegijalnosti. Motori se krecu zaustavnom trakom bez da ih iko ometa, kaznjava ili zaustavlja. I ispred policije. Automobili ne pokusavaju da voze tom “trakom” tako da saobracaj za dvotockase ide dosta brze. Pogotovo ako uzmem u obzir da je vec skoro 17h i da je verovatno svojevrsni spic.

 

Posto vozim vec 20-ak km ka centru Istanbula prateci znake odlucujem da sidjem sa autoputa na kome sam jos i iskoristim dodatnu pomoc GPS-a za snalazenje. Ipak ovo je ogroman grad I jedno pogresno skretanje moze da mi oduzme i par sati.

 

Kada smo razgovarali o smestaju u Istanbulu nismo imali neki odredjen deo grada gde bi trazili smestaj, najbolje bi bilo Stari grad, negde u blizini znamenitosti, ali i Taksim je dolazio u obzir kao jeftinija varijanta. Odluku je doneo saobracaj u ovom gradu. Iako smo se veoma brzo, uzimajuci sve u obzir, probili do starog grada, poslednja 2km do ulaska medju zidine onoga sto je sada “grad hotel” prelazili smo 1h20min uz pomoc provlacenja. Saobracaj iz nekog razloga na tom delu puta prakticno stajao, medjutim niko nije bio nervozan, trubio ili sta vec. Kad bolje razmislim moja sirena je bila jedina koja se cula. I pogodite. Ljudi su mi u toj guzvi pravili mesta da prodjem. Bez komentara, dobacivanja ili bilo cega. Cak sa osmehom kad vide da smo stranci. Turske promoterke RedBull-a nam kroz prozor doturaju dve limenke, u tom trenutku za mene, nektara Bogova! Covek je sa pakovanjem flasica od 1/2 l isao od automobila do automobila i prodavao vodu. Put je uz samu obalu tako da nam je more bilo na 5m ali trotoar je visoko izdignut i ima ogradu koja se pruza celom duzinom. Nisam mogao nikako da izadjem iz ove “reke” u kojoj sam se nalazio. U stvari “reka” je ovde potpuno neprimeren naziv! Za razliku od ulaska u grad, gde saobracaj moze da se nazove ”rekom” - ogromnom, snaznom, brzom, divljom…, ovde je vise rec o nekom rukavcu sa malim - gotovo nikakvim tragovima zivota.

 

Ulazak medju zidine je doneo olaksanje. Vec smo bili umorni od vetra, guzve koja nas je zadesila, vrucine… Iskreno nije mi padalo na pamet da idem dalje.

 

Dovezli smo se do blizine Aja Sofije I parkirali pored standa sa vocem. Trebalo nam je da sidjemo sa motora i protegnemo se. Prodavac sa tezge nam prilazi i pita odakle smo.

 

“Srbistan.” – skoro istovremeno odgovaramo.

 

Privlacimo paznju jos nekih. Cudno im je. Sa nekom nevericom kazu da smo daleko dosli na ovom malom motoru. Valjda su navikli da vidjaju putnike na velikim GS-ima. Engleski im nije jaca strana,razumeju ali nedovoljno da shvate da :

 

“It’s not the size of the dog in the fight! It’s the size of the fight in the dog that counts!”

 

Prodavac nas casti komadima lubenice da se osvezimo. Pitamo za neki povoljan smestaj u blizini, ali on kaze da smo za to u pogresnom delu grada. Jos malo razgovaramo sa njim i odlucuje da me odvede doh ostela koji je povoljan.

 

Kao neko ko do pre nekoliko godina, ako ne racunamo odlazak u Grcku na more kad sam bio klinac, nije izasao iz zemlje ovajpostupak me je iznova prijatno iznenadio. Uvek me odusevi spremnost ljudi da pomognu putniku namerniku, cak I kada to od njih zahteva da prekinu svoj posao.

 

Ja nisam imao eksukrzije u inostranstvu. U to vreme iz zemlje su izlazili samo oni koji se nisu vracali. Kasnije, kada su se ratovi zavrsili, nisam hteo da provodim dane cekajuci ispred ambasade da bi neki cinovnik odlucivao o meni kao potencijalnom posetiocu njegove zemlje. Moja zemlja je takodje lepa. I dok ne budem mogao da putujem kao ostali (bez visednevnog cekanja u redu za vizu) upoznavacu nju.

 

Prodavac napusta tezgu i vodi me do hostela koji i nije tako daleko. Vracamo se do tezge gde me ceka Marina i motor. Hocu da ga castim ali on odbija i zeli nam lep provod dok smo ovde.

 

Hostel “Istanbul” se nalazi dijagonalno od hotela “Four seasons”, nekih 500-600m od Aja Sofije. Ulazimo do recepcije I odlucujemo da uzmemo sobu umesto kreveta u zajednickoj sobi. Inace cene u ovom hostelu su veoma pristupacne. Krevet u zajednickoj sobi je 25TL (oko 11e), a dvokrevetna soba u posebnom delu/kuci sa opremljenom kuhinjom 40e. To ukljucuje i dorucak,koji i nije nesto obilan.

 

Ispred upoznajem vlasnika za koga sam pomislio da je radnik obezbedjenja jer stoji na ulici. Tu se vidi razlika u mentalitetu i odnosu prema poslu koji ide njima u korist. Naime, Pako (vlasnik) ne sedi u kaficu i pije kafu vec radi vise od njegovih radnika. Od ujutru dok asno uvece on je na ulici i poziva goste da svrate u restoran na krovu hostela. Ako gost ima bilo kakav problem ili mu nesto treba tu je da pomogne. Iako je gazda, ne ponasa se tako. Ili bar onako kako sam navikao da se ponasaju “gazde” u Srbiji.

 

Motor ostaje na ulici. Ovog puta nisam zabrinut jer ga parkiram ispred “Fourseasons”-a koji ima 24h obezbedjenje I pokriven je kamerama. Moj motor je najneuglednije vozilo parkirano ispred tog hotela.Tu na trotoaru prvi put imam prilike da vidim Hondu Crosstourer. Velik motor.

 

[shuky 320 Napisano Jul 3, 2014]

* Iz nekog razloga, prilikom kopiranja teksta u postu #10, nedostajao je deo. Greska je ispravljena I zbog iste se izvinjavam.

[shuky 320 Napisano Jul 4, 2014]

Vreme je da upoznamo Istanbul nocu ili bar uvece, jer tesko da cu moci mnogo dugo da ostanem budan.

 

Posle osnovnih stvari koje ceka svakog putnika po dolasku na cilj za taj dan, napustamo nasu kucu za naredne dve noci I krecemo u obilazak blize okoline.

 

Smestaj ovako blizu znamenitosti kao sto su: Aja Sofija, Plava Dzamija, rezervoari za vodu, nekoliko muzeja … pa cak I Kapali carsija donosi dobre I lose stvari.

Meni, po obicaju, prvo u oci padaju lose…

 

A koje su to lose?! Svako bi to pomislio. Neko bi cak rekao I da sam sitnicar, dzangrizavac… verovatno bi me pocastio I jos nekim gorim nazivom!

 

Eto, nalazim se u fantasticnom gradu. Zelji mnogih. Svojevrsnom I jedinstvenom spoju raznih kultura I jos zivopisnije istorije. Gradu gde se srecu zapadna civilizacija I Orijent. Jedinom (iako zahvaljujuci nasim svetskim putnicima I mi znamo da to nije istina) gradu na dva kontinenta.

I umesto da se odusevljeno osvrcem oko sebe kupujuci svaku sitnicu koja mi padne pod ruku, slikajuci se pored svakog zidica, natpisa…

 

… meni smeta sto je taj deo pun ljudi kao ja. Ljudi koji su se zaputili iz daleka da vide delic svega toga, da osete I da se vrate sa nekom uspomenom.

Cudo je kako emisije na Discovery-ju, NatGeo-u, History-ju… ostave ubedjenje da na toj lokaciji nema nikog osim ekipe koja snima. Eventualno par arheologa I radnika.

Bas zbog toga meni sve ovo izgleda izvestaceno I izrezirano. Gomile “stranaca” koji pricaju svim jezicima osim turskim. Gomile konobara koji te vuku za rukav ponavljajuci “welcome, welcome”.

Ne shvati me pogresno. Odusevljen sam sto sam u Istanbulu! Ali nemam taj autenticni utisak.

Ipak brzo izbacujem sve te misli iz glave I pocinjem da delim odusevljenje moje saputnice.

 

Vec je kasno I menjacnice su uveliko zatvorene, a zlatare koje smo obisli nisu bile zainteresovane za razmenu. Ipak u jednom restoranu nam izlaze u susret I pristaju da nam razmene 200e, a mi u znak zahvalnosti odlucujemo da prve Lire potrosimo kod njih.

Dajem gazdi restorana 200e i on mi daje Lire, a zatim me nepoverljivo pogleda I poce da proverava evre.

Pitam jel sve OK, a on kaze da. Ali dolazim iz Srbije I ipak kod nas je kriminal zastupljen, samim tim mozda su I evri lazni.

Hmm… On ocigledno ne zna da sam gledao “Midnight express” jos kao mlad I da me I danas prodje jeza uz kicmu na pomen turskog zatvora.

Insistiram da ih detaljno proveri I ako mu je bilo sta sumnjivo da mi se obrati.

 

Godine negativne propaganda kojom je nasa zemlja bila izlozena poslednjih dvadeset godina proslog veka, a verovatno nisu ni pomogle price turskih gastarbajtera koji su prolazili kroz Srbiju, a koje su drali policajci pri svakom prekrsaju, pumpadzije pri svakoj kupovini goriva kao I hotelijeri gde su spavali… Ipak I to je deo iskustva. Informacija iz prve ruke kao te drugi vide. A zatim taj utisak ispraviti.

 

Konobar donosi, ne bas obilne porcije po srpskim merilima, mesa koje smo narucili. Smeskajuci se objasnjava da ce gospodjica veceras biti zadovoljna. Pogledam ga a on kaze da je ovo meso veoma kaloricno i pravi je afrodizijak.

Mora da ga je zavarala moja sitna gradja.

 

“Cenim sto se trudis, ali u nasem slucaju moraces vise da das od sebe. Znas mi smo iz Srbije – Srbistan ako ti je lakse. Tu se uzgajaju mahom mesojedi I ma koliko da je ovo meso dobro, kvalitetno, ukusno… nema ga dovoljno. Ta prica verovatno prolazi kod Evropljana. Mi tamo jos uvek ne spadamo, kazu.” – zadrzavam odgovor u sebi. Ne treba odmah zapocinjati… “Gospodjica?! Hm…” – smeskam se I ja - “…gospodjica ce svakako biti zadovolj(e)na. Ipak, prvi put smo u Istanbulu…!” – namigujem mu.

 

Ta izjava donela nam je desert. A konobar je ipak dobio finu napojnicu.

 

Premorni vracamo se u hostel.

[doktor 4752 Napisano Jul 5, 2014]

Bas sa uzivanjem!

[shuky 320 Napisano Jul 5, 2014]

Dan 3.

 

 

„ Hello, my name is Srdjan and this is my colleague Marina. We are journalists from Serbia and we are making ride-report...“ – trudeci se da zvucim sto profesionalnije, kao da sam tu recenicu izgovorio milion puta do sada, sa najprijateljskijim osmehom kojim sam mogao (ko zna kako je to izgledalo) pruzam mu Press-akreditaciju uradjenu pre par dana u lokalnoj stampariji.

 

Normalno, sa novinarstvom ni novinama nemam nikakve veze, osim da volim da procitam iste. Ali, prosto je bilo glupo ne probati. Nazalost, to je fora koju su mnogi pre nas koristili tako da sad pustaju novinare samo akreditovane od strane njihovog Turistickog saveza. Placamo i ulazimo.

 

 

Tako je malo vremena, a tako mnogo stvari. Ne znam zasto se svaki put zavaravam da uz dobru organizaciju mogu sve da obidjem za malo vremena. Pogotovo jer nista ne planiram. Da li samo ja to radim ili i ostali pate od istog sindroma?

 

Rano ustajemo, brz dorucak na krovu hostela sa pogledom na more i pravac Aja Sofija.

Verovatno si cuo o guzvama koje su ispred tog, sada, muzeja a nekadasnje crkve i dzamije.

E, bili su u pravu. Medjutim nekim cudnim spletom okolnosti, a verovatno zato sto je tek pocelo radno vreme u redu stojima tek 20-ak minuta.

Za to vreme pripremam sebe za ulogu koju treba da odglumim u narednih par minuta.

 

Sama gradjevina ostavlja bez reci, a ako se uzme u obzir njen istorijat onda i bez daha. Kvari to sto je puna ljudi pa ne moze da se oseti onaj mir i duhovnost koga ima pri ulasku u svaku bogomolju (bez obzira na veru). Ipak to ne umanjuje moje odusevljenje. Pomalo sam megaloman. Odusevljaju me velike gradjevine. Hrabrost njihovih arhitekata kao i samih graditelja. Normalno, kao i svi ostali, ne postoji cosak koji ne slikamo. I pored upozorenja „ NO FLASH PHOTOGRAPHY“ nekom stalno seva blic. Pripadnik obezbedjenja ljubazno moli doticnu personu da iskljuci blic, a ona mu odgovara sa teskim britanskim naglaskom. Pri tom se cak i ne izvinjavajuci.

Pitam se sta bi bilo potrebno da urade da njih gledaju kao nas (da o njima misle kao o nama).

 

Da prenesem kako sam doziveo Aja Sofiju ne mogu, niti umem. Opet svako to dozivljava na svoj nacin.

Nastavljamo sa obilaskom tog dela grada i meni ponovo pada u oci „amerikanizacija“ drustva. Policajci koji patroliraju ovim turistickim centrom grada su svi mladi, visoki... nema debelih, svi pricaju engleski, modernih uniformi. Cak i ne idu peske vec koriste „Segway“.

A sve to primecujem sedeci u basti restorana, gde za stolom do nas sedi mlada zena sa hidzabom koju je pratilac napustio pre 15-ak minuta i koju niko od konobara (inace svuda su samo muskarci konobari, prodavci...) ne primecuje. Po njegovom povratku konobar se odmah stvara i razgovara samo sa njim. Isti taj konobar se pre 5-min nabacivao dvema francuskinjama par stolova od nas.

Nisam bas ovo zamisljao kao susret istocne i zapadne civilizacije.

 

Posle popodnevne molitve, kada je zatvorena za „nevernike“, obilazimo i Plavu dzamiju.

 

Ne znam zasto se kaze „pusi ko turcin“ ili „turska kafa“ - razmisljam dok setamo i trazimo neku hladovinu kako bi odmorili noge. Ne videh nigde turcina sa cigaretom u ustima, a o kafi da ne pricamo. Samo caj, a i ako se nadje kafa onda je ono filter s*anje sa automata.

 

Ulazimo u muzej koji nam izbija jos desetak evra iz dzepa za ulaznicu. Marinu kao studenta dizajnerskog smera veoma interesuje sve sto ima veze sa rucnim radovima, pa tako i molitveni tepisi stari preko hiljadu godina. U okviru tog muzeja postoji i kafic koji nudi pravi dozivljaj „turske kafe“ iz fildzana sa sve ratlukom za simbolicnih 3,5e po soljici iste. Kratak kurs, koji nam nude, kuvanja te kafe kosta 50-ak eura i normalno u okviru toga je prodavnica koja nudi da nas snabde potrepstinama da novosteceno znanje upotrebljavamo kuci. Neka evo upola cene ja cu vas da poducim, ako treba.

 

Napokon popicemo KAFU! Radost je kratko trajala jer Marini kazu da, iako smo u dvoristu, unutar muzeja pusenje nije dozvoljeno.

 

„J*bala vas Evropa!“ -bila je njena reakcija.

 

Da ne davim previse nabrajanjem svega sto smo obisli, sve ostavlja dubok i jak utisak. Ali je, takodje, i svuda je isto - gomile stranaca kojima je sve podredjeno (pa tako i cene) i guzva na svakom koraku.

Ipak, Istanbul je mesto koje cu sigurno ponovo posetiti. Samo ovog puta dacu sebi vise vremena za to.

 

Market, prodavnica, dragstor... naci neki normalan... Ima ih skoro na svakom koraku i prepuni su slatkisa, sokova, vode, cigareta, mapa, suvenira... poneki ima i pivo. Hrana, mene interesuje hrana. Imam potpuno opremljenu kuhinju i nameravam da je veceras iskoristim i najedem se. Ukusna je njihova hrana, nema greske. Ali sa njihovim porcijama i cenama istih, a mojim apetitom... ipak pojeo bih nesto obilnije i to zalio pivom.

 

„Ne mogu nigde da nadjem kafu! Ni nes! Ima samo ovaj 3u1 sa ukusom lesnika...“ zali mi se saputnica. „ Oni stvarno nisu normalni! Pa kako cu ja sa onim s*anjem sa automata da se razbudim ujutru?! Jutros sam jedva ustala!“

 

Rekoh li vec da ne znam zasto se kaze „turska kafa“?!

 

A dan traje samo 24h!

[shuky 320 Napisano Jul 7, 2014]

Dan 4.

 

Na ulici, samo 15-ak – 20 metara ispred ulaza u, ono sto bih ja rekao da je dvoriste opasano zidovima, „Four seasons“ hotela sa sve dvojicom bildera u odelima kao obezbedjenjem. Tu gde su parkirani automobili koji vrede vise nego stanovi u kojima zivimo. Tu gde je srpska godisnja prosecna plata ,mozda, jedva dovoljna da pokrije troskove jednodevnog smestaja... odigrava se sledeca scena:

 

Uz parce kartona koje se nalazi izmedju tocka i lanca i spusta na zemlju kako bi zadrzalo visak, jedna osoba (sa leve strane) kleci na levom kolenu sa ispruzenom desnom nogom cije se stopalo naslanja na bok zadnjeg tocka. Tako balansirajuci, levom rukom, dok je motor naslonjen na copavu, vuce isti ka sebi sve dok se zadnji tocak ne nadje u vazduhu, a motor preti da ga poklopi. Desnim stopalom okrece tocak sto ravnomernije i prska sprej na lanac onim jedinim preostalim slobodnim ekstremitetom.

 

„Ko te j*be kad te mrzelo da napravis podmazivac!“-ponavljam u sebi dok pokusavam da ne napravim jos vecu budalu od sebe.

Ova scena se ponavljala vise puta tokom ovog putovanja.

 

Kratak jutarnji obilazak jos par mesta (Marina bi jos ostala) i pripremamo rutu za taj dan. Danas imamo da predjemo oko 520 km, napakovali smo motor i konsultovali smo se sa recepcionarom u hostelu.

Nema potrebe da gubimo vreme i idemo do Izmit-a, vec nam preporucuje da idemo trajektom Gebeze – Yalova i tako ustedimo vreme. Ruta je ovako kraca za 70-ak km. Prihvatamo sugestiju.

 

 

MOST!

Nije to tek most. Svaki most je nesto posebno. Mostovi spajaju ljude, spajaju obale reka, gradove, neki i drzave i svojim postojanjem uticu na sudbinu ljudi koji ih prelaze. Ali ovaj! Ovaj po kome sada vozimo. Ovaj koji nekome predstavlja svakodnevnicu pri odlasku na posao, u skolu...

 

Ovaj most spaja Kontinente! Koliko mostova to za sebe moze da kaze? U Istanbulu samo dva. Nije on ni najduzi, ni najvisi, sigurno ne ni najlepsi... ali meni je trenutno najvazniji.

Vozeci na ovom mostu prvi put napustam(o) Evropu.

I tu negde vec pred kraj mosta, sa desne strane, mala zuta tabla, ma covek bi je skoro i prevideo, „Welcome to Asia“...

 

Da li ovo ushicenje spadne vremenom kod onih svetskih putnika, znanih i neznanih, ciji putopise imamo cast nekad da citamo?

Ili je bas to (ovo sto ja osecam dok vozim u ovom trenutku, na ovom mestu) ono sto ih i pokrece i gura da non-stop idu u nepoznato?

 

Sa druge strane mosta je moderniji Istanbul. Takodje sa druge strane mosta je i vetar. Vozimo modernom saobracajnicom do Gebezea...

 

Posle trajekta nastavljamo put do Sarimsaklija. Napinjem se iz petnih zila da se setim bar nekih detalja sa ove deonice... reljefa, dal’ je put krivudav ili samo pravac ili da li je bila rupa na putu na 1135-om kilometru (morao sam, Alvirovici me mnogo nerviraju)... nista.

 

Vetar i samo vetar. Jos jaci. I saobracaj. Gust, brz, nemilosrdan.

Secam se samo borbe. Ja protiv vetra i motora. Oni su se udruzili. Spomenuh vec da ergonomija motocikla nije bas za ovu vrstu putovanja, da ne pomaze visoka silueta motora, velik prednji tocak i kljun... ali ako na to dodamo da ga nazad opterecuju (pored saputnice) dve bocne torbe i kofer, dok je rezervoar previse mali da bi stala velika tank torba koja bi malo doprinela uspostavljanju ravnoteze, onda postaje jasno da motor postaje jos neupravljiviji u ovim uslovima.

 

U par situacija ozbiljno sam pomislio da cemo podleteti pod tockove slepera koji su nas non-stop preticali. Na nekim deonicama nisam mogao da vozim brze od 60km/h dok se ostali saobracaj kretao oko 90-100km/h.

Osim par mesta gde smo svi vozili polako zbog suzenja usled radova na izgradnji puta, eventualno suzenja koja su pravili policajci koji su kontrolisali pojedine vozace i par odmorista pored puta kada sam jednostavno morao da stanem jer su sake i ruke pocele da se grce od konstantnog stiska guvernala koji bi da mi pobegne iz ruke, ja se ne secam nicega. Ah da, one ogromne vetro-turbine koje sam video u daljini i te kako su imale smisla!

 

Na jednom odmoristu mi je palo na pamet: „A sta ako neko pod ovim uslovima hoce da odustane? Sta tad? I da krene nazad, i da nastavi - ceka ga isto!“

 

Ipak mi ne odustajemo. Sporije nego sto smo mislili, ali taman u vreme vecere, stizemo na jedinu unapred obezbedjenu tacku na ovom putu – „Ergin“ hotel u Sarimsakliju.

Samo nosimo stvari do sobe, skidamo jakne i onako gladni, iscrpljeni, prasnjavi u moto-pantalonama sa cizmama na nogama silazimo da veceramo.

 

Mozes da zamislis poglede ostalih gostiju...

[shuky 320 Napisano Jul 15, 2014]

Dan 5. i 6.

 

 

Lagana upala. To mi je donela jucerasnja voznja. Vrat, ramena i podlaktice. Danas ne sedamo na motor. Ceo dan samo plaza i terapija „Efes“-om, sa povremenim ulaskom u more.

 

Onih „50 metara“ koje su nam u agenciji obecali od hotela do plaze je ipak oko 300m. Normalno drugacije i nisam ocekivao, zato i ekstremno retko koristim usluge turistickih agencija. Ipak, hotel se stvarno nalazi u mirnom delu Sarimsaklija, udaljen od kafica, guzve, galame i saobracaja. Idealan za odmor. Plaza peskovita i duga i da nije povremenog udara vetra, zbog kog imam osecaj da stojim ispred masine za peskiranje, idealna. Jos uvek nema guzve. Nema dosadnih preprodavaca raznih drangulija... Voda hladna, na trenutke sam osecao fizicku bol (na odredjenim delovima tela) dok sam ulazio, i sa vecim talasima ali sve to mi ne smeta jer danas odmaram, suncam se i pijem pivo.

Ovog sam se drzao ceo dan.

 

Mesto je klasicno primorsko-turisticko. Ulica koja se pruza uz plazu, sa druge strane ulice hoteli, restorani i kafici. Ne nudi nisto posebno osim da vazi za svojevrsnu vazdusnu banju.

 

I naredno prepodne nam je slicno proteklo. Pivo, plaza i kupanje. U toku dana nasli smo se i sa turistickim vodicem agencije preko koje smo uplatili smestaj. Covek se interesovao kako smo putovali i dal’ smo bezbedno stigli. Dvaput je dolazio do hotela da se nadje sa nama. Bas sam se iznenadio.

Predlozio nam je neke izlete, obilaske i slicno. Od svih stvari koje nam je predlozio najvise nas je zainteresovala Sejtan sofra.

Odustajemo od organizovanog obilaska znamenitosti (nemamo nameru da se ceo dan klackamo busem) i vec iste veceri odlazimo da vidimo taj „velicanstveni zalazak sunca na Sejtan sofri“.

 

Popodne koristimo da pronadjemo kafic „Crazy Cat“ koji bi trebalo da se nalazi na poluostrvu Balikesir kod Ayvalika. Marina je negde videla sliku tog kafica i to je bilo dovoljno da nam se nadje na „must see“ spisku. Nema ulicice koje nismo obisli. Nema osobe koje nismo pitali. Jedni su nas zbunjeno gledali, drugi misle da su culi ali ne mogu da nam kazu gde se nalazi. Najveca ironija je sto smo pored objekta gde se nekad nalazio kafic prosli dva puta. Sada je to prodavnica suvenira i tezge koje su postavljene ispred totalno su promenile izgled. Nasli smo ga ali smo kafu morali da popijemo na drugom mestu.

 

Zalazak na Sejtan sofri je stvarno lep. Mi smo na litici, dole ispod nas je more i mala ostrva iza kojih na pucini zalazi sunce. Bas kao razglednica. Rekao bih romanticno da se pored nas nije guralo jos 200 ljudi koji su kao i mi dosli da vide i da se slikaju. Vecina tih izleta se zavrsava ovde.

 

Vracamo se i odlazimo u jedini rok kafe koji smo nasli u Sarimsakliju da nastavimo sa terapijom.

[doktor 4752 Napisano Jul 15, 2014]

Jos 2005. kada smo se smucali tuda motorima, prenocili smo noc-dve u Sarimsakliju i takodje bili na "Sejtan Sofrasi"...jeste lep zalazak sunca...

Inace, kao kuriozitet...u onom delu do obale postoji par hotela koje drze ljudi sa nasih prostora, koji su se jos 1912. godine tu doselili iz Prijepolja i okoline. Naravno, srpski jezik jos uvek pricaju kao da zive u Srbiji. Sarimsakli je bio poljoprivredni kraj, gajilo se dosta povrce, sve dok nije otkriveno da je u pitanju vazdusna banja sa veoma niskom vlaznoscu vazduha (oko 0,5%)...tada je drzva pocela da investira u to mesto i citav grad sa gomilom smestajnih kapaciteta je nikao za manje od 10 godina.

[Strider 333 Napisano Jul 15, 2014]

Ja nisam imao eksukrzije u inostranstvu. U to vreme iz zemlje su izlazili samo oni koji se nisu vracali. Kasnije, kada su se ratovi zavrsili, nisam hteo da provodim dane cekajuci ispred ambasade da bi neki cinovnik odlucivao o meni kao potencijalnom posetiocu njegove zemlje. Moja zemlja je takodje lepa. I dok ne budem mogao da putujem kao ostali (bez visednevnog cekanja u redu za vizu) upoznavacu nju

 

Potpuno identičan stav sam gajio godinama

 

I bio neverovatno ponosan na njega.

 

A onda konačno "padoše" vize

 

 

 

[shuky 320 Napisano Jul 15, 2014]

7. dan

 

 

Posle dorucka odlazimo do Pergamona koji se nalazi nekih 70-ak kilometara od Sarimsaklija. Pored obilaska ovog nekadasnjeg grada, a sada muzeja ova voznja nam sluzi i da odlucimo da li nastavljamo put ka jugu Turske ili ne.

 

Kad smo polazili jedna od ideja je bila da posle petodnevnog odmora u Sarimsakliju nastavimo ka Kusadasiju na par dana i obidjemo i Pamukale. Dok smo vozili ka Pergamonu ne treba da pominjem da se situacija sa vetrom nastavila. Motor na trenutke pod uglom od 45 stepeni.

 

 

Pergamon. Anticki grad bogate istorije. Sastojao se iz 3 nivoa: donji grad sa prodavnicama, srednji sa gimnazijama i svetilistima i gornji sa Atininim Hramom iz 3. veka pre Hrista. U 2. veku B.C. kada su Egipcani zabranili izvoz papirusa, zbog povecane potrebe pribora za pisanje za potrebe biblioteke pocela je da se koristi koza ovaca ili koza za pisanje – pergament - po ovom gradu je dobio ime. Takodje se pominje i u Knjizi Otkrovenja kao jedan od Sedam Crkava Azije... Sada muzej... Opet pokusavamo da udjemo sa Press legitimacijama... ali pravila su svuda ista. Kupujemo ulaznice...

 

Uskoro, sve krece nizbrdo...

 

Dok obilazimo rusevine starog grada prazni se baterija na aparatu. To ne bi bio problem da su obicne baterije, ali ovaj aparat ima svoju bateriju. Nemam rezervnu, punjac je u hotelu, a i na telefonu je baterija skoro prazna. Marina iznervirana odlazi do ivice nekadasnjih zidina kako bi bila „sama“. Razumem ja njenu trenutnu potrebu, ali to nije mesto za tako nesto pogotovo jer je ispod zidina pad od nekih 10-ak metara, a samo kamenje zidina je nestabilno.

 

Pokusavam da joj kazem, u pocetku smireno i lagano, da se pomeri odatle, medjutim ne reaguje. Vec pomalo iznerviran vise joj „naredjujem“ da se skloni odatle... i dalje nista. Sada vec joj kazem da cu licno da je bacim sa istih ako se ne skloni! Besno me gleda, silazi i odlazi dalje u „obilazak“. Sedam ispod jedinog drveta u hladovinu. Dajem i njoj i sebi vremena da se ohladimo, preispitamo... pa da nastavimo obilazak.

 

Mozda sam ipak malo previse ostro reagovao, ali nemam namere da objasnjavam njenim roditeljima zasto se vratila kuci u gipsu ili sanduku. Bolje da bude malo ljuta na mene, nego da joj se nesto desi. Pored svakog zida se nalazi upozorenje da je kamenje nestabilno, jos je i nervozna zbog aparata, samim tim povecava rizik bespotrebno.

 

Tako „ladimo“ se nekih 20-ak minuta svako na svoju stranu. Vraca se ona i vec po drzanju tela primecujem da se vraca sa „stavom“. Ona ocigledno ovo vreme nije koristila da se smiri, vec da mi smisli predavanje...

„ Nisi mi ti otac da mi branis...“ –pocinje svoje izlaganje. U trenutku sve mi se skuplja. Nervoza zbog posla koja me otpratila na ovaj put, njene gluposti na svim dosadasnjim putovanjima koja sam joj precutao... cak i njena nepaznja prilikom prelaska ulice u Istanbulu kada za malo da je udari auto... Razumeo bih da je dete, ali osobe njenih godina u najvece vaspitavaju decu.

 

Dalje je nisam cuo. Iako mislim da Turci ne bi imali nista protiv da joj opalim jednu “popravno-vaspitnu“ ja zene ne udaram. Kroz zube joj, dok mi ona jos uvek prica kako ja nemam prava da joj pridikujem, kazem da se ovog trenutka putovanje zavrsava. Moje je da je bezbedno vratim do kuce i to cu da ucinim. Vise nemam o cemu, niti zelim da sa njom razgovaram. Imamo jos dva nocenja u hotelu, a onda pravac Nis.

 

Ovo vec nije ocekivala.

 

Trudim se da sto laganije vozim ne razmisljajuci o nicemu. Ne zelim sebi da podizem nervozu.

 

Stizemo u sobu. Ona naostrena za svadju. Ja nista manje besan. Ne smem to da joj dozvolim. Ne zelim da se ubedjujem ko je u pravu, da navodim gluposti koje me nerviraju ili da se jos vise nerviram. Posvadjacemo se mnogo jer smo oboje tvrdoglavi. Da se vratimo na odnos koji smo imali pre ovog incidenta nema sanse. Morace ona da istera da je u pravu, a ja to necu da joj dozvolim jer nije. Osim toga ako previse brzo predjem preko toga nikad vise nece da me shvati ozbiljno.

 

To popodne i naredni dan provodimo u medjusobnom izbegavanju. Taj period je bio veoma tezak. Nalazimo se 1200km daleko od kuce, delimo krevet, zavisimo jedno od drugog, a ne razgovaramo. Opet takve stvari se desavaju, nazalost, ali ovo bi trebao da bude nas odmor. Ovako... kako da nastavimo ka jugu? Da je posaljem nazad busom, a ja da nastavim sam nije ni mogucnost. Sa mnom je posla, sa mnom se i vraca. Kad udje u kucu moja odgovornost prestaje. Da krenemo zajedno? Putovacemo mi bez problema, motor to omogucava jer za razliku od kola ne moras da gledas i slusas saputnika. Ispod kacige svako je u svom svetu. Ali... sada moram da razmotrim novu situaciju i da na to dodam da je, kad smo stigli u Pamukale, i sama rekla da ne zeli da nastavimo dalje po ovakvom vetru, iako donosena u afektu odluka o povratku ipak jedina ima smisla.

 

Mozda ti se ucini da previse dramim. Da dizem frku bez razloga. Ne mogu sa sigurnoscu da tvrdim da i ja ne bih isto pomislio da je ovo uradio neko drugi. Ipak, kada dvoje putuju nisu odgovorni samo za sebe vec i za ono drugo. A kad se nalazis daleko od kuce, u zemlji drugacije kulture, jezika... svaka sitnica je bitna.

 

Vreme do povratka koristim da smirim sebe i obavim kvalitetan „soul searching“. U tome mi pomaze sunce, plaza, more i „Efes“. Nekako je uz to sve lakse. Sem toga moram da sredim misli jer ne zelim da vozim nervozan. Nervozni vozaci donose lose odluke... a posledice losih odluka motorista nisu bas lepe.

 

A saputnica? - verovatno se pitas, i ona radi slicno, ali primecujem da polako „stav“ nestaje. Mozda ipak ima nade?! Mozda pocinje da posmatra stvari iz drugog ugla?! Mozda shvata da nisam mislio nista lose kad sam joj rekao da se skloni sa ivice, vec naprotiv?! Mozda...

[Galand 15 Napisano Jul 16, 2014]

Pratim

 

Bilo bi lepo da se i po koja fotografija ubaci ako je ikako moguce...

 

 

 

[aca-pn 6364 Napisano Jul 16, 2014]

Svakom recenicom putopis ti je sve bolji. I da, slike ti ne trebaju, uopste

[shuky 320 Napisano Jul 17, 2014]

Dan 9.

 

 

Povratak. Ne mogu da verujem da ce ovako da se zavrsi put. Cuteci pakujemo stvari u bisage. Svako u drugom uglu sobe. U poslednjih 40-ak sati progovorili smo jedva 5 recenica i to „sluzbenih“ – vreme polaska i sl. Voleo bih da mogu da kazem da mi nije bilo tesko, da nisam osecao neku tezinu na grudima, da mi nije stajala knedla u grlu... voleo bih ali ne mogu.

 

Jucerasnji dan mi je prosao kao u magli. Ne secam se skoro nicega. Onih par trenutaka kojih se secam su mi mutni, crno-beli, ispresecani... Znam da je pokusala da zapocne normalan razgovor. Htela je da resimo problem. Hteo sam i ja, ali nisam. Ne znam zasto, samo sam izasao napolje. Istog trenutka sam zazalio, ali nije bilo sanse da se vratim. Prokleta sujeta.

 

Sporo, kao da imamo svo vreme ovog sveta, pakujemo motor, zavrsavamo formalnosti oko odjave i opremamo se. Bice bolje kada sednemo na motor. Tada bar necu vise razmisljati o ovome. Kilometri su pred nama.

 

Napustamo Sarimsakli. Ne osecam tugu sto moramo da idemo, niti radost zbog puta. Vozim ali mi se ne vozi. Da, i nas „saputnik“ vetar je tu. Skoro da sam mu zahvalan sto nas nije napustio. Sada i da hocu ne mogu da odlutam u mislima.

 

Na putu do Canakale-a, gde hvatamo trajekt za Edzabat i Evropu, svracamo do Troje. Ili bar ono sto tvrde da je Troja. Negde, mozda bas na ovom forumu, procitah da se poseta ne isplati. Sad i nemam neku zelju da je posetim. Na parkingu ispred muzeja sedimo i gledamo repliku Trojanskog konja sa suprotnih strana istog. Ni ona ne ulazi. Nije zainteresovana. Misli su joj negde drugde. Posle 15-ak minuta zavrsavam ovo mucenje (a mucenje je bila svaka pauza) opremam se i krecemo. Povratak u Evropu nije bio ni malo uzbudljiv. Ni delic ushicenja... samo jedna voznja trajektom.

 

Restorani na pumpama u Turskoj su veoma dobri. Odnos cene i kvaliteta, kao i cinjenica da smo vec stali da sipamo gorivo samo idu u prilog. Rucamo ne progovarajuci ni rec. Odlucujem da se vracamo preko Grcke. Kako se priblizavamo Grckoj granici primecuje se i sve vece prisustvo vojske. Sto zbog vetra, sto zbog veceg prisustva raznih uniformisanih lica, sto zbog cinjenice da mi se i ne zuri nazad (imam osecaj kao da me kuci cekaju vesala) vozim polako. Kao da ne treba da predjemo danas 1000km.

 

Za prelazak granice ponovo prolazimo tri saltera. Sada na prvom dajem samo saobracajnu dozvolu. Trazi da okrenem motor kako bi snimio tablicu (ima kameru samo sa prednje strane). Verovatno da proveri da nemam neku kaznu. Nema guzve te cela procedura traje kratko. Napustamo Tursku. Na putu ka Grckoj, u medjugranicnom prostoru na jednom mosticu stoje dva naoruzana grcka vojnika. Prilazimo granici i stajem pred salterom. Dajemo pasose i cekamo uobicajeno pitanje „razlog posete?“ kad mi granicar trazi zeleni karton. Imam jer je za Tursku potreban, ali od Nove godine za zemlje EU nam nije potreban. Cak mi ga ni Turci nisu trazili. Kazem granicaru da nam nije potreban... On tvrdi da jeste. Kazem mu da proveri, a on meni da ga ne ucim njegovom poslu. „Da izadjem ja iz kucice i ostavim tebi da radis kad znas moj posao bolje od mene?“ – pita. Vidim da imam posla sa budalom a nesto nisam raspolozen da se ponovo svadjam. Osim toga moze da nas maltretira narednih par sati ako mu se „digne“. Odustajem. Dajem mu zeleni karton. Napokon prolazimo granicu. Sa nama granicu prelazi i vetar. Prati nas do Aleksandropolisa.

 

Autoput, vibracije, nikakav krajolik i zaslepljujuci sjaj Sunca u zalasku i odsjaj asfalta. Bez saobracaja. To je slika ovog dela puta.

 

Zbog kasnog polaska, spore voznje, svracanja do Troje, Kesana, Aleksandropolisa, rucka, nekoliko duzih pauza... vece nas zatice na autoputu nesto posle Xantija. Nemam nameru da vozim jos dugo, sigurno ne do Nisa. Ma necu da dozvolim da se ovako zavrsi. Stajem na odmoriste pored puta, vadim kartu (papirnu) gledam koje su nam mogucnosti... „Hoces da idemo na Tasos?“ – pitam. Zbunjeno me gleda. „Na 2 dana? Da se sredimo malo.“ Sleze ramenima. Odvajam se na izlazu za Keramoti. O Tasosu ne znamo nista. Nikad nije spominjan ni kao solucija. Dolazimo na vreme za posledni trajekt ka ostrvu. Cekamo da zavrse tankiranje, pa polazak kasni.

 

Na trajektu, negde na pola puta, progovaramo jos par reci oko smestaja. Kasno je da trazimo smestaj od kuce do kuce. Marina pita jednog od mornara za smestaj i tako upoznajemo Kostu. Kostina zena Molly drzi istoimenu vilu u Limenariji. 20-ak minuta voznje od Limenasa (luke u kojoj pristaje trajekt). Zove zenu za dodatne konsultacije i dobijamo studio za naredne dve noci za po 25e. Vec je uveliko mrak kad zavrsavaju navezivanje trajekta i obezbedjivanje istog. Pratimo Kostu ka kuci, a on ne vozi nimalo sporo po onim krivinama. Od celog puta vidim samo njegove zadnje pozicije koje veoma cesto nadjacavaju stop-svetla.

 

Smozdeni (mislim da je najadekvatniji opis) unosimo stvari u sobu. Domacini nam narucuju picu i pivo. Molly je neverovatno pozitivna osoba...

 

Ostajemo sami. Vreme je da se suocimo... Ohladjenim glavama je dovoljna jedna recenica da rese problem.

[doktor 4752 Napisano Jul 18, 2014]

Svakom recenicom putopis ti je sve bolji. I da, slike ti ne trebaju, uopste

 

Ne stavljaj slike ni za zivu glavu...da ne razbijemo iluziju u param parcad.

[kamikaza79 34 Napisano Jul 21, 2014]

Eee sad... ovo kao u spanskoj seriji... napravis pauzu kad je najnapetije... raspetljavaj situaciju sto prije, mi cekamo