Touch of Asia

[PaPaja 1182 Napisano Jul 21, 2014]

Ajmo dalje

[shuky 320 Napisano Jul 22, 2014]

Dan 10.

 

 

Budim se rasterecen. Ni komarci koji su zujali cele noci nisu mi smetali. Dobro smo raspolozeni. Danas samo plaza.

 

Nismo otisli na glavnu veliku plazu, vec na malu plazu pored pristanista. Mirna mala uvala, pesak, gotovo bez ljudi... More mirno i toplo. Toliko toplo da ni posle duzeg przenja na Suncu nije potreban postepen ulazak u vodu. Pravi raj. A i boje su nekako zivlje. Verujem da na utisak o tome utice i reseno emocionalno stanje. Celo prepodne provodimo na toj maloj plazi. Ne mrdamo, osim do dragstora, i super nam je.

 

Po povratku u sobu prvo sto radim vadim sve pare koje su nam ostale. Odvajam 50e za povratak do Nisa i brojim ostatak. „Hoces da ostanemo jos neki dan?“ – pitam „Imamo para za jos 3 dana.“ Nepunih 2 minuta posle toga Marina je trazila Molly kako bi joj rekla da ostajemo.

 

Naredni dani su se odvijali slicno ovom. Na motor prakticno i nismo sedali. Sada nam je odgovarao odmor u pravom smislu te reci i tako smo se i ponasali. Obilazili smo samo ono sto je u neposrednoj blizini Limenarije, kupali se i suncali. I tako naredna 3 dana.

 

Ono sto je na mene ostavilo utisak je „Metalija“. Na ostrvu postoje tragovi iskopavanja koji datiraju iz 20000god. BC (?! i ja sam bio zbunjen podatkom). Ostrvo je od davnina poznato kao rudarski centar (rude zinka). Metalija je plaza pored koje se nalazio kompleks izgradjen pocetkom 20 veka (1903) sa visokim i horizontalnim pecima za topljenje ruda zinka i olova , a unapredjen 1920 „rotacionim“ pecima. Sve to je na nekih 50-ak metara (vazdusnom linijom) od plaze. Nisam mogao a da ne razmisljam o ljudima koji su tu radili u otrovnim isparenjima, izlozeni visokoj temperaturi, u uslovima koji su tada vladali... a na trenutke pogled im padne na plazu i more. Posao koji su oni obavljali bio je veoma tezak, uslovi (po danasnjim standardima) verovatno nehumani... A sa ovim pogledom – to se granicilo sa mucenjem. Mozda bi to bila definicija necijeg „Pakla“.

 

Sto se tice dana provedenih na ostrvu ne bih previse trosio reci, jer su dani bili prilicno jednolicni. Posvetili smo vreme jedno drugome, a sve ostalo stavili u drugi plan. Limenarija je relativno mirno mesto, sa slicnim nocnim zivotom. Ima dosta kafica, muzike ali sve je to umereno. Sigurno nije privlacno ljudima koji traze izlaske tipa splavovi i diskoteke. Nama se veoma svidela.

[shuky 320 Napisano Jul 23, 2014]

Dan 14. Povratak.

 

 

„Nema vise memorije!“ - dobacuje mi.

 

„Ma, ajde bre opet si zaje...“ i ne stizem da izgovorim ostatak recenice!

 

Dok joj prilazim i uzimam aparat, gotovo filmski, pred ocima mi se odvija sinocna scena:

 

’Baterija je pri kraju, pa to koristim da pregledam slike pre nego ga stavim na punjac. Dok gledam slike - jos jednom, pomesanih osecanja, prozivljavam ove dve poslednje nedelje. Baterija crpi svoj poslednji dah. Ustajem sa kreveta. Prilazim punjacu i pre nego prikacim aparat (cija se baterija puni dok je jos u njemu) VADIM MEMORIJSKU KARTICU!!! Ipak, to je nov aparat. Kartica je odmah do baterije, a ona, ona se greje dok se puni...’

 

Prebiram secanje i trazim trenutak kada vracam karticu... Ali tog trenutka nema!

 

To jutro, dok sam ja jos sanjiv jedva ustajao iz kreveta, a Marina (na terasi) izvodila svoj jutarnji ritual od jedne kafe i tri cigarete, trazila je da joj dodam aparat. Potpuno odsutan to sam i ucinio.

 

Ostar bol u predelu stomaka, a zatim osecaj bespomocnosti i fizicke slabosti koji se razliva kroz telo, dok mozak pokusava da smisli nacin kako da povrati taj trenutak i ispravi ovu nepravdu. Skoro jasno vidim „ maler“ kako se samozadovoljno smeska stojeci na ogradi trajekta, na trenutak prekinuvsi hranjenje galebova...

 

Jednog trenutka sam pomislio da skocim i zaplivam nazad. Mislio sam da sto pre se vratim sve ce biti na mestu.

Srecom nisam.

 

Trazim vizitkartu naseg smestaja i pokusavam da pozovem Moli. Ne mogu da uspostavim vezu. Prilazim jednom Grku, takodje putniku, i pitam ga da li je sve u redu sa brojem I pozivnim, jer zovem sa srpskog broja.

Na njegovo insistiranje, kazemo mu sta se desilo. Covek vadi svoj mobilni, zove Moli i objasnjava joj sve. Tog trenutka meni to nije dovoljno. Hocu... ne, MORAM ja da joj objasnim koliko je vazno da potrazi karticu. Obecava. Vise nista ne moze da se uradi...

 

A voznja trajektom traje li traje...

 

„Cim pristanemo u Kavalu krecemo za Keramoti i vracamo se u Limenariju. Moram ja da je potrazim.“

Znajuci da nema svrhe prepirati se kad sam u tom stanju, samo potvrdno klima glavom.

Odjednom saobracaj se ne odvija dovoljno brzo. Vozim veoma rizicno i ozbiljno prelazim „granicu komfora“ secuci, preticuci, vozeci sa opasno malim rastojanjem, sa naglim ubrzavanjem i jos naglijim kocenjem... Tek sto smo izasli iz Kavale cujem: „Jaoj“ sa zadnjeg sedista. Stajem pored puta skidam kacigu okrecem se vidim kako se drzi za saku.

 

U svoj toj jurnjavi, jedna osa (a mozda i pcela) odlucila je da se upozna sa nama. Njene namere i svrhu tog upoznavanja necemo nikad saznati, ali „rukovanje“ sa Marinom je na njoj ostavilo trag. Trag, koji u pocetku malo crven, lagano pocinje da se siri i otice...

Okrecem ka Kavali. Sada vec vozim sporije. Prva apoteka i stajemo. Objasnjavamo apotekaru sta se desilo i on nas upucuje u Hitnu pomoc koja se nalazi u okviru bolnice u Kavali. „U“ Kavali...

 

Bolnica, a samim tim i hitna pomoc, nalazi se na brdu iznad Kavale kao da time pokusava da pokaze da ona pazi na to mesto i njene zitelje. Kao neki staratelj cije oko sa visine prati desavanja i time zna kada je i kome potrebna pomoc...

Za stranca koji je prvi put u tom gradu put do nje predstavlja problem. A deo puta je splet uskih jednosmernih ulica, prepunih parkiranih automobila, od kojih je dobar deo poplacan kamenom koji je, posle ko zna koliko vekova raznih vojski, nacija, vozila i nogu, kisa i vetrova, soli koja se nalazi i u samom vazduhu..., veoma gladak i klizav.

Stizemo na salter, objasnjavamo situaciju. Doktor kaze da ne brinemo i Marina odlazi sa njima.

Ja ne mogu da sedim. Javljam joj se sms-om i vracam se za Limenariju...

[shuky 320 Napisano Jul 24, 2014]

Malopredjasnji susret Marinine sake sa insektom na trenutak dozivljavam kao podsetnik i upozorenje – uvek moze nesto jos gore da se desi – pa vozim malo sporije i pazljivije, ali i dalje brze od ostalog saobracaja. Posle nekih sat i po ponovo sam na ostrvu. Mozda sada izgleda smesno ovaj moj pokusaj, cak beznadezno. Verovatno i jeste, ali ja sam morao to da uradim.

 

Od Limenasa do Prinosa prosto letim. Kada sam dosao do raskrsnice na kojoj se skrece ka Prinosu zaustavljam se i gledam dole u asfalt. Nema je. Odlazim do luke gledajuci vise pored sebe asfalt nego put i stajem kod saltera. Nema je ni tamo. Gledam okolo. Ljudima koji se nalaze u blizini verovatno izgledam poremeceno. Njihovi pogledi sve govore.

 

Vracam se i nastavljam ka Limenariji i vili. Vozim vise gledajuci pored sebe nego obracajuci paznju na put. Brzina nekih 10-15km/h. Stizem do vile. Zajedno sa Moli jos jednom pretrisemo celu sobu, korpe za otpatke, dvoriste... sve sto nam je palo napamet. Nema je. Vadim aparat.

On ima svoju memoriju od nekih 30-ak Mb. Dovoljno za nekoliko slika. To je ono sto nas je i zeznulo. Kada je Marina uzela da slika, dok smo jos bili u sobi, on je radio bez problema. Tako da je ona opalila jos par fotki na putu do trajekta. Tek na trajektu primetila je da nema memorije. Gledam onih nekoliko slika nastalih u tom periodu. Kartica je mozda ispala u blizini mesta gde su one uslikane. Pozdravljam se sa Moli i krecem do njih. Voznja, stajanje na slicnim mestima kao na slikama ( a sad su mi sva slicna), ponovo spora voznja... sve to oduzima mnogo vremena.

 

Bilo je izmedju 5 i 5:30 popodne kada sam se vratio do bolnice u Kavali. Marina je cekala ispred. Oko 18h lagano krecemo nazad ka Nisu. Vracamo se preko Bugarske.

 

Zbog neplaniranog povratka na Tasos (trajekti i gorivo) kao i lekova koje smo morali da kupimo zbog otoka, vracamo se skoro bez para. Nadam se da cemo sa ovim stici do Srbije gde mogu slobodno da koristim karticu. Znam da mogu da je koristim i u Bugarskoj, ali Bugari veoma vesto kradu podatke sa iste.

Grcku prolazimo bez tankiranja. Ipak je gorivo u Bugarskoj jeftinije oko 40 centi. Po ulasku u Bugarsku prebiramo po dzepovima trazeci sta nam je ostalo posle kupovine leka i sendvica. Vadimo sav sitnis koji nam se zadesio u dzepovima u svim valutama. Ima tu par metalnih leva, papirnih i metalnih evra, cak sam nasao i 5 dolara. Punimo rezervoar, kupujemo neki sok i pauziramo gledajuci se skoro bezizrazajno. Jednostavno nemamo sta da kazemo. Oboje smo zaokupljeni mislima da smo krivi (a realno kriv sam samo ja) i bez ideje kako da resimo problem. A isti je daleko van nase moci.

 

Zbog ustede goriva, mraka koji pada i pojacanog saobracaja ( dosta slepera jer ne smeju da voze kada je temperatura preko 30 i nesto stepeni – tako cuvaju asfalt) ka Sofiji ne vozim brzo. Pravimo i nekoliko pauza. Marina se ne zali, ali primecujem da joj otok smeta i da je boli. A postaje i hladno. U Sofiji smo oko 23h i tu tankiramo za poslednjih 5 eura koje imamo i nastavljamo ka otadzbini.

 

U Srbiji smo oko 20 do 12. Normalno, ni ovde ne moze sve da prodje glatko. Na NIS-ovoj pumpi (mislim,) koja je 500 metara posle granice, ne primaju kartice - ali ce mi rado uzeti evre. Salje me na OMV koja se nalazi sa druge strane auto-puta. Moram da vozim nekih 50-ak metara u suprotnom smeru po auto-putu(!!!) kako bih dosao do pumpe. Tamo imaju problema sa sistemom i ne mogu da prime kartice. Evre ce primiti. Vracam se na NIS gde me ceka Marina jos uvek u kisnom odelu koja inace oboje nosimo jer je neverovatno zahladnelo. Gledamo po torbama i nalazimo dinare. Nemamo za gorivo, ali bice za kafu. WC necemo platiti jer je mrak napolju, pa cemo da im sa zadovoljstvom zapisamo objekat.

 

Izmedju granice i Pirota pali mi se zuta lampica. Ostalo mi je jos oko 5 litara goriva. Sasvim dovoljno za 100-nak kilometara ako ne vozim brzo. I da hocu da vozim brzo ne mogu jer su radovi na koridoru, noc je i slaba vidljivost, a i prilicno je hladno. Ne stajem do Nisa.

 

Vozim Marinu do stana i, sa poslednjim isparenjima u rezervoaru, dolazim kuci. Parkiram motor u dvoriste, sem tank-torbe sa dokumentima i elektronikom ne skidam nista. Ulazim u sobu (ne znam da opisem kako se osecam) bacam pogled na sat 02:00. Ovim 19-casovnim danom zavrsavamo putovanje.

[IvanS. 115 Napisano Jul 25, 2014]

Dobro ste vi stigli zivi i zdravi (dobro, delimicno zdravi) taj dan do Nisa a fotografije, kao sto neko rece tu su - u glavi.

 

 

 

[shuky 320 Napisano Jul 28, 2014]

Dva meseca kasnije...

 

 

„Hoces da odemo do Tasosa na 5-6 dana?“ – pitam sap(a)utnicu – „Da potrazimo karticu? Imam neke slobodne dane...“- prilicno neubedljivo obrazlazem predlog.

 

Ne veruje sta cuje.

 

Koristeci ovaj izgovor vec sledece nedelje ista ekipa sa pocetka price, pojacana novom memorijskom karticom, uputila se ka Limenariji... Ovog puta smo detaljno obisli sve sto ovo ostrvo ima da ponudi – i priobalje i unutrasnjost . Ostrvo je ispresecano zemljanim putevima – pravi lagani off na kojem je XT briljirao, ali to je vec neka druga prica...

[nemo 3153 Napisano Jul 28, 2014]

dramatičan zaokret na kraju...

znači ima šanse i za neku fotku

[srrdjan 315 Napisano Jul 30, 2014]

Ма мора бити само да се нађе картица

[VPetar 147 Napisano Avgust 14, 2014]

I tu drugu pricu bi voleli da cujemo