severian 16216 Napisano Octobar 21, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan --------------------------------- Dobro, prošlo je dovoljno vremena za odmor od putovanja i katapultiranje u realnost svakodnevnice, pa pošto sam nekako sve to preživeo možemo da se pričom vratimo unazad. U Mongoliju, jer tamo smo stali. Priča će na dalje teći u formi dnevničkih zapisa, preneta je direktno iz dnevnika koji sam svakodnevno na putu vodio, bez mnogo intervencija, ulepšavanja i kerefeka. Dakle, više faktografije i hronološkog sleda događaja, manje lirskih izleta . Pošto odavde, iz "civilstva" , ima uslova, biće tu i poneki video! Čisto da osetite atmosferu iz prve ruke. Biće i dalje puno lepih fotografija. Pisaću o svakoj deonici. Polako, da mi uživanje duže traje. Kako bi se podsetili gde smo stali, najpre da se vratimo i da ponovim opis već objavljene prve deonice Mongolije: --------------------------------- 19. Jul 2014. Od Olgija do Hovda (220 km) Počelo je u geru i završava u geru*. Počelo je u Olgiju, a završava u Ulaan Bataaru. Počelo je, davno, kao san i čini se, sada, kao da je i dalje san. Mongolija, da parafraziram jednog drugog Miljkovića, umela je da peva dečaku u meni. Kao što je nekada taj dečak nevešto pevao o njoj. * Ger = jurta = mobilna kuća karakteristična za tursko-mongolske nomade, koju kakav nepažljiv Evropljanin lako i nepravedno može zameniti za šator. *** Deonica od Olgija do Hovda počela je lagano. Asfalt, bar šezdeset kilometara, prostire se sve tamo do iza jezera Tolbo. Posle toga smo izašli iz civilizacije i kročili u Mongoliju. Da je Mongolija zemlja čuda i da vam je bolje da se odmah na to naviknete pokazao je već prvi susret, na prvom visokom prevoju mongolskih planina (visina je ovde, kao i kasnije, rutinski uvek bila iznad dve i po hiljade metara). Pristajem ispred neke rečice, gore u planini, inače bezopasne za prelaz motorom. Verovatno ne bih zastao, pregazio bih vodu bez da se i zamislim, da mi pažnju nije privukao neobičan prizor. Gužva. Ovaj, gužva? Zamislite se, gužva u planini, u bespuću Mongolije, tamo gde jedva da ima trase puta. Ova gužva rezultat je ispražnjenog mini busa, stoji isti negde sa strane, a putnici, tačnije putnice, izašle su napolje i upravo one prave neobičnu gužvu. Stoje i žubore, oko mršavog, ispijenog bicikliste, obučenog u boje mongolske nacionalne zastave. Ispostaviće se da inače gluvonemi Mongol, sitan i onako mali, biciklira stazama i bogazama svoje zemlje, ovog trenutka baš preko ovog prevoja stotinu i neki kilometar udaljen od Olgija. Pored njega zaustavio se minibus pun hrišćanskih misionarki iz, ni manje ni više, Koreje i Dubajia. I na sve to pristižu dva Srbina na svojim velikim motorima. Život ume da udesi najčudesnije moguće susrete, na najuvrnutijim mestima. Život je čudo, zaista! Dugo sam razgovarao, da dobro ste razumeli, baš razgovarao sa gluvonemim Mongolom. Žena pastor, jer bila je to neka od baptističkih hrišćanskih crkava u kojima i žene mogu da obavljaju pastorsku dužnost, želela je da mi objasni šta mi to moj brat putnik priča. Oboje smo je, u isti čas, pogledali sa osmehom. Pa mi se savršeno razumemo, draga simpatična gospođo. Čovek mi upravo objašnjava stanje puta koji nas čeka. I ona je odmah razumela naše poglede, zagrlila nas obojicu (zagrliti u isto vreme jednog Mongola od metar i po i Srbina od dva metra, nije ni lako, a nije da nije smešno) i zadivljeno konstatovala ono što nam je svima bilo u mislima: Ovakav susret, na ovakvom mestu. Bog je veliki! Ok, moja sestro putnice, ne znam baš da li ti i ja verujemo u istu manifestaciju Boga, ali Sila zaista deluje i sveprisutna je! I još da ti kažem, nije da mi je tvoj misionarski posao simpatičan, pusti Budistu da ostane Budista, tako ti ja dumam, ali simpatična si mi ovde nekako i ti, tako debeljuškasta i nasmejana, i ceo taj tvoj autobus bogoumilne misionaske ekskurzije. A gluvonemi Mongol je heroj i div, obrnuto proporcionalno svojoj fizičkoj veličini, pa ako bar sekund u svom životu budem hrabar i jak kao on, knjižiću da se Majka nije zalud mučila rađajući me! *** Prešli smo rečicu. Nestalo je trase puta. Ispred nas je bila samo močvara. Mongolija je teška zemlja za snalaženje. Potrošiće brzo, sažvakati i uz dubok podrig ispljunuti, mnogog nepripremljenog putnika, naviklog na pomoći kao što su karte i novi GPS uređaji. To u Mongoliju ne radi baš uvek. Mislim, skoro nikada. A kada kažem skoro, mislim nikada. Morate dobro znati kuda idete, gde se nalazite u svakom trenutku, morate imati osećaj za strane sveta i posedovati nešto što zovem "putnička intuicija", tj. utemeljen osećaj kojim putem, među mnogim koji se prostiru na sve strane, treba krenuti. Volimo da mislimo kako smo solidni u svim navedenim kategorijama, ni iskustva navigacije po raznim komplikovanim budžacima čudnih država nam ne nedostaje, no, i pored toga, tog dana, na tom mestu, gotovo da smo se izgubili. Ono, nismo se baš sasvim zaturili, ne poput kakvih zblanutih Zapadnjaka koji posle prvih stotinak kilometara Mongolije panično konstatuju da su zagrizli previše. Znali smo mi i gde smo i kamo treba, samo nikako nismo mogli da pronađemo način da tamo stignemo. Trebalo nam je sat vremena, da pređemo tih desetak kilometara kroz močvarnu visoravan. Odbijajući se od planina i različitih puteljaka, kao bilijar kugla o ivicu stola, uspeli smo! I, ne bez ponosa ovo ističem, bio je to prvi i poslednji put u Mongoliji da nismo znali tačno kuda i kako. Pokazali smo se dobro. Možda i najbolje od svih sa kojima smo dolazili u susret, pa kada bi im onako zbunjenim pomogli da se pronađu, nekako uvek smo napominjali da dolazimo iz Srbije, sa Balkana. Neka zna svet da i Balkan za neki glogov organ vredi, da mu može biti od koristi. A svet uči kroz pojedince, razume se, eto zato sam napominjao to što sam napominjao… *** Nešto kasnije Mimi je prvi put u životu jahao konja. Dojahao mladi Mongol, sa sinom. Dete od pet godina samostalno jaše! Možete li da zamislite ciku i vrisku evropskih baba i deda, da koja majka stavi svoje petogodišnje dete na konja i pusti ga da samo poljem galopira? Verovatno bi joj socijalna služba oduzela potomka, eto takvi smo postali mi u "civilizaciji"! Dakle, dojahao Mongol i daje Mimiju, sve gestovima pričaju, konja da zajaše. Prvi put u životu, novost za Mimija, kao da je znao kome od nas dvojice svoje blago da ponudi! Ciničan zapadnjak u meni, sram me i stid bilo, već misli kako zna za jadac, kako će ovaj od turiste nakon fotografisanja da iska pare. Naravno da čoveku sa sinom nije to bilo ni na kraj pameti. Ne razmišlja na taj način, umesto toga pozvao nas je kod njega u ger (kuću), da vidimo njegov mali kineski motor! I mi smo odbili, kreteni neopevani koji su zacrtali da istog dana stignu u Hovd, kao da se ne može razepeti šator na svakom metru planine, kao da jedan dan više u inače narušenom planu znači bilo šta. Još me prati razočaran pogled mladog Mongola i raširen osmeh njegovog sina, malo je dete i ne shvata tačno događaje oko sebe. Zašto smo ga razočarali? Zašto smo žurili? Zato što smo ljudi kojima vreme drugačije teče nego Mongolu u planini. Zapadnjaci. Arogantni glupaci. Koji su kao društvo negde pogrešno skrenuli kod Albukerkija, pa sada destilisanu ljudsku ljubaznost umeju da zamene za materijalizam. Krivo mi je i grize me savest. *** Posle smo ručali na travnatoj obali reke u planini. Neverovatan prizor i eto, zbog takvih minuta vredi živeti. Put je bio težak za vožnju. I prelazili smo reku, Boga mi ozbiljnu, veoma brzu i doboku iznad kolena. I uhvatio nas je mrak, tačno dvadeset i pet kilometara pred Hovd. I meni je pregorela sijalica glavnog fara na motociklu. Osećaj već viđenog bio je kompletan, situacija ista kao onomad ispred Kalaikuma u Tadžikistanu, sećate se toga? Ispred Hovda, mokrih nogu i čizama punih vode, po mraku se penjemo na visok prevoj. Sa druge strane, shvatili smo trenutno, upravo je protutnjao pljusak, kišurina. Peščana podloga i inače dovoljno teška za vožnju, ovako raskvašena, po mraku, bez svetla, bila je užasna. Naporna i nepredvidljiva. Behu teški ti poslednji kilometri. Mučenje i borba kako bi pristigli u Hovd. *** I stigli smo, bilo je već iza 22h po lokalnom vremenu. Sledeća dva časa, jer zašto da život bude lak i jednostavan, onako mokri i mizerni, tražili smo smeštaj. Našli smo, tek iza ponoći, jedini slobodan krevet u velikom velegradu i izgleda ful turističkoj destinacije, tarabili ih puni budaal-i* i kako je to moguće, Hovdu. Mimi je spavao na zemlji. Ja kao da sam bio na zemlji (do jutra mi je postalo jasno zašto je baš taj krevet jedini u gradu ostao slobodan!). Završila je tako prva ozbiljna deonica u Mongoliji, ono do Olgija i ne računam, to je bilo zagrevanje. Ako se po jutru dan poznaje, kratko rečeno drugovi i drugarice, NAJEBALI SMO. Sa takvim mislima utonuo sam u san. * - Budaal = Hotel (al' u širokom, jako širokom, značenju tog pojma) 3 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 16216 Napisano Octobar 21, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan A sada, idemo na nove stvari... 20. Jul 2014. Hovd-Darvi (210 km) Jedan od lakših dana Ustajemo relativno rano, imajući u vidu koliko smo kasno sinoć stigli u Hovd. Krećemo nakon doručka u sobi. Još jedan takav obrok! Obojici su čizme još uvek mokre. Takve kakve su, oblačimo ih. Tražimo neku prodavnicu i kupujemo namirnici za sledeća dva do tri dana. Iz grada krećemo oko 10:45h. U blizini Hovda, odmah po izlazu iz grada, na prvom prevoju, nailazimo na OVVO. Stejemo, obilazim tri puta i ostavljam kamen, po mongolskom običaju. Da li će šamanski Bogovi čuti i odgovoriti protivuslugom, lakom deonicom za uzvrat? Videćemo dovoljno brzo. Vozimo i na ogromno iznenađenje vremenom shvatam da ispod sebe imamo već 170km asfalta! Najpre oko osamdesetak kilometara do raskrsnice prema Darviju, a onda, po skretanju, još oko devedeset kilometara. To vozimo u komadu, sve očekujući makadam koji nikako da počne. Nakon što se stvari vraćaju u normalu, da ne kažem asfalt prestane, ostaje svega oko četrdeset kilometara do Darvija. Mala je nadmorska visina, tek oko 1150m, pa je vruće. Podloga je sada meka. Sve to brzo umara. Na ulazu u Darvi vidimo veliki vašar. Konjanici, neke igre, gungula, svi u svečanoj odeći. Žene sa šeširima, muškarci tradicionalno obučeni. Većina pijana, i muškarci i žene. Odlučujemo da danas ne presiramo, da se odmorimo. Nalazimo neki hotel (Na mongolskom jeziku Budaal), jedini u gradu i uzimamo sobu. Pre toga, dok razmišljamo da li krenuti u pustinju još danas ili ipak prespavati i odmoriti se ovde u poslednjoj civilizaciji, srećemo starijeg Francuza na biciklu. Sam. Kreće u Gobi još danas. Pozdravljamo se, a ja u sebi odmahujem glavom, nisam siguran da je baš sjajno izabrao. Naš Budall je rupčaga! WC poljski, "sas rupu", jedan za sve, unisex . Prljavo. Prljava soba, prljav wc, prljava posteljina, dvorište, sve. Možda smo ipak mogli dalje, mislim se. Iz ove sobe Francuz mi izgleda manje lud… Mimi jede u nekom restorančiću, ja ne mogu. Prljavo je veoma. Obično je on taj koji izvoljeva za hranu, no danas je izgleda moj red i ostajem gladan. Servisiram motor i rano ležem. Sve u svemu, veoma lak dan, jedan od najlakših na putu uopšte. Sutra nas čeka paklena i duga vožnja, potpuno sam toga svestan. Jer, kačimo Gobi. 7 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
Arakis 5039 Napisano Octobar 22, 2014 Svakom po zasluzi, 12242 postova Lokacija: NBGD - KN04ET Motocikl: Honde Transalp, plavi i narandžasti, oba za dečake Prijavi odgovor kao problematičan Dobro, počelo je opet Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 16216 Napisano Octobar 22, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan Da nastavimo dalje! Uzgred, gledajte video klipove, oni su integralni deo ovog dnevnika, uz njih dobijate pun utisak... Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 16216 Napisano Octobar 22, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan 21. Jul 2014. Darvi-Altaj (240 km) Najteži dan putovanja Ustajemo odmorni, veoma rano. Krenuli smo u 7.30h. Najranije do sada! Budaal u Darviju, primećujem, ni po danu nije mnogo čistiji, a ni poljski wc nije manje smrdljiv. Ceo put je peskovit, na momente jako težak. Ili je neravan, ne zna se šta je gore. Bilo je deonica sa dubokim peskom, zeznuto jako za vožnju. Brzo se čovek umara, a mnogo ima da se vozi. S vremena na vreme naiđemo na ovvo. Ne propuštam da zastanem, ili bar tri puta svirnem. Koga zanima kako izgleda autentični mongolski običaj vezan za ovvo, neka pogleda ovaj video, pravi Mongoli na njemu : U početnim kilometrima pustinje sreli smo neke Belgijance, mladić i devojka u terencu. Istekla im ruska viza, vraćaju se sa granice u Ulan-Bator. Prošli sve u Mongoliji, celu zemlju, pokazivali nam puteve. Nakon toga sreli Francuza biciklistu, onog što je juče iz Darvija otišao u pustinju! Dali mu vodu, bio jako zahvalan. Ima samo kompas, nema ni mobilni! Bio je u Mongoliji pre 6 godina, na severu, sada vozi južnu rutu. Rekao bih da se pomalo kaje zbog svog izbora rute, kaže da mu je pustinja jako teška. Verujem mu na reč! Idemo dalje, a ja ne mogu da ne razmišljam o tom ludom Francuzu i ludim biciklistima: Sve vreme vozimo polako. Užasan put, truckav i peskovit. U jednom trenutku nailaze oni Nemci u VW (oni isti koje smo upoznali na ulasku u Mongoliju), prestižu nas. Dogovarami se da se vidimo, možda na pivu u Altaju. Onda smo opet sreli kamile, prvi put posle kazaške pustinje. Radujemo se ovim bićima svaki put, Mimi naročito U jednom trenutku kreće i deonica kroz dine Pravimo pauzu, najzad. Mala radnja i pumpa, prve posle 150km pustinje. Prvi hlad, za nas oaza takoreći! Posle pauze, ni pun kilometar nismo prevezli, Mimi javlja stanicom da je pao! Vraćam se, već je digao motor (pomogao mu lokalac koji je zaustavio auto). Nema oštećenja, sreća. Nastavljamo. Put je sve teži. Poslednje deonice jako su teške, mi umorni, ubijeni od prašine. Ja mnogo bolje podnosim vrućinu, zanimljivo... Posle 210 km pustinje, penjemo se na prevoj od 2250 metara i iza njega, veoma visoko, na oko 2200m nalazi se ALTAJ. Stižemo posle 13h vožnje, taman za videla! Nalazimo hotel bukvalno ispod budističkog hrama (lutali smo malo gradom, ako se ova velika naseobina gerova u kojoj je naš smeštaj jedna od samo nekoliko čvrstih zgrada može nazvati gradom). Za ovu jednu, soba za nas dvojicu i upotreba eksternog tuša: Ovo je bio najteži dan putovanja! Mrtvi smo umorni, ali sam sredio tuširanje. Ura!!! 7 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 16216 Napisano Octobar 23, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan Isplivasmo iz Gobija, nastavljamo dalje, no gledam kako se ova teška strana sporo učitava, pa najpre... Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 16216 Napisano Octobar 23, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan ...da pređemo... Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 16216 Napisano Octobar 23, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan ...na sledeću! Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 16216 Napisano Octobar 23, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan 22. Jul 2014. Altaj-Uliastaj (195 km) Na sever! Ujutru idemo u budistički manastir na čijem pragu smo proveli noć, fotografišemo. Prelep mali manastir. Ulazim u jednu pagodu, vođen intuicijom, da pronađem specifičan suvenir koji je Violeta naručila (budistički točak života – bavačakru). Upadam lamama u sred jutarnje meditacije! Izvinjavam se pogledom, dok propadam u zemlju od stida. Iz Altaja krećemo u 9.30h. Grad gerova, umesto čvrstih kuća na koje su evropljani navikli, tako ću ga se sećati. Prvih sedam kilometara je asfalt, a onda skrećemo na sever ka Uliastaju, asfalt naravno prestaje. Do brane Taišir je oko 40 kilometara. Nekoliko kilometara pred branu, među desetinama istih putića, biram lošu varijantu i nakon par kilometara završavamo u koritu suve reke, kroz koje dalje vozimo. A upravo je počela kiša! Jako teško, šta reći. Posle dosta muka nekako ipak izlazimo na most. Pričamo sa policajcem, čuva stražu i brani ovu retkost i pravu dragocenost, ovde u bespuću Mongolije (misli se na most ). Policajac govori ruski. Kaže da je put dalje OK (“нормальная дарога”). Polako počinjemo da se penjemo u brda. Predeo je zeleniji. Mnogo lepši. Put je na momente mek, ali ipak dosta dobar. Relativno brzo ide. Na 110. kilometru, u planini, pravimo ručak. Imamo vreme i za kuvanje kafe, brzo smo vozili i sada ubiremo plodove svog truda. Posle ručka, deonica koja sledi - pedeset kilometara od prevoja do tri drvena mosta, jako je teška! Izuzetno meka podloga, veliki usponi i često spust pod nagibom i peskom, ponekad i rastresito kamenje. Teško za vožnju. Kada smo prešli sve to, odmaramo na drvenim mostićima. Poslednjih 35 kilometara do Uliastaja, preko 2500mnv prevoja, je odličan makadam, samo poneka kratka teška deonica obilazaka. Na prevoju srećemo dvadesetak ljudi na izletu. Dočekuju nas sjajno. Jedna devojka govori engleski pa možemo da komuniciramo sa svima, ona prevodi. Najlepši doček ikada! Ushićen sam! Silazak u Uliastaj je spektakularan. Sjajan pejzaž u predvečernjem suncu, prelep makadam i serpentine – čisto uživanje! U gradu nalazimo benzin od 95 oktana i smeštaj u pristojnom hotelu. Ima i Internet, prva veza sa kućom posle nekoliko dana! Sve je tu dakle, ostajemo ovde dve večeri, da se dobro odmorimo. Dok raspakujem motor, čujem iza sebe na čistom srpskom: "Odakle vi ovde, jebem mu miša?!". Tako upoznajemo Branka, trećeg južnoslovena u Uliastaju! 10 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
K_A_W_A 936 Napisano Octobar 23, 2014 Drug član, 1186 postova Lokacija: Novi Sad Motocikl: Yamaha FAZER 8 - Race Blue 2014 Prijavi odgovor kao problematičan Prelepo, kao i uvek Posto vidim druze da zaista umes lepo da pises i pravis te putopise, mene, a verujem i ostale zanima sledece: Hoce li biti neko stivo u pisanom izdanju? Koju opremu koristite za komunikaciju i to povezivanje sa kamerom, koje kamere koristite i ono najvaznije, vidim da ste dosta snimali, pa hoce li biti neka emisija? Naravno ocekujem opet da se vidimo u nekoj sali za LIVE prezentaciju Jer o onoj prosloj, ja i drugari prepricavamo i dan danas Hvala u napred na odgovorima Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 16216 Napisano Octobar 24, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan Za komunikaciju koristimo obične PMR stanice, koje sam doduše preradio da budu jače. Snimamo gopro kamerama, naravno postoji i mnogo drugih rešenja za action cameru, ali gopro sam izabrao zbog Protune-a (mod u kome se snima u kvalitetu pogodnom za profi produkciju, naročito kolor korekciju). Rešenje kojim skidamo zvuk (uključujući radio vezu) i miksamo u realnom vremenu u video sam ja radio i dosta sam ponosan na to. Za ostalo, ko zna šta budućnost nosi, videćemo... Planova uvek ima. 3 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 16216 Napisano Octobar 24, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan 23. Jul 2014. Uliastaj Predah Uliastaj je mali grad, sav prašnjav. Ali živ i ima sve što putniku treba (dobre prodavnice, nekoliko solidnih restorana, benzin od 95 oktana, hotel sa Internetom...) Uliastaj je centar regije (Zavkhan), kažu doduše - najzabačeniji centar u Mongoliji. Kada ste najzabačeniji u Mongoliji, e to mnogo govori! Ima oko 20.000 stanovnika, a do pre desetak godina imao je celih 30.000. Ljudi odlaze. Ima ovde i čvrstih zgrada, centar regije je u pitanju! Većina stanovnika živi u gerovima. Ipak, u gradu imaju struju, ponekad i velike LCD televizore!!! Nema asfalta do Uliastaja (oko 1100km od Ulaanbatora), ali zato ima aerodrom. Otud i Branko ovde. Srećemo ga još veče pre, u hotelu. Naš čoveka koji radi u Uliastaju. Iako mnogo priča, lepo je čuti naš jezik. Pijemo zajedno piće. Grad je smešten između planina, sa svih strana je njima okružen i nalazi se u dolini reke. Predivno sve to izgleda. U dolini, na obali bistre i brze reke, prostiru se gerovi na sve strane. Kao vikendice. Šetamo gradom i gledam ljude. Idu svojim poslom, niko se ne osvrće na strance. Sve više su urbani. Malo je ruralnih tipova, samo stariji ljudi. Na brdu, usred grada, nalazi se prelep mali budistički hram. Penjemo se. Ima puno lokalnih turista, Mongola. Budizam doživljava svoj veliki povratak u Mongoliju. Drago mi je, ako! Nekada je ovo bila "najbudističkija" zemlja sveta, možda više i od samog Tibeta. Onda je u komunističko doba usledio najveći pogrom klera u svetu. Ikada! Pravi mali genocid, koji su komunisti sproveli nad lamama, konkurencijom u borbi za duše i srca ljudi. Sada se stvari vraćaju tamo gde im je prirodno mesto i volim to da vidim. Ima nešto u tom budizmu – ova mala biće ni najmanje se ne plaše ljudi. Prilazi mi, da li sam ga poznavao u nekom drugom vremenu? U hotelu imamo Internet, mogu konačno da čujem Violetu! *** Do Harkorina (Karakorum) i asfalta tamo (nadam se) imamo još tri ili četiri dana vožnje. Uveče, sedelo društvo ispred hotela, pilo se pivo. Tri Srbina, tri Mongola, dva expat-a (jedan Novi Zeland, jedan Nemac). Mongol, doktor kiropraktičar, lomio me, pokazivao zahvate, razne. Kukala mi majka, koliko sam krckao u veštim rukama mladog doktora. Prvo ti je frka, posle se prepustiš, odlučiš da veruješ u ljude, tako je nekako i sa celim ovim putovanjem. Pričalo se do 1h u noć! Al' ko se žali, zbog takvih ljudi i takvih stvari se putuje! 5 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
K_A_W_A 936 Napisano Octobar 24, 2014 Drug član, 1186 postova Lokacija: Novi Sad Motocikl: Yamaha FAZER 8 - Race Blue 2014 Prijavi odgovor kao problematičan Hvala na odgovorima Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 16216 Napisano Octobar 24, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan 24. Jul 2014. Uliastaj-Tosoncegel (~201km) Čas lako, čas teško, a sve vreme lepo - eto to je Mongolija I pored kasnog odlaska na spavanje, posle sinoćnjeg bančenja ispred hotela u Uliastaju, spakovani smo već u 8h ujutro. Doručkujemo. Ispraćaju nas Branko i njegov prevodilac, urbani Mongol iz Grada (The City - tako zovu Ulan Bator, jedini pravi grad u zemlji). Lep ispraćaj. Polazimo već u 8.30h, po Ulan Bator vremenu (+6h). Zanimljivo je to sa vremenom u Uliastaju, zvanična časovna zona je +5h u odnosu na srednju Evropu, ali pošto su i onako u sred ničega, grad je samoinicijativno odlučio da živi po Ulan Bator vremenu (+6h). Kažu, lakše im je da prate red letanja aviona i TV program . I tako i žive, a mi smo, eto, malo ranije dodali još jedan čas u odnosu na Beograd, a isti ukrali od sna. Na prvoj pauzi, posle ~55km, gledamo slobodne konje kako pasu. Lepa slika. To je neposredno iza prelepog prevoja od 2500mnv, pa sam već mekog oka i otvorenog srca za lirske utiske. Dolazi pastir, na malom kineskom motoru. Objašnjava da su konji njegovi, hvali se svojim uspehom, pa ih onda, sve preskačući poljem tim motorčetom, tera sirenom. Smešno! Pozitivno! Ponos uspehom je gorivo i u planinama Mongolije. Na 77. kilometru stajemo u prodavnicu (usamljena privatna kuća, kilometrima usred ničega, sa policom na kojoj stoje artikli koje možete kupiti), hlad! Mimi kupuje vafle i daje ih deci vlasnice prodavnice. Jedu u slast! Tužan sam i srećan. Tužan, jer slast sa kojom deca jedu pokazuju da je siromaštvo veliko, da majka gotovo nikada ne može da ih počasti slatkišem namenjenim prodaji, to je za zaradu, za preživljavanje. Srećan, jer su deca toliko srećna. Kupili smo sve vafle i onda ih poklonili, osim jednog pakovanja koje mi proždiremo. Od početka, sve do oko 115. kilometra je solidan put. Mi smo uvozani i brzo napredujemo. Skoro lako, da ne čuju Bogovi putovanja da smo se pogordili. U jednom trenutku razdvajamo se, odveli nas putevi na dve strane. Čak 25 kilometara vozimo odvojeno, oko 5 kilometara međusobno udaljeni (na ivici dometa stanica, po tome znam). Brda su između. Srećemo se neposredno pred pauzu. U ovakvim situacijama radio veza je neprocenjiva! Umesto povratka unazad, traženja i gubljenja vremena, sve vreme smo u kontaktu i hladnokrvno koordiniramo napredovanje. Pauzu pravimo na 120. kilometru, u mestu Telmen, u malom kafeu pored puta (kafe u ovom bespuću znači u stvari porodična kuća, u kojoj će putnika uslužiti za malu nadoknadu). Jedemo neko mongolsko jelo, liči na čiburek (jedna vrsta uštipaka, ali ovde sa iznutricama unutra). Dobro je, ukusno! Dobro je i to što sada imamo već oko dva ili tri kafea na deonici od 200km! To je mnogo bolje nego prethodnih dana. Nakon pauze, izlazimo na reku Ider, odakle počinje, sve do kraja dana, jako teška deonica, oko 65 kilometara ukupno. Dubok pesak, naročito teško pred sam Tosoncegel, već na kraju dana, jer je tu mali prevoj. Jako teško za vožnju i puno nas umara. Povremeno, na kratko, bude i odličan put. Pristižemo. Sam grad, tačnije selo, je prašnjav i mali. Ima svega dve ili tri ulice sa nekom vrstom asfalta. Ipak, ima tri ili četiri mala budaala (hotela)! Logično, ovde se spajamo sa severnom rutom, kojom se češće vozi i posledično ima mušterija. Biramo jedan sa parkingom za motore. WC u dvorištu, nema vode (ni tuš), očekivano. Ipak spavanje je svega 4 evra po osobi. U Mogoliji retko ko razapinje šator. Sutra želim da krenemo rano. Čeka nas teška deonica! 5 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 16216 Napisano Octobar 24, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan A, evo i mape - do koje tačke u Mongoliji smo do tog trenutka stigli: 6 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
aca-pn 6110 Napisano Octobar 24, 2014 Enduraš, 6299 postova Lokacija: Paracin Motocikl: CRF300L Prijavi odgovor kao problematičan Klipovi snimani kamerom zacinjeni komentarima, daje putopisu poseban smek, to ti je pun pogodak 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 16216 Napisano Octobar 26, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan 25. Jul 2014. Tosoncengel-Tariat (201km) Na ivici snage Krećemo oko 8.30h. Sinoć je padala kiša. Prvih 43 kilometra, do prvog mesta (Ik-ul), izuzetno su teški. Put se gradi, mnogo je peska, nagibi sa peskom i sa velikim kamenjem. Čist dert. Sve to je dodatno meko od sinoćnje kiše. Da sve bude gore, od samog jutra ja se osećam jako loše. Ustao sam sa mučninom, bolom u glavi, vrtoglavicom (neprijatna stvar za vožnju na dva točka). Teško vozim. Mučim se i borim sa sobom, bukvalno na svakom metru, kroz svaki minut. Na 30. kilometru, u takvim okolnostima, već sam na ivici snage. Gotov. Pravimo pauzu, ispod jednog četinara. Prvog koji se čudesno pojavio posle ne znam ni sam koliko kilometara i dao mi zaklon od sunčeve svetlosti koja mi smeta! Malo dremam, nije to bio ni pravi san i prijalo mi je. Dok Mimi snima, ja i dalje knjavam. Prijao mi je kratak san. Odatle vozim lakše. Kako je ta jutarnja golgota, svega trideset kilometara (!!!), izgledala? Evo, ovako, uz komentar: Nastavak sledi... 5 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 16216 Napisano Octobar 26, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan Na ivici snage - drugi deo Put nastavlja pored reke Ider. Sve vreme do oko 65. kilometra je peskovit, doduše za nijansu manje, a i meni je za nijansu bolje. Počinju rupe i pregibi. Ider za mene znači "pesak" na mongolskom, nemam pojma i nije me brige koja je uistinu prava reč. Gotovo svaki metar pored ove reke bio je peskovit, a davno bi trebalo da smo van pustinje! I dalje se osećam loše, kontrolisano loše doduše (uvek mi adrenalin na motoru pomaže). Vreme nam je za pauzu, no u brdima oblači. Puno kilometara na raznim putovanjima učinili su da dobro procenjujem vreme, vidim biće kiše i ta kiša će nas stići ako stanemo. U tim uslovima ovaj podnošljivo mekan put momentalno postaje noćna mora. Pronalazim dodatnu snagu, negde, nekako. Bežimo od kiše, uspešno, i pauzu pravimo tek oko 85. kilometra. Ostavljamo motore na putu, a mi se penjemo u šumu, u hlad. Put i motori ostaju ispod nas. Dekica u kamiončetu seli ger i celu porodicu, valjda sa jednog pašnjaka na neki drugi, manje iskorišćen, tako uostalom nomadi žive. Trucka neravnim putem, hvata neku svoju putanju i pri tom udara moj motor debelom, horizontalnom motkom! Motka je ona dugačka, od noseće konstrukcije gera, a sada sa strane štrči iz kamiona. Deremo se iz sve snage, zaustavlja se u poslednjem trenutku pre nego je oborio motor i bacio ga pod točkove kamiona. Proveravam, nema štete! Luda sreća. Samo popušta retrovizor, njega je zakačio, nije se čak ni polomio. Zaista vrlo, vrlo malo je falilo da motor ode pod točkove kamiona. Prskam i psujem dedu na sav glas i dok psujem, već mi je žao. Gleda me onim izvinjavajućim, plačnim, pomirljivim budističkim pogledom, takvim da se momentalno osetite kao divljak i budala. Izvinjavam se i ja njemu, a obojica pričamo na jezicima na kojima onog drugog ne razumemo ni reč. Adrenalin izlučen u gnevu učinio je da se neko vreme osećam fizički bolje. Kajanje, nastalo zbog gneva, učinilo je da dugo sebi prebacujem. Natavljamo dalje. Izbor trase je stalna zanimacija. Počinje uspon na prevoj (Zavhan, ~2600mnv). Srećemo dvojicu Španaca biciklista, dolaze iz suprotnog smera. Pričamo dugo sa njima. Došli avionom i bicikliraju po Mongoliji. Umorni su, nije to ono što su očekivali, preteško je. Dobro jutro zapadnjaci, mislim se! Nema uveče tople vode, nema restorana, nema ponekad ni struje za baterije. Kažu mislili su da će biti sami. Pardoniram se, zezajući ih, što smo i mi naišli, neće nam se ponoviti (a u sebi mislim, kroz sav onaj pesak svakako neću skoro ponovo )). Nastavak sledi... 5 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 16216 Napisano Octobar 26, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan Na ivici snage - treći deo Uspon i silazak sa prevoja je odličan, čvrst makadam! Gas! Odmah iza toga i sve do kraja dana, put je opet veoma težak. Putevi uzimaju danak. Mongoli rade "generalnu" pored druma. Posle pauze u mestu Cahir put se gubi. Više nema ni trase. To je uvek najteže, jer osim što moraš da misliš kako da nastaviš da ideš, sve vreme moraš da misliš i gde ideš. Predeo kroz koji vozimo je divan. Iako sam kilav i još me drži ona mala snaga, ne mogu da ne primetim kroz koju lepotu vozimo. I dalje nema jasne trase puta, doduše. Prelazimo još jednu reku. Široka je i duboka ali nalazimo plitku putanju. Prelaz je nov, ni Mongoli ne znaju kako preko (sakupila se tu već mala grupa vozila dok smo dumali), pa nas svi slede. Ja, kao i na svakoj reci do tada, preterujem jedan po jedan oba motora (Mimi pomaže da ne bude prevrtanja, tako smo podelili poslove još u Tadžikistanu). Sve do kraja dana, do samog Tariata, put je težak. Ja se osećam ponovo veoma loše. Još nekoliko puta pravim pauze, ležim na zemlji, drugog zaklona do zaklona od sopstvenog motora nema i pokušavam da pomalo spavam. Opet sam na ivici snage. Možda, na momente, saznajem kako izgleda i preko te ivice. Kako izgledaju naša lutanja i razmišljanja? Evo ovako, uz izvorni zvuk i atmosferu: Dolazimo do prelepog jezera (Terkhiin Tsagaan Nuur). Još samo malo! Veoma umorni približavamo se Tariatu. Senke su dugačke i ispred nas, kasno je. Pogledajte pregled, kako je ta borba sa kilometrima i samim sobom trajala celo popodne. Pažnja! Uznemirujuć sadržaj : Prilazimo mestu u smiraj dana. Pomešan osećaj umora, malaksalosti, trijumfa i lepote. Retko kada čovek oseti tako duboko i savršeno jasno mešavinu svih tih osećanja. Tariat, uspeli smo! Stižemo oko 20.30h. Umorni smo. I nervozni. Doživljamo putovanje na različit način i što je umor veći, to je vidljivije. Uveče, posvađali smo se oko kupovine neke vode, banalno, pa se mirimo, mada svađa ne prija ni jednom ni drugom. Vidim opet koliko smo zaista različiti i odmah zatim to potiskujem. Sutra je novi dan! 8 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
VladaSD 2364 Napisano Octobar 26, 2014 Kurblaj Khan, 3245 postova Lokacija: Smederevo Motocikl: motor, da Prijavi odgovor kao problematičan Odlicno si to napravio sa audio kombinacijom uz snimak.... extra efekat 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 16216 Napisano Octobar 27, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan 26. Jul 2014. Tariat-Cecerleg-Harhorin (~280km) Asfalt, kako to lepo zvuči i još bolje izgleda! Budimo se, ja mnogo kasnije, ćutanje, teško ustajanje. Jutro u Tariatu je tiho, mesto je malo i uspavano do kasno u dan. Generalno, sa zanimanjem sada to već jasno primećujem, u bespućima Mongolije ljudi kasno ustaju. U snu sam se dovoljno odmorio, samim tim mi je bolje. Krećemo pre pola deset, odlično prolazno vreme, imajući u vidu opštu iscrpljenost i posledičnu jutarnju lenjost. Put je solidan, čvrst. Opet je noću padala kiša, ali se dovoljno prosušilo. Odlučujem da promenim taktiku u odnosu na juče, da spustim malo marginu rizika i da oštrom vožnjom odmah ujutro podignem adrenalin. Sve sa idejom da ostatak dana prođe u manjoj muci nego juče. Vozim brzo, tačno biram putanje, verovatno najbolja vožnja u Mongoliji do sada. Ovog jutra baš uživam i prija mi ta vožnja (taktika sa adrenalinom uspeva!). Osim toga i kilometri se brzo nižu. Iz Mimijeve vizure: Pogledajte kako je to lepa deonica, pa hajde, vozite se sa mnom, uz Hladno pivo kroz Mongoliju: Četrdesetak kilometara od polaska, tačno negde oko kanjona reke Čulut... ...vidimo putarske mašine (!!!) i zatim asfaltiranje glavne trase. Posle pauze i još nekoliko dodatnih kilometara izlazimo na asfalt. Asfalt! Najzad! Sto mu gromova, jelenskih mi rogova, svih mi dabrova s Ontaria, karamba, karambita, tako mi čukundede vrača i bubnjeva Darkvuda (…), uželeo sam se asfalta i nije me sramota to da priznam! Evo kako je izgledao taj trenutak, posle skoro 1500km van istog, uz komentar: Važna tačka, mislim, manje-više gotovo je sa divljom Mongolijom bez puteva (bar tako se nadam u tom trenutku). Do kraja, do Grada i potom ruske granice, sada će uglavnom biti lako. Pokazaće se kasnije da je moje oduševljenje bilo preuranjeno i da, usled različitih okolnosti, još ozbiljnih iskušenja čeka iza ugla! No, u tom trenutku sam izvorno zadovoljan i raspoložen. Očekujem da dalje ipak bude mnogo lakše. Do Cecerlega makadam je zaostao još samo na nekoliko deonica od po nekoliko kilometara, dva planinska prevoja su ostavljena bez asfalta. Predeli su lepi, brzo napredujemo. U Cecerleg, predviđeno odredište za danas, stižemo nešto pre pola dva! Grad je solidne veličine, kao Uliastaj. Dosta živ. Vidimo pijacu, gužva je, ljudi na sve strane. Sedamo u restoran(čić) da jedemo. Da se počastimo, a imamo i vremena. Hrana je ukusna, gazda priča ruski, prija i razgovor i klopa. Donosimo odluku da nastavimo dalje. Obavestio sam se, do Harhorina je lak put, svih 120 kilometara je asfalt. Nastavljamo, dakle! Sto kilometara protiče u treptaju oka. Asfalt je civilizacija! Žila kucavica, odmor za umornog putnika. Sve to odjednom. Al' ne bi nam suđeno da se izvučemo danas do samog kraja. Nekih dvadeset kilometara ispred Harhorina grada hvata nas jaka kiša i grad. Napade nas mučki, sa boka. Vozimo kroz to nevreme, nema se gde, zaklona na mongolskoj tepsiji nema, nema ni neke pumpe, ničega i nigde da se stane. Mokri smo i musavi. Kiša prestaje oko pet kilometara pre grada, kao da nam se priroda iscerila u lice. Pokisli k'o miševi u svakom smislu, uzimamo neki hotel/pansion u blizini budističkog manastira, na samom putu. Prvi u kome smo mogli da parkiramo motore, spustimo cenu sobe i obezbedimo ispravan kineski tuš, tim redosledom. Mada taj kineski tuš zaslužuje poseban esej i debelo uputstvo za nas debilne zapadnjake, opra nas nekako. Dušu dade, al' opra nas nekako. Popodne, jedno od retkih slobodnih za odmor, kada ne vozimo, koristimo za šetnju i večeru u gradu. Kafe Morin&Jim, zapadnjačka porodica, došli sa klincima u sred Mongolije i otvorili kafanu, hipici, žive u geru u dvorištu. Hrana je OK. Pijemo prvi espresso posle ko zna koliko dana. Košta, iako ne više od parnjaka u Beogradu, kao dobra porcija mesa! Zanimljivi su mi oboje, ti Morin i Jim, kako ne komuniciraju sa nama. Tako zapadnjački i drugačije od svih istočnjaka. Čak i kada si hipik sa zapada, inicijalno držiš distancu i poštuješ lični prostor drugog čoveka. Nekada mi je to tužno, danas mi to prija. *** Uveče u hotel stiže velika grupa urbanih Mongola. Harhorin je ustvari, za one među nama koji to ne znaju, Karakorum – drevna mongolska prestonica i najvažniji buduistički manastir danas u Mongoliji. Zato do njega i postoji asfalt, zato je prvorazredna turistička destinacija u ovoj zemlji, naročito za urbane Mongole. Zato u njemu ostajemo dva dana. U pansionu je živo i dosta bučno. Mongoli, došli na odmor i u provod, uveče dugo banče, smeju se i flertuju međusobno. Meni ne smeta, simpatično mi je. Mimi ne može da spava, pizdi i rasteruje ih ispred sobe, na čistom srpskom razume se. Slabo ga razumeju, al' vide da će da bije, pa ga, sa probuđenom budističkom pokornošću, ispoštovaše! 9 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
FckThWrld 47 Napisano Octobar 29, 2014 Svrati ponekad, 111 postova Prijavi odgovor kao problematičan Mongolija… fenomenalno !!! Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
GhostMile 4613 Napisano Octobar 31, 2014 Lord Sidious Tamni, 4841 postova Prijavi odgovor kao problematičan Ali kako je sve uredno pokoseno... kakva Svica, kakva Austrija. Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 16216 Napisano Novembar 3, 2014 Integrisan, 8143 postova Prijavi odgovor kao problematičan 27. Jul 2014. Harhorin Kamen i vekovi Jutro počinje posetom manastiru Erden Zuu. Nekada najveći, dom stotinu hramova, ovaj manastir i danas je Mongolima najznačajnija budistička svetinja. Idemo peške, prvi pogled je dakle spor i razvučen. Impresivan manastir, iako su nakon godina komunizma preživela samo tri hrama (od tačno sto!), zidine i dalje plene. Davni je to odjek nekadašnje veličine i značaja. Praznina unutar zidina, polje na kome su nekada stojali hramovi, ledi srce i podseća na te godine tuge snažnije nego bilo kakva tabla ili spomenik. Ježim se. No i pored te praznine manastir je živo mesto! Prisustvujem budističkoj službi u hramu Lavrin Sum, duhovnom centru manastira i jednom od preostala dva aktivna hrama danas (treći preživeli hram je muzej, bez duhovnog života). Davna želja i veliko, predivno iskustvo. Na službu lame pozivaju prisutne sa osmatračnice hrama, svaki dan od jedanaest, u Mongoliji se kasno ustaje. Služba u ovom hramu traje jedan sat. Lame (monasi) pevaju i u glas uzvikuju, limene udaraljke podižu atmosferu, ljudi su veseli. U hramu je veoma opušteno. Lame u toku službe neobavezno ustaju, daju hranu siromašnoj deci. Menjaju se u napevu. Jedan, u dresu Brazila ispod mantije, kuca SMS. Nakon Lavrin suma i prve budističke službe u životu, u dobrom raspoloženju izlazim. Pronalazim Mimija, posećujemo zajedno Dalaj Lama Sum, najveći hram manastira, neaktivan, pretekao je nekako kao muzej. Odlazimo do ruševina stare mongolske prestonice Karakoruma, nalazi se tek dvestotinak metara izvan zidova manastira. Džingis kan i njegov sin Ogedej kan su ovde napravili prestonicu svog carstva, ovo je mesto gde planine prelaze u veliki mongolski plato, da bi kasnije Kublaj kan, unuk Džingis kana preselio prestonicu u današnji Peking. Od tog porobljavanja Kine vuče poreklo i ova davnašnja mržnja Kineza prema Mongolima. I danas se može osetiti. Kinezi su potom, kada su poterali Mongole na njihovu visoravan, došli čak do Karakoruma i srušili ga (zvuči li vam ovo poznato?). Od ostataka grada, kasnije, praktični istočnjaci izgradili su zidove manastira. Eto mi odgovora zašto je ovo jedini budistički manastir koji sam video, a da je u polju, ne na kakvom obližnjem brdu, planini ili bar uzvišenju! Bilo kamena okolo, ko će ga nositi tamo na brda u daljini? Četiri kamene kornjače označavale su granice prestonice: Violeta tu dobija malog Budu, lokalni prodavac ispred svog gera omekšao me je, pa sam Budu preplatio. Nedugo zatim pronalazim i bavačakru (točak života). Operacija "suvenir" završena! Uzimamo motore i odlazimo do Penis Rock-a (falusni kamen, lokalna znamenitost sa severne strane grada). Mongolke sedaju na veliki kameni penis, dobro je za plodnost kažu . Meni je smešno, jedva se suzdržavam, da ih svojim otvorenim smehom ne povredim. Tražimo net okolo-naokolo, nema ga baš nigde. Hej, da li je moguće da u značajnom turističkom centru nema nigde Interneta? Eto i to je Mongolija! Javljanje kući i poruka da smo živi sačekaće izgleda Ulan Bator. *** Vozimo do velikog spomenika mongolskoj imperiji. Nalazi se na brdu iznad grada, sa koga puca sjajan pogled na celu dolinu. Rekoh već, planine ovde polako prelaze u centralnu mongolsku stepu, oduvek je ovo važno mesto i odmorište karavana. Mislim se – stiže i do Karakoruma. Kada sam kao dete čitao o velikom Džingis kanu, pa posle gledao onu čuvenu seriju (ko se seća, ajde?), sve mi je to delovalo kao neki fiktivan prostor, mogao bi biti i na Marsu, eto toliko mi je dostižan. Klica je tada posejana, a krug je zatvoren ovim pogledom, u predivno sunčano popodne. Pogledom u koji je stao, tako mi se čini, ceo zapad Mongolije i sve one planine koje smo prejahali. *** Uveče dugo pričamo i ćaskamo. Atmosfera je odlična. Sutra krećemo za Ulan Bator! 6 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
Јаџа 30 Napisano Novembar 3, 2014 Svrati ponekad, 193 postova Lokacija: Уб Motocikl: БМВ Р1200ГС Prijavi odgovor kao problematičan Страва... Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
