Afrika ide odlicno. Samo prede. I veruj mi, svi bi zeleli ovaj benzin. Mnogo je jeftin, a ne zveckaju ventili. Potrosnja od 4.5 do 5.2 l

Ne treba shoker. Dovoljna je lepa rec i okretanje ledja. Nisu nasilni, niti agresivni, vec samo zele nesto da prodaju, stvar ili uslugu. Sa losom reakcijom, stvara se jos losija reakcija. A za ove u vozilima, nista ne pomaze

Previše sam umoran sada da bih pisao duga pisma. 480 km je današnje putovanje po putevima sličnim ibarskoj magistrali i to u onom najgušćem delu. Negde od Čačka do Kraljeva, samo sa mnogo više rupa i lokalnih idiota Naravno, na početku dana je bilo i lepih trenutaka i lokacija. Jedna, koju je ipak trebalo izbeći su Tremerza vodopadi koji su malkice veći od mlaza česme u dvorištu moje osnovne škole. U prevodu, ništa vredno pažnje. Više mi se svideo taj kanjon i put kroz rečicu kojim može da se dođe na lokaciju. Naravno, lokalnih smarača ima neverovatno mnogo. I ja se uvek spustim na njihov nivo. Za sebe mogu da kažem da dosta dobro znam engleski, govorim, pišem, čitam knjige, ali kada pričam sa lokalcima, mislim da mi je nivo znanja negde kao Tarzanu. Me, You, Serbia, Friend…Hello. Druga lokacija je put koji preko planine spaja jug i centralni deo Tunisa, a sam put se zove Pista De Rommel. Krivudavi put sa odličnim asfaltom u dužini od 20km. Saobraćaj je vrlo redak i može, ko zna, da se vozi baš brzo. A i ako nema brze vožnje predeli su odlični. Ostatak dana je po tim putevima, kroz mala mesta i predele koji su nešto najprljavije što sam video na mojim putovanjima. Tu količinu đubreta, teško da može neko da objasni. A nisu deponije u pitanju. Jednostavno, ne kultura. U toku dana sam imao nekoliko malo rizičnih situacija, gde ih baš briga za tebe, prolaze blizu, pribijaju se ili slične gluposti. Ali jedna je bila baš zeznuta. U daljini vidim Iveco kombi, beli, koji pretiče celu kolonu i ide meni u susret. Blicam, sviram, duga svetla, ne pomera se. Ide u mene. Motorom pri brzini od 60-80 km/h silazim pored puta, zemljanom stazom i mimoilazim se sa idiotom koji nastavlja suprotnom trakom dok nije prestigao sve. Opet sam u gradu Susu. Odavde mi je najlakše da ispunim sutrašnji dan pred povratak u grad Tunis. Planirano oko 250km. Baš naporan dan iza mene. Laku noć! P.S. Jaknu slikam sutra.

Veceras ili sutra. imam da vozim jos 180km, a zelim sto vise da prevezem dok je dan. Obecavam, svidece Vam se. I stvarno je ono, moze za igranku, a moze i za oranje. A i poneki Dzedaj bi mi trazio da je malo “proseta”.

Cascade Temerza U prevodu vodopad. Koji nije nista posebno. Ali sam isao rekom do nekog kanjona. Idem dalje, ima danas da se vozi…

Iskreno, razmisljao sam o tome, ali sam to vec “potrosio” kao foru. 2015 godine sam iz Maroka doneo arganovo ulje i skoljke sa plaze blizu Tetuana. 2016 godine samo magnetice - Portugalija i Spanija 2017 godine pesak sa plaze Omaha Beach u Normandiji 2019 godine, lava kamen sa vulkana Etna. Ne bi hteo opet pesak, a ne bih bas ni razno kamenje. Treba nesto autenticno, a toga ovde nema, osim kamila, ili da kradem registarske tablice.

Tura jos nije gotova. Dug je put do kuce. Afrika, posto je od Honde, bez greske. Na prvoj ili drugoj strani sam napisao nesto o tome, a ako bih napisao sve, potrajao bi post i pretvorio bi se u nesto drugo, a to vise ne bi bio putopis vec jos jedna tema sa prepucavanjem o tome koji je veci, bolji, lepsi… Kada se vratim, napisacu nesto o tome, a i o opremi koju koristim, nosim, posto me je nekoliko kolega pitalo o tome. Hvala sto pratis!

„Do or do not, there is no try!“ Rekao je Učitelj Joda u serijalu „Star Wars“. Namerno nisam preveo da bi neko lakše našao citat i protumačio ga kako najviše voli ili vidi. 2019-te godine mi je cilj i krajnja točka obilaska Tunisa bio baš ovo mesto na kom sam bio danas. Mos Espa, lokalitet koji je napravljen za snimanje delova pomenutog serijala. Ono šta me je oduševilo: - Sam put do lokacije. Pustinja sa obe strane, odličan asfalt i krivine. U daljini vidiš da li ti neko dolazi. I to traje 20-tak km. - To da je neki američki reditelj(Džordž Lukas), baš na ovom mestu snimio nešto za večnost i nešto što je bitan element filmske industrije, a i mog detinjstva. - To da sam baš JA tu. Ono što mi se nije svidelo: - Dan je bio prilično tmuran, pa fotografije dobijaju potpuno drugi izgled. - To što na samoj lokaciji ima gomila lokalaca koji prodaju razno kamenje, so i kafu(koja je odvratna i previše slatka). A dosadni su za opkladu. - Obližnji grad NEFTA je dobio ovu lokaciju kao dar, a nisu iskoristili njen potencijal ni 10%. Nema nikakav kafić, zvanična prodavnica suvenira niti se sama lokacija održava. - Prilično tužno i siromašno. Za ceo dan sam prešao manje od 100km. Imao sam poslovnih obaveza pa sam ostatak dana proveo u centru Touzera. Ručao odličnu piletinu i kupio sebi jaknu. Lokalnog karaktera. Morao sam. Odlična je. I jeftina. Joj, kada je prošetam u nekom fancy klubu, a ona smrdi na kamile. Sutra imam 400 i nešto kilometara. Vraćam se na sever, a imam i dve lepe lokacije da obiđem. U četvrtak uveče imam brod iz Tunisa za Salerno.

Da li neko zna lokaciju? Verujem da poznavacio i postovaoci nece omanuti.

„Gde si u ovom glupom hotelu, gde si u ovom dalekom selu…“ Takve stihove je napisao Bora Đorđević, a ja bih možda opisao moju prethodnu noć. Smeštaj u koji sam stigao je ustvari mala oaza u sred pustinje i u toj ozai ima nekoliko smeštaja – kampova – hotelčića. Ja sam iz daljine(kompjutera) izabrao jedan od njih. I tom smeštaju (L’Oasis) nema loše reči u tom smislu da se nalazi pored peščanih dina na obodu oaze, da sam večerao odličan kus-kus i da je motor na bezbednom, ali ima dve sitnice na koje nisam pomislio. 1. Lokacija pored peščanih dina podrazumeva to i da je soba puna peska. Čiste oni to redovno, ali je prosto nemoguće ga izbaciti iz svega. Krevet je pun sitnog peska, ćebad… Ovo je manje bitno. Tako je kako je. 2. Hladno! Iako je preko dana bilo skoro 20’C, ovde je njima to Veoma hladno, a posebno noću kada se temperatura spustila baš nisko. Smrzao sam se. Unutra je kao hladnjači. Grejalice ne postoje i pokrio sam se sa svim što sam imao i što su oni imali. Jednostavno i ovde je zima, ali na njihov način. Dan je svanuo kao nijedan drugi. Izašao sam napolje da se malo ugrejem. Sunce. Malo snimanja okoline, doručak i polazak na planiranih 260km. Put me je delom vodio putem kojim sam juče došao, gde je vetar naneo još peska, toliko da sam upao u pesak sa motorom do fuzastera. Seo sam malo na zadnje sedište i lakim gasom se izvukao i iz peska. Nekoliko kamiona, dva krda kamila koje pasu pored puta i pretrčavaju put i jedno oveće stado ovaca. Put me je vodio kroz mala mesta i onda preko ogromnog slanog jezera, koje na navigaciji pokazuje plavo, a ustvarnosti ga uopšte nema. Celo je bilo belo od ostataka soli. Put vodi po sredini jezera i sve vreme se oseća miris soli u nozdrvama. Morao sam da stanem, sišao do same „vode“ i rukom zahvatio tu so. Slana je. Ono što nigde nisam video do sada su šume od palmi i put koji vodi kroz njih. Lep asfalt i još lepši osećaj okoline. Dan sam završio u gradu Tozeur-u i ovde sam dve noći. Sutra imam 100-120km, do jedne lepe lokacije, mogu reći, možda i jednog od bitnijih razloga dolaska ovde, a prekosutra ka severu.

Oaza u kojoj sam bio, nista posebno. Pisacu veceras. A ceo utisak o Tunisu, kada zavrsim putovanje. Imam sa cime da poredim, da ne pricam napamet ili subjektivno.

Da. Snimljeno dronom. Ne. Nisam pitao. Niti cu pitati. Ovde gde sam snimao, prodje jedan auto za pola sata. Za 70km sam se mimoisao sa 2 kamiona i jednim automobilom. A sto se tice zakona, dronovi su uredjeni, tj.njihovo koriscenje samo u velikim i “normalnim” zemljama. Ovde bi ga neki seljak gadjao kamenom da ga vidi. A ako bi se ipak igrali zakona, svi dronovi ispod 250 grama tezine su dozvoljeni za letenje vez dozvole.( moj imq 240 gr - isto kao Milka cokolada od 300 gr) Naravno, ako ne snimas/ugrozavas neki vojni ili verski objekat. Nadam se da sam pomogao. Pozdrav!

Snimljeno blizu grada Douz, Tunis. Temperatura 20’C. Manjak vetra, a i ne nedostaje. Za 150km grad Touzer. Moja baza naredna dva dana.

Danas sam sebi zadao malo zahtevan plan, a da to nisam znao na početku. Cca 450km, sa Severo-Istoka, skroz na jug Tunisa. Sa Sredozemnog mora u pustinju. I 450 km i nije neka kilometraža, ali kada su normalni uslovi, a danas, baš i nisu bili. Jedino lepo jeste da je ceo dan Sunce sijalo i sa dobrih 18-22’C objasnilo zašto sam došao ovde zimi. Mada, ja nešto nisam imao osećaj da je toliko bilo toplo. Za početak, ja nikako ne mogu da shvatim vozače u Beogradu koji vrlo, vrlo retko pale žmigavac na vozilu. A ovde sam siguran, da kada se auto kupuje u salonu, odmah se vadi osigurač za rad žmigavaca. „Gospodine, ovo je višak opreme, ne treba Vam“ A za skutere i male motoriće sve već navedeno, ali njima se vade osigurači za sva svetla i oduizmaju šrafovi za kačenje tablice. Neverovatna količina krševa na putevima. Svih brendova. A vozači ili su brat od tetke od Ferštapena ili su takva penzija da ih pešaci prestižu. Neverovatno! Od Sousa, pored Monastira, Sfaxa i ka jugu. Pored puta ima sve više lokalaca koji prodaju gorivo iz kanti(ne znam zašto, ima ga na pumpama). Prodaje se i razno voće, povrće, začini i ubijene životinje. (Ovce, kokoške, zečevi) Ima da se kupe i razni sokovi, voda i neki slatkiši. Bio sam podmiren u supermarketu kada sam krenuo iz Soussa, a ne bih baš da rizikujem. Ako ne mora. U jednom trenutku sam izašao na auto put, nekih 50-tak kilometara da prekratim ove magistralne. Koji nisu ni toliko loši, mislim na asfalt, ali kada se prolazi kroz mesta, je baš gužva. A auto put, pri brzini oko 90-100km/h me je tako udario bočni vetar, da sam sebe već video na asfaltu. Bacio mi je prednji točak i pomerio me celog u levu stranu za dva metra. Zadnja kočnica i momentalno usporavanje. Ostatak auto puta sam vozio brzinom od 50-60km/h Nastavio sam magistralnim, ali je veta bio i dalje prisutan. Na nekih 70km od planirane lokacije, ima jedan dugačak pravac, tako je prikazan na mapi. Taj pravac sam vozio preko 2 sata. Bočni vetar koji nanosi pesak na put, i to ne malo. Već na mnogo mesta, a pojedini delovi su bili skroz prekriveni, pa dužina 4-5m i visina peska po pola metra. One male preletim, ustanem i gas, ali ove velike. Stanem, prva brzina i korak po korak. I takvih velikih je bilo bar 15-20 za tih 70km. Na moju žalost, nemam ni metlu ni lopatu u motociklu. Da malo počistim za druge. Oko mene je svo vreme pesak, negde na zapadu Sunce lagano zalazi, a usput nailazim i na krda kamila, koje bezbrižno pasu pored puta. Kada sam prolazio, bio sam lak sa gasom da ih ne uplašim kao u Maroku. Tada su mi istrčale kao đaci prvaci kada idu po užinu na velikom odmoru. Nalazim se u oazi Kshar Gilane. Smeštaj je čudan, drugačiji. Pravi pustinjski. Za sutra je plan, malo na zapad, preko slanog jezera. Cca 250km.

Tamo gde pocinje pustinja. Blizu grada Gabesa, Tunis

Dnevni prosek je onoliko koliko samislim prethodnu noc. Sve zavisi od toga sta su mi zelje. Na prethodnim putovanjima sam imao i po 6-700 km a nekada i 50km. Sve zavisi od toga gde se nalazim i sta zelim da vidim. Danas cu opet imat oko 400km. Idem skroz do juga Tunisa. Tamo je drugacije i ima interesantnih stvari. Sto se tice hrane, u koferu uvek imam nesto. Cak i vise nego sto treba. Posebno kada idem u arapske zemlje. Voda, tunievina, crna cokolada….neki tvrdi sir, masline…. Kupim usput u nekom vecem gradu uvek imam rezervu. A takodje jedem i na mestu na kome zavrsim dan. Restoran, fast food. Ono sto najvise volim kada putujem po Evropi, jeste da svratim u neki Lidl, Aldi, Konzum… uzmem dimljeni losos i cherry paradajz. Sednem na neko trotoar i uzivam. Po meni, najbitnija stvar na ovom i slicnim putovanjima da nema prejedanja i teske hrane dok sam u voznji.

Prvi dodir sa Tunisom je malo…razočarenje. Možda promenim mišljenje do kraja putovanja, ali ako poredim Tunis i Maroko, Maroko je bar 10 mesta ispred Tunisa. Predeli, kultura meštana, putevi, …. Hajde da ne pišem više ovome, već da sačekam kada se vratim kući, slegnu se utisci i obiđem sve što je planirano, u mojoj glavi. Kao krajnju tačku sam isplanirao grad Sus(Sousse) na istočnom delu Tunisa na samoj obali Sredozemnog mora. Od grada Tunisa direktno ima oko 130km, ali sam ja napravio rutu da idem severnom obalom skroz uz more, pa naokolo pored grada Hamameta u Sus. Izlazak iz grada je bio malo zahtevan. Shvatiom sam tokom ovih putovanja da je u arapskom svetu svaki dan pijačni dan. A moj smeštaj je baš bio u Medini Tunis gde je centar zezanja i pijačarenja. Još na sve to, danas je petak, sveti dan u arapskom svetu. Kada bih sve ovo napisano preveo u jednu rečenicu. Preko 10km sam vozio prvom brzinom, cik cak između tezgi sa raznim glupostima. Od obuće, odeće do hrane, životinja i kristalnih čaša. Čak sam probao da odem i nekom drugom ulicom, ali nema svrhe. Okolne ulice su još manje i još je veća gužva. A glavna fora „braće“ je da kucnu rukom po bočnom koferu. Verovatno da vide da je pravi. Izvukao se i krenuo ka izlazu iz grada. Asfalt pun rupa i hupsera, a na dosta mesta prilično gladak. Sunčan je dan. 18’C, a u slušalicama EKV, „Stvaran svet oko mene“ A jedan stih kaže:…kao pušten sa lanca, kao lakši od vode…“ Lep osećaj. Put me vodi prilično blizu vode, mesta kroz koja prolazim su prilično siromašna. Nema mnogo meštana i ima dosta đubreta pored puta. Na više mesta vidim policiju, koja drnda lokalce, a mene puštaju mahanjem ruke. Male prodavnice, prodaja raznog voća i nekih začina uz sam put. Džamije u svakom selu i dugačke peščane plaže. Za 300km vožnje sam napravio dve pauze. Jednu na nekoj raskrsnici gde sam video dobru gomilu blokova i kamenja. Idealno da sednem i udišem Sunce. A bio sam i gladan. Malo hleba, tunjevine i posle koja kocka crne čokolade. Ono što sam zanemario je građevina iz koje je odjednom počeo ritual, ne zapevanja, već, ne znam arapski, tek poneku reč, ali ono što je taj „gospodin“ pričao, više mi zvuči kao da nekome „mater“ nego da drži molitvu, liturgiju ili kako se to već zove kod njih. I tako 10-15-20min. Druga pauza je bila na benzijskoj pumpi. Ne da sipam gorivo. Afrika ništa ne troši, već da popijem kafu. Dok sam pio kafu, sve pumpadžije i još neki radnici su se okupili oko motora i zagledali su bočni kofer na kome su bile zalepljene zastave zemalja u kojima sam bio. Jedan od njih zna svaku zastavu, a ostali aplaudiraju. Odlično je potkovan, čak je znao i zastavu Gruzije i Srbije. Jedino nije znao Nagorno Karabah i Crnu Goru. Kada sam izašao, pitaju me gde mi je zastava Tunisa. Vadim je iz kofera u celofanu. Ritualno predajem pomenutom gospodinu i on je zalepi na bočni kofer. Aplauz svih prisutnih. Nastavljam dalje i ostatak dana po magistralnim putevima, malo uz more, malo po mestima uz put. Grad Sus u kom sam sada, meni je jedino poznat kao mesto gde je bio veliki teroristički napad 2015 godine, kada je ekipa istrčala iz glisera i pobila neke silne turiste. Danas sam prešao skoro 300km, za sutra je planirano isto toliko, verovatno idem skroz na jug.

Suncan dan! Smesten sam u medini Tunisa(stari centar grada). Uske i prljave ulice, nacickane svakakvim prodavnicama. Danas je plan da stignem do Soussa. Direktno ima oko 120km Mojom planiranom rutom, uz more, malo preko 300km.

Ja nikada necu biti mornar! Iako bi sve seke ljubile mornare. Nekako mi je lepse da tockovi dodiruju asfalt. Imao sam prilike da vise puta putujem brodom na razne destinacije u prethodnim godinama. Maroko, Barcelona, Djenova, Napulj, Palermo, Bari, Drač…luke u i iz kojih sam putovao. I svaki put sam se dobro osecao. Brodovi su bili veci i nisu bili do kraja popunjeni. A ovaj sada…nikada manji. I nikada puniji. Kada sam kupovao karte, nisam uspeo da dobijem kabinu. A razlika u ceni izmedju spavanja na sedistu i u kabini je 20-30 eur. Cena mala, vrednost da ne budem kao u konc logoru, neprocenjivo. Pokusao sam i u luci, a i na samom brodu da doplatim za kabinu. Cak i uz moje skromno znanje italijanskog(a niko ne zna engleski) da malo doplatim ispod pulta, ali ne vredi. Nema. Sve je puno. Sediste koje sam uzeo je oblika onoga u avionu. I bezobrazno zauzimam dva kom. Stavljam stvari i odlazim na laku komverzaciju sa italijanima po motociklima. Ideja je bila, niko nece da dira stvari dok nisam tu, pa ce naci drugo mesto. Po celom brodu, svi prolazi, hodnici i budzaci su bili vec zauzeti. Duseci, jorgani, cebad…. Svi stolovi u restoranu uzeti. Cak su i ispod stolova rasprostrli cebad. A brod kako je krenuo, poceo je ozbiljno da ljulja. Vec u prvih pola sata vise njih je ozbiljno povracalo. Morao sam da se sklonim. Inace sam ja slab na ljuljanje. A kada se vozim u autu na zadnjem sedistu, zna da bude muka. Naravno, nisam popio lek protiv mucnine. Nemam. Odlazim na moje mesto i legnem. Od torbe i jakne sam napravio jastuk. Moto pantalonama sam popunio rupu izmedju sedista. Izuo patike, popio magnezijum. I pokrio se vrecom za spavanje (da poneo sam, tanku) A brod ljulja…sve vise i vise. I ja samo razmisljam: “da li su braća dobro vezala motocikl dole u garazi” Zaspao sam. Vise puta se budio u toku nocu. Ipak nije bas Dormeo lezaj. Vec dva sedista. Oko 5h ujstajem, moram do toaleta. U hodniku, kao posle jace zurke kada su svi dobro popili. Svi spavaju, pokriveni belim carsafima. A ispred recepcije, neki bradati, kleci na cebetu, a naspram njega njih 20-tak i nesto raspravljaju. Iako u umetnickom izrazavanju ne koristim psovke, ali sada moram: “Jebote, sta radite u 5h ujutro i o cemu pricate?!” Vracam se i nastavljam da spavam. I posto ja sve analiticno gledam i vidim gde ce biti problem. Toalet. Jedini na brodu za sve nas. Mogu da zamislim kada nagrnu svi okd 7-8h. Biće parada smrada, pljuvanja i zapisavanja. Budim se oko 8h. Brod i dalje ljulja. Muka mi je. Skupljam hrabrost i idem do toaleta. A tamo…. Jedan pere zube na umivaoniku. Drugi je gurnuo nogu u umivaonik i pere lagano. Pored njega jedan sipa vodu u flasu za toalet. Guzva. Smrdi. Papiri i voda svuda po podu. Da ne idem vise u detalje…. Do podneva, od 6 kabina, 4 su bile zapusene. A sve ostalo je kao u hali Pionir na kosarkaskoj utakmici(bio sam skoro pa znam), svi su zapalili cigare, iako je zabranjeno pusenje i zagusljivo je mnogo. Uzimam kafu sa bara i izlazim napolje. More talasa, vetar duva, a pogled…morski. Savrsen! Vracam se na moja sedista i opet legnem. Pustam laku muziku u slusalice i tonem u neki polu san. Imam osecaj kao da sam u logoru. I da bezim u neku svoju mastu da bi bilo lakse. Verovatno je vecini ovih ljudi ovo realnost, ali meni…proci ce brzo. Najzad iskrcavanje, kasnimo dva sata. Gužva na izlazu, svi odjednom sedaju. Naravno, malim bezobrazlucima zaobilazim kolonu i stajem negde na sredinu reda. Nisam mogao baš sve. To rade i ostali motociklisti, pa se njih nekoliko nabilo iza mene. Dolazim na red, pašoš, saobraćajna, rezervacija, povratna karta. Sve što si tražili. Ovaj u kućici me odmerava, nešto piše i poziva dvojicu. Prilaze dvojica(u daljem tekstu Debeli i Glupavi) Debeli me upita, a gleda me u oči, kao da želi odgovor iz zenice. „Polis? Military? Your work!?“ Svašta su me u životu pitali, ali da li radim za policiju, nikada. Posle mog odričnog odgovora i dramske pauze, pokaza mi rukom da ga pratim i prstom pokaza gde da parkiram motor. Uvode me u neku prostoriju. Opet ispočetka, njih trojica… Polis? Military? Ja ih pitam kako znaju engleski, a oni potvrdno klimaju glavom. I onda sam počeo da pričam, naširoko,…čime se bavim, gde putujem, pričao sam o tipu motocikla koji vozim, čak sam prilčao o tome kako pišem pesme i nekada davno sam bio auto mehaničar. I to traje. Džabe me gledaju u oči, ja sam njihove video i znao sam da posle dve rečenice nemaju pojma o čemu pričam. A sve smirenim glasom i sa osmehom. Zamolili su me da izađem. I sačekam. 15-30-45min. Već me nerviraju. Zove me neki njihom opet gleda pasoš, gleda mene, udara pečat i kaže: Orevuar. Lakim gasom do centra grada u smeštaj. Sutra, videću gde idem…dosta je za prethodnu noć i ovaj dan. Za dobrodošlicu jedan pristojan kus-kus sa piletinom.

Kada sam daleko od kuće i posle kišne noći se probudim, a kroz prozor ulazi Sunce, onda znam da će biti nasmejan dan. Ovaj dan sam uvek zvao i na prethodnim putovanjima, „tranzitnim danom“ Za što kraće vreme stići do destinacije. U 19.30h polazi brod za Tunis iz luke Civithaveccia, pored Rima. Od moje pozicije 250km. Procena 3 sata voznje, ali sam predvideo da pošto idem uz obod Rima, može da bude gužve i zastoja. Grad u kome sam noćio, Isernia, mnogo lepše izgleda danju. Brzo se uključujem na magistralni put, a posle njega i na auto put. Kako sam i napisao, velika gužva oko Rima, ali Sunce i dobra muzika u slušalicama čine da stižem brže nego planirano. Pre ulaska stajem u jednu oveću prodavnicu da se malo dopunim za boravak na brodu. Pršuta, masline, tvrdi sir, cherry paradajz i u nedostatku male boce vina, jedna konzerva piva. Pa nije loše, da sa braćom arapima malo nazdravim. Ali pošto oni ne smeju alkohol, sve je za mene. Na ukrcavanje na brod se čekalo dva sata. Nemam pojma. Neki zastoj ili je jednostvno tako. Nekoliko vozaća motocikala italijanske veroispovesti stoje u redu i čekaju. Dva KTM.a, jedan Harley Davidson, nekoliko manjih japanaca i jedan interesantan Kawasaki Versys. Na brodu nisam uspeo da dobijem kabinu već ću narednih 18 sati provesti na sedištu. Nije mi problem, nije prvi put. Jedino što nema tuširanja do sutra i moram malo više da pazim na stvari. Razne ekipe ima na brodu. Od „Alahu akbar“ do raznih francuza sa psima i tamnoputih od ko zna kuda. Za 18-19 sati pristajem u Tunis. Do tada nema signala niti interneta. Putovanje će biti edukativnog karaktera. "Kako upravljati dronom?!"

Ja uglavnom na svim prethodnim putovanjima, sa BMW-om i KTM-om sam imao gume HAidenau K60 Scout. Odlične za sve vrste puteva i prelaze velike kilometraže, a opet cenovno malo povoljnije od dosta guma sličnih karakteristika, ali nekog "poznatijeg" brenda. Potrošio sam 4 kompleta tih guma. I opet ću ih koristiti. Jedina mana tih guma je da su malo slabije na mokrim putevima, tj. po kiši. Oprezno i nema problema. Sada sam stavio Continental TKC 70. 1. Ostale mi od KTM-a, kupljene i nikada stavljene, pa da iskoristim. 2. Po svemu što sam pročitao i iskustvima drugih kolega, odlične za duga putovanja i za kišne uslove, što sam i očekivao na ovom putovanju, više nego obično. 3. Mislim da je to guma 70 on, 30 off, što je taman ono što mi treba za ovo i ovakvo putovanje. Haidenau je više 50-50, ali ako ih poredim, Continental je manje bučan na autoputu i više uliva sigurnost po kiši. Nadam se da je odgovor zadovoljavajući. Pozdrav!

Moram da priznam, veliki sam ljubitelj Italije i svega onoga što ona čini. Hrane, vina, koktela, običaja, kafe, njihovog stila i samog osećaja da si tu. Meni u Italiji i sve one oronule kuće imaju neki poseban šmek. Prosto sa stilom. A ono što noije pomenuto su krivudavi putevi, kojih ima u izobilju. Današnju rutu sam tako napravio da idem severno od Barija u nacionalni park Gargano. Za one koji gledaju mapu, malo poluostrvo iznad Barija. Napravio sam rutu tako da idem obodom parka uz samo more. I šta sam dobio? Prelepe poglede, bezbroj krivina sa dobrim asfaltom i Sunce. Danas sam prvi put od polaska spustio sunčane naočare, a temperatura se popela do 20'C Do planirane luke Civithavecchia kod Rima imam 650 km i za danas je bio plan da pređem oko 400km. I uspeo sam! Ali kako?! Po napuštanju ove lepote, kako sam se uključio na regionalni put ka gradu Foggia, a zatim ka planinama preko Italije, počela je da pada kiša, lagano, pa jače i najjače. Isplanirao sam da 75km od neke tačke u gradu Isernia nađem smeštaj, ali pošto je kiša toliko jako tukla, promenio sam raspored. Gledao sam nešto odmah tu. Kako sam se zeznuo!! Rezervisao sam smeštaj preko Bookinga koji je bio udaljen 6km od mene. Dobio potvrdu i krenuo ka njemu. Već je pao mrak. Skrećem sa magistrale i put počinje da me vodi uskim stazama uzbrdo i nigde nema nijednog svetla. Naravno, kada sma krenuo, navigacija je odmah podigla na 11km. Prelazim nekako i brojim svaki metar. I kada sam došao na 3km, navigacija se opet popela na 10km! Ne znam šta se desilo!? Gledam, da nisam prošao neki put. Skrenuo pogrešno. Ništa. Nastavljam. Posle mraka, vode, magle stižem u mesto Montefalcone. Nešto između Kotora i ledene hale u Pioniru. Stare zgrade, zvonici, mala utvrđenja, sve na brdu, a svuda po ulicama neki memer i kamen koji sklizne sa oka kada ga pogledaš, a ne ispod gume. A strmine, kao u Kopaoniku i to nešto kao crna Duboka. Ne znam da li ste ikada imali takve uspone i nizbrdice, ne znam u stepenima, ali to je onaj nagib, da možeš samo da se popneš do vrha ili spustiš do dna, ako staneš negde, pao si. Baš je strmo. Jedino strmije od ovoga je bilo u sporednim ulicama Tatuina u Maroku. Ne znam ko je pravio, ali nije imao obzira za motocikliste. Posle pola sata traženja i pregovaranja sa veoma retkim meštanima na italijanskom jeziku koji je baš čudan. (ja nešto italijanskog znam, mogu da se sporazumem, ali ovo je nešto drugačije). Dolazim ispred smeštaja. I?! Naravno, nema nikoga. Zovem broj sa Bookinga, Šaljem poruke... I od vlasnika smeštaja stiže poruka: Apartman je zatvoren. Mokar, nadrndan,...vadim telefon kome je baterija pri kraju rezervišem smeštaj u prvobitnom gradu. 56km od moje lokacije. Dva gutljaja vode, parče crne čokolade. I krećem, sa mislima, to je to. Ali navigacija me vodi, nekim njenim putem. Strmi nagib kroz noć, put koji liči da ima asfalta i kamenje koje se kotrlja za mnom. Zadnja kočnica se upalila od kočenja. I opet brojim metre. Samo zamišljam sebe kako ležim u nekom žbunju, prekriven motorom, a seljaci me zapišavaju kada krenu na jutrenje. Dolazim do magistrale i vozim kao po jajima. Vidljivost je loša, a nigde pumpe da da zastanem bar malo, da obrišem vizir, promenim bandanu... 10-20-30-40... Stižem u grad. Ispred apartmana čekam ženu da otključa i ispijam na eks pola pljoske sa Jackom. Mnogo je, kada biju, ali i previše za ovaj dan. Sutra su najavili Sunce. i 250m km do destinacije.

Za poštovaoce i za poznavaoce istorije. Pre svega za moje sinove. Fudbal i ja…to ne moze da bude u istoj recenici.

Jadransko more, blizu obale Italije. Za 45min pristajem u Bari. Mala tura po gradu, pa polako uz more ka Rimu.

Još jedan divan dan! Za ceo dan koji je iza mene, izmenila su se sva godišnja doba. Od Niša do Kuršumlije, zima, čak je i u nekom trenutku padao sneg. Ali kao padao, što bi rekli momci iz okoline Kruševca „promiče“. Veliki radovi na putu do „granice“ sa Kosovom, a onda čuveno lepljenje belih stikera na tablice. Ono što moram da priznam, carinici su bili VEOMA ljubazni, kulturni i ne znam reč, ali naši graničari i crnogorski na prelazu Jabuka ka CG bi mogli na jedan jači kurs o ljubaznosti i profesionalnosti. Na Kosovu nisam bio od 1994 godine, a i tada sam nosio plavu beretku na aerodromu Slatina, pored Prištine. Morao sam da svratim i evociram uspomene. Naravno, skoro 30 godina i ništa nije isto. Na Kosovu je jesen. Temperatura na 10’C. I lak bočni vetar. Uređen auto put i predeli koji podsećaju na pojedine delove moga grada. Neću da imenujem da nekoga ne uvredim. Granični prelaz sa Albanijom je veoma uređen. Laka konverzacija sa lokalnim graničarima i nadmorska visina se penje na 900 m. Bočni vetar, jak, a onda pljusak…koji traje. I pljusak koji ne staje. Svraćam u lokalnu kafanu i sa čorbom i lakim zalogajima lokalne kuhinje se vraćam opet u pljusak koji i dalje traje. Kako se približavam moru i Draču, koji mi je krajnja destinacija za danas, temperatura se popela na 19’C. Treći put sam u Draču, ali nisam prethodno otišao u sam grad, pa sam otišao u centar da popijem nešto na brzinu pre ulaska na brod. Kod ukrcavanja na brod, neko dovikuje na srpskom: „Hajde ovde, ulaziš prvi, ostali neka čekaju.“ Momak iz Leskovca koji radi na brodu. Uz stisak ruke se rastajemo i na brodu uživam u vrelom tuširanju posle celog dana temperaturnih razlika. U 22h ispovljavam za Bari. Danas sam prešao oko 400km. Sutra uz Jadransko more, pa preko Italije idem ka Rimu. Brod imam 1.3. u 14h iz luke Civithaveccia kod Rima. Bari – Civuthaveccia oko 750 km(mojom rutom) Danas mi je svo vreme kroz glavu išla pesma, neka rodoljubiva ili neki rok. Ne znam, pomešane misli i osećanja. A sve žbog predela kroz koje sam prolazio. ”Na strazi pored Prizrena” Zabranjeno Pušenje