Nisam bas navikao na putovanja sa mnogo crnih burazera oko sebe. Posebno ne u skucenom prostoru, a njima je ovo ocigledno prva voznja avionom. Pustaju muziku sa telefona. Skacu po sedistima i mnogo su teatralni. Ali i tih 5 sati leta je proslo. I Dubajiu sam. Planirano 2 noci, ali verovatno 3, kasni let iz Najrobija. Nike bilo mesta danas u kargo avionu posto ke bio pun cveca za Dan Zaljubljenih. Sutra cu dan iskoristiti za poslovne sastanke, a imalo da vidim more. zadnja fotografija je iz knjizare koju obavezno posetim kada sam u ovom gradu. Naravno, nisam je kupio, ali onako…da ima da se raspreda po temi.

Dobar dan! Samo da se javim, jutros rano stigao u Dubai i sada cekam motocikl. On stize odvojenim Cargo letom. Ocekujem ga veceras onda ga sutra preuzimam. Nadam se najboljem, u ovom slucaju najbrzem. Vec pocinjem da kriziram nosam vozio motor tri dana

Kada bih ti objasnio da nemaju pojma. Jedino znaju da rade sa streč folijom. Sve ostalo sam vecinski ja uradio. Čak i kucao i srafio daske.

Možda je neko pomislio da će doći Mojsije i pokretom svoje ruke razmaknuti Crveno More i meni napraviti put za dalji tok putovanja. Lepo zvuči, ali realnost je takva da od ove tačke na kojoj sam sada, a to je grad Najrobi u Keniji, sve okolne države su nepogodne za vožnju i dalji tok putovanja. Prvobitan plan je bio da idem do Džibutija i odatle uzmem brod, pa pošto to dugo vremenski traje, prešao sam na avion, a onda sam saznao da je ipak bolje da se avion uzme iz Adis a Bebe pošto je to veliki aerodrom sa svojom avio kompanijom. Put nadalje, a opet ka severu nije moguć. Eritrea nije bezbedna, Sudan – rat. Somalija – šta da radim tamo? Uganda, to je ipak slepa ulica i odatle nema gde dalje. Lokacija na kojoj se nalazim, a da nastavim dalji tok putovanja je jedina moguća. I taj ulazak u Etiopiju isto kao i sa Malavi državom u koju me nisu pustili. Svuda na internetu piše da je sve u redu i da može, kao i sa Malavijem. Ali imao sam sreću, pa me je kontaktirao naš čovek koji već 12 godina živi u Ugandi i koji me je obavestio da je nemoguće sa motociklom ući u Etiopiju. Uz sve papire koje imam i sve što je normalno, oni prosto ne dozvoljavaju ulazak. I moram da priznam da me je spasao. Od Najrobija do graničnog prelaza ima preko 700km, a od toga 200km pustinje, pa posle još 700 do Adis a Bebe. Da ne pišem previše, spasao me je i poštedeo muka i nerviranja. Motocikl je juče spakovan i večeras ili sutra leti za Dubai. Nije prvobitno planirano tamo, ali vremenski, finansijski i u mojoj glavi uopšte nije loše. Dobio sam normalno okruženje za dalji nastavak puta ka Beogradu, izgubio sam to što neću videti grad Džedu, ali ostaju svi drugi planirani…Rijad, Damam, Kuvajt, Bagdad… Večeras i ja letim za Dubaji pa čekam motocikl da stigne i preuzmem ga.

Lokalni brat bajker! Verovatno neki njihov Wolt/Glovo. I tih malih motora ima hiljade. Svi ih voze, a ovde jos i nose kacigu. U Tanzaniji je to misaona imenica

Hvala druze! Pre svega na pomoci oko ovog putovanja, a posle i na lepim zeljama. @nevoljica Info za one koji prate prate putovanje! Na aerodromu sam u Najrobiju i cekam pakovanje motocikla u kutiju. Moram da ga rasklopim da bi stao u dimenzije. Koferi, prednji tocak, vizir, volan… Sledeca stanica za mene i motocikl je Dubai. Po planu, ako sve bude u redu i cetvrtak sam na motoiklu i nastavljam put ka Beogradu. Pisem veceras jos nesto….

I u Tanzaniji ie isto šiling. Licno Mislim da bih pokidao na igri “zanimljive geografije” reke, gradove, za svako slovo ima bar 10 verzija.

Danas je jedini cilj i plan bio da rešim avio prevoz za motocikl. Sve ostalo je manje bitno. I uspeo sam, uz malo muke, truda, šarma i poneko poznavanje fudbalera. A ja to nikako ne znam. Slikali su papire od motocikla, dogovorili da sutra u 10h dođem na pakovanje i unapred sam malo počastio gospodina „pakera“ da nađe lep metalni kavez za pakovanje. Obišao sam malo grad, video centar, neke znamenitosti i kupio priručnu torbu da imam sebi za prtljag. Odmah sutra posle pakovanja idem u civilni deo i kupujem kartu za lokaciju gde ide motocikl. Ono što još ne znam gde letimo. Dao sam im nekoliko opcija, a opet da bude najpovoljnija. Vremenski i posebno finansijski. 6100km sam prešao na ovom kontinentu. Mislim da ostaje još toliko do povratka kući. Ali i to zavisi od lokacije sa koje polazim na drugi deo putovanja. Prva fotografija je od pre neki dan, a u pozadini Kilimandžaro.

Ima i Aruše, ali neka nesto ostane za knjigu. Moram da ostanem malo zagonetan.

Sutra ću znati dokle. Opcije su: Džeda, Rijad ili Damam (SAudijska Arabija) ili Dubai(UAE) Ovo je jedino moguće. Odavde dalje kopnom se ne može. Somalija, Eritrea Sudan - rat, rizik, opasno! Etijopija - nije dozvoljen ulazak motociklima Uganda - može, ali to je isto slepa ulica. A nazad ne mogu.

Opet sam ustao rano. Kratak je dan za sve da se uradi, preveze, odveze i vidi. Od kada sam krenuo na ovo putovanje, svaki dan ustajem u 6h, a dva tri jutra sam ustao čak u 5, čekam da svane i odmah krećem da vozim. Možda sam lud zbog toga, ali neki dani su bili veoma neizvesni, koliko ću preći, gde ću završiti dan. Da znam, ja to tako ne radim, sve nekako planiram unapred, ali ovo je Afrika, sve je moguće, a i ništa nije. Danas je plan da odem na lokaciju što bliže planini Kilimandžaro i napravim nekoliko fotografija, a zatim ka granici Kenije i kao krajnja točka glavni grad Najrobi. Velika vrućina, loš put, velike gužve i vetar koji diže prašinu sa svih strana. Lepa stvar je granica sa Kenijom, a uvek imam strah od ovih granica, prošao sam je nikada lakše i nikada brže. 15-20min, sve bilo gotovo. Čak je i put od granice do Najrobija bio dobar, osim samog ulaska u grad. Saobraćajni špic. 32’C. Prašina. Gužva. I kod mene osmeh na licu. Nije ga dugo bilo, bar ne na ovaj način. Prešao sam do sada 6100km od polaska iz Johanesburga, a ovaj grad bi trebao da bude poslednji za mene na ovom kontinentu. Smestio sam se blizu aerodroma i sutra idem da rešavam transport za motocikl i sebe. Zašto nisam još vozio? Pa nema gde, napisaću to u nekom narednom tekstu. Ako može, sutra bi značilo malo sreće i upornosti da se sve reši najbolje, najbrže i najjeftinije.

Ušao u Keniju i stigao do glavnog grada Najrobija. Pišem večeras detaljnije.

Zna da bude i hladno u Africi. A možda zato što sam opet rano seo na motocikl. 17’C i velika gužva i veoma haotična na izlasku iz grada. Put me vodi ka severu Tanzanije, a onda se krivudavim i lepim putem penje na skoro 1800m. I dalje je hladno. Krivine su dugačke i pregledne. Pogled doseže baš daleko, a onda kratke i oštre krivine i tako se smenjuju narednih 30-tak km. Put se opet spušta na 1000m i na 100km vidim, prvi put u ovoj zemlji pored puta, kafić. Stajem i posle skoro dve nedelje pijem odličnu kafu. Mali trenutak željenog uživanja. Moram da priznam, malo sam uzbuđen. Grad Aruša u koji dolazim je najbliže moguće planini Kilimandžaro. Mada se iz grada ne vidi pošto je zaklanja planina Meru. Za sutra ostavljam „upoznavanje“ sa njegovim obroncima. Šetnja kroz grad nije donela ništa već viđeno prethodnih dana. Haos u saobraćaju, dosadni trgovci i gomila prosijaka. Ujutro idem na kratko „upoznavanje“, a onda ka granici sa Kenijom. Grad Najrobi je cilj sutrašnjeg dana.

Današnji dan sam iskoristio za odmor i razgledanje grada. Baš mi je bilo potrebno ovo. Sa jučerašnjim parkiranjem motora, prešao sam 5100km od polaska iz Johanesburga. Ovaj grad, Dodoma se vodi kao glavni grad Tanzanije, iako je mnogo veći od njega Dar es Salam, ali neko je hteo da osnaži grad u samom srcu Tanzanije. Moram da priznam, ništa posebno. Čak i veoma tužno i siromašno. Pre ovoga grada sam imao veoma loše komentare ka Lusaki u Zambiji, ali taj grad je za ovaj i veliki i moderan. Saobraćaj je haotičan, ulice prljave, a posle sinoćne jake kiše, svuda je blato. Ljudi žive svoj život, ali meni se sve što vidim ne sviđa. To je njihova realnost.Ceo centar grada je jedan veliki buvljak, pijaca,… Prodaje se sve, nudi sve i koliko sam shvatio ne postoji ništa drugo. Jedini što ovde izgleda moderno su filijale banaka, ispred kojih stoje momci sa puškama. Prešao sam skoro 8km po gradu, vozio se njihovim TUK TUK-om, nisam se usudio da jedem ništa ulično, a kupio sam i sladoled koji sam posle dva griza bacio. Čokolada i jagoda, gde se sladoled nije ni očešao o jagodu. I malo sam se neprijatno osećao, više oprezno. Jedino sam belo stvorenje u celom gradu. Sve je crno, video sam dva kineza i imao sam želju da se pozdravim sa njima. Čak i mobilni telefon oprezno vadim, kao u pozorištu, svaki moj pokret vidi bar 20 ljudi. Nije baš prijatno. Sutra nastavljam dalje, grad Aruša, podnožje planine Kilimandžaro. Malo preko 400km.

Danas velika dilema, bilo bi odlično da završim dan u gradu Dodoma, zvanično glavni grad Tanzanije, ali nezvanično je to Dar es Salam, sa mnogo više stanovnika, velikom lukom i nekada je nosi zvanje glavnog. Ako put bude bio kao juče, sa lošim asfaltom, čestim radovima na putu i braćom burazerima u TUK-TUK vozilima, koji voze kao da su u igrici i imaju više života, onda će moj maksimum biti grad Iringa, 250km udaljen. A ako uslovi budu bolji, onda Dodoma, skoro 600km. Početak, baš loš, kiša, gužva, loš put, česti udesi na putu, a onda posle 50-tak km, gužva nestaje, put se značajno popravlja, vozači iz igrice nestaju, jedino vreme ostaje tmurno i pomalo kišovito. Dugački pravci, poneka krivina, uzbrdo, nizbrdo. Dosta slupanih kamiona pored puta. Posle grada Iringa rešavam da nastavim do kraja. Put me vodi uzbrdo, krivudavim putevima i prelepim pogledima. Tek poneki kamion koji se lako pretekne, a uz put gomila „stražara“. Krda majmuna svih uzrasta, na stotine, koji sede pored puta na zaštitnoj ogradi i broje saobraćaj. Kako se zaustavim, razbeže se. Pred sam mrak stižem u Dodomu i ovde ostajem dve noći. Sutra ću da podmažem lanac, pregledam motocikl( baš je prljav) i da malo razgledam grad. Za prekosutra nastavljam dalje, plan je grad Aruša ispod planine Kilimandžaro.

Ušao u Tanzaniju. Na 100km sam od granice, u haotičnom gradu koji se zove Mbeya. Danas skoro 500km, ali ovih poslednjih 100, nikada neću zaboraviti. Biće sutra fotografija i malo detaljiji opis. Ima da se vozi još dosta, neću ništa da preskočim.

Postoji nekoliko stvari koje ne mogu da shvatim za ovu državu, Zambiju, ili mogu, ali da ipak bude polemike. Cela država živi oko jednog velikog grada i nekoliko autoputeva koji prolaze preko cele države. Sve što treba da se desi, dešava se oko tog „auto-puta“ ili pored njega. A to kada bih opisao, izgleda kao Ibarska magistrala u svojim najgorim danima sa intezitetom kamionskog saobraćaja na autoputevima Italije. Uz naravno, mnogo rupa i mnogo policije koja drnda te iste kamiondžije. Istina, postoje i pojedine deonice, ali retko, koje imaju po 10-15km puta koji je stvarno bez ogrebotine. Danas je sastavi pljusak dva puta i taj prvi put je prošao, ali ovaj drugi put je pokazao kako se pada i kako se ne prestaje. Još kada u susret ide kamion, pa podigne vodu obližnjeg potoka koji prekriva put, onda je prava zabava. Druga stvar je da nikako da shvatim šta ovi ljudi jedu i kako se hrane. Sve benzinske pumpe usput imaju samo gorivo, u svim prodavnicam ima samo voda,sokovi i uglavnom neki jeftini alkohol. U ovom mestu sam ušao u prodavnicu. Tuga. Neka testenina, hemija, ulje…i dosta alkohola. U lokalne restorane ne bih išao, a hranu sa ulice bolje da odmah završim putovanje nego da se mučim. I da, ovde baš mnogo piju. Vodka, neki alkohol. Zadnjih nekoliko dana sam video baš „loša“ stanja pojedinih konzumenata. Danas sam prešao 460km i sutra mi ostaje još 300km i još nešto da dođem do granice Tanzanije. Dosta je od mene za ovu državu. Na granici dobijam vizu za Tanzaniju, a upravo sam dobio mail da sam dobio i vizu za Keniju.

Putevi po Zambiji su Uglavnom loši. Postoje neke deonice koje su sređene, a čak se nađe i po neka dugačka krivina, da se malo oseti nagib na motoru. Treba se paziti velikih rupa, koje mogu da naprave ozbiljan problem ako se upadne u njih. I ovo vreme, toliko promenjljivo. Ceo dan je temperatura bila oko 30’C, ali sam prošao kroz takva dva pljuska da se odmah spusti za 6-7’C i sva prašina sa motora bude sprana. Put kojim idem malo naokolo je jedino rešenje za odlazak ka Tanzaniji. Da, nije logično, ali ovde ima veoma malo asfaltnih puteva i jedino moguće, da ne završim u selima u nekom bespuću sa 300+ km vožnje van asfalt je ovo. Problem jeste u tome što je ovaj put samim tim veoma opterećen. Jedini spaja različite delove države sa drugim okolnim zemljama. Samim tim ovaj put je pokazatelj koliko su ljudi zavisni od njega. Sve se odigrava na njemu i pored njega. Prodaja od uglja, meda, hrane, voća, povrća, domaćih životinja… Danas sam prešao 460km i završio u malom gradu na severu Zambije. Blizu granice sa državom Kongo. Ne, ne idem tamo. Na putu sam ka Tanzaniji i do tamo imam još malo preko 800km.

Zadnjih dva dana je bilo pakleno u svakom smislu. Odbijanje ulaska u Malawi. Vožnja off-road puteva, veoma teških. Spavanje na benzinskoj pumpi sa braćom tamnije puti. Velike oscilacije u vremenu. Od 31-32’C do spuštanja na 20’C i velikih pljuskova, koji pokazuju silinu prirode. Prašine, blata, dokonih ljudi pored puta, siromašne i bosonoge dece po selima. Krava, koza, kokošaka, kučića, magaraca i svega što može da izleti na put. Spavanja u pansionu blizu graničnog prelaza za Zambiju. Punog bubašvaba, nemanja tople vode i diskoteke na otvorenom na samo 50m udaljenosti. A onda, pošto prethodnu noć nisam završio kompletnu papirologiju, granični prelaz radi do 18h, ujutro u 7h se vraćam na isti i tamo boravim do podne!!! Verovatno nikada neću shvatiti zašto. 3 puta su izlazili i gledali motocikl. Tablice, broj motora, broj šasije… Taksa za puteve, taksa za nemam pojma šta. I onda najzdad kada sam krenuo, još 50km bez asfalta. A Sunce prži i prašina ulazi u pluća. Taman kada sam izašao na asfaltni put, potop! I šta da radim, malo pojačam muziku i vozim. Trenutno sam na 200km od Lusake, a sutra prolazim pored nje i idem ka Tanzaniji. Do tamo ima 1200km, a videću koliko ću sutra dogurati. Sve ovo prethodno ću mnogo bolje opisati u knjizi, a za sada neka ostane nešto i na mašti.

MotoDjir (@motodjir) • Instagram reel WWW.INSTAGRAM.COM 177 likes, 7 comments - motodjir on January 22, 2026: "Ulazak u Malawi! Presao 3000km. Ne volim granice, ali... Drugari, slab mi ke internet ovde gde sam sada. Pa da ne pisem mnogo. Ko moze, a verujem da svi mogu ili na IG ili na FB. Pisem detaljnije sutra uvece

Nije. Ovaj se zove Zoran.

Nikakav problem ne prave cije su tablice. Samo kontrolisu i gledaju papire. Moram da priznam sa su do sada Veoma kulturni.

Nisam pisao prethodnog dana, hteo sam sebi da dam malo odmora, u glavi prvenstveno. Put do Hararea me je polomio. Pljuskovi, zastoji, gradska gužva i vozači bolida po rupastim ulicama Hararea. Juče sam se družio sa jednim gospodinom poreklom iz Srbije, ali u Zimbabveu živi već 35 godina i kako kaže, veći deo života. Večera u kući domaćina sa njegovom porodicom, uz obećanje da dugujem ručak u Beogradu. Danas, tmuran dan, sparan i 370km ka istoku. Put VEOMA loš, čak bi se svrstao u laki off road. Mnogo kamiona, policije, vojske i jedna granica. Iz Zimbabvea prelazim u Mozambik. I dan završavam u gradu TETE. Mali grad(cca Aranđelovac). Prošetao sam se istim i shvatio da me svi gledaju. Ja sam jedina bela osoba koja se kreće ulicama ovoga grada. I staro i mlado, muškarci i žene i svi rodovi policije i vojske. Malo se osećam kao…štrčim. Prava reč. A ovi u uniformama, svi puške oko ramena. Čak i na ulazu u prodavnicu stoji obezbeđenje sa puškom oko ramena(ima na jednoj fotografiji) Sutra po planu prelazim još jednu granicu i ulazim u državu Malawi. Krajnji cilj sutrašnjeg dana je glavni grad Lilongve. Honda radi bez greške. Čizme samo šapuću, a meni je najzad vrućina.