Zna da bude i hladno u Africi. A možda zato što sam opet rano seo na motocikl. 17’C i velika gužva i veoma haotična na izlasku iz grada. Put me vodi ka severu Tanzanije, a onda se krivudavim i lepim putem penje na skoro 1800m. I dalje je hladno. Krivine su dugačke i pregledne. Pogled doseže baš daleko, a onda kratke i oštre krivine i tako se smenjuju narednih 30-tak km. Put se opet spušta na 1000m i na 100km vidim, prvi put u ovoj zemlji pored puta, kafić. Stajem i posle skoro dve nedelje pijem odličnu kafu. Mali trenutak željenog uživanja. Moram da priznam, malo sam uzbuđen. Grad Aruša u koji dolazim je najbliže moguće planini Kilimandžaro. Mada se iz grada ne vidi pošto je zaklanja planina Meru. Za sutra ostavljam „upoznavanje“ sa njegovim obroncima. Šetnja kroz grad nije donela ništa već viđeno prethodnih dana. Haos u saobraćaju, dosadni trgovci i gomila prosijaka. Ujutro idem na kratko „upoznavanje“, a onda ka granici sa Kenijom. Grad Najrobi je cilj sutrašnjeg dana.

Današnji dan sam iskoristio za odmor i razgledanje grada. Baš mi je bilo potrebno ovo. Sa jučerašnjim parkiranjem motora, prešao sam 5100km od polaska iz Johanesburga. Ovaj grad, Dodoma se vodi kao glavni grad Tanzanije, iako je mnogo veći od njega Dar es Salam, ali neko je hteo da osnaži grad u samom srcu Tanzanije. Moram da priznam, ništa posebno. Čak i veoma tužno i siromašno. Pre ovoga grada sam imao veoma loše komentare ka Lusaki u Zambiji, ali taj grad je za ovaj i veliki i moderan. Saobraćaj je haotičan, ulice prljave, a posle sinoćne jake kiše, svuda je blato. Ljudi žive svoj život, ali meni se sve što vidim ne sviđa. To je njihova realnost.Ceo centar grada je jedan veliki buvljak, pijaca,… Prodaje se sve, nudi sve i koliko sam shvatio ne postoji ništa drugo. Jedini što ovde izgleda moderno su filijale banaka, ispred kojih stoje momci sa puškama. Prešao sam skoro 8km po gradu, vozio se njihovim TUK TUK-om, nisam se usudio da jedem ništa ulično, a kupio sam i sladoled koji sam posle dva griza bacio. Čokolada i jagoda, gde se sladoled nije ni očešao o jagodu. I malo sam se neprijatno osećao, više oprezno. Jedino sam belo stvorenje u celom gradu. Sve je crno, video sam dva kineza i imao sam želju da se pozdravim sa njima. Čak i mobilni telefon oprezno vadim, kao u pozorištu, svaki moj pokret vidi bar 20 ljudi. Nije baš prijatno. Sutra nastavljam dalje, grad Aruša, podnožje planine Kilimandžaro. Malo preko 400km.

Danas velika dilema, bilo bi odlično da završim dan u gradu Dodoma, zvanično glavni grad Tanzanije, ali nezvanično je to Dar es Salam, sa mnogo više stanovnika, velikom lukom i nekada je nosi zvanje glavnog. Ako put bude bio kao juče, sa lošim asfaltom, čestim radovima na putu i braćom burazerima u TUK-TUK vozilima, koji voze kao da su u igrici i imaju više života, onda će moj maksimum biti grad Iringa, 250km udaljen. A ako uslovi budu bolji, onda Dodoma, skoro 600km. Početak, baš loš, kiša, gužva, loš put, česti udesi na putu, a onda posle 50-tak km, gužva nestaje, put se značajno popravlja, vozači iz igrice nestaju, jedino vreme ostaje tmurno i pomalo kišovito. Dugački pravci, poneka krivina, uzbrdo, nizbrdo. Dosta slupanih kamiona pored puta. Posle grada Iringa rešavam da nastavim do kraja. Put me vodi uzbrdo, krivudavim putevima i prelepim pogledima. Tek poneki kamion koji se lako pretekne, a uz put gomila „stražara“. Krda majmuna svih uzrasta, na stotine, koji sede pored puta na zaštitnoj ogradi i broje saobraćaj. Kako se zaustavim, razbeže se. Pred sam mrak stižem u Dodomu i ovde ostajem dve noći. Sutra ću da podmažem lanac, pregledam motocikl( baš je prljav) i da malo razgledam grad. Za prekosutra nastavljam dalje, plan je grad Aruša ispod planine Kilimandžaro.

Ušao u Tanzaniju. Na 100km sam od granice, u haotičnom gradu koji se zove Mbeya. Danas skoro 500km, ali ovih poslednjih 100, nikada neću zaboraviti. Biće sutra fotografija i malo detaljiji opis. Ima da se vozi još dosta, neću ništa da preskočim.

Postoji nekoliko stvari koje ne mogu da shvatim za ovu državu, Zambiju, ili mogu, ali da ipak bude polemike. Cela država živi oko jednog velikog grada i nekoliko autoputeva koji prolaze preko cele države. Sve što treba da se desi, dešava se oko tog „auto-puta“ ili pored njega. A to kada bih opisao, izgleda kao Ibarska magistrala u svojim najgorim danima sa intezitetom kamionskog saobraćaja na autoputevima Italije. Uz naravno, mnogo rupa i mnogo policije koja drnda te iste kamiondžije. Istina, postoje i pojedine deonice, ali retko, koje imaju po 10-15km puta koji je stvarno bez ogrebotine. Danas je sastavi pljusak dva puta i taj prvi put je prošao, ali ovaj drugi put je pokazao kako se pada i kako se ne prestaje. Još kada u susret ide kamion, pa podigne vodu obližnjeg potoka koji prekriva put, onda je prava zabava. Druga stvar je da nikako da shvatim šta ovi ljudi jedu i kako se hrane. Sve benzinske pumpe usput imaju samo gorivo, u svim prodavnicam ima samo voda,sokovi i uglavnom neki jeftini alkohol. U ovom mestu sam ušao u prodavnicu. Tuga. Neka testenina, hemija, ulje…i dosta alkohola. U lokalne restorane ne bih išao, a hranu sa ulice bolje da odmah završim putovanje nego da se mučim. I da, ovde baš mnogo piju. Vodka, neki alkohol. Zadnjih nekoliko dana sam video baš „loša“ stanja pojedinih konzumenata. Danas sam prešao 460km i sutra mi ostaje još 300km i još nešto da dođem do granice Tanzanije. Dosta je od mene za ovu državu. Na granici dobijam vizu za Tanzaniju, a upravo sam dobio mail da sam dobio i vizu za Keniju.

Putevi po Zambiji su Uglavnom loši. Postoje neke deonice koje su sređene, a čak se nađe i po neka dugačka krivina, da se malo oseti nagib na motoru. Treba se paziti velikih rupa, koje mogu da naprave ozbiljan problem ako se upadne u njih. I ovo vreme, toliko promenjljivo. Ceo dan je temperatura bila oko 30’C, ali sam prošao kroz takva dva pljuska da se odmah spusti za 6-7’C i sva prašina sa motora bude sprana. Put kojim idem malo naokolo je jedino rešenje za odlazak ka Tanzaniji. Da, nije logično, ali ovde ima veoma malo asfaltnih puteva i jedino moguće, da ne završim u selima u nekom bespuću sa 300+ km vožnje van asfalt je ovo. Problem jeste u tome što je ovaj put samim tim veoma opterećen. Jedini spaja različite delove države sa drugim okolnim zemljama. Samim tim ovaj put je pokazatelj koliko su ljudi zavisni od njega. Sve se odigrava na njemu i pored njega. Prodaja od uglja, meda, hrane, voća, povrća, domaćih životinja… Danas sam prešao 460km i završio u malom gradu na severu Zambije. Blizu granice sa državom Kongo. Ne, ne idem tamo. Na putu sam ka Tanzaniji i do tamo imam još malo preko 800km.

Zadnjih dva dana je bilo pakleno u svakom smislu. Odbijanje ulaska u Malawi. Vožnja off-road puteva, veoma teških. Spavanje na benzinskoj pumpi sa braćom tamnije puti. Velike oscilacije u vremenu. Od 31-32’C do spuštanja na 20’C i velikih pljuskova, koji pokazuju silinu prirode. Prašine, blata, dokonih ljudi pored puta, siromašne i bosonoge dece po selima. Krava, koza, kokošaka, kučića, magaraca i svega što može da izleti na put. Spavanja u pansionu blizu graničnog prelaza za Zambiju. Punog bubašvaba, nemanja tople vode i diskoteke na otvorenom na samo 50m udaljenosti. A onda, pošto prethodnu noć nisam završio kompletnu papirologiju, granični prelaz radi do 18h, ujutro u 7h se vraćam na isti i tamo boravim do podne!!! Verovatno nikada neću shvatiti zašto. 3 puta su izlazili i gledali motocikl. Tablice, broj motora, broj šasije… Taksa za puteve, taksa za nemam pojma šta. I onda najzdad kada sam krenuo, još 50km bez asfalta. A Sunce prži i prašina ulazi u pluća. Taman kada sam izašao na asfaltni put, potop! I šta da radim, malo pojačam muziku i vozim. Trenutno sam na 200km od Lusake, a sutra prolazim pored nje i idem ka Tanzaniji. Do tamo ima 1200km, a videću koliko ću sutra dogurati. Sve ovo prethodno ću mnogo bolje opisati u knjizi, a za sada neka ostane nešto i na mašti.

MotoDjir (@motodjir) • Instagram reel WWW.INSTAGRAM.COM 177 likes, 7 comments - motodjir on January 22, 2026: "Ulazak u Malawi! Presao 3000km. Ne volim granice, ali... Drugari, slab mi ke internet ovde gde sam sada. Pa da ne pisem mnogo. Ko moze, a verujem da svi mogu ili na IG ili na FB. Pisem detaljnije sutra uvece

Nije. Ovaj se zove Zoran.

Nikakav problem ne prave cije su tablice. Samo kontrolisu i gledaju papire. Moram da priznam sa su do sada Veoma kulturni.

Nisam pisao prethodnog dana, hteo sam sebi da dam malo odmora, u glavi prvenstveno. Put do Hararea me je polomio. Pljuskovi, zastoji, gradska gužva i vozači bolida po rupastim ulicama Hararea. Juče sam se družio sa jednim gospodinom poreklom iz Srbije, ali u Zimbabveu živi već 35 godina i kako kaže, veći deo života. Večera u kući domaćina sa njegovom porodicom, uz obećanje da dugujem ručak u Beogradu. Danas, tmuran dan, sparan i 370km ka istoku. Put VEOMA loš, čak bi se svrstao u laki off road. Mnogo kamiona, policije, vojske i jedna granica. Iz Zimbabvea prelazim u Mozambik. I dan završavam u gradu TETE. Mali grad(cca Aranđelovac). Prošetao sam se istim i shvatio da me svi gledaju. Ja sam jedina bela osoba koja se kreće ulicama ovoga grada. I staro i mlado, muškarci i žene i svi rodovi policije i vojske. Malo se osećam kao…štrčim. Prava reč. A ovi u uniformama, svi puške oko ramena. Čak i na ulazu u prodavnicu stoji obezbeđenje sa puškom oko ramena(ima na jednoj fotografiji) Sutra po planu prelazim još jednu granicu i ulazim u državu Malawi. Krajnji cilj sutrašnjeg dana je glavni grad Lilongve. Honda radi bez greške. Čizme samo šapuću, a meni je najzad vrućina.

Hvala druze! Problem je sto do ulaska u Tanzaniju ne smem da idem ka okeanu. Severni Mozambik ka okeanu nije ni malo bezbedan. Oko grada Pemba i pre i posle su velika nalazista prirodnog gasa i raznih “losih ekipa” ima tamo. Drzim se rute, pa da vidimo za dalje.

Iskreno, nisam mislio da ću ikada više proći ovim putem. Ipak to nije put negde oko Avale pa se „forsira“ jednom mesečno. Ovo je put od granice sa Južnom Afrikom do glavnog grada Zimbabvea, Hararea. Sa svojih 600 i neki km, ne bih ga nazvao putićem, a opet, jedna vrlo naporna putina za voziti. Iako ima dosta pravaca, prolazaka kroz mala mesta ima i mnogo rupa, delova koji su još u izgradnji i dosadnih krajputaša prodavaca. Bukvalno ne možeš nigde da se zaustaviš. Sva proširenja su već zauzeta. Pre godinu dana sam ovim putem išao u suprotnom pravcu i osim toga je sve drugačije. Tada je bilo 35-40’C, prašina, Sunce koje topi sve i ja koji sam ozbiljno izgoreo po licu i rukama. A danas 20-23’C, 10-tak jakih pljuskova i mnoštvo malih kiša. Gledam u daljinu i čitam oblake i znam da je za 5km potop. Malo pojačam muziku i vozim istim ritmom. Prošle godine je bilo dosta sporednih zemljanih puteva, prašina, kamioni i krave. Tada oko nekih 7 obilaznica sa total 100km off road-a. Ove godine se to smanjilo na 3+1 obilaznice, ali je prašinu zamenilo blato. Ne znam šta je gore. Ovo +1 sam ipak išao asfaltom. Pratio jednog lokalca. Otprilike 50 i neki km van asfalta sa blatom, vodom i opet kravama. Na samom putu su bila dva prevrtanja kamiona i na ulasku u grad ozbiljan sudar. Kod nas svi usporavaju i slikaju sudar, a ovde su otišli nivo iznad. Svi se zaustave, izađu iz automobila ili se popunu na iste da vide šta se dešava. Danas i sutra sam u Harareu. A prekosutra se vraćam u Mozambik, samo ovaj put na sever, blizu granice Malavija.

Nisam precenio svoje mogućnosti. Imao sam i pre slične akcije, u smislu kilometara, ali ovakve promene vremena nikada. Od Maputoa, Mozambik do Mesine, Južna Afrika. 763km! Bez autoputa. Sve magistrala. Mnogo više od 442 do Beograda. Na graničnom prelazu, kojih se uvek plašim, nikada lakše ili sa malo snalažljivosti. Izlazak iz Mozambika, pečat i moja zahvalnost „Obrigado“(Hvala, na portugalskom) Mozambik je dugo bio portugalska kolonija, ali ostao je jezik, i vrlo slabo znaju engleski. Granica sa Južnom Afrikom. Red preko 200m. Ima na jednoj od fotografija, a nisam snimio celu kolonu. Lakim pokretima se približim onižoj gospođi tamnije puti, sitnih očiju i uniforme koja je premala za tu širinu tela i ekstremiteta. „Dobar dan! Ja sam malo u žurbi, da li bi mogli da mi pomognete nešto preko reda?“ I sve to sa lakim kokni akcentom i osmehom na licu. Pogleda me, i taj trenutak je bio preloman, ili će da me udari ili da pomogne. Osmeh sam pojačao još malo, a u ruci mi se stvorila novčanica od tih 500 Mozambik valute(cca 750 rsd) Mahnula mi je rukom da pođem sa njom. Uvela na zadnji ulaz i u roku od 30 sec sa kolegom završila pečat u mom pasošu. Siguran sam da je tražila i tro duplo više bih dao. Ostatak dana po krivudavim putevima rezervata Kruger i prelepim pogledima. Prošao sam kroz tri ozbiljna pljuska, kroz 10-tak kiša i vrlo malo suvih puteva. I nije meni toliko do kiše, ali pljusak ovih razmera je veoma rizičan, posebno je i to što na putevima ima mnogo rupa koje se ne vide od vode. Prošlo je i to. Sada sam 1.5km od granice sa Zimbabveom. Sutra ulazim i planiram da završim dan u Harareu. 600 i neki km na sever.

Dan odluke! Danas moram da rešim kakav je plan za dalje, dovoljno sam odmarao i moram da se pokrenem. Popodne idem na ručak kod Dejana i njegove porodice, a dolaze još neki lokalno zaposleni, ali sa korenima na Balkanu. Možda neko bude imao pametan odgovor. Kiša pada jutros od 4-5, rešilo nebo da potopi svet,.. Idem kroz grad da vidim još neki delić, da vidim ljude, ulice i zgrade, da udahnem malo okeana. Ulice su pune vode, velike bare, blatnjavi ivičnjaci i sa krovova se sliva voda na sve strane. Kod Dejana kući pravimo roštilj na terasi i teme se svode na lokalno aktuelne i one naše, sa Balkana. I zajedno uz pomoć prisutnih donosim odluku da ujutro idem nazad za Južnu Afriku, pa odmah po ulasku krenem ka severu i granici za Zimbabveom. Grad Massina u kome sam i prošle godine boravio, samo sam tada išao sa severa na jug. Kiše su ovde presekle sve komunikacije države od juga ka severu, a meni je žao što nisam video pojedine delove i upoznao Branka, čoveka koji živi i radi u Mozambiku već više od 15 godina. I sutra se očekuje kiša, ali nadam se da ću je elegantno izbeći. Čak i da pada, samo da nema bujica ili odnetog puta. Slike pustih ulica u Maputou u subotnje popodne

Ako idem na Zambiju i Zimabve produžava za dva dana. Dodatnih 500km i najviše drndanje tih nekoliko dodatnih granica koje koštaju. Najavljuju lepo vreme pa da vidimo dalji tok. Ostajem u Maputu, ovde me manje košta sve, a imam i informacije iz prve ruke.

Izgleda da sam izjavom i željom da ne bude kiše ipak malo preterao. Danas sam se upoznao sa jednim „gospodinom“ koji je ove već duže vreme, pa preko 12 godina, a rodom je iz Niš-a. Našli se na kafi, podelili priče i shvatio da je ceo Mozambik poplavljen. Putevi, mostovi, prelazi, mala sela i gradovi. Ja sam imao želju da krenem sutra dalje na sever, ali želje su jedno, a realnost i opasnosti drugo. Pošto je njegov posao u ovoj državi vezan za transport, preko lokalaca je proverio sve delove zemlje i finalni zaključak je da je nemoguće nastaviti dalje rutom kojom sam zamislio. Nekoliko puta u toku dana je zvao opet i situacija se nije promenila. Dogovor je da se nađemo na večeri i da vidimo šta dalje. Dve su opcije. Da se vratim nazadu Južnu Afriku, pa preko Zimbabvea i Zambije zaobiđem ceo Mozambik. To znači dan ili dva više, 3 granice više i oko 500km više. To i nije toliki problem, već što neću videti neka mesta koja sam planirao da obiđem, a i ceo put bi bio istom rutom kojom sam već prošao prošle godine. Druga opcija je da sačekam još jedan dan i da sutra vidimo razvoj situacije. Kiša kada stane, voda se vrlo brzo povuče, zemlja je peskovita i brzo upije sve. Ostatak dana sam obilazio grad. Male uličice, parkove, visoke zgrade i lepe poglede na indijski okean. Sam grad je prilično prljav, zapušten i blatnjav. Ima lepih građevina i onih koje odavno treba da se sruše. Uveče u restoranu pored okeana probam odličnu ribu i u prisustvu Dejanove supruge i sina, pričamo o ovoj državi gde smo se našli i o državi iz koje smo došli. Odlučujem da ostanem još jedan dan u ovom gradu i sutra potražimo nove informacije. Kiša ne pada već satima. I to je dobar znak! „Na nebu sevnula je munja, pomisli bože da li je to dobar znak…“

Danas sam ostao u gradu. upoznao jednog naseg vec dugo nastanjenog ovde, Dejana. Sa porodicom. Pisacu veceras malo vise. Ali ono sto je vrlo izvesno da cu morati da se vratim nazad za Juznu Afriku pa preko Zimbabvea i Zambije da zaobidjem centralni i severni Mozambik. Ovde je vanredno stanje! Svida su poplave i dosta puteva je odnela reka. Fotografije su sa interneta, ali stanje je bas kriticno. Da znam, vozim Hondu i njoj to ne smeta, ali meni Veoma moze da skodi.

Nekako imam osećaj da sam na jugu Afrike već domaći. Nekoliko dana sam se kretao kroz Johanesburg sa motociklom. Nabavke raznih sitnica, alata i gluposti potrebnih za putovanje. Naravno velika pomoć oko svega ovoga je i na Aleksi koji je „ostavio srce na terenu“, ali ovaj put meni u korist. Hvala mu na tome. A ja znam „da je lopta okrugla i da se igra 2 x 45 minuta“, u prevodu, „točak će da se vrti, a 45 dana je ispred mene, a sa tim i mnogo kilometara“. Ove dane pre polaska, sa dobrim društvom na drugom kraju planete, nekom domaćom iz okoline Čačka i nekim domaćim, crvenim iz ovih krajeva, čine da ostane dobar osećaj. Danas bez fanfara i pirotehnike, Aleksa me ispraća do izlaska iz njegovog okruženja. Put me vodi kroz gužvu Johanesburga, a onda se put proširuje, gužva umanjuje, a predeli i pogledi bivaju sve lepši. Od Johanesburga idem ka istoku, 560km je plan za današnji dan i grad Maputo. Glavni grad države Mozambik(to je ona što ima Kalašnjikov na zastavi). Sa desne strane proplanci, sa leve Kruger park, poznat po šarenom i obilnom životinjskom svetu, a iznad mene oblaci. Uvek ima strah od granica, a ovaj put moj predosećaj me nije prevario. Kiša lije kao nikada do sada, na granici gužva, uz malo šarma i mokrim rukavicama probijam se do šaltera za vize, popunjavam, smena, pao sistem, ne radi otisak palca, nemaju aparat za plaćanje, nemaju kusur u dolarima, nabavljaju aparat za kartice, red za pečat, papiri od motocikla, nemaš beli papir, gde se uzima beli papir, 500m nazad, kiša stala, sparno, dobijem papir, lupe pečate, sedam na motor, prilazi idiot lokalni i pita da mi pomogne, mrak pao, kiša stala, ja znojav… I tako, još 80km do Maputa, ništa se ne vidi, vozim iza nekog kamiona koji ima rotacije pa da vidim rupe na putu. Ulazim u grad, lep osvetljen put, ali meni navigacija kaže levo. Levo je mrak i neki mrčni tipovi i mnogo se deru. A ono što nisam znao da kiša pada danima u Mozambiku i da su po celoj zemlji poplave, a i u ovoj ulici kroz koju idem. Tamo gde se ukrštaju ulice, tu je baš zeznuto, možeš da sečeš raskrsnicu ali vodena bujica ima prednost sa leve strane. Točkovi su bili preko pola u vodi, motocikl se dobro ponašao uronjen u prljavu vodu okolnih ulica. I posle 7-8km, potoka, rupa i mog osećaja da ću se okupati pre dolaska u smeštaj, izlazim na glavni put, gde vode ima ali odlazi dalje. Centar Maputoa, prerano zaspao i čeka mene. Ostajem i sutra ovde, da malo vidim grad. Subota nastavljam dalje, ka severu uz indijski okean.

Pocetak putovanja! Onoga na motociklu. Sutra ujutro. Ako sve bude u redu, a uvek imam strah od granica, posle 500 i nesto km stizem u grad Maputo u Mozambiku. Motocikl je spreman, samo ja da u glavi okrenem prekidac i sednem u sediste. I sve ovo opet, kao i prosle godine ne bi bilo moguce da nije Alekse Nevoljice. @nevoljica Logistika, pomoć, kupovina, pre i posle svega drug i pravi brat bajker.

Sleteo danas u Južnu Afriku, tj. Cape Town. Ovde sam u poseti drugaru Petru, ostajem dva dana, a zatim idem za Johanesburg. Tamo sam dva dana. Napakujem motocikl i krećem, po sadašnjem planu u četvrtak 15.1. Fotografija u nastavku je sinoćnji ispraćaj na Aerodormu Nikola Tesla, Beograd

Trenutno na aerodromu čekam ukrcavanje za Istanbul. Ujutro sam oko 11h na jugu Afrike. Putovanje je počelo, ali ono pravo kreće kada sednem na motocikl. Plan je 15.1. Vidimo se u Beogradu krajem februara