Jump to content

Moto Zajednica

Saša Jack

Članovi
 Pogledaj Profil  Pogledaj aktivnost člana

  • Broj tema i poruka

    1448

  • Pridružio se

  • Posetio poslednji put

 Tip Sadržaja 

Sve što je postavio član: Saša Jack

  1. Saša Jack
    Celu noć je padala kiša. Ali jutro je pokazivalo da neće biti kiše tokom dana. Jeste bilo tmurno, a sparina od tolike vode je davala osećaj lokacije, okeana, Afrike… Krećemo kroz mala mesta ka Durbanu. Vijugavi putevi koji prolaze pored ogromnih plantaža banana. Veliki usponi, a zatim velike i duge nizbrdice. Ulazimo u Durban i ulicama koje baš nisu bile po navigaciji se krećemo i razgledamo grad. Tj. Onaj deo gde ima više ljudi, crnaca, indijaca. Ogromna pijaca je po celom gradu, na svakom ćošku. Ja kada vozim sam svi me gledaju kao svetsko čudo na motociklu, a sada kada nas je dvojica, verovatno misle da im se priviđa. Izlazimo iz grada i sve vreme vozimo uz okean. U daljini udaraju talasi, vetar se poigrava sa palmama. Prolazimo kroz mala sela, siromašna i vrlo prljava. Aleksin komentar: „Jedino ovde sirotinja može da živi na obali mora.“ U nekom trenutku stajemo u ribljem restoranu i uživamo u lokalnim specijalitetima. Sigli smo u gradić Port Sent John. Poznat po tome da je 1522 godine ovde prvi put potonu brod na obalama Afrike, koji je iz Indije nosio razne proizvode za Portugal. Sutra nastavljamo još malo ka jugu, ali više u kopno da bi Aleksi bilo bliže za povratak kući. Cilj sutrašnjeg dana je grad Mthatha, 284 km od trenutne lokacije.
  2. Saša Jack
    Pisem o motoru, ali na kraju putovanja. Ne bih da ga ureknem ili okurazim.
  3. Saša Jack
  4. Saša Jack
    Današnji dan je bio dan za odmor. Prvi dan od kada sam došao da ne ustajem u 7.30h, kao da idem na posao. Prvi dan kada sam polako doručkovao i uživao veći deo dana. Zadao sam sebi jači tempo i sada kada sam to ispunio, polako idem ka Cape Town-u. Imam još 12 dana do završetka rute i oko 4000km, što i nije strašno. A plan je da u Cape Town-u ostanem 2-3 dana. Popodne odlazim do servisa da zamenim gume, a na lokaciju dolazi Aleksa iz Johanesburga sa gumama. Menjamo gume, zadnje pločice i idemo ka smeštaju. Aleksa je sa mnom na vožnji naredna dva-tri dana. Planiramo da se spuštamo ka jugu i uživamo u ruti na kojoj je indijski okean na levoj strani. „A pogled se gubi negde daleko, ka istoku…“ Ballito je mali simpatičan gradić udaljen 50-tak km od velikog grada Durbana. Durban je veliki grad koji je naselila sirotinja i svi koji žele da uživaju životu su se preselili u okolna mesta, a jedno od tih je ovo i gde sam sada. Male ulice, tihe, sa strane mnogo kuća i raznog rastinja. Poneki automobil koji prođe i gomila baštovana koji sređuju već savršene travnjake, voćnjake i dvorišta. Sutra je sunčan dan i eto razloga za osmeh…
  5. Saša Jack
  6. Saša Jack
    Nedjelja je ujutro. Vozim kroz Mbabane i shvatam da osim na pijaci na kraju grada, nema nikoga. Tražio sam po gradu neki trg, znamenitost, zdanje ili tačku susreta. Dok još nije bilo društvenih mreža, a dvoje treba da se nađu, gde bi se ovde našli? Malo je bezveze da joj kaže: „Čekam te ispred Spara ili Kentucky Fried Chickena…“ I jednog dana kada pričaju gde su se smuvali, bezveze zvuči. E, to ovde nema. Osim nekih prodavnica, banaka, pijace, fast food lanaca i benzinskih pumpi ovde je sve obično. Nebitno. I nimalo romantično. Osim spomenika gospođi koja je neke godine pomogla nezavisnost Svazilenda. Idem dalje, lošim putevima, pore kojih se nalaze oronule ili nedovršene kućice, a onda naselje sa nekim ogromnim vilama, pa opet kućice i tako do granice. Cela država Eswatini ima cca 180km total. U daljini se vide planine koja su prirodna granica sa Mozambikom. Ne znam da li sam pisao, ali ne idem u Mozambik, više razloga, ali onaj najbitniji i najgluplji je da nemam mesta u pasošu za još jednu vizu. Zambija, Zimbabve i Bocvana su objasnili kako se široko ophodi sa stranicama u pasošu. Na ulasku u Južnu Afriku, temperatura je 34’C. Sve gori. Sve me boli. Baš me je stigao umor. Osećam vobling na prednjem točku. Jači nego normalno. Stajem. Prednja guma je prilično ispumpana. Gledam je i zagledam, ne vidim nikakav predmet. Dopumpam je i nastavljam dalje. Ceo dan vozim malo magistralnim, a malo i auto putem. Prelepi drvoredi, ravnice i ljudi koji pored puta prodaju predmete od drveta, banane, avokado. U nekim trenutcima je gužva velika. Počinje kiša, temperatura pada na 25-26’C i mnogo je lakše za vožnju. U slušalicama EKV, oblaci tamni, a u daljini, levo u daljini se vidi okean. Indijski. Stižem u grad Ballito, na samoj obali. Ovde sam naredna dva dana. Sutra dolazi Aleksa iz Johanesburga, donosi gume. Menjamo i pravimo plan. Vozićemo se zajedno naredna 2-3 dana. Za 8 dana od polaska iz Johanesburga sam prešao 4500km. Mnogo je. Malo smanjujem tempo i dnevnu kilometražu.
  7. Saša Jack
    Čini ti se. Ja sam odusevljen Afrikom i ovim sto vidim ovde. Sve cu napisati na kraju i u knjizi, malo opsirnije. Samo sam premoren. 4500km za 8 dana. A sada dva dana odmora
  8. Saša Jack
    Mi smo jos tuzniji ako sa ovima imamo neke dilove. Cela zemlja je od Mladenovca do Nove Pazove, a glavni grad velicine Vračara, sa sve obroncima Vozdovca i ima mesta za parking.
  9. Saša Jack
  10. Saša Jack
    Smeštaj u kome sam proveo noć je nešto između bordela i fancy diskoteke pored puta koju je neko pregradio da zaradi novac sa apartmanima. Čisto, voda topla, motor bezbedno parkiran. Sve što je potrebno. Kada sam ušao u smeštaj,shvatio sam da sam potpuno prašnjav, od vožnje tog dana. Sve je išlo pod tuš, čizme, kaciga, pantalone i jakna. Ujutro krećem ka Esvatiniju (ex Svazilend). Meni je ova država potpuno nepoznata. Mala, negde na mapi između Mozambika i Južne Afrike. Verovatno ni oni nemaju pojma ko su i šta su. Jedino poznato mi je iz serije „Mućke“ kada Del Boj prodaje ulazna zvonca, a Bojsi ga odbija sa konstatacijom: „Neću svako jutro kada dolazi poštar da mi svira himna LONG LIVE SVAZILAND!“ Ceo dan na prelepim putevima. Dosta krivina, lepih pravaca, a scenografija se menja vožnjom preko dugih proplanaka, gustih šuma i simpatičnih gradića. Pored puta ogromne plantaže raznog voća. Sve se navodnjava, štiti od grada i štetočina. Putevi kao iz američkih filmova, brdoviti i pravi, a onda dođu dugačke krivine i prelep pogled prolaska kroz kanjone i useke. Pojedina mesta su ipak ličila na ovo podneblje, sa gomilom uličnih prodavaca. I opet na nekoliko mesta majmuni. Granični prelaz, nikad lakši i jednostavniji. 10-15min i ulazim u državu Eswatini. Na ulasku u grad Mbabane(glavni grad), policija pravi neku blokadu na auto putu i sve pretresa, osim mene, Ali ipak stojim i čekam nešto. Naravno nađem i dva fina plava momka da malo ćaskamo. Kažu da jure neke i nekoga i nešto. Ne znaju ni sami. Sutra obilazim ovaj grad i nastavljam ka gradu Durbanu u Južnoj Africi. Idem na more!!!
  11. Saša Jack
  12. Saša Jack
    Ja za Harare jedino znam da je nekada davno bio samit Nesvrstanih, a tada je u svakom Dnevniku 2 bilo priče o tome. I to je to! Moderan grad, mnogo bolji nego Lusaka. Široki bulevari, lepe kuće, a opet na periferiji prljavština i prodavci poredputaši i male Toyote koje su kao linijski taxi. Lokalci vuku svakakve stvari, od voća, povrća, preko materijala, životinja i voze jedni druge. Idu negde. Čudan je osećaj uopšte biti ovde. Ne znam zašto, ali daleko on nečega, u sred Afrike u gradu koji nama sa Balkana baš ništa ne znači. Verovatno ima neki fudbalski klub, ali tek onda nemam pojma. Izlazim iz grada i posle 80-tak km stajem pored puta. Žedan. Staje putnički auto, izlazi žena, crnkinja i muškarac, istog opisa, ali građen kao Talični Tom. Prilaze, kulturno pitaju da li je sve u redu, da li mogu nekako da pomognu. Zahvaljujem se. Oni odlaze. Pogledam levu torbu na motoru. Otvorena. Otkopčana. I iz nje nešto nedostaje. Zakopčavam i pokušavam da se setim šta je tu stajalo. Očigledno je neko na ulici u Harareu otkopčao torbu i uzeo. U tom trenutku kao u filmu, ogroman šleper koči, diže veliku prašinu i staje blizu motocikla. Iz kamiona izlazi omanji crnac. Bios. Bermude. Majica koja veoma dugo nije videla veš mašinu. Šta sad ovaj hoće??? U rukama nosi posude za kuvanje, a ja razmišljam: „Vidi, iste kao što ja imam!“ Kuturno nasmejan, neodovoljno čist, prilazi i pruža mi. „Ispalo ti je pre nekih 10-tak km, sreća da si stao“ Zahvaljujem se. Ponudim novac kao nagradu. Odbija. Dajem mu kutiju keksa. To uzima. Rastajemo se sa osmehom. On što je učinio dobro delo, a ja što shvatam da se nađu i dobri ljudi, ma koje boje kože bili. Ostatak dana, je bio paklen. Put je vrlo često prekidan. Nema asfalta. Ili tucanik ili samo zemlja. Pa vožnja iza šlepera, ogromna prašina. Moram da zatvorim vizir, a onda ne mogu da dišem. Dva tri puta sam bio baš na ivici da padne, a jednom mi je izleteo majmun. Jedva sam ukočio i izbegao da ga udarim. A on stoji sa strane i samo što se ne isplazi. Danas preko 600km, od toga 80km baš teškog puta. I ako postoji dan koji ću upisati u glavi kao jedan od fizički najtežih od svih putovanja, to je ovaj danas. Ušao sam u Južnu Afriku, sutra idem dalje, ka moru.
  13. Saša Jack
    Ako misliš na dva idiota na kraju...bio sam tamo i nemam pojma šta su rekli. Za sebe mogu da kažem da dosta dobro znam engleski, govorni i pisani, ali ovde ja njih pola ne razumem. Čudan naglasak i izvrtanje reči. Totalno neki njihov jezik. Ali poenta je da su oni pomoćnici, za pare, koji ti rešavaju plaćanja, kancelarije i birokratiju. Iskreo, vrede, ali ako izabereš pravog.
  14. Saša Jack
  15. Saša Jack
    Lusaka, glavni grad Zambije. Šta reći, a ne zaplakati? Prljav, mračan, tužan i pre svega ružan. Noću se gasi struja, nema šetanja ulicama i komarci kao rode. Kada sam u velikom gradu, uvek uzimam hotel u centru. Pa neka i malo više košta, ali za kratko ostajanje, mogu da vidim nešto bitno, a da ne sedam na motocikl. E pa ovde nema šta da se vidi. A čim je pao mrak, ulazna vrata od hotela se zatvaraju, a ispred stoje dva gospodina koji glume neko obezbeđenje. Osećao sam se kao gost u filmu „Hotel Rwanda“, kada se Tutsi kriju od Huta u hotelu. Ili je bilo obrnuto. Ujutro malo vozim po gradu, da vidim, ali ništa drugačiji osećaj nego sinoć. Lakim gasom odlazim dalje. Kupujem banane, pored mnogih stvari koje se prodaju pored puta, a jedna mi je baš bila interesantna. Prodaju praćke. U raznim bojama. Ozbiljne. Kasnije sam saznao da je to za majmune. Mnogo kradu stvari. Na granici sam mislio da će biti lagano. Imam vizu. Bratske su zemlje, Zambija i Zimbabwe. Ali, da ne preterujem sa pričom, osećao sam se kao glavna ženska uloga u filmu za odrasle, a oko mene crnci. I nisam mnogo izmislio. Bili su crnci. I nekoliko FT1P. I ponovo viza. I neke takse za motocikl. Čak sam platio(oko 4 eur) momka koji je sa praćkom čuvao moj motocikl od majmuna. Kako je lep osećaj kada te drndaju dva sata, čak sam imao i razgovor sa Interpolom. Gde ideš, zašto ideš, nisi terorista,… A onda sve završim, platim piće za celu kafanu, krenem dalje, a put, najgori na svetu. Rupa do rupe, prašina od kamiona, pa se onda kamioni mimoilaze, ali brzinom usporenog snimka. A Sunce gazi svom silinom…. 50-80 km očaja, a onda ostatak puta do Hararea, vožnja ibarskom magistralom, ali kada je koncert Lepe Brene u Ljigu. Sada sam u Harareu, glavni grad Zimbabwea. Sutra ulazim u Južnu Afriku.
  16. Saša Jack
    Hostel/motel je nešto najsimpatičnije gde sam noćio. A imam iz sebe mnogo noćenja po svim delovima planete, Od rupa, šupa do 5 zvezdica. Male sobice sa kupatilom, ogroman vrt ispred, bar sa odličnom muzikom i sve vreme ptice imaju svoju ariju. Cena niska, motor bezbedan, doručak odličan. Izlazim iz Livingstona i idem ka zapadu, glavni grad Zambije, Lusaka. Uz put vidim mnogo malih mesta, bosonoge dece, siromaštvo, mnogo kamiona. Put je bio malo preko 500km. Za celu dužinu puta nije bilo nijedno mesto da stanem a da ga već neko nije okupirao. Uglavnom prodaja ili neke kombinacije za kamiondžijama. Prodaje se uglavnom ugalj, ali ima i voća, povrća, mesa, šarenih torbi i ono što dosta prodaju su pečurke. Ogromne! Veće od frizbija. Na nekoliko mesta kontrole, policije ili vojske. Na svakoj pumpi je po jedan policajac sa automatskom puškom. Da znam, i ja sam se više puta zamislio šta ja ovde uopšte tražim. Grad Lusaka, haos u saobraćaju. Malo pre toga padala kiša, a onda krenem da se provlačim između kola, što izaziva negodovanje preprodavaca koji svašta pokušavaju da uvale vozačima dok je crveno svetlo. Hotel koji sam izabrao je u samom vcentru. Cena pristojns. Garaža za motor bezbedna. „Gospodine, da Vas obavestim da od ponoći do 5h ujutro neće biti struje. Gasimo agregate pošto struje nema. I ako idete da šetate, molim Vas, vratite se do mraka, ulična rasveta, a i opasno je.“ Pa uopšte mi nije teško da zaspim do ponoći, a da se pravim pametan, nemam želju. Sutra ulazim u Zimbabve, opet, putujem do glavnog grada Hararea.
  17. Saša Jack
    Osim svoje prirode, životinja i predela, mada viđao sam i lepše, Bocvana mi nije ostavila neki poseban utisak. Prilično je skupo, Sve. Čak i skuplje nego u Beogradu, ako je to moguće. Svaki grad kroz koji sam prošao je ne uređen, razbacan i prosto odiše siromaštvo, pa samim tim ne znam čemu ta skupoća. Slonovi, majmuni, zebre,žirafe, antilope….sve ono što sam video da slobodno šeta mi je ipak dovoljno, da sam samom sebi rekao: „sada mogu i da idem kući kada sam sve ovo video“. Danas sam prešao dve granice, bavio se jakom birokratijom Zimbabvea i posebno Zambije. Topio se na Suncu i čekao u redovima za FT1P. Ali sam bio na četvoromeđi Bocvane, Namibije, Zambije i Zimbabvea. Ali sam video prelepi pogled. Huk vode i kišu od vodopada, a iznad sija Sunce. Iz daljine se čuje kao da buje automobili na autoputu, ali kada se priđe vidi se neverovatan prizor. Belina, buka i ogromna količina kiseonika oslobođena tom količinom vode koja se prelama sa svih strana. A kao vrhunac, duga koja daje sve boje ovom predelu. Nekada reči ne umeju da opišu, objasne ili dočaraju. Naravno, svuda dosadni prodavci svega nečega. Na graničnom prelazu, ulazak u Zambiju, ispred mene majmun, pa sa druge strane još jedan, nosi majmunče, pa 10m dalje još jedan. Šetkaju se kao kod nas što se šetaju psi. Niko ne obraća pažnju na njih. Tu su. Kada sam stao prilazi mi policajac i kaže da ponesem sve sa sobom ili stavim u kofer pošto majmuni kradu stvari. Legalni drski lopovčići. Večeras sam u gradu Livingstonu, a sutra nastavljam sa glavni grad Zambije, Lusaka.
  18. Saša Jack
    Da sam na Balkanu pa i da nemam dvoumljenja. Ovde na svakoj benziskoj pumpi postoji spisak zmija i koliko su opasne. Pa samim tim nisu bas da se pomaze ili pravi selfi sa njima.
  19. Saša Jack
    Vrućina se osetila odmah ujutro. Bilo je 7h kada sam se probudio, a toplina je ulazila kroz prozor. Oko 8h krećem na put, danas je po planu preko 650km. I to sa prečicom koju sam sam smislio, inače mi se smeši skoro 800km. Jedan trougao na mapi planiram da skratim po hipotenuzi i time uštedim 130-160km. Jedino me brine kakav je put po toj hipotenuzi. Temperatura je prešla 30 već oko 10h. Skrećem na hipotenuzu i shvatam da imam 60-tak km off road vožnje. U početku nije bilo teško. Tucanik, utabana zemlja i retki lokalci sa zapregom, ali kako sam odmakao od glavnog puta, na pojedinim mestima dubok pesak, rastresita zemlja, zmije i Sunce koje nema milosti. Svakih 15-tak min voznje stajem da popijem vodu i umijem se. 62km off road puta. Dva potencijalna pada u pesak.I nekoliko magaraca(pravih) koji su se zaneli u svojoj igri. I ko mi kaže da je super voziti off road na ovakvim turama, taj nema pojma. 35’C, prašina, pesak i ja sam. U prevodu kada padnem, mogu samo da se pokrijem i da zanoćim. Zašto ustajati. Ostatak dana po magistrali, na kojoj četo sa strane piše „Zaustavljate se na spostvenu odgovornost, divlje životinje!“ Prelepi predeli, vrućina ne dozvoljava da se diše normalno, a dostigla je 37’C. U nekom trenutku pred kraj dana sam vozio iza kiše, pa je temperatura pala na 24’C. A vožnja ovim putem od grada Nata do Kasane-a je kao vožnja kroz zoološki vrt, na spostvenu odgovornost. Uz put sam sreo: - Preko 50 slonova(raznih veličina) - 30-tak zebri - Nekoliko antilopa - Jednu zmiju koja je izgledala opasno - Krdo majmuna, cca 150kom kojima sam ja izledao kao idiot koji ima smeta dok pretrčavaju put Grad Kasane je na četvromeđi Bocvane, Namibije, Zambije i Zimbabve-a. Sutra ulazim u Zimbabve,
  20. Saša Jack
    Dan sa malo kiše, mnogo Sunca i prelepim pejzažima punim životinja. Magistralni putevi Bocvane i nisu tako loši, poneka rupa, ali sve je u opisu radnog mesta. Prolasci kroz mala mesta, zaseoke i mnogo ljudi koji prodaju razne sitnice pored puta. Voće, povrće, nameštaj… Moderne benziske pumpe i meni nepoznati lanci fast food-a sa piletinom. „Hungry Lion“, „Whimpy“, … Prešao tačno 500km za ceo dan, sunce je bilo sa svih strana, a kiša u dva puta lepo oprala i mene i motor. Lepše zvuči, rashladila. A najbolji deo dana je mini safari u utočištiu za nosoroge. Toyota Hilux sa natkrivenom platformom. Veliki predeli i mnogo životinja. Nosorozi, kao zaštićena vrsta, žirafe, gnuovi, nojevi, antilope, hijene, veverice, mnogo ptica, leptirova, čak se u daljini video i gepard. Jedino što nisam video, ali tim bolje su zmije, kojih ima dosta, ali se kriju. Za sutra malo preko 500km i približavam se izlasku iz Bocvane. Sutra će biti zahtevan dan, pošto veći deo dana vozim kroz nacionalni park, a tu divlje životinje imaju svoj korzo.
  21. Saša Jack
  22. Saša Jack
    Budi me dosadna muva, a odmah zatim stiže i poruka od Vlade. Vidimo se malo kasnije, imam neke obaveze, a ti možeš da odeš do Pravoslavne crkve ovde u Gaboroneu. Tamo ti je otac Nenad, a i biće mnogo ljudi. Limunada, malo voća i krivudavim ulicama ka lokaciji. Na 4km od lokacije, na sred puta neki mlađi crnac u ozbiljnom problemu. Nešto je uzeo,loše. Trči po putu, skače po automobilima, vrišti, cepa majicu sa sebe. Meni maše da stanem. Ja ne stajem ni kada mora, a ne sada, lagani luk, pa preko trotoara i nastavljam svojim putem. Ispred crkve, mnogo ljudi, mali vašar, raznih umetničkih igrarija, hrane, pića i začina. Dosta belih ljudi na jednom mestu, pa shvatam da ima dosta amerikanaca. Kroz gomilu vidim dva momka koji malo glasnije pričaju. I to na srpskom. Prilazim i predstavljam se. Otac Nenad sa Karaburme i ikonopisac(ne znam ime). Pokazuju mi crkvu, pričamo o njihovom poslu. Stiskamo ruke i sa: „Putuj s Bogom“, se rastajemo. Odlazim kod Vlade. Momak koji je sa svojim roditeljima 90 i neke godine otišao iz Zemuna u Bocvanu. Ovde je napravio svoj biznis i porodicu. Odlazimo u restoran „BULL & BUSH“, poznat u ovom gradu po odličnom steku i umetničkim delima koja imaju naziv pizza. Vraćamo se kod njega kući, a ona mi on pomaže oko organizacije narednih dana u ovim krajevima, a zatim se pojavljuje otac Nenad i Vladina supruga me poziva da idem sa njima na drugi kraj grada kod jednog gospodina iz Bugarske da mu se osvešta kuća. Oni svi pozvani, a ja padobranac. Kuća osveštana, domaćini prijatni, hrana odlična. A napolju nevreme. Kiša pada, vetar lomi. I ceo grad nema struju. Rastajem se sa Vladom i njegovom porodicom. Ispred njihove kuće. U mraku. „Sale, šta ti treba, lekovi, hrana, novac, smeštaj u Lusaki,Harareu…javljaj se redovno.“ Za rastanak sam poklonio moju knjigu i flašu rakije. Mala znak pažnje. Sutra nastavljam ka severu. Malo divljine, za promenu. P.S. morao sam da se slikam sa Nenadom. Ne bi mi niko verovao.
  23. Saša Jack
  24. Saša Jack
    Sunčan dan, a možda i previše. Već je samo jutro pokazivalo da će dan biti vreo. Pogledom sa terase iz Aleksine kuće u daljini su se videli oblaci prašine, one koju vetar diže i ne pušta da se smiri. Loše sam spavao prethodnu noć. Premor, uzbuđenje, trema ili jednostavno znatiželja. Početak nečeg novog i stvari početak putovanja. Ovo do sada je bio samo tranzitni period. Motor je spakovan i bukvalno pred paljenje motora, oblačenje čizama i odela. Već je 32’C. Aleksa me odvodi do kapije i tu se pozdravljamo, a plan je da se i ubrzo vidimo. Negde uz put, na obali okeana. Put je prvobitno vodio kroz vijugave uluce Joburga, a zatim na širok auto put. Vrućina je bila teška, gušila je, a li je pomagao vetar, da i on ponekad to ume, pa je malo ublažavao 35-37’C Put je prešao u magistralni i prolazio kroz neka mala mesta, zaseoke ili dugačke pašnjake sa pogledima od kojih zastaje dah. Ceo ovaj deo kojim danas vozim, pa i skoro cela Bocvana su na tlu pustinje Kalahari. Kasno popodne sam na graničnom prelazu, malo veća gužva i bespotrebno znojenje i čekanje da se neko smiluje. Jedan pečat, drugi pečat, treći… Čak je malo nedostajalo i da ne uđem Bocvanu. Navodno imam SAMO 4 przne stranice u pasošu i ne znaju kako da ih iskoriste. Nisam shvatio, za šta im treba, pišu RAT i MIR u mom pasošu. Uz osmeh dvema gospodđama i ćaskanje o sportistima Srbije sa jednim momkom, pošuštaju i upevaju da se uklope na dve stranice. 2 sata sam izgubio. Jedan pregled, drugi i ulazim u Bocvanu! Meni je ova država do skoro bila poznata samo po filmu iz 80-tih, „Bogovi su pali na teme“, sve ostalo…niente. Ali u narednim danima shvatam da ću videti, osetiti i veoma promeniti mišljenje. Sutra sam u ovom gradu, Gaborone, glavni grad. Da počinjem sa menjanjem mišljenja. Kada putujete, više naučite o svojoj zemlji, nego o mestu koje posećujete. Ako mogu da izaberem pesmu za ovaj dan…od ambasadora mira za buduće nobelovce. “Neki novi klinci” Đ. Balašević “…tada sam dobio par mandarina I malog belog zeca…”
  25. Saša Jack
×
×
  • Create New...

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja

  I accept