Saša Jack
-
Broj tema i poruka
1557 -
Pridružio se
-
Posetio poslednji put
Tip Sadržaja
Profili
Forumi
Galerija slika
Kalendar
Articles
Sve što je postavio član: Saša Jack
-
Ovde u Africi je VEOMA bitno da se ima mnogo sredstava protiv komaraca. Iz Srbije sam poneo dobru zalihu Autana, a i tableta za aparat. Ovde sam kupio, po preporuci proizvod koji se zove Peaceful sleep. Sprej i stikovi. A i svaki dan popijem bar po jednu konzervu Schweppes Tonica Water(ima kinina, pa odbija komarce). Ovde su komarci toliko sitni da ih ne vidiš, ali „grizu“ kao veliki. Ceo dan je vodio po vijugavim putevima i predelima sličnim kao i prethodnog dana. Dugi proplanci, velike udoline i vrhovi nekih planina koji se tamo daleko susreću sa oblacima. A oblaci bezobrazni, prave piruete po nebu i čine da ceo pejzaž izgleda mnogo bolje. Šarenilo boja, zelena dole, u sredinu brao, a na vrhu plava i bela. Pored, a vrlo često i na putu, dosta domaćih životinja. Krave, koze, ovce. Šetkaju se slobodno, pa iako je put dobar za malo bržu vožnju, mora da se pazi. Šta zna krava šta je 120 km/h! Poslednja dva dana vozim po delu Južne Afrike koji se zove Eastern Cape, deo koji je najsiromašniji u ovoj državi. East London je poslednji grad u ovom delu. Meni lično ništa loše. Da, ima dosta sirotinje, ubrzanih burazera i uličnih prodavaca, ali predeli su kao nacrtani. Sutra nastavljam dalje, cilj sutrašnjeg dana je luka Port Elizabeth, a posle ulazim u najlepši deo koji se zove Garden Route. Kažu da predeli ostavljaju bez daha, a za one koji voze motocikle najbolji put na svetu. Moram da proverim tačnost informacija.
- 155 odgovora
-
- 21
-
-
-
Druze, hvala za input. Pre pocetka putovanja sam ga stavio na lisu lokacija koje treba da se obidju.
-
U Durbanu je fabrika Toyote i to Hiluxa. Pa da vidimo ciji je veći. Ako bude usput, naravno, da se malo ku…. pred koleginicama.
-
Jutro, negde pored okeana, vetar se jedva čuje, ali Sunce ulazi kroz male pukotine između zavesa sobe. Meni nepoznate ptice imaju svoj jutarnji vokalni performans. Miriše na lep dan. Aleksa ustaje iz kreveta, usporeno i teško. „Sale, bole me leđa, mnogo. Nije mi uošte dobro.“ On je imao tu boljku sa leđima, ali nisu bili ovakvi simptomi. „Ne mogu da nastavim dalje sa tobom, odavde mi je iole normalna pozicija da se vratim što pre kući. Moram kod doktora.“ Predlagao sam mu da ostavi motor ovde, da uzme avion iz Durbana, da se ne muči. Sve predloge i moju pomoć je odbio. „Sedam na motor i vozim, pa kako bude.“ Rastajemo se, on ide ka Durbanu i Johanesburgu, cca 700km Ja ka jugu, planiran grad Mthatha. Negde u planinama. Temperatura se sa jutarnjih 23’C popela na 36’C. Mnogo težak vazduh i sparina, Sreća je da su većina puteva bili po nekim prevojima i bez gužve pa je moglo da se vozi, a vetar je činio svoje. Ceo krajolik je podsećao na prenaseljene obronke Zlatibora. Dugački proplanci, visoka brda, a na njima načičkane male kućice u svim bojama. Deluju siromašno, a da većine njih ne vodi nikakav put. Mnogo vijugavih puteva, sa lošim asfaltom i previše ležećih policajaca. Na jednoj raskrsnici je bilo preko 40kom. Bukvalno na razmaku od po pola metra. Kao po šinama da voziš. Mali grad na obali mora Port St John, je bilo mesto za odmor. Riba, salata i malo pirinča. Pored mora sam. Treba iskoristiti. Sutra nastavljam dalje. Malo veći grad na obali mora East London. Specifično za celu Južnu Afriku, a i zemlje kroz koje sam prethodno prolazio je da svi taksisti voze neki mali kombi. Toyota. I mnogo su bezobrazni. Detaljnije ću pisati u knjizi, ali nikako nisu za svađanje i kačenje. Organizovano udruženje koji čuvaju jedni druge i svinose oružije.
- 155 odgovora
-
- 20
-
-
-
- 155 odgovora
-
- 12
-
-
-
Celu noć je padala kiša. Ali jutro je pokazivalo da neće biti kiše tokom dana. Jeste bilo tmurno, a sparina od tolike vode je davala osećaj lokacije, okeana, Afrike… Krećemo kroz mala mesta ka Durbanu. Vijugavi putevi koji prolaze pored ogromnih plantaža banana. Veliki usponi, a zatim velike i duge nizbrdice. Ulazimo u Durban i ulicama koje baš nisu bile po navigaciji se krećemo i razgledamo grad. Tj. Onaj deo gde ima više ljudi, crnaca, indijaca. Ogromna pijaca je po celom gradu, na svakom ćošku. Ja kada vozim sam svi me gledaju kao svetsko čudo na motociklu, a sada kada nas je dvojica, verovatno misle da im se priviđa. Izlazimo iz grada i sve vreme vozimo uz okean. U daljini udaraju talasi, vetar se poigrava sa palmama. Prolazimo kroz mala sela, siromašna i vrlo prljava. Aleksin komentar: „Jedino ovde sirotinja može da živi na obali mora.“ U nekom trenutku stajemo u ribljem restoranu i uživamo u lokalnim specijalitetima. Sigli smo u gradić Port Sent John. Poznat po tome da je 1522 godine ovde prvi put potonu brod na obalama Afrike, koji je iz Indije nosio razne proizvode za Portugal. Sutra nastavljamo još malo ka jugu, ali više u kopno da bi Aleksi bilo bliže za povratak kući. Cilj sutrašnjeg dana je grad Mthatha, 284 km od trenutne lokacije.
- 155 odgovora
-
- 28
-
-
-
-
Pisem o motoru, ali na kraju putovanja. Ne bih da ga ureknem ili okurazim.
-
Današnji dan je bio dan za odmor. Prvi dan od kada sam došao da ne ustajem u 7.30h, kao da idem na posao. Prvi dan kada sam polako doručkovao i uživao veći deo dana. Zadao sam sebi jači tempo i sada kada sam to ispunio, polako idem ka Cape Town-u. Imam još 12 dana do završetka rute i oko 4000km, što i nije strašno. A plan je da u Cape Town-u ostanem 2-3 dana. Popodne odlazim do servisa da zamenim gume, a na lokaciju dolazi Aleksa iz Johanesburga sa gumama. Menjamo gume, zadnje pločice i idemo ka smeštaju. Aleksa je sa mnom na vožnji naredna dva-tri dana. Planiramo da se spuštamo ka jugu i uživamo u ruti na kojoj je indijski okean na levoj strani. „A pogled se gubi negde daleko, ka istoku…“ Ballito je mali simpatičan gradić udaljen 50-tak km od velikog grada Durbana. Durban je veliki grad koji je naselila sirotinja i svi koji žele da uživaju životu su se preselili u okolna mesta, a jedno od tih je ovo i gde sam sada. Male ulice, tihe, sa strane mnogo kuća i raznog rastinja. Poneki automobil koji prođe i gomila baštovana koji sređuju već savršene travnjake, voćnjake i dvorišta. Sutra je sunčan dan i eto razloga za osmeh…
- 155 odgovora
-
- 26
-
-
-
-
- 155 odgovora
-
- 16
-
-
-
Nedjelja je ujutro. Vozim kroz Mbabane i shvatam da osim na pijaci na kraju grada, nema nikoga. Tražio sam po gradu neki trg, znamenitost, zdanje ili tačku susreta. Dok još nije bilo društvenih mreža, a dvoje treba da se nađu, gde bi se ovde našli? Malo je bezveze da joj kaže: „Čekam te ispred Spara ili Kentucky Fried Chickena…“ I jednog dana kada pričaju gde su se smuvali, bezveze zvuči. E, to ovde nema. Osim nekih prodavnica, banaka, pijace, fast food lanaca i benzinskih pumpi ovde je sve obično. Nebitno. I nimalo romantično. Osim spomenika gospođi koja je neke godine pomogla nezavisnost Svazilenda. Idem dalje, lošim putevima, pore kojih se nalaze oronule ili nedovršene kućice, a onda naselje sa nekim ogromnim vilama, pa opet kućice i tako do granice. Cela država Eswatini ima cca 180km total. U daljini se vide planine koja su prirodna granica sa Mozambikom. Ne znam da li sam pisao, ali ne idem u Mozambik, više razloga, ali onaj najbitniji i najgluplji je da nemam mesta u pasošu za još jednu vizu. Zambija, Zimbabve i Bocvana su objasnili kako se široko ophodi sa stranicama u pasošu. Na ulasku u Južnu Afriku, temperatura je 34’C. Sve gori. Sve me boli. Baš me je stigao umor. Osećam vobling na prednjem točku. Jači nego normalno. Stajem. Prednja guma je prilično ispumpana. Gledam je i zagledam, ne vidim nikakav predmet. Dopumpam je i nastavljam dalje. Ceo dan vozim malo magistralnim, a malo i auto putem. Prelepi drvoredi, ravnice i ljudi koji pored puta prodaju predmete od drveta, banane, avokado. U nekim trenutcima je gužva velika. Počinje kiša, temperatura pada na 25-26’C i mnogo je lakše za vožnju. U slušalicama EKV, oblaci tamni, a u daljini, levo u daljini se vidi okean. Indijski. Stižem u grad Ballito, na samoj obali. Ovde sam naredna dva dana. Sutra dolazi Aleksa iz Johanesburga, donosi gume. Menjamo i pravimo plan. Vozićemo se zajedno naredna 2-3 dana. Za 8 dana od polaska iz Johanesburga sam prešao 4500km. Mnogo je. Malo smanjujem tempo i dnevnu kilometražu.
- 155 odgovora
-
- 27
-
-
-
-
Čini ti se. Ja sam odusevljen Afrikom i ovim sto vidim ovde. Sve cu napisati na kraju i u knjizi, malo opsirnije. Samo sam premoren. 4500km za 8 dana. A sada dva dana odmora
- 155 odgovora
-
- 13
-
-
-
Mi smo jos tuzniji ako sa ovima imamo neke dilove. Cela zemlja je od Mladenovca do Nove Pazove, a glavni grad velicine Vračara, sa sve obroncima Vozdovca i ima mesta za parking.
-
Smeštaj u kome sam proveo noć je nešto između bordela i fancy diskoteke pored puta koju je neko pregradio da zaradi novac sa apartmanima. Čisto, voda topla, motor bezbedno parkiran. Sve što je potrebno. Kada sam ušao u smeštaj,shvatio sam da sam potpuno prašnjav, od vožnje tog dana. Sve je išlo pod tuš, čizme, kaciga, pantalone i jakna. Ujutro krećem ka Esvatiniju (ex Svazilend). Meni je ova država potpuno nepoznata. Mala, negde na mapi između Mozambika i Južne Afrike. Verovatno ni oni nemaju pojma ko su i šta su. Jedino poznato mi je iz serije „Mućke“ kada Del Boj prodaje ulazna zvonca, a Bojsi ga odbija sa konstatacijom: „Neću svako jutro kada dolazi poštar da mi svira himna LONG LIVE SVAZILAND!“ Ceo dan na prelepim putevima. Dosta krivina, lepih pravaca, a scenografija se menja vožnjom preko dugih proplanaka, gustih šuma i simpatičnih gradića. Pored puta ogromne plantaže raznog voća. Sve se navodnjava, štiti od grada i štetočina. Putevi kao iz američkih filmova, brdoviti i pravi, a onda dođu dugačke krivine i prelep pogled prolaska kroz kanjone i useke. Pojedina mesta su ipak ličila na ovo podneblje, sa gomilom uličnih prodavaca. I opet na nekoliko mesta majmuni. Granični prelaz, nikad lakši i jednostavniji. 10-15min i ulazim u državu Eswatini. Na ulasku u grad Mbabane(glavni grad), policija pravi neku blokadu na auto putu i sve pretresa, osim mene, Ali ipak stojim i čekam nešto. Naravno nađem i dva fina plava momka da malo ćaskamo. Kažu da jure neke i nekoga i nešto. Ne znaju ni sami. Sutra obilazim ovaj grad i nastavljam ka gradu Durbanu u Južnoj Africi. Idem na more!!!
- 155 odgovora
-
- 28
-
-
-
-
Ja za Harare jedino znam da je nekada davno bio samit Nesvrstanih, a tada je u svakom Dnevniku 2 bilo priče o tome. I to je to! Moderan grad, mnogo bolji nego Lusaka. Široki bulevari, lepe kuće, a opet na periferiji prljavština i prodavci poredputaši i male Toyote koje su kao linijski taxi. Lokalci vuku svakakve stvari, od voća, povrća, preko materijala, životinja i voze jedni druge. Idu negde. Čudan je osećaj uopšte biti ovde. Ne znam zašto, ali daleko on nečega, u sred Afrike u gradu koji nama sa Balkana baš ništa ne znači. Verovatno ima neki fudbalski klub, ali tek onda nemam pojma. Izlazim iz grada i posle 80-tak km stajem pored puta. Žedan. Staje putnički auto, izlazi žena, crnkinja i muškarac, istog opisa, ali građen kao Talični Tom. Prilaze, kulturno pitaju da li je sve u redu, da li mogu nekako da pomognu. Zahvaljujem se. Oni odlaze. Pogledam levu torbu na motoru. Otvorena. Otkopčana. I iz nje nešto nedostaje. Zakopčavam i pokušavam da se setim šta je tu stajalo. Očigledno je neko na ulici u Harareu otkopčao torbu i uzeo. U tom trenutku kao u filmu, ogroman šleper koči, diže veliku prašinu i staje blizu motocikla. Iz kamiona izlazi omanji crnac. Bios. Bermude. Majica koja veoma dugo nije videla veš mašinu. Šta sad ovaj hoće??? U rukama nosi posude za kuvanje, a ja razmišljam: „Vidi, iste kao što ja imam!“ Kuturno nasmejan, neodovoljno čist, prilazi i pruža mi. „Ispalo ti je pre nekih 10-tak km, sreća da si stao“ Zahvaljujem se. Ponudim novac kao nagradu. Odbija. Dajem mu kutiju keksa. To uzima. Rastajemo se sa osmehom. On što je učinio dobro delo, a ja što shvatam da se nađu i dobri ljudi, ma koje boje kože bili. Ostatak dana, je bio paklen. Put je vrlo često prekidan. Nema asfalta. Ili tucanik ili samo zemlja. Pa vožnja iza šlepera, ogromna prašina. Moram da zatvorim vizir, a onda ne mogu da dišem. Dva tri puta sam bio baš na ivici da padne, a jednom mi je izleteo majmun. Jedva sam ukočio i izbegao da ga udarim. A on stoji sa strane i samo što se ne isplazi. Danas preko 600km, od toga 80km baš teškog puta. I ako postoji dan koji ću upisati u glavi kao jedan od fizički najtežih od svih putovanja, to je ovaj danas. Ušao sam u Južnu Afriku, sutra idem dalje, ka moru.
- 155 odgovora
-
- 29
-
-
-
Ako misliš na dva idiota na kraju...bio sam tamo i nemam pojma šta su rekli. Za sebe mogu da kažem da dosta dobro znam engleski, govorni i pisani, ali ovde ja njih pola ne razumem. Čudan naglasak i izvrtanje reči. Totalno neki njihov jezik. Ali poenta je da su oni pomoćnici, za pare, koji ti rešavaju plaćanja, kancelarije i birokratiju. Iskreo, vrede, ali ako izabereš pravog.
-
Lusaka, glavni grad Zambije. Šta reći, a ne zaplakati? Prljav, mračan, tužan i pre svega ružan. Noću se gasi struja, nema šetanja ulicama i komarci kao rode. Kada sam u velikom gradu, uvek uzimam hotel u centru. Pa neka i malo više košta, ali za kratko ostajanje, mogu da vidim nešto bitno, a da ne sedam na motocikl. E pa ovde nema šta da se vidi. A čim je pao mrak, ulazna vrata od hotela se zatvaraju, a ispred stoje dva gospodina koji glume neko obezbeđenje. Osećao sam se kao gost u filmu „Hotel Rwanda“, kada se Tutsi kriju od Huta u hotelu. Ili je bilo obrnuto. Ujutro malo vozim po gradu, da vidim, ali ništa drugačiji osećaj nego sinoć. Lakim gasom odlazim dalje. Kupujem banane, pored mnogih stvari koje se prodaju pored puta, a jedna mi je baš bila interesantna. Prodaju praćke. U raznim bojama. Ozbiljne. Kasnije sam saznao da je to za majmune. Mnogo kradu stvari. Na granici sam mislio da će biti lagano. Imam vizu. Bratske su zemlje, Zambija i Zimbabwe. Ali, da ne preterujem sa pričom, osećao sam se kao glavna ženska uloga u filmu za odrasle, a oko mene crnci. I nisam mnogo izmislio. Bili su crnci. I nekoliko FT1P. I ponovo viza. I neke takse za motocikl. Čak sam platio(oko 4 eur) momka koji je sa praćkom čuvao moj motocikl od majmuna. Kako je lep osećaj kada te drndaju dva sata, čak sam imao i razgovor sa Interpolom. Gde ideš, zašto ideš, nisi terorista,… A onda sve završim, platim piće za celu kafanu, krenem dalje, a put, najgori na svetu. Rupa do rupe, prašina od kamiona, pa se onda kamioni mimoilaze, ali brzinom usporenog snimka. A Sunce gazi svom silinom…. 50-80 km očaja, a onda ostatak puta do Hararea, vožnja ibarskom magistralom, ali kada je koncert Lepe Brene u Ljigu. Sada sam u Harareu, glavni grad Zimbabwea. Sutra ulazim u Južnu Afriku.
- 155 odgovora
-
- 30
-
-
-
-
-
Hostel/motel je nešto najsimpatičnije gde sam noćio. A imam iz sebe mnogo noćenja po svim delovima planete, Od rupa, šupa do 5 zvezdica. Male sobice sa kupatilom, ogroman vrt ispred, bar sa odličnom muzikom i sve vreme ptice imaju svoju ariju. Cena niska, motor bezbedan, doručak odličan. Izlazim iz Livingstona i idem ka zapadu, glavni grad Zambije, Lusaka. Uz put vidim mnogo malih mesta, bosonoge dece, siromaštvo, mnogo kamiona. Put je bio malo preko 500km. Za celu dužinu puta nije bilo nijedno mesto da stanem a da ga već neko nije okupirao. Uglavnom prodaja ili neke kombinacije za kamiondžijama. Prodaje se uglavnom ugalj, ali ima i voća, povrća, mesa, šarenih torbi i ono što dosta prodaju su pečurke. Ogromne! Veće od frizbija. Na nekoliko mesta kontrole, policije ili vojske. Na svakoj pumpi je po jedan policajac sa automatskom puškom. Da znam, i ja sam se više puta zamislio šta ja ovde uopšte tražim. Grad Lusaka, haos u saobraćaju. Malo pre toga padala kiša, a onda krenem da se provlačim između kola, što izaziva negodovanje preprodavaca koji svašta pokušavaju da uvale vozačima dok je crveno svetlo. Hotel koji sam izabrao je u samom vcentru. Cena pristojns. Garaža za motor bezbedna. „Gospodine, da Vas obavestim da od ponoći do 5h ujutro neće biti struje. Gasimo agregate pošto struje nema. I ako idete da šetate, molim Vas, vratite se do mraka, ulična rasveta, a i opasno je.“ Pa uopšte mi nije teško da zaspim do ponoći, a da se pravim pametan, nemam želju. Sutra ulazim u Zimbabve, opet, putujem do glavnog grada Hararea.
- 155 odgovora
-
- 32
-
-
-
