Пре поласка да представим моторашку екипу која је цепала и фајтала асфалт одавде до Грчке. Осам дана, осам људи, осам мотора, осам ћуди, опстали у моторашком заједништву. Деки – Црвен бан Ивица – Мауританац Југослав Микица – Чика Мики Крле – Иван КГ Пеђа – Пеђа КГ Дарко – Дебељан Саша – Ороку Први дан 1 мај 2016 г. Васкрс Устајем рано у 3 сата 30 мин. и одлазим у Бранковачку цркву на Васкршњу литургију, где сам већ осам година за певницом, причешћујем се, враћам се кући у 6 сати ујутру, мало дремкам, до 8 сати, када са својом породицом одлазим код таста на Васкршњи породични доручак. Волим Васкршња јутра . Овај Васкрс је имао посебну тежину јер сам на овај дан са својим моторашким пријатељима, започео пут ка великој светињи Хиландару. Осећања су ми била некако, благо измешана. Радост, срећа, узбуђење, унутрашња поскакивања. Чинило ми се да се некако цео смешкам, због свега што ми се овог јутра дешавало и онога што ме тек очекује. Лагано и без журбе пакујем ствари. Љубимац је спреман у дворишту зграде. Чека! Договор је да се нађемо у 12 сати на Лук оил бензинској пумпи, на изласку из града. Ваљевска екипа је позната по својој тачности. Нема кашњења. Поглед са терасе мог стана на храм, који ме увек испрати и дочека. Храм, мотор, селфи и вози. Возим тмурним улицама Града. Гледам познате зграде, семафоре, натписе, па ми лепо. Маторац мотораш кренуо у авантуру. Југослав већ стигао, друштво му прави Смиљке који је дошао да нас испрати. Стижу и Деки и Ивица. Не задржавамо се. Разменисмо по које слово и кретосмо. Путешествије може да почне. Следеће стајање је на бензинској пумпи на ауто путу код Лапова, где се налазимо са Сашом, који је јуче кренуо и Сомбора до Новог Сада где је преспавао. Свеж и одморан ће нас сачекати. Возимо правац Лазаревац, Аранђеловац, Топола, Марковац па на ауто пут. Пролазимо кроз познате пределе, али их вреди увек поново видети. Иако су увек исти, можда их другачије доживимо.

Не могу да наставим постављање путописа. Не показује ми опцију paste?!

м

Како настају жеље и снови? Да ли смо себични или их делимо са другима? Некад се остваре одмах, а некад треба бити стрпљив и чекати. Скромност и пролазност се често у животу укрштају, правећи различите путеве, несавршеног квалитета. Треба бити обазрив и вешт да не проклизаш и не погрешиш скретање или лоше процениш кривину. Спознао сам рано да мале ствари чине живот пуним и вредним и да се треба радовати другима и волети искрено теби блиске и далеке сапутнике у овим животним просторима. Искушења нас цео живот саплићу, падајући сва колена одеремо. Некад лако а некад тешко устајемо, али је важно да исправљени настављамо ходати и возити влажним и сувим животним коловозом. У мојим средњошколским данима сам пуно лутао, залуђивао се музиком, филмом, сликарством. Хтео да будем спортиста! Шуњао се по разним сферама адолесцентног живљења. Био сам пристојно несташан. Нисам пребрзо возио своје пубертетско возило. Свашта се у глави одвијало, разни филмови, замисли, дилеме, читаве позоришне представе, ко си, шта си, где си? Међутим, у том свом благо контролисаном можданом хаосу, једна поджеља, која је временом напредовала у жељу, стално се врзмала, борећи се за своје место у вртлогу страсти, снова и различитих жеља. Тадашњи клинац је пожелео, у почетку бојажљиво, да једног дана купи мотор и са њим обилази манастире и цркве по ондашњој Југославији.Ни данас не знам, ни како ни зашто ми се то усадило у делић слободног простора већ пуне подсвести, разним глупостима, једног необузданог дечкића. Тада сам већ био свестан љубави према моторима и посебне љубави према Богу. Моја религијска истраживања и искуства, у то време, су била скромна и спора. Помисао на одлазак у Хиландар и Свету Гору су ми изгледали далеки и недостижни. Године пролазе, свашта се дешавало, на личном и државном плану. Много измена и добрих и лоших у нашим животним утакмицама. Погрешни тренери и играчи.Пропуштене прилике за овим или оним, па некад жалимо, а некад будемо равнодушни. Свих ових година сам волео, сањао и желео. То ме одржало будним и јаким. Бојажљиво сам се ушуњао у религијске истине и сазнања. Осигурао сам животне темеље за старост. Жеља из клиначких дана је трајала и постајала све одважнија. Стекли су се услови да је полако остварим. Јесен 2009 године, купих мотор и поче моторашко духовна авантура, сада, већ једног маторца мотораша. Много тога се променило од средњошколских дана, само су жеља и љубав остали исти, чисти и јаки. Сада сам само пристојан маторац. Хиландар? Мотор? Жеља? Могућност? Врло реално да се скоцкају! Имао сам срећу да у исто време, када и јa, неки Ваљевци, мени сличних година, покупују моторе па смо наша познанства обогатили новим начином дружења. Заједно смо се возикали по разним дестинацијама, обилазили цркве и манастире, али и кафане, реке, планине. Уживали смо као деца, маштали, правили планове. Идеја о посети Хиландару је некако свима нама дошла у слично време. Почело се са припремама и планирањем. Обавештени су наши моторашки пријатељи из других крајева и градова ове наше мале и лепе Србија. Неки су одустали из објективних разлога а неки су се придружили и допринели у реализацији овог путешествија. Сви смо се радовали и били узбуђени и били свесни да ово није само празно моторашко возикање већ посебан догађај за све нас. Велика светиња и велика част бити и осетити нешто потпуно ван чулно. Припреме, договори. Некако смо се ускладили да то буде у мају и то да кренемо 2. Маја 2016 год., али смо морали да померимо за 1 мај 2016 г. на сам дан Васкрса, јер је временска прогноза била очајна, киша,киша, тмурно, а ми смо мислили да у једном дану стигнемо до Уранополиса, па смо због временских неприлика пут до тамо поделили у два дана. Било би ризично и напорно возити цео дан по киши и ветру. Решено је да се преспава у Врању и да се другог маја настави до Уранополиса. Највећи део посла је обавио Деки, око дозвола за Свету Гору, прављење руте, букирања. Велику помоћ је имао од Пеђе и Ивана, Крагујевачке екипе, који су успели и мајице да одраде. Ми остали смо само чекали и пратили збивања.Предложено је, да, када смо већ у Грчкој, да би требало обиће и Метеоре, други прстен, попети се на Олимп, провозати се мало по бали, уживати у лепоти Грчке. На крају је ово путешествије испало 8 дана и око 2400 км. Сви су се сложили. Лично припремање и нестрпљење је обузело сваког од нас. Једва се чекало на полазак. Моторашко телефонисање је било уобичајено тих дана пред пут. Временска прогноза се мењала, час овако , час онако, али нас није поколебала, сви су били спремни и одважни. Мотори су мажени, лицкани, припремани као младе за свадбу. Све је морало бити исправно и чисто. Ми смо били здрави и прави, одлични у физичкој и здравстеној кондицији, као праћке. Хранили смо се исчекивањем. Ништа нам није било потребно сем самог чина поласка. У суботу 30.априла 2016 г. екипа Ваљеваца је обавила најважнији део у припремном циклусу овог путешествија, посетили смо цркву у Бранковини где нам је отац Дуле очитао молитву за пут и освештао моторе.

Свака ти част. Уживам и пратим.

Аух!!! Баш сам уживао. Духовито и сликовито. Суперишка.

Респект. Храбро! Браво!

Срећан ти пут. Уз Божју помоћ да стигнеш, пишеш, сликаш и вратиш се.

Невероватно. Браво. Свака част. Смело и одважно.

Браво! Ово ти је све баш добро.

Браво и свака част обојици.

Не смета. Одлично је.

Браво Докторе. Одлично путешествије.

Па ви сте имали комплетан провод тај викенд. Баш сте уживали. Морам да те исправим, нисам Миле него Микица. Поздрав и пуно безбедних моторашких километара и уживанције.

Браво.

Аууу!!! Вас двоје се баш проводите и уживате. Како ја да постанем ма/о/торац???

Браво. Са одличним си положио прво путешествије. Лепо си све описао.

И шта је било после?

Лепа рута и време за возикање. Браво суграђанине.

Ово је било све одлично. За праву уживанцију.

Браво за руту. Свака част. Уживали сте.

Нису са камере већ са обичног Никона и углавном су слике прављење из вожње. Lako je tebi kad si "Levak",lepa voznja i jos lepsi tvoji opisi Ха!!! Ха!!!! У праву си.

Нису са камере већ са обичног Никона и углавном су слике прављење из вожње.

Поздрав! Хваташ правац према Бајиној Башти. Од центра града је удаљена око 3,4 км у селу Седлари. Прођеш велку кафану "Платани", и одмах после ње је Борина кафана са леве стране, после бензинске пумпе. Мера је од 20 до 25 ћевапа.

Време је за растанак и повратак у своје топле, тихе и важне породичне просторе. Пратим Милоша кроз Ваљево. Свраћамо на бензинску пумпу, где Милош танкује гориво за повратак у свој Београд. Поздрављамо се и растајемо. Хвала ти Милоше на свему. Уживао сам у дружењу, ћаскању, возикању, Сунцу, зноју, ћевапима, ћутању. Још једном захвалан Господу на безбедном моторашком повратку.