Само се чекало кад ће нас зимски дани напустити, као незадовољна жена, без повратка, бар на неки временски период, да се може удахнути нови и свежији и сунчанији ваздух у наше моторашко срце. Зима је била досадна, хладна, одбојна, нервозна. Љубимци су самовали а и ми са њима. Наговештај лепших дана је наше зимске моторашке маштарије полако уводио у реалност. Исчекивања су постала готово стварна. Сунце, људи на улицама, баштама кафића, насмејани и ведри. Изашли из својих зимских заклона. За очекивати је било да се и наши љубимци морају обрадовати и извести на улице и друмове. Све је било спремно за отварање овогодишње сезоне. Мотор налицкан, осунчан, урађен сервис, одвежен из хладне и усамљене гараже, провозан по градски улицама, да га виде и да буде виђен. Ја наоружан стпљењем и жељом, сређујем се и моторашки скоцкан дочекујем суботу 4 март 2017 год. спреман да помирим одлазеће зимске дане са овим долазећим зимским сунчаним данима. Маторац мотораш креће у прво овогодишње возикање. Решио сам да посетим цркве у селу Црквине и Великој Иванчи и Марковачко језеро у Црквинама. Поглед са моје терасе пред полазак. Храм, мотор, селфи седи и вози. Излазим другачијом рутом из града, него уобичајено. Пролазим поред храма, реке Колубаре, Муп-а, па на магиситралу и правац Мионица, Дудовица, Брајковац, Белановица. Стижем локалним путевима до изласка на Ибарску магистралу коју прелазим и улазим у Дудовицу. Одмах настављам према Брајковцу. Брајковац. Само пролазим и посматрам. Хватам правац за Белановицу. Лагано возим. Уживам. Правим кратку паузу како бих скинуо поставу и осетио задовољство због пређених, првих овогодишњих километара. Боје су зимске а сунце и температура ваздуха пролећна. Само се чекало кад ће нас зимски дани напустити, као незадовољна жена, без повратка, бар на неки временски период, да се може удахнути нови и свежији и сунчанији ваздух у наше моторашко срце. Зима је била досадна, хладна, одбојна, нервозна. Љубимци су самовали а и ми са њима. Наговештај лепших дана је наше зимске моторашке маштарије полако уводио у реалност. Исчекивања су постала готово стварна. Сунце, људи на улицама, баштама кафића, насмејани и ведри. Изашли из својих зимских заклона. За очекивати је било да се и наши љубимци морају обрадовати и извести на улице и друмове. Све је било спремно за отварање овогодишње сезоне. Мотор налицкан, осунчан, урађен сервис, одвежен из хладне и усамљене гараже, провозан по градски улицама, да га виде и да буде виђен. Ја наоружан стпљењем и жељом, сређујем се и моторашки скоцкан дочекујем суботу 4 март 2017 год. спреман да помирим одлазеће зимске дане са овим долазећим зимским сунчаним данима. Маторац мотораш креће у прво овогодишње возикање. Решио сам да посетим цркве у селу Црквине и Великој Иванчи и Марковачко језеро у Црквинама. Поглед са моје терасе пред полазак. Храм, мотор, селфи седи и вози. Излазим другачијом рутом из града, него уобичајено. Пролазим поред храма, реке Колубаре, Муп-а, па на магиситралу и правац Мионица, Дудовица, Брајковац, Белановица. Стижем локалним путевима до изласка на Ибарску магистралу коју прелазим и улазим у Дудовицу. Одмах настављам према Брајковцу. Брајковац. Само пролазим и посматрам. Хватам правац за Белановицу. Лагано возим. Уживам. Правим кратку паузу како бих скинуо поставу и осетио задовољство због пређених, првих овогодишњих километара. Боје су зимске а сунце и температура ваздуха пролећна. Прођох и кроз Белановицу. Правац Гарашко језеро и Аранђеловац. Сунце греје, мотор бруји ,а мени у глави бистрина и милина. Стижем до раскрснице. Ја идем лево према Гарашима и Аранђеловцу. Овај део пута сам мало брже возио јер није било рупа, кратких кривина, ризле, локалних камиказа возача. Провукох се кроз Аранђеловац и Орашац. Приближавам се Марковачком језеру. Стигох до Марковачког језера и Црквина. Возим кроз село и одлазим прво да посетим цркву. Мирно је и лепо.

Свака част "маторци". Жао ми је што нисмо могли да се видимо у Ваљеву. Надам се да је бар једно пиво на "Платанима", попијено за мене! Поздрав!

Поздрав брате Милкс! Могуће је, а после апарат снимао најнормалније!

Посећујемо наше љубимце и проверавамо како су издржали једну ноћ без нас. Били су добро чувани и пажени. По завршетку прегледа мотора и смештања по новим собама, седамо испред хотела и почињемо поподневну зезанцију. Пијуцкање, разбрибрига. Свако је сваком имао нешто да каже, објасни, одговори, умеша се преко реда у расправку. Било је занимљиво. Сликам и посматрам своје моторашке пријатеље како су безбрижни и срећни. Уживају, а и ја са њима. Укрстили смо неке своје тренутне животне и моторашке путеве. Шаренило од људских ћуди и нарави на једном месту. Поучно и корисно! Негде око 19 часова, почиње киша. Повлачимо се у своје собе. На спавање смо се спаковали мало раније, јер смо ово јутро баш рано устали. Боравак у Хиландару нас „опио“. Југа и ја мало ћаскали и задремали. Била је лепо спавати уз звуке кише. Југослав и цигарета пред спавање за „бољи“ сан. Лаку ноћ свима!

У једном моменту сам имао непријатну ситуацију са једним монахом, који је мислио да га сликам док је он разговарао са нека два посетиоца. Пришао ми је и на Руском нешто објашњавао и показивао на апарат и одмахивао руком, не љутито али сам схватио да сам урадио нешто што нисам смео, али шта то, нисам успео да укапирам, док није дошао Деки и разјаснио ствар. Монах је тражио да му покажем задњу слику и да је обришем јер се он појављује на њој у самом десном углу. Ја нисам имао намеру да га сликам нити сам то приметио, јер нисам видео без наочара, а био сам страшно збуњен и морам признати мало и постиђен и уплашен. Покушали смо да слику избришемо, бар једно 10 пута, али није успело, као за инат. На крају се монах окрете и оде,а Деки и ја и даље затечени и збуњени настависмо обилазак. Крле и ја за успомену и сећање. Пристојан позерај! Џукац нам прави друштво! Треће укрцавање и искрцавање на овом нашем моторашком путешествију. Враћамо се воденим путем у Уранополис. Ја сам успео мало и да дремнем на палуби трајекта седећи између мојих мотораша. Нису ми сметали њихови гласови и зезања. Касније се мало претерало у међусобном зезању. Прорадила деца у нама! Ја сам једва чекао да се поново домогнемо копна и наставимо земљаним путевима. Враћамо се у исти хотел, где су нам остали мотори и ствари. Добијамо друге собе. Југослав и ја смо сада у соби која је до улице и нема ниједног комарца за разлику од претходне у којој се одвијала борба имеђу два уморна маторца мотораша и чете добро обучених комараца све до пола ноћи. Успели смо да их поразимо. Југослав на тераси, у једној руци храна у другој цигарета!!!??? Човек воли и једно и друго! Страшно! У исто време посматра шта се дешава на улици. Чују се звуци моторашки! Ивица показује да је ојачао и физички,а не само духовно! Пријало му ово путешествије.

Четврти дан – среда 4 мај 2016 године. Будимо се око пола пет ујутру, како би отишли на јутрење и на литургију. У тишини и у лаганом ритму обављамо јутарње спремање. Још увек је мрак. Излазимо из конака и ходамо испод звезданог и тамно плавог неба према манастирској цркви где ускоро почиње Богослужење. Бојажљиво улазимо у цркву и налазимо своје место за стајање. Свеће и кандила су једина светлост. Овде нема струје. Служи се као некада. Све је некако нестварно. Звуци монашког појања, пригушена светлост, ћутање нас мирјана, који смо дошли из разних крајева и можда из различитих разлога, са једним циљем, да ипак угодимо Богу, померало је у мени сва животна сазнања и незнања. Не може се остати равнодушан у оваквим тренуцима. Осећаш некаква дешавања, не можеш објаснити како и зашто, али дубоко и наивно знаш да је ту негде у близини истина и суштина. Литургијски доживљај не оставља никога равнодушним, поготову на овом месту, Хиландарској светињи. Некад је добро не тражити објашњења. Може се схватити и самим срцем. Не смемо се уплашити почетне збуњености и непознавања правила литургијског служења. Неки од нас су били први пут у оваквом амбијенту, али га сигурно никада неће заборавити. Почело је да свиће. Тренутак смене дневне и црквене светлости је био стварно чудесан. Све је било у неким другим бојама, и људи и иконе, а величина и тежина тренутка је остала иста. По завршетку литургије, око 8 часова, одлазимо сви на доручак и ми гости и монаси. Клопа је опет свима пријала. Враћамо се у нашу спаваоницу и пакујемо ствари за повратак. Договорили смо се да обиђемо руски манастир Св. Пантелејмон. Чекамо бус у 9 и 45, да нас одвезе на обалу како би сачекали трајект. Преносимо утиске о јутарњим догађањима. Чак је било и неких догодовштина, у току боравка у манастиру, које су на духовит начин настале и сада слатко и дечачки препричане. Глумачко моторашки позерај, скроман и смеран! Југослав и Дарко! Стиже нам и бус. Мирно и без гурања и журбе, спаковасмо се у наше копнено превозно средство које ће нас одвести до воденог превоза. Опет смо на обали. Уживамо у сунцу и звуцима велике воде док чекамо превоз до манастира Свети Пантелејмон. Запловили смо. Опет смо у заједници са водом и небом. Добро се осећамо! Као да нешто недостаје? Нема птица? Стижемо до манастира. Има разног света и гужванције. Сви неким својим ритмом улазе и излазе са трајекта. Добијамо информацију да имамо око пола сата за обилазак манастира док се трајект не врати из Дафнеа. Манастирски комплекс је огроман, богат, зачуђујући, мало и збуњујући. Све је другачије него у Хиландару. Мени више лежи Хиландарски минимализам у односу на Руску раскошност. Не треба ме погрешно разумети, ја сам присталица Руске културе, народа, православног учења и схватања, само сам био изненађен овим православним простором, у којем сам за ово кратко време уживао и био ипак фасциниран.

Хвала на интересовању. Данас, сутра, крећем у авантуру писанија и наставка путописа.

Поздрав пријатељи моторашки. Ових дана наставак. Недостајала инспирација!

Са мером и укусом. Лепе речи и лагана прича. Тихо и фино. Браво!

За све си у праву. Сачекаћемо!?

Баш ти хвала Раде!!! Само ми у мојим годинама фали овакво "голицање". Таман у "шест банки" да пређем на ендуро!!!

Поздрав Раде! Крећем поново читање од првог слова. Можда сам нешто пропустио? Можда откријем нешто ново!

Свака ти част на храбрости и одважности. Пре 4-5 година је ишао и Драган Раденковић звани СЦИ, из Београда. Његов путопис је био на мото форуму Т- рекс ридерс, који је у међувремену угашен.

Ивица, „доктор“, мајстор за моторашку механику и дијагностику . Стручно туристичко позирање. Слика врло реална, а може се сместити и у категорију надреалних, бар је мени тако изгледала. Разгледамо и фоткамо неке нове моменте и тренутке нашег путешествија. Слежу се први утисци. Пријало нам је на ово кратко паузирање и посматрање. Остаће забележено у нашим „меморијским картицама“, а не само у апаратима. Најважније је сачувати унутрашње слике и сећања. Враћамо се истим путем у манастир Хиландар. Неки су се и уморили. Одлазимо у нашу собу. Поподневни одмор. Време нам пролази у лепим причама и заборављеним животним догодовштинама ,као и о нашим заједничким моторашким дружењима и возикањима. Мислим да нас је додирнуо Хиландарски „вирус“ и на кратко подсетио где смо. Имао сам утисак да нас је тог момента било баш брига за све и да нам ништа друго није требало. Овде смо са посебном радошћу и лакоћом. У 17 часова одлазимо на вечерње богослужење, па после тога на ручак. За све нас је ово искуство било неочекивано и недоживљено. Молитва пре и после служења хране. Посебна атмосвера, где мирјани и монаси заједно ручају у једној великој просторији. Свима је храна имала неочекивано добар и необично пријатан укус. Ваљевци после клопе одлазе у келију монаха Луке, Ваљевца, кога Дејан и ја познајемо још док се није замонашио. Иначе је академски сликар. Остајемо код њега до 20 часова. Време нам је прошло врло брзо. Пуно тога смо чули и научили. Од 92 монаха у Хиландару, из Ваљева су шесторица. Ноћ се полако спушта, а и она је, чини ми се овде другачија.Пошто је нас на овом путешествију било осам, а соба са седам кревета, неко је мора у другу собу међу непознате посетиоце и госте манастира. Опет се наш брат и пријатељ жртвовао и добровољно отишао са незнанцима да дели ноћ. Његова доброта и племенито срце се овде само још више потврдило и утврдило. Први дан и прва ноћ у Хиландару се полако завршавају.

Крећемо у сликање и разгледање ове наше светиње. Чини ми се да тада још нисмо били свесни где смо дошли. Још нас је држало оно уобичајено путничко узбуђење. Чула нам се нису привикла. Додир са оваквом светињом не може бити једноставан. Морало је доћи до померања и измештања нашег духовног и емотивног стања. Свако од нас је доживео упознавање са Хиландаром, на само свој начин. Неке ствари буду необјашњиве, а дешавају се и одвијају ту испред и око нас. Мени је на моменте све ово било мало нестварно. Један од животних снова се испунио. Као да га нисам чекао 30 и кусур година. Ту сам. Мислим да у почетку нисмо ништа коментарисали. Само смо гледали, сликали и ћутали. Овде се у човеку измешају реалности. Може се десити да будемо мало и збуњени. Дошли смо, на нама ипак непознат терен. Можда нам очекивања буду велика, а крајњи резултат другачији. Не сме се само разочарати. Велика је храброст доћи и тражити одговоре на питања, која умеју бити врло тешка и непријатна, а тек одговори, ако их уопште и добијемо. Можда је боље да све схватамо као игру, а не борбу добра и зла, сукобе питања и одговора, бар у почетку, пре него што одрастемо.

Ево нас поново на окупу. Преживесмо искрцавање. Сад се треба укрцати на крцат мали бус. Била гужванција и гурка. Саша упада први и заузима позиције за нас остале. Бус је препун. Постаје вруће. Али то изгледа ником није сметало. Ситуација се смирила. И ево нас у Хиландару. Стигли смо. Послужење и освежење и смештамо се у конак у седмокреветну собу.

Пловимо између два плаветнила, воде и неба, оба дубока, лепа,велика и снажна. Уживам у свему овом, што ме тренутно окружује. Посматрам себе, своје пријатеље и ове непознате путнике. Сви знамо где идемо. Птице нам праве друштво. Приближавамо се неком другом свету, што вероватно, све нас на овом пловилу, наводи на нека дубља преиспитивања наших досадашњих живота. Да ли смо добри људи, да ли смо и како, обавили све наше досадашње овоземаљске задатке? Пуно питања, а времена за одговоре мало! Осећао сам се срећним и сигурним уз своје пријатеље на овом нашем заједничком задатку. Глас из бродског звучника ме прену из мојих самачких размишљања и сањарења. Стижемо у Јованицу. Сад настаје трагикомична ситуација. Нас петорица не сиђемо на време, кад су нас позвали Дејан, Саша и Дебељан, већ чекамо лагано да се брод усидри, да остали путници полако изађу, а ми ћемо лаганица за њима па на обалу. Међутим, ми укапирамо да се само нас десетак овде искрцава и да је трајект већ кренуо и да подиже рампу за силазак путника. Ауууу!!!!???? Фрка, паника. Трчимо и молимо да зауставе овог „дива“ и врате рампу да би могли да се искрцамо, да не останемо да броду и не одемо даље. На срећу, успели смо да их убедимо. Ево како је то игледало. Ја смирено сликам пристајање трајекта. Не помишљам да треба одмах сићи. Чекамо спуштање рампе и излазак са трајекта! Ух! Било густо!

Срећна ти куповина, а још срећнија продаја. Уживај у новој машини.

Hvala na divnom putopisu. Uživao sam. Posle ovoga ne moram ni da idem u Maroko. Bravo!!!

Очекивани наставак и уживање. Браво!

Поздрав брате Мрле. Ових дана крећем са наставком.

Поздрав Владо! На овом линку имаш комплет објашњење како се долази у Хиландар и Свету Гору. http:/ www. manastir asnike&itemid=5. Осам дана са свим трошковима, храна, пиће, преноћиште, бензин, око 450 евра по човеку.

Добро се вас двоје вратили. Све сте нам лепо описали и дочарали. Респект!

Ха! Ха ! Духовито! Ових дана биће наставак. Поздрав.

Baš vam je lepo. Uživate. Prava avantura.