Уживао сам! Део пута сам прошле године прошао са својим другарима. Баш ти хвала на овим сликама и словима!

Честитам. Да буду здраве,лепе и паметне. Уживај са својим бебама.

Следећи задатак је чекати у реду за куповину карте за трајект и доручковати до поласка нашег превозног средства у неки други свет , духован и мистичан. Гледамо где ћемо да се сместимо нахранимо већ празне наше стомаке. Пристојна женска особа нас пресреће и позива у свој слатки ресторан са лепом баштом. Шта ћемо, паркирамо се и наручујемо клопу. Пеђа се као велики пријатељ, жртвује за све нас и чека у великом и полухаотичном реду за карте. Хвала му. Касније је и он стигао да једе. Ред за карте и гужванција са којом се наш „напаћени“ брат Пеђа, успешно изборио. Дошло време да се крене према пристаништу, како би сачекали трајект. Водени превоз стиже, велики и снажан. Пријатељски нас прими и угости. Укрцавамо се без нервозе. Кренули смо. У исчекивању поласка. Моћна машина се припрема да исплови и одвезе познате и непознате путнике у окриље духовног авантуризма. [/url

Трећи дан – 3 мај 2016 год. Јутро у Уранополису. Устајемо баш рано како би постигли све обавезе које имамо на почетку овог, посебно значајног дана за све нас. Попити кафу, стићи на време за подизање дозволе за улазак у Хиландар, доручковати, стићи до 8 и 30 на трајкет. Ствари односимо у сутерен хотела у посебну просторију где ће остати до нашег повратка. Обилазимо наше љубимце. Чување ствари и мотора је било урачунато у цену од 20 евра за преноћиште по човеку. Напуштамо хотел са личним пртљагом за два дана. Тражимо место за јутарњу кафу. Док чекамо да се отвори кафе, мало позирања и уживања у погледу на море и пучину. Улећемо у кафић . Одмах се поручује. Конобарица се није збунила. Препричава се ко је како спавао. Ко је хркао и колико. Опет смех и само смех. Кафе посета завршена. Идемо на следећи задатак. Крећемо по дозволу. Шеткамо се улицама Уранополиса и зезамо . Весели смо. Стижемо и стајемо у ред, који се већ направио. Нисмо дуго чекали. Дозволе за улазак на Свету Гору и Хиландар добијене.

Поздрав Шумадинац! Хвала ти на лепим речима за путопис. Диверзија се понашала сјано. Потрошња 5,5. Нисам осетио пут ни било какве сметње и болове у рукама и леђима, ногама. Нема умора од пређених километара. Седиш, возиш и уживаш. Ја сам презадовољан мотором.

Поздрав Мишо пријатељу!

Само напред. Вози и уживајте!

Само напред.

Хвала ти!

Задовољни и сити настављамо. Киша сипи и мало смета, па престане. Прелазимо на Гевгелији границу Македоније и Грчке По преласку границе почиње играрија са временом, час киша, час суво, час ветар. Негде гужва на путу а негде пусто. Возимо према Уранополису. На једном делу пута је била баш гужванција од кола и камиона. Коловоз узан, кривудав, влажан и клизав од кише која почиње да пада. Група која је била на челу колоне почиње да форсира до стотке, средина за њима. Тешко се претиче, камиони, кратке кривине, киша која појачава. Пеђа и ја заостајемо. Не можемо да их стигнемо. Прави се почетничка грешка и ми се губимо. Колона више не постоји. После пар километара се проналазимо. Испало је на крају ипак добро, с обзиром да брзина није била прилагођена са временским условима на путу. Киша је касније престала и део пута је био потпуно сув. Негде око 18 часова стижемо по сувом, али ветровитом времену у Ставрос. Правимо паузу за кафу која је била очајна. Небо се опет нешто тмури. Нисмо се задржавали. Крећемо у нади да ћемо стићи пре кише и мрака. После само десетак километара почиње опет киша. Облаци се згуснули и спустили. Одједном мрак пре мрака. Услови за вожњу ужасни. Све спорије и спорије се крећемо. Прођосмо и Јерисос и Неа Роду. Никако да стигемо. Одужило се. Најтежи део пута је био од Трипитија до Уранополиса, неких десетак километара. Мрак густ, киша још гушћа, асвалт црн, најцрњи, брзина не већа од 30-40 км на сат. Не може се брже! У Уранополис улазимо око 20 часова. Налазимо хотел „Зеус“, смештамо моторе у обезбеђен простор поред хотела. Киша и даље пада, али се изгледа и она уморила па је ускоро отишла на заслужен ноћни одмор. Данас је баш била вредна. Испадала се само тако. Распоређујемо се по собама. Облачимо се у нормалну одећу. Моторашка иде на сушење и одмарање Код мене и Југослава упадају Пеђа, Иван и Ивица, пресвучени и спремни за спавање. Мало су огладнели. Делимо храну ко права моторашка браћа. Иако уморни и дремовни не можемо а да се не смејемо крагујевачком хумору. Њих двојица су невероватни. Начисто су били немирни и неозбиљни. Некако и њих савлада умор па се сви спаковасмо на спавање. Треба сутра поранити. Чека нас одлазак на Свету Гору и посета Хиландару, што има посебну духовну тежину за све православце, а самим тим и за нас овакве грешне, „неваљале“ и „несташне“.

Од Врања до границе са Македонијом возимо у исчекивању кише. Стигла нас пред границом. Били смо спремни. По уласку у Македонију, киша је престала, али је стално била над главама као реална претња, да поквари уживанцију. Досадан ауто пут и честе наплатне рампе. Правимо кратку паузу по проласку једне од многобројних наплатних рампи. Нисмо скидали кишна одела. Надали смо се да ћемо проћи следећи део пута без кише, али је зебња и даље била присутна, јер је прогноза била неумољива. Борба и зезање са кишом нас је тек чекало. Возимо даље. У једном моменту се разведрило. Обрадовасмо се. Гладни смо. По препоруци господина Дебељана, свраћамо у Мрзенце на одличну јагњетину. Облаци и даље прете. Заклањају и оно мало Сунца. Стомаци се испразнили па мало крче. Свирају неку своју музику. Тражимо кафану и бежимо од кише. Ко ће пре стићи, ми или киша? Како смо паркирали моторе испред кафане, тако је киша стидљиво почела своју провокацију и зезанцију. Улазимо у препоручену кафану, кад она препуна и нема места. Међутим, ми видимо да поред ње има још једна слична њој у којој је било слободних места. Ух! Баш смо се забринули, јер смо се били наоштрени за јагнетину, а и почела је киша. Некако се сместимо. Власник је био прељубазан. Поручујемо клопу. Добијамо гратис чорбицу, која је била савршена. Стижу и салате. Док чекамо главно јело препричавамо разне догодовштине из наших моторашких путешествија. Крагујевчани, наравно и даље користе прилику да нас засмеју и разоноде. Јагњетина је изложена нашим нападом глади. Стиже миришљава, сочна, мека, укусна. Виљушке и ножеви само штекћу а наши стомаци само брекћу. Како је видиш, она се сама топи и слаже. Овако добру и јефтину клопу, нико од нас није скоро пробао. Мање од 10 евра по човеку. Смешно, а прелепо. Борба између јагњетине и изгладнелих мотораша, трајала је од 14 и 30 ди 15 и 20, око сат времена. Зна се ко је победио.

Одлично! Чекамо следеће објављивање!

Пакујемо ствари и моторе. Мувамо се по собама. Већ је пола десет. Треба нешто и доручковати. Моторима крећемо у потрагу за клопом. Нешто се у међувремену и отворило. Пекаре прорадиле. Улећемо гладни и насмејани у прву пекару на коју смо наишли. Препадосмо пекарске раднике. Ми мотораши неодлучни. Неко хоће са месом, неко са сиром, неко са или без јогурта, неко са кока колом, а све то зачињено крагујевачким хумором и нашим пубертетским кликтањем. Изгледали смо и разамажено и необуздано. У пола залогаја застајемо, јер нас неко брундање изненади, као да неки туражни Харли пролази поред нас. Ко то тако тутњи? Нисмо стигли да отпоздравимо колеги. Само је прозујао и то са осмехом. Доручак је баш пријао. Палимо машине и крећемо улицама Врања до бензинске пумпе где се састајемо да Дебељаном. Небо нам све више личи на кишу, а тек смо на почетку пута, а киша хоће да нам прави све време друштво. Стижемо на време на ОВМ пуммпу, где нас је Дебељан већ чекао. Поздрависмо се и разменисмо на брзака утиске о досадашњим пређеним километрима. Облачимо кишна одела јер нам је постало јасно да ће ускоро са нама и киша кренути. Крећемо. Екипа је комплетна. Чиними се да смо сви, свако на свој начин, били узбуђени и радосни. Данас има да стружемо и гуме и савалт до Ураноплиса, а време не обећава. Небо нека ради свој посао, а ми ћемо свој. Није нас брига. Само вози. Љубав, страст, машина, мотор, комбинација којој не можеш ништа.

Други дан – 2 мај 2016 год. Буђење у Врању. Поглед из поткровља. Јутро тмурно. Устали смо око 7 сати, обавили јутарња спремања и кренули у потрагу за кафом. Улице мокре од ноћне кише. Шеткамо се и зезамо. Све затворено. Празник је.Где пронаћи кафу у празном граду? Нигде никога. Улице одзвањају од нашег кикотања и смеха. Када смо помислили да од наше јутарње кафе нема ништа, налећемо на необичан објекат који је једини био отворен. Комбинација цвећаре и посластичарнице. Баш се обрадовасмо. Цвеће, кафа, колачи, вредне и љубазне девојке. Ништа нам више није требало у том тренутку. Завршено испијање кафа. Следи повратак у хостел. По договору, треба да се нађемо са Дебељаном у 10 и 30. Он је у цик зоре кренуо из Неготина. Киша га је „тукла“ више од пола пута.

Ово све ти је одлично. Респект.

Одлично!

Младићу, баш си неустрашив и храбар.

Браво! Јуначки си све издржао. Сјајано путешествије.

Јесте. Др.Матијаш, доктор за моторе, на др-у

Сјајно!

Чекамо да се вратиш са пута. Пожури!

Негде око пола осам почиње киша. Ми се и даље развлачимо и излежавамо. Газда домаћиски подложио. Топло и лепо. Хоћемо ли се мало протегнути по кишном Врању? Договор пада да се ипак поквасимо ноћним капима врањанских падавина. Излазимо и ходамо мокрим тротоарима будног Врања. Измешасмо се са локалцима и локалкама. Брзо смо се снашли. Проналазимо пристојан и леп кафе. Лепо смо се понашали, како доликује зрелим моторџијама. Пороке смо оставили на улици, да нас можда сачекају, ако буду имали стрпљења. Ћаскали смо о свему и свачему. Сређивали утиске о данашњим сувим и мокрим километрима. Око 22 сата смо се вратили у хостел. Киша је престала. Било је топло. Улично светло и испарење су нас пратила у нашој повратничкој шетњи. Били смо мало неозбиљни у непознатом граду са само нама познатим моторашким хумором. Нисмо претеривали. Пристојност нас није напуштала ниједног тренутка. Хвала јој. У току ноћи је киша поново почела да пада. Радијатори скоро целу ноћ били врели. Тешко смо заспали.

Друго зборно место, где се екипа скупљала. Нађосмо се и са Крлом и Пеђом. Кад сте са њима у друштву не можете бити мирни ни уштогљени. Разбијају све стереотипе. Само смех и вриска. Волим да се блесавим са њима, а и остала моторашка екипа. Не смета нам зујање аутомобила поред нас. Мало се излудовасмо па настависмо даље у обећане моторашке километре. Настављамо ауто путем. Мало се разведрило. Правимо танк паузу. Опет разноразне шале, позерисање, смех и дечачка неозбиљност. Нема везе колико имамо година. Мотори подмирени, ми завршили чаврљање, крећемо према Нишу где нас је сачекала јака киша. Бензинска пумпа је одјекивала од брундања мотора и нашег смеха. Непосредно пред кишу у Нишу. Једва смо стигли да навучемо кишна одела. Падала је све до Грделичке клисуре. Било је и ветра. Нешто нам није много ни сметала, с обзиром да је тек био почетак пута. Ми одморни и жељни вожње, у нади да нас неће много пратити и смарати. Део пута од Ниша до Врања смо возили изложени капима кише, некад јачег а некад слабијег интезитета. Увек ми је жао што не могу да сликам у вожњи за време кише, тако да и овога пута ништа од кишних фотки. Мушки смо одвозали овај део нашег путешествија. Нисмо више паузирали. У Врање стижемо у 18 часова. Тмурно је и суво. Имали смо уговорено преноћиште. Ја сам у Врању први пут од 1981 год. кад сам завршио служење војног рока. Сећања су ми стизала у етапама. Паркирамо моторе испред хостела и јављамо газди да смо стигли. Газда је моториста. Пакујемо машине на безбедно. Забавља нас неким својим моторашким догодовштинама. Пењемо се у наше собе. Распоређујемо се и распакујемо. Износи се понета клопа. Сланиши и слаткиши. Огладнели смо. Нисмо нешто уморни. Смештај пристојан, без клопе.

Стижемо на време, на прво место окупљања. Саша је стигао мало раније од нас. Паузирамо неких пола сата. Мало кафица, мало цигарица, по које слово разменисмо. Коментаришемо тренутну и будућу временску ситуацију. Слаткиши, сокићи, требаће енергије. Југослав и Ивица замишљени. Због чега? Не знамо. Људи и машине, једни поред других, на заједничком задатку. Међусобно осматрање и посматрање. Сасвим природан спој за моторашки авантуризам. Нестрпљиви и једни и други. Сви смо поткрепљении и освежени. Покрет. Крагујевчани нас чекају. Сиво небо, сив асфалт, ауто пут досадан, а ми цепамо, баш нас брига. Нама лепо. Почетна путна грозница тресе и нас и моторе.

Хвала свима на подршци и саветима. Поново креће путопис.