Машине брекћу док возимо узаним улицама Неос Мармараса. Заузимамо центар места и прво згодно место за смештај наших двоточкаша. Кафић испред кога смо паркирали држи овај велики Грка, који је иначе мотораш. Одмах је пришао и направио контакт са нама. Југослав и Пеђа размењују прве утиске овог морског одморишта. Баш су били весели и радосни. Моторашка присност и љубав је чудо. Заузимамо позицију у кафеу. На столове стиже освежење, слаткиши, сланиши, и клопа с ногу. Опет добацивања и избацивања, зезање, смејање. Придружују се и газда у зезанцији. Кад те ухвати моторашка глад није згодно. Крче црева, дрхте руке, ноге, а теби све смешно.

Поздрав за одважне моторце. Баш сте уживали! И нека сте! Наставите само овако!

Лагано напуштамо Сарти и чини ми се да се помало правимо важни пролазећи поред пролазника који су ипак знатижељни, а нама то изгледа мало и прија. Лепо је видети већу колону мотораша. Како смо изашли на главни пут, почело је оштрење добрих кривина и праваца. Нешто је мамило да се кривинари. Пут је стварно био добар. Мотори и ми расположени. Осећали смо се безбедно и усамљено. Саобраћаја готово и да нема. Мало смо се јурцали и претицали. Застајемо на кратко како би сликали добар видик а пушачи издуванили и препустили се својим слабостима. Неки су били нестрпљиви, па кретосмо даље у освајање непознатих километара. Асвалтна „прженица“ је настављена. Неки су се баш били препустили „стругању“ асвалта, али није било ништа страшно. Кратка станка и договор за свраћање у Неос Мармарас због кафице и већ празних стомака.

Ево реших да наставим писаније о путешествију. Пети дан – четвртак 5 мај 2016 год. Тмурно јутро у Уранополису. Не смета. Добро се спавало. Пакујемо се и напуштамо хотел. Свраћамо, онако упаковани у моторашку опрему, на кафу и мали доручак у први отворени објекат у Уранополису. Данас треба да стигнемо до Солуна, где нам је следеће одредиште и преноћиште. Километража је скромна. Окрећемо леђа љубазном Уранополису и заједно са љубимцима крећемо у прве километре за овај дан, по још увек облачном, али пријатном времену. Возимо према Ситонији. После сат вожње срећемо ово двоје брзоходача, а за њима стиже и Сунце, пробијајуће се одважно кроз већ проређене облаке. Лепо се вози, лагано и у групи. Нисмо раштркани. Пут одличан. Кривине дугачке и добре. У заједници су са нашим машинама. Не провоцирају. Благе су и доброћудне. Смењују се морски и брдски крајолици. Занимљиво! Како сви ми умемо да будемо неправедни према природи. Сметамо јој и узнемиравамо у свој њено лепоти, упркос њеним честим опоменама. Свраћамо у Сарти на кафе паузу. Нема нешто народа. Волим тренутак и коментаре пред путну паузу и паркирање и распремање својих љубимаца. Мирис мора је ту око нас. Плаже и песак нас подсећају на уживанцију и купањац. Овог пута се нећемо дружити. Имамо бољу и страснију занимацију. Мирис асвалта и бензина, врелину мотора и нашег тела. Ух! Каква је то комбинација! Раздвајање човека од машине, на кратко. Свако од нас има посебне ритуале при остављању својих мотора и проналажења најбољег места за паркирање. Брижност за свог двоточкаша је задивљујћа. На кратко смо разменили утиске о понашању наших мотора. Ваљевска тројка задовољна и насмејана. Недостаје Црвен бан који је био заузет паркирањем и“ мажењем“ свог љубимца. Велика тераса кафеа где се смештамо и наручујемо. Нисмо много закерали. Наравно, одмах почиње зезанција. Разне теме се разлажу. Свако од нас је помало на тапету. Љубимци су у близини и на „оку“. Седели смо око пола сата и избацивали разноразне неозбиљности и догодовштине. Кратки одмор завршен. Мотори а и ми нестрпљиви. Свако од нас прилази са нежношћу и поштовањем нашим двоточкашима. Палимо и ослушкујемо звуке машина. Необјашњива радост.Као да је најлепша музика на свету.

Аух!!! Сад морам стварно завршити путопис.

Ха! Ха! Ових дана се каним да настави и завршим. Није да нисам хтео, али нешто није ишло писаније.

Крив сам и стидим се!

Само возите и уживајте.

Вежбам! Тренинзи за маторце!

Поздрав свима!

Браво за екипу! Издржали сте јуначки!

Добили смо послужење, манастирски мед и слатко. Игуман је био заузет око пчела и меда па нисмо могли мало попричати, али нас је искушеник угостио. Крећемо лагано за Младеновац. Штелујемо се за ручак у Комшином дворишту. Стижемо у двориште. Стиже и клопа. Баш нам је пријала, а била је и добра дворишна хладовина. Клопа и дружење за данас завршено. Ја крећем за Ваљево а Комша ми прави друштво до изласка из Младеновца. Хвала Комши на дивно проведеном дану и лаганом и спонтаном дружењу. Срећан сам што упознах још једног доброг и мирног и једноставног човека. Тешко се срећу. Комшо! Хвала још једном! Захвалан Господу на безбедном повратку својој породици.

Пакујемо се и крећемо према манастиру Пиносава и селу Кусадак. Пут је мало лошији, али је деоница кратка па нисмо ни осетили. Стижемо и у манастир Пиносаву. Паркирамо моторе. Има неких људи. Питам за оца Серафима и добијам одговор да више није у Пиносави, већ је отишао у неки други манастир. Улазимо у цркву и мало ћутимо.

Напуштамо Друговац и хватамо правац према Азањи. Стижемо испред цркве. Мало је прљкасто и запуштено. Порта велика и лепа, као и црква.

Возимо према селу Друговац и свраћамо у локалну цркву, која је наравно закључана. Топло је али не смета. Паркирамо се и распремамо. Мало смо одседели у порти.

Упознавање, први сусрет! Као да се знамо 20 година. Обојица државни чиновници, имамо исти посао, комуналног инспектора, исте моторе, волимо Србију, шта треба више!!! Добро смо се испричали. Попих кафу коју Комша спрема на нестандардан начин. Била је одлична. Пошто је Комшина Диверзија на клоцнама због замене гума, а у дворишту је слободан скутер, лако се договорисмо на заједничко возикање по његовом крају и обиласку неких цркава и манастира Пиносава.

Пошто сам и ја маторац мотораш, а ишао сам да упознам још једног маторца мотораша, неће ми се замерити ако се умешам у већ постојеће маторце. Ево једног сликописа и кратке приче о упознавању и првом сусрету двојице "матораца" "диверзаната". Чика Мики се провозао и упознао још једног маторца "диверзанта" мотораша. Лепо јутро, леп дан, леп осећај једног маторца мотораша. Нисам ишао испланираном рутом, што због навигације, што због времена које се непланирано потрошило. Било је све одлично. Важно је да смо обојица "матораца" уживали. Храм, мотор, селфи и вози. Излазак из Ваљева. Стижем у Младеновац неком другом рутом. Комша ме чека испред своје куће.

Браво! Не сме да се заборави!

Одлично!

Поздрав! Пратим и чекам!

Ха! Ха! Морам, ових дана!

Договорено!

Леп наставак. Ти и Цица баш уживате!

Излазим на терасу ресторана. Овде ветар баш добро „брије“. Тражим заветрину. Завлачим се у део где је ветар слабији. Оне две госпе су биле храбрије и издржљивије од мене. Њима није ништа није сметало. И овде сам се добро осећао. Сунце, вода и мир, али на неки други начин. Освежен и подмирен настављам возикање према Пружатовцу и Великој Иванчи. Пут је добар али има и кривина. Одмерена поставка машине, човека и природе. Лаганези. Разгледам и предем као неки матори, добро држећи мачор. Стижем пред цркву у Великој Иванчи, која је наравно закључана. Мало сам прошетао около и наставио даље. Нисам се дуго задржавао. [/ Овај део пута је био баш добар за вожњу. Без саобраћаја, добар асвалт, добре кривине. Лепа природа. Раскршће. Лево је пут за Аранђеловац, десно за Космај. Околина, мотор и ја, асвалт, савршена комбинација овог дана, овог момента, за потпуну ужванцију и путну зезанцију. Стижем у Ваљево. Део пута од Аранђеловца до Ваљева сам искористио да и ја мало будем неваљао несташан и скинем паучину и прашину са мотора, поготову на делу Ибарске магистрале. Захвалан Господу на још једном безбедном повратку свом граду и својој породици.

Паркирам испред цркве и лагано улазим у лепу порту. Ветар је дувао мало јаче, али ми није сметало. Добро сам се осећао. За дивно чудо, врата од цркве су откључана. Углавном су у селима цркве закључане. Обрадовао сам се. Одћутао и одстајао неко време унутра. Волим овај осећај усамљености. Пребројиш некако свој живот, колико и када си грешио. Да ли си био довољно добар према другима и себи. Мене ови тренуци, ма колико трајали, увек оснаже и побољшају. Излазим из осунчане унутрашњости цркве и улазим поново у стварне животне релације. Љубимац верно и стрпљиво, као и увек, чека. Враћам се према језеру. Паркирам мотор. Сунчано и топло је, а ветар и даље дува. Мало се проћаскало са газдом, који је пријатан и љубазан.