Паркирамо машине испред кафане и тражимо слободно место. Била гужва. Имали смо среће, један празан сто, као да је чекао нас двојицу гладних и задовољних мотораша. Ћевапи се паркирају на сто. Стартујемо оштро и крећемо у мажњавање истих. Нема их. Нестали великом брзином. Укус је мамио да нисмо могли спорије јести. Ако сте сумњали у квалитет смазаних ћевапа, ево Милоша и његовог осмеха.

Возимо и возимо. Дружимо се са љубимцима по кривинама и правинама. Приближавамо се Ваљеву. Мало смо и гладни. Стижемо у Ваљево. Правац Борина кафана на чувене ћевапе. Чудо од укуса и мириса. Ух !!!Како су добри.

Време је за кафе паузу. Кафаница, права, крајпуташка. Има и клопу. Неки момци су цепали јагњетину поред нашег стола. Кафа је била одлична. Домаћа атмосвера. Селфи који је мало мутњикав. Није баш успео. Нема везе. Нама је било забавно. У једном тренутку пристиже мотораш из Сремеске Митровице на ГС-у. Видео моторе па свратио, јер је био жедан. Пило му се пиво после добре клопе негде у Гучи. Ожеднео. Мало смо ћаскали о манама и предностима БМВ ГС. Нисмо се заједно враћали, јер смо нас двојица лагана варијанта, а Геесовац, прженица. Поздрависмо се, пожелесмо једни другима срећан пут, па свако на свој начин за Ваљево и Сремску Митровицу.

Попели смо се до Дивчибара и Каоне. Следи лагано спуштање према Ваљеву. Пут је супер за вожњу. Лепе кривине, нема гужве. Сунце се спушта кроз брда и дрвеће, дајући неку поподневну топлину. Милош не престаје да ужива. Препустио се задовољству као пубертетлија, а и ја за њим.

Раскрсница у Субјелу. Дражин споменик, црква, пут према Косјерићу Спуштање према Косјерићу и излазак на пут Косјерић, Ражана, Дичибаре, Ваљево. VrhVrh

Наставак пута је према Јежевици, где смо скренули ка Субјелу, преко Мушића. Природа и Сунце у савршеној комбинацији.. Пут мало лошији, али нама то није сметало да у уживамо и у тим рупама и неравнимама. Лаганица и уживанција у сваком тренутку и пређеном метру пута. Труцкамо се. Возимо баш полако, мало нам је топло. Знојимо се. Али...све је то ништа у односу на осећај припадништва између човека, машине и природе.

Кад се човек нађе у порти или у унутрашости храма, не може да остане исти. Мени сва чула имају другачију ритмику, некако сам одмернији, умеренији. Милош се само чудио и одушевљавао природом, светлом, тишином.

Стајемо у Душковцима и свраћамо у локалну цркву. Често сам пролазио овуда и ниједном нисам посетио овај храм. Уживали смо у овом простору неко време.

Стигли смо на Дивчибаре. Само смо прошли. Нисмо се задржавали јер нам се обојици возило. Дивчибаре лепе, али недоречене и благо запостављене. Штета. Крећемо се према Тометином Пољу. Милош срећан због лепог дана, природе, пута. Ја исто. Чини ми се да смо се у једном тренутку осетили као дечаци неваљалци, а не као неки маторци досадњаци. На мотору се човек може занети и одлутати у неку другу димензију. Шта маторци мотораши знају шта је реалност, поготову по овако лепо дану и нестварној природи. VrhVrh

Стиже Београђанин Милош. Посебну радост осећам при сусрету са мени блиским и драгим моторашким пријатељима из других градова. Браћо и пријатељи мотораши, ето да знате, баш вас волим. После кафе и краће размене најновијих догодовштина у нашим свакодневним животним кретањима, напуштамо Ваљево. Правац Дивчибаре. Возимо преко Рајковића и Крчмара.

Човеку треба баш мало да буде срећан и задовољан, али ми тога некад нисмо ни свесни. У чему и по чему се међусобно препознајемо? Борба између великих и малих ствари у нашим животима је непрестана. Дружити се и поштовати једни друге на онај старински начин, све је ређи, јер некако се одомаћило у новије време, да ако немам користи, не могу баш да ти чиним и да ти будем близак, безрезервно. Љубитељи дрндања путева, на два точка, изгледа не спадају у ову другу користољубну категорију. Милош из Београда, један од многих Милоша у Србији, постаде изненадна мој пријатељ и сродник по многим животним питањима. Мало се возасмо у протеклих неколико година, мало се виђасмо, мало телефонирасмо, али се и препознасмо, што је било и довољно. Различите животне околнисти некад не дозвољавају да буде онако како би ми хтели. Тешко одвајамо време за ткзв. самосталне тренутке. Возити мотор је посебна врста хобија и задовољства. Делити километре и време, је необична привилегија за нас који користимо двоточкаше, за задовољење остварених или неостварених пубертетских жеља. Милош и ја одабрасмо суботу 1 октобар 2016 год. да прозујимо заједно оне тренутке што скупљамо и остављамо само за себе. Чекам Милоша да стигне у Ваљево. Пијем кафицу и уживам у лепом сунчаном дану. Скромно сам срећан. Не претерујем. Леп осећај пред полазак у возикање.

Срећан и безбедан повратак, храбри младићу.

Браво Лалајко. Уживао сам.

Срећан ти пут момчино, храбри моторашу.

Ала си ти уживао!!!! Свака ти част. Мала километража а велико задовољство.

Ти си невероватно храбар и одважан човек. Ово твоје путешествије је за сваки респект. Свака ти част. Уживао сам читајућу и гледајући твоје доживљаје. Поздрав

Ha!!! Ha!!! Dobro si primetio. Došao je poslednji, pa ga je mrzelo da skida, jer smo malo posle toga odmah krenuli

Вас двојица сте баш одрали магистралу. Добра километража за једнодневну вожњу. Екстра.

Свака част момци. Браво.

Ваљево нас је чекало. Сунчано и ведро. Свраћамо у "Багдад" кафе да се освежимо и саберемо утиске. Разилазимо се, свако од нас у своје топле породичне кутке. За крај, како Смиљке критикује, да не кажем нешто друго ...., Чика Микија. Чика Мики: Смиљке!!! "Ти мислиш озбиљно да сам ја претерао у оштрењу и стругању асвалта, сад на крају вожње? То је немогуће!!! То не личи на мене. Ја нисам такав, неодмерен и необуздан"!!! Смиљке: "Наравно да јеси! Толико си га истругао и оштетио да смо ми једва после тебе провезли оне кривине. Нисмо смели на са 23 км. на сат да оборимо моторе. Нећеш више никада возити први. Што се не угледаш на мене и Декија па и на Ивицу" Чика Мики: "Значи тако!!! Хвала ти за све што сам учинио за тебе!!! Зар ти да ми ово приредиш!!! Нисам задовољан твојим понашањем. Нека, нека." Још једном захвалан Господу на безбедном повратку мојих пријатеља и мене.

Међутим, уз све напоре да останемо васпитани мотораши, Смиљке и ја при изласку из објекта, направимо мали инцидент, наиме, погрешимо WC. Одемо у женски, срећом никог није било, па нас је радница бојажљиво упозорила на грешку, а у том моменту остала екипа пристиже и хладно улази у исти WC, не капирајући да им ту није место. Проблем је настао када је са врата мушког WC-a, која су била затворена и на крају ходника, спао шешир и откотрљао се у страну, а на вратима женског WC-a, био је розе чипкани женски веш, на који ми нисмо обратили пажњу а која су била широм отворена. Мало смо се обрукали Шта се сад може. Посета етно селу Бабина река је завршена и ми смо кренули за Ваљево преко Брајковца и Лазаревца. Пут одличан. Има пуно кривина. Може се мало забавати возећи по њима. Само смо протутњали кроз Лазаревац.

Декијев поздрав за Ивицин фејсбук. Ми остали смо били пристојни. Само смо се смејали и нисмо говорили безобразне речи. Деки је касније био фини, онако како већ доликује његовим годинама и зубарском позиву. Баш нам је било добро

Ево и нас унутра објекта. Одмах смо се уклопили у амбијент и нормалне људе.

Стигли смо. Етно село Бабина река наш данашњи циљ. Љубимце паркирамо и остављамо да се сунчају а ми хватамо шарени хлад. Улазимо и погледом тражимо прикладно место да се ми пешачки паркирамо за неки одговарајући сто. Нађосмо га из другог пута. Седамо и чекамо конобарицу. Почиње међусобно шаликање и добацивање и пребацивање и избацивање. Било је весело.

Ево како је Ивица возио, па су му делови из ауспуха почели да излазе и беже из њега. Било им је врућина унутра. Ивице, Ивице. Машине се пале и крећемо према Букуљи и Аранђеловцу. Нисмо сврћали у Аранђеловац, већ смо продужили према Лазаревцу и етно селу. Овај део пута је прилично тежак за вожњу. На моменте узан, валовит, пун разних превозних средстава и гужва је брате. . Стижемо до скретања за етно село. Околина осунчана и лепа.