Пауза за сликерај и позерај. Поздрављамо се са Власинским језером .Надисали смо се лепог и чистог ваздуха. Пријало нам је ново познанство са још једном природном лепотом наше Србије. Враћамо се за Мезграју истим путем. Није нам сметало. Опет смо ударили на уживанцију и лагано кривинарење и сликање. Поново возимо кроз Црну Траву. Није тако страшно као што се прича и изгледа. Изненада на изласку из Црне Траве наша полиција. Нису нас дирали. Били су фини а ми. Локална екипа ужива у доколици. Нису били заинтересовани за било какву комуникацију. Разумем и зашто. Реметимо им њихов ритам живљења, а можда мало и зазиру од моториста. Што би се натезали са тамо неким непознатим ликовима који су само у пролазу и хтели би да задовоље своју знатижељу о томе како се живи у овако малом месту. У праву су. Поштујем њихов став. Мени су били симпатични и слатки у тој својој природној реакцији, баш нас брига што сте ту. Бобс одмара ноге од лагане вожње и кривинарења.

Чекао сам да се Бобс и Боги пробуде па да кренемо према Власинском језеру. Њих двојица, добро наспавани, свежи и одморни, на брзака се спаковаше и ми кретосмо . Нисмо журили. Лагано уживање у околини и возикању. Дан је био савршен. Стајемо код чесме да се освежимо изворском водом и да се подсетимо неких историјски чињеница и злочина који су чињени Српском народу. Треба знати. Не сме се заборавити. Стижемо на Власинско језеро. Лепо је, али неуређено и неискоришћено. Нисмо се нешто задржавали дуго. Паркирамо моторе на брзака. Настављамо да возимо око језера и да посматрамо.

Шести дан Још једно јутро у необичној Мезграји. Баш сам се пробудио рано и то у 5 и 30. Сва чула вам у Мезграји раде другачије. Моји пријатељи Бобс и Боги су спавали као бебе. Скувао сам себи кафу и „спремио „ слатки доручак. Уживао сам у сунчаном јутру и чистом небу. Окрепљујућа комбинација са слатким доручком. Имао сам и друштво. Јутарње дружење и заједнички доручак. Коке су биле веселе, али је зато петао био љут и ратоборан. Ова бака, из првог комшилука, била је вредна и поранила. Било јој је чудно да неки мотораши, па још и из града, буду овако рано на ногама, весели и расположени. После доручка и дружења и поздрвљања са мезграјским ранораниоцима, кренуо сам у краћи обилазак околине и оно мало кућа што чини ово село. Немогуће је објаснити како се овде човек некако другачије осећа. Можда на сликама ове куће делују тужно, али тамо кад си поред њих све је потпуно природно и мило. Ова шетња у раним јутарњим сатима, ме је скроз испунила и учинила ведрим и распложеним. Напунио сам се сваким добром, као кад се наш љубимац натанкује до врха па се се вози до бескраја. Нисам се осећао странцем у овом несвакидашњем јутарњем окружењу. Можда нам оваква искуства помажу да схватимо, на време, ко смо, где смо и зашто смо и куда ћемо [/url

Бобс није успео на упеца ништа за вечеру. Није му ишло. Ручак се припремао. Марко је са девојком стигао. Трпеза је била спремна. Ту смо провели неко време, лепо се најели и отишли на своја одморишта и поподневно дремкање. Нисмо нигде отишли већ смо се мувли по селу и по кампу. Ноћ је већ стизала. Требало је се одморити и наспавати. Сутрашњи дан је повратак за Србију и Мезграју. Дан пети. Јутро је. Спреман сам за покрет. Посматрам околину и простор где сам претходних дана провео дивне тренутке који ће остати забележени негде у нашим животним фолдерима. Лепо је. Свраћам у камп по Бобса и Богија који се пакују. Остаје нам се још, али обавезе и послови и породице и наш стварни живот нам не дозвољавају овог пута такав луксуз. Нема везе, ми смо уживали у сваком звуку, погледу, маштарењу. Задовољни смо. Како је дан одмицао и наши мотори гутали километре, бивало је све топлије. Нисам готово ништа усликао. Ми смо постајали тромији од врућине. Повратак у Мезграју, нашу базу, на овом путешествију, мало се развукао. Стали смо да се освежимо и пресвучемо. Сунце је баш добро пекло. Стигли смо у Мезграју касно поподне. Новопечене комшије су нас сачекале и пожелеле добродошлицу. Наш боравак им је мало раздрмао свакодневницу. Расхладили смо се и распаковали и мало крепили и повратили од вожње по јаком Сунцу. Дошло је време вечере. Почеле су припреме. Бобс је главни мајстор за разне комбинације и зезанције са храном. Ложи се ватра, цепају дрва, потпала, стари шпорет. Све је ту. Добра воља и љубав према овом тренутку који смо заједно проживљавали. Клопа је била савршена. Стигао нас је слатки вечерњи умор. Стомаци су нас оборили у наше постеље. По договору од раније, сутра је планирано да се обиђе Власинско језеро и да се мало возикамо по околини. Заспали смо у звуцима Мезграје.

Још мало уживанције у старом граду. Љубимцу се свидело у овој шареној хладовини. Врцкамо моторима кроз уске улице поред лењих пролазника, мештана и нешто туриста. Долазимо до обале језера у центру града и новог дела Охрида. Ту, гле чуда, што ти је свет мали, упознајем човека, по имену Зоран, превози доконе туристе, који је служио војску у мом Ваљеву 1982 год. Некада возио хајабусу, док се није добро поломио. Ту се лепо испричасмо и даде нам своју визит карту, ако нам нешто случајно буде затребало. Мало седења и кулирања у баштама кафића. Посматрамо пролазнике који иду неким својим путевима и обавезама. Разног света човек може срести у оваквим туристичким местима. Крупних, мршавих, набилдованих, офарбаних, дугокосих, краткокоосих. Жена са лепи и дугим ногама, кратконогих, али шармантних, плавушице, смеђушице и црнкице. Сви у истом пакету и сви различити и баш их брига, проводе се свако на свој начин и нико ником не смета. Међу њима смо били Боги и ја. Савршено уклопљени у окружење. Добро смо се одморили и науживали. Требало је мало и ноге протегнути. Шетајући, срећемо нашег новог пријатеља Марка из Скопља, који је пошао посвоју девојку како би отишли да се мало брчну у језеру. Позвали смо их на ручак код газде Ђорђа за то поподне, на специјалитет, Охридску јегуљу. Наше истраживање Охрида се завршило. Враћамо се у село Пештане и на ручак и дружење код домађина Ђорђа. Шта ли је Бобс урадио? Нисмо имали никаквих вести о његовом језерском подухвату. Пецање је незгодна ствар! При повратку у нашу базу, пруствујемо спуштању неких храбрих момака. Стајемо да то и забележимо. [/ur

Боги и ја смо се договорили да одемо у обилазак Охрида, без Бобса, пошто је он то прошле године све обишао, а у међу времену ће покушати да улови неку рибу, па да нас увече можда изненади. Кренули смо од манстира у старом делу Охрида, који је предиван и просто те тера да ништа не радиш већ само да уживаш у датом окружењу. Ево неких фотографија и атмосфере уских и слатких Охридских камених улица и зграда. Долазимо моторима до старог утврђења, где плаћамо улаз и пењемо се на кулу и уживамо у погледу на језеро и град. Спуштамо се уличицама до Св Софије. Још мало детаља и старих зграда и манастир Св. Козма и Дамјан.

Бобс је отишао мало да се брчка и праћака у језеро, на плажу одмах преко пута ресторана. Ми се мало придружисмо и зезасмо у сумрак и смирај првог радног дана Охридског путешествија. Први дан је био готов. Ми задовољни, напојени, наједени . Бобс и Боги у свој капм а ја у своју самачко моторашку собу. Заспали смо као бебе. Лаку ноћ! [/url Четврти дан Ново Охридско јутро. Рано сам устао. Удишем чист и свеж јутарњи ваздух. Баш сам задовољан. Посматрам и себе и околину. Сви ми се нешто смешкају и Сунце и улица и дрвеће. Па ваљда је свима лепо. Помало ми делује ово јутро нестварно.

Стомаци су почели да крче и да се буне. Само смо пили а ништа нисмо конкретно у стомаке убацивали. Натерани смо на покрет и повратак у село Пештане, код газде Ђорђа у ресторан на ручак. Господин Ђорђе је Бобсов познаник од ранијих Бобсових посета Охридском језеру. Газда Ђорђе има и апартмане иза ресторана за издавање. Клопа је стигла. Било је свега. Укусна и омамљујућа. Различита пића. Музика је пуштана по нашим жељама. Баш смо уживали,а и газда Ђорђе са нама. Трајало је цело то поподне, до увече, не касно. Ту смо сазнали од домаћина Ђорђа, да у Охридском језеру живе бројне врсте биљног и животињског света које не постоје у другим језерима. Као да су се овде повукле у мир да би се сачувале као у неком џиновском склоништу. Језеро је на 695 м. надморске висине и највећа дубина је измерена на 5 км од Пештана, која износи 294 м. Може нешто и у кафани да се научи. У неко доба, пред сумрак, појавише се двојица Француза, бајкера, који обилазе овај део Балкана. Нису дуго седела с нама, једва смо их убедили да попију неко пиће са нама. Нешто се стиде. Наручили су једно пиво и поделили. Нама би чудно. Уговорише са газда Ђорђем преноћоште. Одоше до свог апартмана. Враћају се после неколико минута и седају сами за посебан сто, даље од нашег стола и кулирају нас. Мало смо их боље осмотрили, па нам се учинише мало сумњиви. Да нису у неком сродству или роду, да нису нека“ браћа“ од тетке, стрине ујне, тече?! Упитасмо искусног домаћина газда Ђорђа, за мишљење. Рече да су сигурно нека“ браћа“.

Манастир Св. Наум је изграђен на стени изнад језера, одакле се пружа незабораван поглед на Охридско језеро и околне планине. Подручје у ком се налази Св. Наум јеједно од најлепших на Охридском језеру. Наум Охридски је овде сахрањен 910 год. Улазимо у манстирски простор. Гужва је. Пуно различитих туриста. Нисмо успели да уђемо у манстирску цркву. Нисмо хтели да се гурамо и чекамо на ред. Мени лично смета оволико народа при посетама светињама. Али, нема везе, ја сам био срећан што сам ипак, са Божјим допуштењем, превалио велики пут и био сад на омо светом месту, са својим дивним пријатељима моторашима. Призор од ког смо сви били мало збуњени, изненађени и затечени. Средовечна госпа са својим пратиоцем, оскудно одевена, полу гола, позира на манастирским зидинама. Не осуђујем, само констатујем. На другој слици, Боги се мало више приближио дотичној особи, да је можда придржи, како не би пала са ових високих зидина. Боги је врло пажљив и брижан мушкарац моториста. Поред манастира је и црква посвећена Свтој Петки. Ту је било дивно и мирно. Свима нам је та тишина и топлина пријала. Освежили смо се духовно.

Овај део пута вожен је са посебном пажњом и изненађењем и одушевљењем, због природе и ваздуха који је прилично био оштар, али није сметао. Лагано смо возили и посматрали. Овде су Бобс и Боги имали неуспели покушај офф вожње по овом терену. На сликама изгледа питомо и не тако страшно, али је, верујте , у стварности сасвим другачије. Стене и камење, увалине, прекривене травом и шибљем и великим нагибом. Било је густо. Једва су се спустили и једва вратили. Нису ништа поломили на моторима. Срећа. Мало сам их после тога грдио. Ја сам ипак маторац мотораш и још крузераш. Комбинација лаганица и без узбрдица. После перипетија и опоравка од успутне офф авантуре, возимо према Преспанском језеру. Нисмо се спустили до језера, већ смо направили краћу фото и пуш паузу. Сад ми је мало криво што се нисмо провозали и обишли језеро. Враћамо се истим путем и возимо према Светом Науму, како би видели месташце и истоимени манастир. Возикање до тамо је била права уживанција. Стижемо. Врућина и пуно туриста и продаваца разних ствари и ђинђува. Атмосвера опуштена и мирна. Влада неки локални лаганица ритам. Место где се Црни Дрим улива у Охридско језеро. Шетамо се и разгледамо што туристе, што продавце. Требало би нешто попити и освежити се. Свраћамо у ресторан са великом баштом и хладовином.

Трећи дан. Будим се у својој соби у селу Пештани. Тихо је. Језеро је преко пута. Сунчано и топло. Попио сам кафицу са посебним ужитком, посматрајући језерске јутарње боје. Посебно и добро сам се осећао. Једва сам чекао да свог љубимца упалим и кренем ка непознатим локалним просторима и друмовима. Детаљи из собе тек пробуђеног моторашког туристе. Газдарица са својом мајком. Вредни и скромни људи. Кућа у којој сам одсео, љубимац паркиран у јутарњој хладовини и Охридско језеро виђени очима једног задовољног маторца мотораша спремног за упијање нових задовољстава из понуђеног окружења. Крену сам у правцу Охрида до кампа, где су се сместили Боги и Бобс. Њих двојица су ме чекали, како би отишли у обилазак Галичице и Светог Наума. То је био план за први дан. То кратко парче пута уз Охридско језеро, од моје собе до кампа и тај јутарњи ваздух који ме је шибао по коленима и бутинам кроз фармерке и кроз отворен визир су ми појаснили зашто и како се различити људи односе према истим стварима, које их испуњавају и чине срећним и задовољним. Нешто нас носи на два точка. Уживаш и кад си сам и кад си у групи. Звуци и ваздух су исти, само се ми разликујемо, а опет смо спојени нечим заједничким. Радовао сам се сусрету са Богијем и Бобсом, као да се нисмо видели шеснаест дана. Бобс и Боги дуване и кафенишу, чекајући маторца мотораша, добро наспаваног и орног за гњечење Охридског асвалта. Пењемо се машинама по дивном дану на Галичицу. Било је уживање возити се. Кривине и правине и дубине и висине. Био сам одушевљен погледом из перспективе мотористе на друму. Стижемо на један чаробан, диван и опасан видиковац. Иза ограде и стена, у наставку ограде, је страшан понор. Језив содом. Бобс је био најхрабрији. Изненада се појављују две Холанђанке. Мама и кћерка. Таксиста их вози у обилазак Галичице. Стварно смо ми мушкарци, Срби неваљали. Није ни чудо што нас Холанђани посебно гуле и противе се нашем уласку у њихову кобојаги „дивну и смерну ЕУ“. Бобс је и овде био најхрабрији и најодважнији. Само су њега замолиле да их слика. Он им је као прави даса и шмекер, удовољио, што њихови осмеси говоре. Оне су задовољне отишле својим путем, а ми такође својим, према Преспанско језеру и врху Галичице.

Лепо смо се испоздрављали. Па смо по великој врућини кренули одважно и храбро савлађивање врелине, кривина и правина. Возили смо ауто путем поред Скопља, па поред Тетова и Гостивара. У Македонији се наплаћује путарина и за моторе, али нам је момак на првој наплатној рампи рекао да они толеришу пролазак мотоциклиста, али је у повратку један од њих викао на нас кад смо прошли поред рампе, па смо ми после тога били мало збуњени. Прошли смо кроз Кичево које је пуно Албанских застава. Овај део пута смо одвозали са уживањем. Добре кривине, мало лошији асвалт, дивна природа и на неким деловима пута беше и мало гужве. Мало смо огладнели и ожеднели а и пушачи се унервозили, па терају мало брже, па по кривинама прже. Одмор нам је свима добро дошао. Овде смо упознали младог момка по имену Марко из Скопља, пошао код девојке у Охрид. Вози Хонду Трансалп 700. Возили смо до Охрида заједно. Настављамо одморни и задовољни путем за Охрид. Лепо и лагано смо одвозали овај део пута. Ево стижемо. Охрид нас чека. Застајемо на улазу, да би се сликали и позрали. Тада је зазвонио телефон малог Јоце: Јављају му да мора да се врати јер му је стигао позив на разговор у вези добијања посла у некој фирми. Сви смо били затечени, а посебно он и Пеђа. Шта сад?!. Наравно, Пеђа као диван човек и одважан мотораш, реши да се са својим пријатељем сутрадан одмах врати за Крагујевац. Било нам је свима мало криво што остатак одмора нећемо бити сви заједно, а добро нам је од почетка кренуло. Улазимо у Охрид. Возимо и осматрамо људе улице, зграде, небо. Све је некако лепо и чисто. Чини ми се да смо сви били на неки свој начин испуњени и задовољни. Прошли смо кроз Охрид и наставили до села Пештани где ћемо сви бити смештени, Бобс и Боги у кампу, Пеђа и Јоца код једног газде, а ја код другог, јер је био проблем наћи смештај за њих двојицу за једну ноћ. Кад смо се сместили и распаковали, окупали намирисали, остатак дан и ноћи смо провели у кампу код Богија и Бобса. Не сећам се што нисам сликао овај део дан по доласку у Пештане. Пеђа и Јоца су рано ујутру отишли за Крагујевац. Хвала Богу, стигли су живи и здрави, а Јоца је добио посао.

Како је лепо имати пријатеље који на сваком кораку брину о теби. Овде , мој пријатељ и брат, Пеђа, проверава колико је овај погранични бетон врео, само због мене, јер како рече, „ чика Мики, дођи мало да угрејеш твоје „старе“ кости. Добро је за моторашку реуму“. Неки диван и пажљив, овај човек Пеђа. Хм !? Возимо по све већој врућини. Треба да свратимо у Куманово до мк „Беарс“, где нас, по ранијем договору чека Зпал са екипом да нас угосте на кратко. Провлачимо се кроз улице Куманова. Разгледамо. Сви смо овде први пут. Лако смо пронашли кафић. Зпал нас је дочекао и њихова екипа. Пријала нам је ова пауза. Освежили смо се. Бобс и Зпал. Кратка размена реченица. Ко, шта и где. Зпал, Боги и ја. Позирање за успомену. Ко зна кад и да ли ћемо се поново срести у нашим моторашким животим. Боги и ја се смо се нешто постидели. Не сећам се да ли је улицом прошао неки добар мотор или нека добра и фина госпођица из комшилука.!!!???? Ево како је изгледало дружење испред кафеа. Неко је седео и уживао и ћаскао и хладио се, а неко је чачкао око мотора, прегрејали се осигурачи од врућине. Поискакали. Шта је могао Пеђа него да се зноји и мучи и ради за све нас. Није му лош мотор, али му нешто не прија ова Кумановска врелина!? Унутрашњост кафеа мк „Беарс“ Пеђа је завршио чапркање по жицама и сијалицама. Достојанствено је поднео издају свог љубимца. Чини ми се да Бобсов поглед и израз лица све говоре.“ Ово се као назива мотор. Нисмо још ни пошли а он се поквари“. Није то Хонда ни Кавасаки. Ово, наравно није истина, мени се само учинило!!!?? Хи, Хи,. Пеђин мотор, касније, све време пута није ни штуцнуо а ни гориво нешто није потрошио?

Овде Пеђа телефонира својој жени Јеји и мало се“ жали“. Ех, жено моја, ево и овде радим као црнац, нигде мени нема одомора. Него да ти кажем добро је испало како смо се надали. Ови нису уопше лоши, чак шта више, баш су екстра и опуштени, посебно чика Мики. Знам, знама да си бринула за мене, ниси ништа лоше мислила, кад си рекла „ко зна какви су, можда су опасни и безобразни, да ти можда нешто не науде“. Искрено да ти кажем и овде је боље него што сам ја мислио да ће да буде. Уплашио сам се неке вукојебине, да негде не залутам, па да останем сам без мотора. Ух, ћути, добор испаде на крају. Не брини више. Ух! (ово се ја наравно шалим, мало уметничке слободе и претеривања, некад није на одмет.) Већ је почео сумрак, Клопа се постављала. Умор, глад, пивкана и на крају роштиљ месо, су нас полако терали у сан. Први дан је већ на измаку. Сви смо пуни дивних утисака. Ноћ у Мезграји је тешка и мрачна и не дати да дуго будеш будан. Незно те загрли и спусти на кревет и просто те само успава. Лаку ноћ. До сутра. Поздрав. Други дан. Буђење у Мезграји. Сви наспавани и рсположени. Путешествије се наставља. Брзо се пакујемо. Мотори окупани јутарњим Сунцем спремни за покрет. Празна гајба од претходне ноћи се враћа. Колико је ко попио, не зна се. Празне флаше чувају тајну. Још мало зеленила и плаветнила од „наше“ куће до „наше“ кафане. Део пута, Мезграја, Велико Боњинце. Доручак у „нашој“ кафани код лепог Гаге и покрет у 10 часова, пуних стомака и резервоара. Напуштамо нашу базу и возимо према Власотинцу и Лесковцу, па онда правац нормалног дела пута, па онда на ауто пут и удри по гасу и асвалту, колико ко може и сме, шалим се наравно. Били смо баш умерени и одмерени. Трудили смо се да и у досади ауто пута уживамо. Стигли смо на границу. Није било никаквих проблема. Правимо малу паузу. Врелина избија и из нас и из машина, а посебно из бетона и асвалта. Међутим, ми смо чврсти и одважни момци и мотораши. Нисмо се дали сломити на овој врућини. Добро расположење и жеља за вожњом нас је чувала.

Наше играрије поред реке су завршене. Треба кренути према чудесној Мезграји. Нисам знао шта да очекујем и шта ћу тамо затећи. Само сам, некако знао да не могу остати равнодушан. Знатижеља је грунула из мене као помахнитали поток после јаке кише, који се претвара у огромну реку. Цео пут до тамо су ми пролазили неки трњци кроз тело, као да идем на неки тајни љубавни састанак, а не знам да ли ће бити ишта од“ онога“. Сва чула су радила прековремено. Возим се непознатим асфалтом и пределим који га окружују, али сам испуњен, јер посматрам ове моје пријатеље, на моторима који зује око мене. Срећни су и они, чак им се и машине смешкају од среће што су у служби својих власника. Стижемо до ове раскрснице. Скрећемо лево према селу Велике Боњинце. Први пут чујем. Шта ли има тамо? Тај кратки део пута до центра села, је био изненађење. Летње поподне негде доле у Србији, те боје и светлост које су ме ошинуле, некако су ме чудно обориле и смириле. Све ми је било другачије од мог града и околних села и природе из мог краја. Скроз сам био успорио, гледајући лево и десно, па горе у небо, као дете кад дође први пут из села у град. Смешкао сам се испод кациге. Улазимо у центар села. Све изгледа некако лењо и успорено. Мир и врелина. Домаћи се нису нешто много узбунили нашим поподневним моторашким упадом. Изгледа да су прави кулери. Чак и ова куца шмекерски и не заинтересована за нас, прелази своју улицу. Баш је брига за нас, тамо неке моторашке „дрипце“. Распремање и разгледање околине. Били смо сви некако весели и забавни једни другима посматрајући овај изненадни минимализам. Човек би могао помислити, јао где дођох, али то код нас није био случај. Ми смо изгледали , као да смо на некој другој планети, наравно моторашкој, ппотпуно раздрагани, што смо ту на најлепшем месту на тој нашој планети, окружени најлепшом природом и нај, нај женама. Мислим да смо сви ми овде присутни, помало сањари. Свраћамо у кафаницу код лепог Гаге, Бобсовог познаника од раније, која ће нам касније, бити главно свратиште при разним одласцима и доласцима. Ту смо се осећали као да је то наша кафана, као да смо домаћи. Све је некао непосредно, од ентеријера до гостију, па и власника и његове жене. Завршили смо кратки кафански одмор, поново спремање и покрет. Коначно. Мезграја је на два километра одавде. Већ је време за упознавање са мистичном и заводљивом Мезграјом. Да ли ћемо Пеђа, Јоца и ја (нама је ово први пут) одолети искушењу, да поклекнемо пред непознатом лепотом. Бобс и Боги су одавно пали на колена пред овом очаравајућом и несвакидашњом природом и миром. Ево дођосмо и до табле са натписом Мезграја. Па ту смо. Полако се упознајемо. Застајкујемо, осматрамо. Смешкамо се сви. Како ће бити, видећемо. Повратка више нема. Мезграја стидљиво, мами у своје окриље. Ми смо ненаметљиви, обазриви да је нечим на почетку не повредимо. Биће то обастрана љубав на први поглед, само да се у почетку мало привикнемо. Шта ради љубав, шта све може да се воли а да не боли. Ево коначно смо стигли. Паркирамо се. Двориште и кућа, где ћемо преспавати и касније по повратку из Охрида поново провести неко време и неке ноћи. Неко ће вероватни коментарисати ове слике, где има и напуштених кућа, па и неких предела који изгледају обично, ништа посебно, чак и сиромашно и рећи „шта бре ови трабуњају, овога има где хоћеш“, али се све своди на ствар избора и склоности према неким разлитим стварима и укусима. Неко воли плавуше, неко црнке, неко крупне, неко ситне, неко високе и паметне, неко ниске и просте. Неко ме се деси љубав према нечему или неком, а другог, то исто остави равнодушним. Овде треба доћи и осетити неку стварно другу димензију и поимање времена и самог простора и саме природе. Закачили смо „љубавни вирус Мезграје“. Опростите, нисмо хтели, али се десило и није нам жао.! Овај тренутак паркирања мотора у овој ливади и испод овог дрвета ме је добро продрмао, па сам сасвим људски и искрено признао себи како сам срећан што ми Господ дозволи да опет будем несташно дериште возећи овај мотор и волећи искрено, дечакчи ове људе што умеју да поделе овај, свима нестваран и диван доживљај. Бобс и Боги су се одмах вратили како би дотерали гајбу пивкана за вечерњу журку. Организација и подела посла око припремања хране и пића извршена је одмах, Сви су добили своја задужења сем мене. Мене су моји пријатељи, као размаженог маторца мотораша, ослободили свега. Једини мој задатак је био да седим и уживам. Хвала им на томе. Све је функционисало беспрекорно. Сецкање, љуштење, мешање, печење меса, подмазивње роштиља, оштрење ножева све је рађено са вољом и љубављу. Ево опет та љубав, баш је „ досадна“. Комшије посматрају шта се ради по дворишту и понекад нешто добаце. То су стари Бобсови познаници. Мало се и шаликају са нама. Овa маца се баш обрадовала нашем доласку у њене забачене крајеве. Ево коначно смо стигли. Паркирамо се. Двориште и кућа, где ћемо преспавати и касније по повратку из Охрида поново провести неко време и неке ноћи. Неко ће вероватни коментарисати ове слике, где има и напуштених кућа, па и неких предела који изгледају обично, ништа посебно, чак и сиромашно и рећи „шта бре ови трабуњају, овога има где хоћеш“, али се све своди на ствар избора и склоности према неким разлитим стварима и укусима. Неко воли плавуше, неко црнке, неко крупне, неко ситне, неко високе и паметне, неко ниске и просте. Неко ме се деси љубав према нечему или неком, а другог, то исто остави равнодушним. Овде треба доћи и осетити неку стварно другу димензију и поимање времена и самог простора и саме природе. Закачили смо „љубавни вирус Мезграје“. Опростите, нисмо хтели, али се десило и није нам жао.! Овај тренутак паркирања мотора у овој ливади и испод овог дрвета ме је добро продрмао, па сам сасвим људски и искрено признао себи како сам срећан што ми Господ дозволи да опет будем несташно дериште возећи овај мотор и волећи искрено, дечакчи ове људе што умеју да поделе овај, свима нестваран и диван доживљај. Бобс и Боги су се одмах вратили како би дотерали гајбу пивкана за вечерњу журку. Организација и подела посла око припремања хране и пића извршена је одмах, Сви су добили своја задужења сем мене. Мене су моји пријатељи, као размаженог маторца мотораша, ослободили свега. Једини мој задатак је био да седим и уживам. Хвала им на томе. Све је функционисало беспрекорно. Сецкање, љуштење, мешање, печење меса, подмазивње роштиља, оштрење ножева све је рађено са вољом и љубављу. Ево опет та љубав, баш је „ досадна“. Комшије посматрају шта се ради по дворишту и понекад нешто добаце. То су стари Бобсови познаници. Мало се и шаликају са нама. Овa маца се баш обрадовала нашем доласку у њене забачене крајеве.

Стајемо у некој од улица ,да се Пеђа поздрави са својом супругом Јејом. Када нам је Пеђа у Мезгрји , први дан, саопштио коментар његове жене по питању овог путовања, који је гласио од прилике, овако „где ћеш бре на толики пут са неким људима које познајеш само преко форума и оно мало вожње до манастира Студеница, ко зна ко су и како ћете се слагати“ сви смо се слатко насмејали јер нам је Пеђа на свој шармантан начин објаснио разумљиву бригу своје жене. Кад човек погледа реално, она је у праву, јер је права брижна жена, али у овој реченици је исказана сва моторашка филозофија и на шта смо сви ми спремни да зарад ове љубави према моторима и људима сличним нама, можемо себи дозволити и допустити одлазак у неизвесност и авантуру. На срећу, Пеђа је један диван човек, па је сву ту своју позитивну енергију пренео и на нас, тако да нисмо имали осећај да смо сви ми тазе склопљени у односу, једни на друге и да се ипак не познајемо довољно дуго и добро. Љубав је опет све неизвесности победила. Ми смо наставили да уживамо, свако на свој начин, а подређено привременој моторашкој заједници. Стижемо врло брзо у Баточину, у кафану „Капија Шумадије“, која је одмах поред наплатне рампе ауто пута. То је зборно место. Ми смо мало раније дошли, нисмо још ни поручили пиће, кад чујемо брундање мотора. Ево из стижу Бобс на Африци и Боги на Сузукију. url=http://fodi.frubar.net/files/7D1C12BD-D346-8042-9510-B8C7905C9C4D.jpg][/url] [/ur Следи руковање и поздрављање, кратко одмеравање ситуације, како ћемо и шта ћемо. Размена утисака о томе како је коме протекао пут до овог зборног места. Мени је било срце огромно као васиона, због тога што сам делио ове животне тренутке са овим сјајним људима. Чини ми се да је свако од нас, на неки свој, скривени начин био узбуђен и срећан, због чињенице да постојала нека тајна моторашка веза тог тренутка и тог момента, што би рекли, нашли смо се. После дувана и пићенцета и паузице, кренули смо пут Мезграје, мени непознате и мистичне. Ауто пут ко сваки ауто пут. Равно, брзо. Не може баш да се слика из вожње. Мени није било досадно. Било је и неких занимљивих крајолика. Вожња између 100 и 120 км/ч. Дувао је јак ветар на моменте. Уживао сам посматрајући ове моје моторашке пријатеље ,како са правим моторашким густом , својим точковима, стружу овај врели асвалт. Упадамо у Власотинце. Мала пауза, да се покупују неке ситнице и попије нешто за освежење. Оно мало народа, што је било на улици, посматрали су нас са чуђењем, али и са симпатијама. Сад кад гледам слике, јес ''да смо мотористи, али смо били ипак слатки и симпатични. Ова девојка је била посбено заинтересована за непознате постиоце на моторима. Стидљиво је посматрала кроз прозор своје куће шта се дешава у њеној мирној и сунчаној улици. Овде ме Пеђа провоцира и зеза. „Чика Мики, ово је мотор из твоје ране младости, да ли можеш да га пропнеш на задњи“? Ја наравно то никад нисам радио и не знам, али му показујем како се на штендеру „диже“ предњи точак, да види шта зна маторац мотораш. Ха!!! Ха!!! Ова куца нас посматра и вероватно мисли, који су ово ликови, срећа да нисам од неког људског рода и да не знам да возим мотор и да нисам љубитељ исти. У том моменту се појављује власница овог мопеда и у почетку је била мало љутнута. Није јој се допало да неко други дрнда њен моторић. Али је тада наш моторашки шарм уродио плодом. Отишла је насмејана. Мислећи, што је сигурно, сигурно, ко зна какве су им намере према мени и мом мотору!!!??? Бобс на води на главно купалише у Власотинцима, да се одморимо и попијемо пивце у хладовини поред реке и да саберемо утиске са овог дела заједничке вожње. Мало смо се фоткали, смејали, блесавили.

Човек у животу све ради или из љубави или из мржње. Како се ја нађох у овој моторашкој причи по старе дане? Из љубави, наравно и то још из ране младости. Кад човек нешто сања као мали, а оствари га у неко зрело доба, онда је то посебно задовољство. Ја сам имао ту срећу да га осетим. Кад сам почео да пливам у овим моторашким водама, купивши мотор у својој 49-ој години, упознао сам посебну врсту људи, углавном добрих, какао ту своју љубав, па и страст, носе са неком господском лакоћом и поштовањем. Ја нисам умео на тако особен и страствен начин да се дружим. Почео сам да шетам по разним мото форумима, не бих ли сазнао нешто више о моторашкој филозофији и животним различитостима. Случајност или не, прочитавши путопис, мени тада непознатог господина Бобса, мангупа и шмекера са Дорћола, као и размена неких порука, стекао сам свог првог виртуелног моторашког пријатеља. Све је ово довело да ја, кренем са још неким дивним људима са форума у своју прву велику и цео живот чекану моторашку авантуру. Пут од неколико дана у нека места где до тада нисам био, са посебном врстом превозног средства, које није баш погодно за све нормалне људе. Ја сама порастао и нисам више дете, а и сан није више сан. Негде у мају 2012 год. Пао је договор између Бобса, Богија, Пеђе и мене ,да би требало у јуну отићи до Охрида на једно седам дана и обићи тамо шта има да се обиђе. О тога би две ноћи преспавали, у одласку и у повратку у Мезграји, мало село на пола пута до Охрида у близини Власотинаца, где неки Бобсови пријатељи имају породичну кућу. Бобс и Боги су већ били тамо а Пеђа и ја нисмо. Мезграју сам само знао из Бобсових путописа. Дан први. 26.6.2012 год. Мени је он почео већ у ноћ, где сам се често будио од неког усхићена, радозналости, како ће све то изгледати. Ноћ тече а ја будан, мотам разне слике у глави, каква нас природа очекује, какво време, како ће мотори да се понашају, како ћемо се ми односити једни према другима, како ћу ја, размажени маторац мотораш, све издржати.Хм!!!??? За мене је ово велико и прво моторашко дуже путешествије и велико искушење. Али, велика љубав и поштовање према овим мојим моторашким пријатељима је све лагано и фино регулисала, тако да сам ја био само у ствари дечачки пресрећан и радостан. Јутро је. Последња провера већ спакованих ствари. Моје „мачкице“, жена Марка и кћерка Чарна су већ будне и спремне за поздрављање. Већ ми на почетку недостају. Овај храм Васкрсења Господњег, који је преко пута мог стана, свако ме јутро са радошћу дочекује и испраћа. Одлазим по мотор, који је спакован у гаражи код мог таста. Облачим мото опрему. Узбуђен сам док палим машину. Звук мотора одјекује улицом. Моје срце расте, некако сам поносан. Маторац креће у авантуру. Све је спремно. Човек и машина, заједно. Необична комбинација, али добро функцинише. Покрет. Ја сам кренуо до Пеђе у Крагујевац да обојица наставимо до Баточине где би се нашли са Богијем и Бобсом. Сад ми је криво што нисам ништа сликао на путу до Крагујевца. Било је дивних предела, али ја сам желео што пре да стигнем код Пеђе. Мало сам био нестрпљив, што не личи на мене. Стижем у Кг. и паркирам машину у први згодан кафић и јављам се Пеђи. Човек долеће „службеним“ скутером и води ме код њега. Ето, чак ни сусрет наш нисам сликао. Усхићење и узбуђење, шта учинише. Провлачимо се кроз Крагујевачку саобраћајну гужванцију и долазимо до Пеђине куће и радионице. Атмосфера радна и пријатна. Неки људи се ту мувају, а ја се одједном осећам као да сам ту цео живот са њима. Чекамо да се дотегну у паковању још неке ситнице. Е, сад следи изненађење. Видим ја да се ту неки момчић спрема и пакује, врзма око мотора, облачи јакну, проверава бисаге. Питам се ја у себи, где ће ово дете? Није помињан у комбинацији.! Посматрам онако испод ока, нешто нема ни много ствари!? Неће ваљда овако на пут.!!! Мали Јоца иде са нама, одлучили се он и Пеђа у року од пре неколико сатића. Решили све на брзака. Касније се испоставило да нам је Јоца свима, својим понашањем и духовитошћу улепшао заједничке сате и минуте. Сви су спаковани. Крећемо за Баточину. Поново се пробијамо кроз улице Крагујевца. Ја посматрам и уживам у околним зградама и пролазницима. Како један Ваљевац осматра Крагујевац из моторашке перспективе.

Аууу!!! Смиљке, ала ти је ово добро. Фотке, па леп текст и духовит, па клопа по оним кафанама. Баш сам се изненадио и обрадовао. Нисам очекивао да ћу те овде срести.

У Барама се растајемо са Пеђом и Богијем који одлазе у Крагујевац, односно Пожаревац. Ми остали возимо у правцу Горњег Милановца и Ибарске магистрале. Паркирамо се и правимо пуш паузу у Љигу, где се поздрављамо са Милксом и Тонијем који настављају Ибарском до Обреновца и Београда. Ваљевска екипа скреће лево па преко моста, правац Ваљево преко бање Врујци и Мионице. Стижемо у наш град, весели и насмејани. Задовољни оним што нам је љубав према моторима пружила. Деки Ивица Жељко Микица После ова два дана проведена са дивним људима у прелепој природи протканој мирисима наших села помешаних са мирисима наших љубимаца, захвалан сам још једном Господу што мене и моје моторашке пријатеље, врати безбедно својим градовима и породицама.

Недеља ујутру. Неки су спавали и баш се наспавали а некo није могао целу ноћ да ока склопи од хорског хркања неколицине уморне моторашке браће. Цела кућа се орила а чуло је се и у дворишту. Ноћни концерт за памћење. Први је устао домаћин брат Пеђа, а Чика Мики је већ био на ногама јер је целу ноћ шетао и ослушкивао да неко можда не фалшира у оном ноћном хорском моторашком концерту. Неки још спавају. Полако устају и остали мотораши. Пеђа кува кафе. Недељно јутро је било тмурно али пријатно за вожњу. Јутарњи обилазак дворишта и љубимаца који су спавали на отвореном и непокривени. Срећом нико није озебао, сви су упалили на прву. Приметили смо да нам фали један наш напаћени брат мотораш. Нема га нигде. Није спавао у кући, није спавао у колима ни у дворишту. Потрага је трајала кратко. Ево где је брат пронађен, слама, врећа и полупразна чаша вина. Нисмо га будили. Касније је сам успео да се пробуди и стигне на доручак. [/ur Чека се доручак и примењује се јутарња терапија за лечење последица од претходног дана и ноћи. Стиже и доручак. Пеђин отац и брат нам доносе буреке и јогурт, као да смо им најближа фамилија а не неки „неваљали“, „несташни“ и“досадни“ мотораши. Предивни људи. Свака им част. За респект и поштовање. Доручак је завршен. Треба се паковати са пуним стомацима. Дружење и уживање у Бечевици је завршено. Идемо даље. План је био да се оде до Борча и посети црква, па онда на венчање нашег напаћеног брата Рође мотораша, па онда сви својим правцима, натраг у своје градове. Пакујемо се и згревамо наше машине. Крећемо. Напуштамо двориште. Машине брује и брундају свака на свој начин, а ми уживамо у тим поклоњеним звуцима. Бечевица „одзвања“. Одлазе мотораши. Приближавамо се сеоском насељу Борач, где се налази мала црква из 14 века, посвећена Св. Архангелу Михаилу, подно Борачког крша и остатака средњовековног Борачког града. У селу је снимана серија „Мој рођак са села“ Свраћамо на кафу у локални кафић, како би још мало уживали у околини и добрим људима и подсећањима на претходни дан и ноћ. Слатко смо се смејали. Стижемо и на Рођино венчање. Мало смо га чекали паркирани испред цркве. Сви су били изненађени и одушевљени моторашком посетом овако свечаном чину. Пожелели смо Рођи пуно среће и љубави, слоге, деце и да настави да се возика, ако му буде дозвољено.

Служимо се пићем, храном, разговорм, смехом. Забава почиње. После клопе, мало дружење поред мотора и размена знања и незнања из моторашке области. Мало се позирало и испробавало седење на туђим моторима.. Чика Мики стари чопераш. Прва љубав се не брише, остаје за увек [/ur Испробавање Тонијеве Хонде. Да ли ми можда одовара овакав мотор.? И остали су пробали како им стоје други мотори. Наставља се посматрање љубимаца и препричавање моторашких згода и незгода. Ево мало и детаља о изгледу околине и дворишта, где смо били смештени. У неко доба пристижу Доктор (Дарко) из Краљева и Дебељан (Дарко) из Неготина. Дебељан је донео балон белог дoмаћег белог вина и флашу црног. Све је нестало великом брзином. Стомаци су били одмах напуњени. Ноћ се полако увукла у наше село, постало је мало свежије, па смо се повукли у кућу. Настављене су активности које су упражњаване и по дану. Неки су остали напољу да спреме вечеру, а неки да тамане домаће бело и сметају вредним моторашима роштиљџијама. Роштиљ је био спреман да на кратко преузме територију постављеног стола у односу на постојеће чаше, флаше, вино, пиво по неку чашу обичне и киселе воде. Лепо смо напунии наше напаћене и већ помало уморне стомаке од целодневне активности. Дружење је потрајало до 3 сата после поноћи. Неки су отишли мало раније на спавање а неколико нас је остало баш дуго расправљајући о филзофским питањима из моторашког живота, као на пример о скот ојлерима, дискусија је била поприлично дуга и напорна и поучна, нарочито после попијених хиљаде хектолитара разних текућина што умеју лепо да изобличе мождане вијуге и наше сиве ћелије, тако да је све отишло у шаљивом и духовитом правцу. Слатко смо се сви смејали. Један наш напаћени и уморни брат је први отишао на спавање. Заспао је одмах као беба, али је касније и спао са душека на патос, баш као права беба. Пред зору се вратио тамо где је требао да лежи целу ноћ.

Стижемо у Чачак и не идемо у центар, већ га обилазимо. Већина је била нeсташна у обилажењу и пробијању кроз саобраћајну гужванцију. Мени су били најлепши моји пријатељи мотораши који су возили испред мене. Лепо ми је било да их посматрам како вијугају путем. Возимо према Книћу и Гружанском језеру. Све је накако лепо и села и путеви и небо иљуди Полако се приближавамо Пеђиној кући у селу Бечевици. Возимо сви лагано и дисциплиновано. Опет нас околина изненађује својом лепотом и шареноликошћу. Једва чекам да стигнемо и почнемо са дружењем и уживањем. Скрећемо са главног пута на макадам који води до Пеђине куће. Стигли смо. Ту је одбор за дочек. Дивни и вредни људи. Улазак моторша у двориште и паркирање машина. Мотори се распакују, ћаска се, ствари се смештају по собама, проналазе се кревети за предстојећу ноћ. Уживанција почиње. Улазимо у двориште где се спрема клопа. Почиње да се пијуцка и једуцка. Све је било савршено. Пасуљ. Савршен. Нисам јео у животу бољи. Два препуна тањира сам смазао. Мајстор је био Пеђин брат Неша. Хвала ти брате Нешо до неба. Главни „кривац“ за изврстан роштиљ. Др. Аца, мајстор над мајсторима, са пуно љубави и стрпљења окретао, померао, у диму се патио и на крају дотерао укус, да прсте поједеш и заситио све нас. Дошао је и мали Бошко, да посети тату и његове другаре мотораше да се и он мало зеза и смеје са осталим мотористима. Поносни и срећни тата Пеђа и будући мотораш Бошко разгледју моторе и шеткају се.

Како смо се сви нашли на овом месту и овом тренутку? Сви некако различити на своје начине. Градови различити, нарави такође, наше жене, мотори, професије којима се бавимо, наши животи, све потпуно другачије, а опет се препознасмо у моторашком свету. Сами себи бирамо сличне људе и мотористе. Не може баш сваки са сваким. У почетку то буде мало стидљиво, јер ипак је потрбено време да би неке ствари легле и сјединиле се приликом упознавања и дружења. Кад је мене обузео и счепао моторашки вирус, по старе дане, нисам ни сањао где ћу и шта ћу са мотором све проћи и обићи и колико добрих и дивних људи упознати. Човек и не сања где ће га неки животни избори одвести. Требало је прећи хиљаде километара и упознати много људи и предела и наћи се баш сада на овом месту, где ће човек себи улепшати живот и уткати проживљене тренутке негде унутар себе, који остају трајно забележени. Љубав и поштовање не могу испарити, остану залепљени и трају. Одкуда ја у Бечевици?. Село мени до сада непознато. Шта ме је довелу у њега? Па, нешто што човек гаји и носи у себи, што га зближи и учврсти са неки сличним њему, што се да препознати у неки животним околностима ,у контакту са неким другим људима и што га одведе баш тамо где треба у одређеном тренутку. Мени је овај одлазак и заказано дружење од два дана, у овом селу, представљало нешто посебно слатко и мило и испунило ме потпуно, као да се радило о одласку на најлепше светске плаже и мора. Радовао сам се зезању и виђању са људима које сам упознао, зближио и посебно заволео и све то захваљујући моторашкој љубави. Коцкице и нити за ову врсту дружења су се полако слагале и плеле. Почело је доласком Богија у Ваљево код доктора за сређивање мотора, па и Тонија, кад је видео Жељкову викендицу поред реке Градац и како Ваљевци умеју да угосте и направе праву малу уживанцију. Један диван, вредан, поштен и честит млад човек из Крагујевца, решио је да направи једно мало окупљање и дружење неке одрђене моторашке екипе са различитих страна и градова. Морам одмах да му се захвалим. Првобитна замисао је била да се ово организује у селу Рековац, али је касније померено за село Бечевицу. Договорен је термин за 4. И 5. Окторбар 2014 год. Пеђин отац, брат и неколико пријатеља, који су осмислили целу идеју, враћају веру у љубав, традицију и поштовање свих хришћанских врлина које су почеле лагано да изчезавају из начих живота и да још увек има оваквих дивних и несебичних људи у нашем ближем и даљем окружењу. Кад сам сазнао да ће брат Боги доћи у Ваљево на три дана како би свој мотор предао у стручне руке мајстора и доктора за моторашке проблеме, Ивице Матијаша, ја сам решио да узмем пар дана одмора и проведем га у дружењу и припремама за одлазак у Бечевицу. Изненада у петак 3.окторбра стиже и брат Тони да ужива у лепотама града Ваљева и реке Градац. Екипа из Ваљева у саставу Деки, Жељко, Ивица и ја била је спремна да се отисне у дводневну авантуру у село Бечевицу заједно са пристиглим гостима. Брат Милан из Обреновца се најавио да стижеу суботу ујутру и да креће заједно са свима нама. Били смо сви срећни и задовољни што смо се овде овако окупили и што креће из Ваљева седам мотора. Било је баш лепо видети ову моторашку колону. Тони и Боги су спавали у брвнари поред реке Градац. Дуго у ноћ су остали уз чашицу разговора, што им није сметало да стигну на време и буду орни и спремни за путешествије. Субота 4 октобар 2014 године у 9 и 30 било је заказано окупљање и покрет. Сви су били тачни. Устајем и уживам у јутарњем погледу са терсасе мог стана. Све је спремно за покрет. Машина се пали и загрева. Чика Мики срећан и задовољан. Стиже брат Милан из Обреновца и крећемо према месту окупљања. Улице мог града. Милкс и ја стижемо први на зборно место, једина полукружна раскрсница у Ваљеву. Чекамо остале. (Powered by frubar.net) Стижу Тони, Боги и Жељко. Овде Тони објашњава како су он и Боги провели ноћ у Жељковој брвнари. Шта ли су радили? Стиже и Деки на црвеној неуништивој и сјајној бембари. За њим одмах долази и Ивица доктор мајстор за моторашке проблеме. Покрет је тачно у заказано време. Сви спремни и орни за стругање асфалта. Правац је преко Дивчибара, Тометног поља, Јежевице до Пожеге па према Чачку кроз Овачар Каблар клисуру. Пуш пауза на Каони. Деки, Тони и Ивица су баш цепали асвалт по кривинама. Били су неустрашиви и неухватљиви за нас остале. За њима се „димио“ асфалт. thumb.jpg[/img][/url] После паузе и удисања свежег планинског , ваздуха машине су се покренуле у правцу центра Дивчибара где су кривине и пут добри за возикање. Идемо преко Душковаца и Јежевице према Пожеги. Природа је сјајна као и време, које пружа потпуну уживанцију у комбинацији са брујањем наших радосних машина. (Powered by frubar.net) На неким местима се јесен стидљиво појавила. Умирује својом златно жутом боју околину. То за нас и наше љубимце не важи, ми смо још увек у летњем моторашком несташлуку. Немирлук нас не напушта. (Powered by frubar.net) Опет пауза пушачка у Пожеги. Много су напорни и неваљали ови моторашки пушачи. Таман се увозамо, они стају и уживају у дуванском диму, а ми остали цупкамо и гледамо како им је лепо. Дувански моторашки неваљалци: Тони Боги Милкс Ево нас осталих пристојних непушача мотораша. Неколицни продаваца из оближњих радњи смо били прилично занимљиви. Возимо Овчар Каблар клисуру, неко оштрије неко умереније. Неки су били прегласни у тунелима са старим и новим аспусима од БИГ-а. Пробали своје издуве да ли раде како треба. То ми остали знамо како су звучали а и остали учесници у саобраћају. Изненада стајемо. Радови на путу, а баш смо се занели у оштрењу и фајтању кривина.

Izvini, greška u broju mobilnog. Ovaj je tačan broj 063 502798

Kawasaki en 500 Vulkan, 2002 god. 063 503798 Mikica.