Ух!!! Баш незгодно.

Невероватно. Страшно!!!

Срећан вам пут у дивну Русију. Уживајте у сваком километру.

Докторе, ово ти је баш одлично. Уживао сам.

Браво за фотке и лепу причу о нашим светињама. Ово сам обишао пре десетак година, колима, али мотором нисам. Сигурно је бољи и јачи утисак кад доживљај делими са нашим љубимцима. Имаш позив за најбољи еспресо у граду. Кад будеш решио зови ме на 063 502 798 Микица. Поздрав и пуно безбедних моторашких километара на Бембари

Dogovoreno.

Ха! Ха! Јесам!!!! Овај други путопис сам поставио од куће. Решио сам онај проблем са кућним компом.

Ниједну вожњу у 2012 години нисам овековечио кроз путопис. Разлог познат, моја лењост. Све оно познато, данас не могу, сутра ћу и тако пролазе дани а и моторашки километри, остајући у запећку неког тамо компјутера. Пошто се нисам скроз провреднио да бих написао било који путопис са неких вожњи, реших да се мало извадим и обрадујем бар неким колажом слика и слова са својe прве овосезонске вожње уз помоћ мојих Ваљеваца и гостију из Пожаревца и Београда, Бобса и Богија, сјајним пријатељима и моторашима, кроз пределе ове наше прелепе Србије и околине мог љубљеног града Ваљева. Неки од нас су се први пут и видели и возили и упознали. Некако је свима било лепо и топло и интересантно. Сваки тренутак испоштован. Кад би овакви тренуци могли да се растегну и да трају мало више. На крају нам увек зафали уживанције зезанције. Није се нешто много планирало ово дружењeи возање. Дошло је онако спонтано, уз неко слово и реч преко ових савремених комуникационих средстава. Ја сам једва чекао да се скупимо. Био сам мало нестрпљив. Само да почне. Лепи дани се усталили. Ја и машина угланцани, спремни за почетак. Отварање сезоне. Долазак Богија и Бобса у Ваљево. Упознавање са Ваљевцима, дружење и неизбежно возање по околини Ваљева и Аранђеловца. Бобс није могао увожњу са нама јер је имао неких пословних обавеза. Остало се у Ваљеву два дана. Сви смо били срећни. Леп дан, почетак сезоне, рута сјајна. Машине уживале. Учесници су били Богии са Сузукијем др 800, Миша Сплинтер са Хондом Шедоу, Мишкец са Сузуки Интрудером, Жељко са БМВ 650 и ја са Кавасаки ен 500. Састанка у код Мишкеца у ''Багдад'' кафеу. Чекамо сви Богија. Кренули смо. Пролазимо кроз село Боговађу, где се налази истоимени манастир. Село је пуно азиланата, па смо у једном тренутку помислили да нисмо промашили државу. Излазимо на Ибарску магистралу. [/u Пролазимо кроз село Дудовуцу и Брајковац, где срећемо Обрада са Харлијем. Правимо паузу да се сликамо и пушачи задовоље своје никотиске потребе. Стижемо у Аранђеловац и пењемо се на Букуљу. Поглед са Букуљског торња је потпуно нестваран и чудноват Сад ми мало позирамо. Моторашко позерисање. Волимо да се сликамо, па шта. Висинско намештање испред објектива. Враћамо се на безбедније висине. Мало кафице, мало пивкана. Силазак са Букуље и крећемо према Гарашком језеру. Мала пауза и кратко разгледање. Кривинаримо до Белановице. Мало се више оштрио асвалт. Свраћамо и до цркве. Време је за повратак у Ваљево. Бобс је звршио свој посао, уморан и нестрпљиво нас очекује да му пренесемо утиске са вожње. Свраћамо код Мишиног познаника у етно село измећу Ваљева и Мионице на кафу. Долазимо на исто место одакле смо и кренули. Бобс је стигао и гладан и жедан вожње и дружења. Причало се и објашњавало о утисцима са данашњег возикања. Растали смо се и свак на своју страну. Бобс и Боги су преноћили у селу Петници па су следећи дан отишли у своје крајеве. Ја сам остао срећан и задовољан.

Изненадна пауза у селу Осладић. Декију се свидела природа поред пута па је хтео да је детаљније испита. Ми смо били мирни и стрпљиви. Чекали смо и ћаскала о пређеним километрима и понашању наших љубимаца по, на моменте, нељубазном коловозу. Стжемо у наш град. Задовољни и срећни. Одмах одлазимо у кафе „Кнез“ на најбољи еспресо. Сређујемо утиске са данашњег возикања и уживања. Имали смо све што нам је у том тренутку требало. Испуњени и заокружени. Разилазимо се. Свако свом дому и породици. Све нам је данас пријало. Хвала мојим пријатељима моторашим на правом дружењу и дивно проведеном дану. Посебно захвалан Господу што мене и моје пријатеље, овако неваљале, сачува на овом зимском моторашком путешествију.

Стижемо у Лозницу. Пријатељски сусрет са градском атмосвером. Возила и људи у свом складу. Ми смо се одмах уклопили. Мало смо се мували по улицама Лознице разгледајући куће, дворишта, зграде, људе. Некима смо били интересантни. Откуд мотори у фебруару. Зима је. Посета Лозници завршена. Повратак за Ваљево преко Завлаке и Осечине. Мало се више на неким местима брзало а асфалт хладан па неће баш да се „дружи“ и буде „присан“ са нашим гумама. Ипак је било све у реду и без инцидената. Снег поред пута нас је на моменте опомињао да још није време за опуштенцију и зезанцију. Пролазак кроз Завлаку. Осечина. Месташце из мог детињства. Кућа мог деде и баке. Црквена порта. Црква и брда око Осечине. Река Јадар. Моји другари и заједнички несташлуци и прва заљубљивања и прве туче и кавге остају дубоко забележена за цео живот. Диван период мог одрастања и добар темељ за будуће животно каљење између добра и зла.

Љубимци су нас стрпљиво чекали испред кафане. Волим брундање мотора пред покрет. Каква дивна музика. Излазимо из Шапца. Возимо лагано и осматрамо дешавања око нас. Сви негде иду, што колима што пешака. Ми својим моторима. Све има неки свој склад. Нико ништа не ремети. Бар тако изгледа. Пут између Шапца и Лознице нас је оставио, некако равнодушним. На моменте је било неке саобраћајне гужванције и мало занимације око претицања. Остало, просечно. Али и поред тога нама је било дивно гледајући сунчан дан око нас и слушајући ветар који је био наш стални сапутник. Ништа није могло покварити овакву уживанцију.

Део пута између Коцељеве и Шапца. Ништа посебно. Стандард вожња. Шабац нас је дочекао сунчан и топао. Пуно људи и возила. Решили смо да попијемо кафицу и да средимо утиске о првим овогодишњим зимским километрима. Стижемо пред кафану. Машине се паркирају. Ми се лагано распакујемо. Размењујемо осмехе. Пријала нам вожња. Смештамо се у сунчани део кафане. Светло и топло. Микица, маторац мотораш. Деки и Смиљке, маторци мотористи. Влада, није маторац.

Пут Ваљево Шабац одличан за вожњу. Добро нам је познат. Понашамо према њему као према старом познанику, отвореног гаса и срдачног кривинарења. Пролазимо Бранковину, познату по Десанки Максимовић где је рођена и сахрањена. Чека нас мала и лепа Коцељева. Стижемо у Коцељеву. Тихо и слатко место за живљење. Ту сам као дете проводио део распуста код своји рођака. Остале су ми лепе успомене. Дечачко тумарање по ливадама и улицама.

Ха! Ха! Морам да чекам радни дан и компјутер на послу. До кафане нисмо још стигли.

Први наговештај мало топлијих дана, пробудио је жељу да се мотори раздрмају после зимске паузе. Није много требало да се нас неколико на брзака договоримо за вожњу у суботу 21.фебруара 2015. Најавили су да ће дан бити сунчан са температуром до 12 степени. Нешто је детињасто прорадило у нама. Необјашњиво узбуђење и радост. Тројица маторацa мотораша са једним млађим и умереним моторашем, решили да се провозају и отворе сезону рутом до Шапца, Лознице, Осечине и назад до Ваљева, негде око 210 км. Екипа је била следећа, Црвен бан и Влада на Бембарама, Смиљке на Кавасакију и Микица на Јамахи. Договор је био да се у 10 и 30 нађемо испред куће и ординације Др. Дејана, Црвен бана. Машине су спремне а и ми. Сипамо гориво и излазимо из Ваљева. Посматрамо улице и људе. Чини нам се да су и они на неки свој начин срећни и испуњени на овом лепом дану. Они својим путем а ми својим.

Уз Божју помоћ, срећан пут и повратак. Уживај.

Ха! Ха! Игоре, Игоре.

U Peštanima je bilo između 12 i 15 evra. Te godine su podigli cene smeštaja i klope i pića

Класо, свака ти част. Још један маторац ти скида капу за ово путешествије

Поздрав брате и класо Пашо. Опет си се активирао. Ово је било одлично. Свашта се од тебе да научити и видети.

Ово је било екстра. Права уживанција

Наравно брате Мрле. Обавезно се налазимо.

Хвала ти Мрле. Не знам како се десило понављање текста и слика. А не знам ни да избришем.

Седми дан. Повратак. Устајемо заједно у исто време. Чистимо и поспремамо по кући. Пије се кафа. Неко доручкује а неко не. Пакујемо се. Јутро је већ врело, не топло већ стварно врело. Трба возити атопутем.Сунце и врео асвалт није баш добра комбинација. Бобс је забринут. Како се опет вратити у вреву велеграда из овог мира и спокоја. Небо над Мезграјом. Нас тројица смо јуначки одвозали деонице до својих градова. Издржали смо ретко врео дан..Завршено једно поглавље у нашим моторашким животима. Скупио сам још једно животно искуство које је обогатило моје постојање у овом времену. Научило ме да разумем и кад се не слажем, да се не љутим, ако не морам, да није јединка битна у овим привременим моторашким породицама и дружењима. Срећан сам и задовољан што сам био седам дана у једној привременој моторашкој породици, да делим и оно што ти се у почетку чини недељивим. Још једном захвалан господу што сачува моје пријатеље и мене на овом дугом моторашком путешествију.

Пре Мезграје свраћамо у Велико Боњинце да узмемо неке намирнице и расхладимо се код Гагија у кафани. Делује пусто и врело. Нико није напољу. Само ова куца лењо посматра шта се око ње дешава. После ручка и одмарања у хладовини, одлазимо на реку, Бобс и Боги да пецају а ја да уживам и шетам и посматрам. Лагано смо сачекали ноћ и отишли на спавањац. Завршен је последњи дан наше посете Мезграји. Сутра је повратак у своје градове и своје породице. Још једна проспавана ноћ под небом Мезграје. Тешко се заборавља.