Sreda, 21. maj Danas imamo skraćeno radno vreme – planirano je da oko podne završimo konferenciju. Pošto su svi učesnici morali do 11h da napuste sobe, ujutru su se spakovali i obukli se za put. Sako, košulja, majica... U celoj grupi se izdvajaju samo dva vanzemlajca koji svo vreme sede u full bajkerskoj opremi sa obučenim Goretex postavama. Dok od sabajle šljakamo, napolju se nebo sastavilo sa zemljom - kiša lije pa otkida. (Poslovne) kolege nas gledaju sažaljivo: “Kako je da se vozi motor po ovakvom vremenu?” “Ma sjajno, nas dojica obožavamo kišu.” Samo ste nam vi falili sa vašim pitanjima... Oko jedan popodne glavni boss proglašava fajront. Dok ostali sa svojim ručnim prtljagom čekaju taksi za aerodrom, Dušan i ja, nakićeni gomilom torbi, idemo u podzemnu garažu na pakovanje. Kad ovako pada, ni auto nije loša varijanta za putovanje. E ovo je da popizdiš. Prošli smo pola Evrope da stignemo do Rige a od prelepog grada smo videli samo jedno veliko ništa. Sada kada imamo mogućnost da razgledamo, pljušti kao nenormalno. Pošto nemamo vremena i a ni volje da čekamo da se vreme makar malo popravi (vremenska prognoza je i za naredne dane katastrofalna), donosimo tešku odluku: vraćamo se kući. Glavni grad Latvije ostaje nepokoren. “Ako sledeće godine budemo imali sastanak u Finskoj, kroz Rigu prolazi najkraći put do tamo. A gde je Finska, tu je i Nordkapp...“ tešimo se. Dok zagrevamo motore, kroz glavu mi prolazi naslov ovog putopisa: DOĐOH, NIŠTA NE VIDEH, VRATIH SE.

Utorak, 20. maj Ceo današnji dan je protekao radno. Prezentacije, izveštaji, workshop, radne grupe... Od ujutro do uveče sedimo u zagušljivim salama a napolju je 30 stepeni. Idealno je za šetnju i vožnju a mi ni nos ne možemo da promolimo. Krovovi Rige nas mame da se upoznamo sa gradom ali ništa od toga - treba da se radi. Na kraju krajeva, zato smo i došli ovde. Nismo imali čak ni uobičajenu popodnevnu pauzu - sa sastanka nas autobusima vode pravo na večeru. To je prilika da se malo opustimo u prijatnom restoranu na obali zaliva. Uživanje na terasi je trajalo nešto manje od 5 minuta. Bukvalno u trenutku kada smo zapalili prvu cigaru nebo se zamrači, naiđu neki teški oblaci i počne da pljušti kao iz kabla. “Kolega, ovo neće na dobro.” Kao po komandi, Dušan i ja istovremeno vadimo telefone i otvorimo, u ovom trenutku, najvažnije aplikacije (AcuWeather, Gismeteo, Weather+, The Weather Channel...). “U majku mu...” Ostatak večeri provodimo u ćaskanju sa (poslovnim) kolegama iz cele Evrope. Najinteresantnije je bilo gledati Ukraince i Ruse kako se druže i piju zajedno a njihove zemlje malte ne u ratu. Bilo je i malo razgovora na temu rusofili vs rusofobi ali ne bih da pišem o tome da se putopis ne bi politizovao. U svakom slučaju, klopa je bila vrhunska. I tako prođe još jedan dan. Rigu smo već videli i sa terase hotela i kroz prozor autobusa. Napredujemo.

U roku od pola sata, od oronđanog žapca u bajkerskoj opremi, pretvram se u princa: obrijano lice, čist, mirišljav, italijanske cipele, sako, fensi majica... Što bi narod rekao: Lep ko slika a na sliki Mika... a Mika ko dupe. Otprilike tako, sve na meni je bilo izgužvano kao da je iz d... izašlo. Dušan je kreativac i njemu izgužvana odeća dođe nešto kao uniforma. Prisustvujemo koktelu dobrodošlice svim učesnicima godišnjeg borda direktora našeg netvorka i do večere nemamo nikakvih obaveza. Većina (poslovnih) kolega reši da slobodno vreme iskoristi za obilazak grada. Nas dvojica imamo drugi zadatak. Dušanov Adventure se već ozbiljno primakao 8.500 kilometara a na deset hiljada treba da napravi drugi servis. Ako bi čekao da se vrati u Sofiju, stigao bi najmanje do 11.000 što nije dobro jer je motor u garanciji. Našao je na netu koordinate BMW Motorrad-a u Rigi i zakazao servis. Napomenuo je da smo bajkeri u prolazu. Elem, skidaj svu onu fancy odeću sa sebe i ponovo smo u normalnom, bajkerskom izdanju. Odlazimo u servis kad tamo – greda. Sa kim ste razgovarali, ko vam je rekao da možemo da primimo motor, nemamo slobodnih majstora, pa vi imate još 1.500 kilometara do servisa... Danas je ponedeljak i najranije mogu da prime motor u četvrtak. Hvala lepo, doviđenja. Vratimo se u hotel i na ulazu sretnemo regionalnog boss-a. “Hoćemo na jedno pivo?” Šta ćemo, ovakav poziv se ne odbija... ali ne zato što je reč o šefu, već zato što je reč o relativno cool tipu. Osim reklame od koje živi, u Pragu drži predstavništvo Harley Davidson-a i stari je bajker. Od toga ne živi ali voli. Pošto imamo dosta tema za razgovor (npr. BMW vs Harley), umesto da prošetamo gradom, zabijamo se u nekakvu kafančinu do kasno u noć. Nismo ni otišli na zajedničku večeru. Vreme je za spavanje. Ležim u krevetu i nešto kontam. Za sada, jedino što smo uspeli da vidimo od ovog prelepog grada je nekakav važan spomenik, obronak parka i početak glavne ulice. Nema veze, imamo još dan i po.

Ubrzo palimo motore i krećemo ka našoj finalnoj destinaciji. Pomalo nas je razočaralo što celim putem nismo naišli ni na jedan kafić ili restoran gde bismo napravili predah. Svo vreme je samo prav put, polja nekog žutog cveća i po koje selo. Čak ni benzinske pumpe nisu kao kod nas da možeš da poručiš jelo i piće. Kratku pauzu pravimo na granici sa L...atvijom. Tako piše. Ovaj trenutak treba ovekovečiti. Sa druge strane granice situacija je ista – nigde ničega. Vozimo i pokušavamo da nađemo mesto za pauzu kad se u jednom trenutku pred nama pojavi znak: Welcome to Riga. Ništa, idemo pravo u hotel. Prvi utisak je – velegrad. Kombinacija stare i moderne arhitekture. Fotkaćemo kasnije. Posebno nas je iznenadila temperatura od 32 stepena. Mi dolazimo sa juga gde smo se smrzavali i pokisli do gole kože a ovde, na krajnjem severu Evrope - toplo i sunčano. Probijamo se kroz saobraćajnu gužvu i stižemo do hotela. Rastovarujemo stvari, odlazimo na recepciju i ... vraćamo torbe nazad na motore. Koji normalan čovek bi pomislio da u jednom gradu, u istoj ulici, na rastojanju od 300 metara postoje dva hotela sa istim imenom – Radisson Blu. Naravno, mi smo prvo otišli u pogrešan. U svakom slučaju, kada smo stigli u pravilni hotel ponovo istovarujemo ono malo prtljaga i odlazimo u sobe.

Ponedeljak, 19. maj Dosta je bilo zezanja - danas popodne počinje radni deo putovanja. Od Kaunasa do Rige ima samo 250 kilometara i nema potrebe da žurimo. Rešavamo da spakujemo stvari i bacimo još jedan pogled na ovaj grad. Motori su još uvek tu. Dok smo pakovali kofere, primetimo spomenik u blizini. Pomislimo, verovatno neko obeležje borbe za nezavisnost L...itvanije (Kaunas je bio centar otpora za odcepljenje od SSSR-a) kad ono... najotkačeniji spomenik koji sam u životu video. “Na ovom mestu, 11-tog maja 2014-te, ništa se posebno nije dogodilo.” Ihhh... zakasnili smo par dana. Osedlavamo motore i odlazimo na jutarnju kafu u poslastičarnicu na trgu. Malo pre smo doručkovali ali ne možemo da odolimo.

Odlazimo do sledećeg potencijalnog smeštaja koji se nalazi odmah pored starog grada. Hotel je živa ruina ali nemamo želje da tražimo dalje. Osim cene koja nije baš naivna, ostavljamo i depozit u slučaju da popijemo alkohol koji se nalazi u sobi. Ko zna kakvi gosti ovde dolaze pa su uveli ovo pravilo. Da bi pio ono neidentifikovano piće u sobi, treba da si dosta očajan... ili mnogo pijan. Pošto nam se ovaj deo grada učinio malo sumnjiv, lancem vezujemo motore jedan za drugi i odlazimo u sobu. Posle osveženja i presvlačenja u civilnu odeću, krećemo u stari grad. Efekat ručka u ergeli je polako počeo da bledi pa treba dopuniti rezervoare. Nismo mnogo birali i sedamo u prvu piceriju iza ugla. To se pokazalo kao ne baš dobra ideja. Jelovnik je napisan na nama nerazumljivom jeziku pa biramo najskuplju i, pretpostavljamo, najbolju picu. Greška. Da jedeš picu sa plodovima mora toliko daleko od Italije nosi određeni rizik kao, na primer, veoma loš ukus iste. Srećom, hladan Hajneken olakšava gutanje. Pre spavanja pravimo kratku šetnjicu po centru i pešačkoj zoni. Na osnovu preživljenog, današnji dan bi se mogao nazvati: KONJI, KRAVE I PLODOVI SEVERNOG MORA

Osim male foto sesije sa manekenkama pored puta, ... ... nismo se zaustavljali sve do Kaunasa. Po običaju, upisujemo Best Western u gps i krećemo u portagu za smeštajem. Kroz malo ruiniran deo grada stižemo do hotela. Dušan odlazi da pita za sobu ali se vraća vrlo brzo. Nema slobodnih soba jer su upravo stigla dva autobusa puna odbojkašica. Dobro je što nema mesta, nije to za nas. Nama treba spokojstvo, da se odmorimo posle napornog puta a ne da nam nekakve razuzdane odbojkašice vrište po hodnicima. Veliki pozdrav Tanji i Kristini od njihovih dobrih muževa (znam da čitate ovaj putopis).

Zadovoljni i malo usporeni (krv se sjurila u želudac) nastavljamo dalje. Posle lepe vožnje kroz ruralne predele Poljske uključujemo se na glavni put koji od Varšave vodi ka severo-istoku, ka L...itvaniji. Saobraćaj postaje primetno gušći (ne vidi se na fotkama). Kolone šlepera po putevima su jasan pokazatelj ekonomske situacije. Ljudi rade, nešto se proizvodi i to se transportuje. Ne mogu a da ponovo ne spomenem fenomenalan odnos prema bajkerima. Svi se pomeraju i puštaju nas da ih preteknemo. Pretičemo ogromnu količinu vozila a ni u jednom trenutku ne ulazimo u suprotnu traku. I mi tako... kad ono... Lietuvos!?! Čekaj, čekaj... Da li je to Litva, Letonija, Litvanija ili Latvija. Još jedno novo ime na spisku za zbunjivanje. Prvi utisak je odličan. Nema vinjeti ni putarina, put je kvalitetan kao i do sada a najvažnije, dan traje duže. Prelazak granice, kao da nam daje novu injekciju pozitivne energije.

Zabranjujemo gps-u auto-put i krećemo. Imamo oko 500 kilometara za danas. Ovaj deo Poljske je ravan k’o daska. Osećaj je kao da voziš kroz Vojvodinu... ali nikad kraja. Ideš... ideš... pa krivina od 10 stepeni. Eventualno... Prazan put pred nama a motori moćni... Uh... Da sam dobio fotke svih speed kamera koje su nas snimile uz put, imao bih neverovatno bogatu kolekciju za ilustraciju ovog poglavlja putopisa. Na primer, Dušan u punoj brzini proleće kroz praznu raskrsnicu... Blic! Evo ga i Neša. Pošto je kukavica, usporio malo ali kamera pravi i njegovu portretnu sliku na motoru. Blic! Do sada nisam dobio ni jednu fotku u preporučenom pismu pa zato, za potrebe putopisa, evo par snimaka koje sam ja napravio iz ruke. Da ne bude da propagiram brzu vožnju i nepoštovanje propisa ali lokalni putevi u Poljskoj su široki i pregledni a kamere su na raskrsnicama koje se nalaze na sredini ničega. Ograničenje je 70 ali se iz daleka vidi da kilometrima na okolo nema nikoga. Kada smo prošli pored dva policajca na motorima koji su nas totalno izignorisali, našoj sreći nije bilo kraja. Dušan je čak predložio da se vratimo i da se slikamo sa njima ali je predlog bio odbijen. Vođen svojim nepogrešivim njuhom za dobru hranu, Dušan u jednom trenutku uspori i skrene ka restoranu koji se nalazi u okviru neke ergele. Branč! Za 10 Evra jedeš šta i koliko hoćeš. Brateeeeeeee... kako smo samo ovo uboli. Sve je bilo domaće i više nego ukusno. Nismo razmišljali o tome da smo na ergeli pa verovatno ima i konjskh specijaliteta.

OK, imamo plan za danas i možemo da se posvetimo kratkom razgledanju Lođa. Prva stanica je poznati muzej kinematografije. Ćorak. Ljubazni čuvar nas zaustavi na ulazu i saopšti nam da je danas otvoreno samo za roditelje sa decom. Čak ni naš ubedljivi argument da smo i mi nečija deca, nije pomogao - ništa od muzeja danas. Za razliku od toga, na ulazu u Dušanov nesuđeni fakultet niko nas nije ni pogledao. Kolega pravi počasni krug. Tri uzdaha kasnije, možemo da krenemo. Nikada se ne zna šta je u životu dobro. Da je ovde studirao verovatno bi postao poznat režiser... imao bi mnogo para... preselio bi se u Holivud... počeo bi da živi dekadentnim životom... da se drogira... da pije... plaćao bi alimentaciju za šest bivših žena i četvoro dece... Ovako je super: sa svojim drugarom tera motor po Evropi. Šta ćeš više...

Nedelja, 18. maj Imam jednu dosta glupu naviku koja me često dovodi u nepriliku. Naime, kada god vidim softverski update za bilo koji uređaj koji posedujem, ja odmah stisnem Yes. Zbog ove moje anomalije ali i zbog odluke Apple-a da baš danas pusti ozbiljan sistemski update, morali smo, potpuno spremni za put, da sedimo 45 minuta u sobi i čekamo restart kompjutera. Apple je kriv što krećemo malo kasnije nego što smo planirali. Pitanje: Zašto smo umesto u Varšavu, koja nam je uz put, došli u Lođ? Odgovor: Zbog Dušanove želje da ponovo vidi ovaj grad. Ne znam koliko vam je poznato ali Lođ zovu Holi-Lođ. To je u pravom smislu reči grad filma. Tu se nalazi poznata Akademija za film, pozorište i televiziju u kojoj su se školovala imena poput Romana Polanskog, Andžeja Vajde, Kšištofa Kišlovskog,... Malo je falilo da se na tom spisku nađe i Dušan Drakalski ali je dotični gospodin, iako je prošao prijemni ispit, odustao od studiranja na ovom fakultetu zbog emotivnih razloga (čitaj, nije hteo da se razdvoji od tadašnje devojke). Zato smo ovde. Dušanova želja je da baci pogled na grad u kome je mogao da provede svoje studentske dane. Ko zna u kom pravcu bi mu život otišao da je ovde učio. Prvo odlazimo u obilazak glavne ulice Piotrkowska. Podseća malo na Knez Mihajlovu ali je mnogo duža. U stvari, to je jedna od najdužih pešačko-trgovačkih ulica na svetu. Preseca grad u dužini od pet kilometara. Dok sedimo u kafiću pravimo plan za danas. Prva ideja je bila da vozimo ka severu do Gdanjska i da uz obalu mora idemo sve do Rige. Tada se ja setim putopisa sa foruma i problema tokom ulaska u rusku teritoriju Kaliningradsku oblast, pa odbacimo ovu ideju. Sa druge strane, ako odavde vozimo pravo do Rige, do tamo ima oko 800 kilometara. Kako smo krenuli, to bismo spucali kao ništa do uveče i stigli bismo dan ranije. Na kraju, rešavamo da idemo u Kaunas, drugi po veličini grad u L..... etoniji... ne, Litvaniji.

Ulazimo u Lođ. Kao pravi frajeri, zaobilazimo ogradu i naplatnu rampu i parkiramo motore ispred samog ulaza u ovaj luksuzni hotel. Po izgledu ostalih gostiju shvatamo da se tu održava nekakva fensi konferencija i koktel. Noseći naše zgužvane torbe na ramenima, upadamo pravo među zvanice. Izgledamo kao da nas je nekon žvakao i ispljunuo: znojava lica, kosa ulepljena od kaciga, tragovi sasušenog blata po odeći i čizmama... Kada je ukapirala da nismo pogrešili hotel i da smo mi napravili rezervaciju pre pola sata, devojka na recepciji postaje krajnje ljubazna. Verovatno smo nekoliko puta pitali da li radi sauna, pa je dala sve od sebe i obezbedila nam sobu na devetom spratu. “Na desetom se nalazi spa centar, tako da vam je blizo.” Beskrajno zahvalni. Puni entuzijazma, ulazimo u sobu i skidamo sa sebe moto opremu. Čulo mirisa nam daje do znanja da treba što pre da se istuširamo. Da ne bismo gubili vreme i čekali jedan drugog za kupatilo, krećemo pravo ka spa centru – tamo sigurno ima tuševa. Oblačimo bade mantile i hotelske bele platnene papuče i krećemo ka desetom spratu. Dok smo umirali od smeha gledajući se u ogledalu, ... ... Dušan nehotice stisne dugme na liftu za dole umesto za gore. Epilog: Ušli smo u lift i provozali se devet spratova do recepcije. Lift je stao gotovo na svakom spratu i punio se damama i gospodom u večernjim haljinama i svečanim odelima. Nas dvojica smo se, onako masni i znojavi, sklupčali u uglu i pravili se da se ništa ne događa. Tek se po neko osmelio da nas pogleda i da se diskretno nasmeši. Ostali nas upadljivo nisu gledali. Kada su svi izašli u lobi, prsli smo u smeh... a verovatno i naši nesuđeni saputnici u liftu. Opuštanje u parnom kupatilu i sauni učinili su svoje – stomak je digao uzbunu. Ne pada nam na pamet da sedamo na motore i da tražimo mesto za večeru - odlazimo pravo u hotelski restoran. Posle one supe u Aušvicu, ne obraćamo pažnju na cene. Kad je bal nek je maskenbal. Kada bi današnji dan bio ceo putopis, zvao bi se AL SE DANAS DOBRO JELO... U TRI LEPE...

Napuštamo ovo potresno mesto, svako sa svojim mislima. Sedamo na naše nemačke motore i ćutke produžavamo dalje. Vozimo prema krajnjoj destinaciji za danas - Lođu (Łódź). Pošto je bilo već oko pet popodne, rešavamo da vozimo putem E-75. To je nešto kao auto put ali su trake malo uže. Ono što pravi dobar utisak je ponašanje učesnika u saobraćaju. Ajde što svi poštuju propise, nego se SVAKO pomerio u desnu pomoćnu traku kada nas je ugledao u retrovizoru. Mi naravno, kao pravi neotesani balkanski divljaci, pretičemo svo vreme. Vrlo brzo smo ukapirali da policije nema ni u najavi i da kamere snimaju samo sa prednje, za nas motoriste, “bezbedne” strane. To nam je dalo smelosti da malo jače odvrnemo desnicu ruku. Posle celog dana pranja pod teškim kišnim kapima, sreća nam se najzad osmehnula - postaje sunčano i toplije. Kada sam rešio da vozim samo sa jaknom i Goretex postavom, upravo sam na ovo i računao. Goretex nije propustio vodu ali je spoljni deo bio natopljen i hladan. Ovo zubato sunce odradi funkciju kalorifera i ubrzo vozimo ko ljudi, suvi. Pedesetak kilometara pre Lođa pravimo kafe pauzu u nekom turističkom restoranu. Dok se ja motam na okolo i fotkam... ...Dušan kopa po booking.com-u. Lice mu se ozari: “Kolega, već dva dana “naporno radimo” i red je da se počastimo. U Hiltonu imaju spa centar a poslednja slobodna soba je sa popustom od 70%.” Rešeno.

Na mene je poseban utisak ostavila prostorija sa kosom. Tone kose... Ono što je potresno je fakt da je ta kosa prodavana proizvođačima tekstila u Nemačkoj. U jednoj vitrini se nalazi izložena rolna platna koji u sebi ima utkane ljudske vlasi. Kao što vidite nemam fotografija. Nisam imao snage da sve ovo fotografišem. Imao sam osećaj da bi to bilo preveliko ulaženje u tuđu intimu. Crvena ženska cipela, očigledno moderna u ono vreme, pripadala je konkretnoj osobi sa imenom i prezimenom, prošlošću, porodicom, prijateljima, profesijom... Ta crvena cipela je bila lični izbor neke žene a ne nešto što bih ja želeo da imam na fotografiji. U drugim paviljonima se može videti kako je mašinerija “čišćenja” funkcionisala u praksi. Poražavajuće je koliko je široki spektar znanja i nauke bio korišćen u realizaciji ovog zločina. Hemija, biologija, medicina, psihologija, ekonomija, tehnologija... sve u funkciji ubijanja. Još uvek se vode sporovi o tome koliko ljudi je ubijeno u Aušvicu ali, po meni, to nije najvažnije. Mnogo je važniji fakt kako je to urađeno: sistematski, organizovano, bezlično. Neću ni da spominjem koliko je ovo mesto vezano sa sudbinom našeg naroda. Jedan znak sve govori. Svet se dosta promenio od Drugog Svetskog rata ali, na žalost, u nekim stvarima je osao isti – u onim najgorim. Ljudi su i dalje sposobni da u ime ideologije, vere ili prosto pohlepe čine neverovatne stvari jedni drugima. Oni i mi. Mi smo uvek dobri, pravedni, ugroženi a oni su SVI zli, pohlepni, pokvareni. Uvek se nađe neki vođa–spasitelj koji obeća da se problemi lako mogu rešiti i masa mu poveruje... Zar je moguće da civilizacija nije napredovala ni malo? Zar je moguće da neke lekcije nikada nisu naučene? Po meni, svako bi morao da obiđe ovo mesto jer mu to daje šansu da nauči važnu lekciju u životu: Niko nema pravo da upravlja tuđim životima i još manje da ih oduzima. Ni za kakve pare, ni za kakvu ideju, ni za kakav viši cilj a naročito NE ni za kakvog vođu.

Iznenađujuće, prvi utisak nije toliko strašan. Ako se apstrahuješ od žičanih ograda, zbrade su pristojne, izgrađene su od crvene cigle i pre rata su bile kasarna Poljske vojske. Pošto nemamo vremena sve da obiđemo, odvajamo se od grupe i rešavamo da pogledamo samo deo logora. Već posle prvog paviljona, jasno je o čemu se ovde radi. U njemu se mogu videti oduzete lične stvari logoraša. Na primer, obuća je raspredeljena na mušku, žensku, dečiju. Brda obuće. Poseban deo je sa naočarima... hiljade naočara. Invalidske proteze... Odeća... Zlatni zubi... Nakit... Brijači... Sve je pažljivo klasifikovano. Što kaže Dušan, nacisti su svoje žrtve u ovom logoru rasklapali, ne prosto ubijali. Oduzimali su im sve što poseduju i time im brisali svaku individualnost. Umesto frizure koju voliš, odeće koja ti dobro stoji i nakita koji si nasledio od predaka, od ostalih logoraša se razlikuješ samo po istetoviranom broju na ruci. Uzgred, vezano za te brojeve, postoji kontraverzna knjiga Edwina Blacka o tome kako je poljska ekspozitura IBM-a svo vreme rata sarađivala sa nacistima. Napravili su automatizovani sistem sa karticama logoraša kako bi, logistički, proces njihove eliminacije tekao na najoptimalniji način... da nema zastoja. Još je strašnije što je novac koji je dobijan od nacista, preko Švajcarske odlazio svo vreme rata u Ameriku.

Negde oko tri popodne ulazimo na dupke pun parking Memorijalnog centra Aušvic. Autobusi iz Nemačke, Poljske, Austrije, Češke dovoze stotine posetilaca. Dobro je, nismo jedini koji će ovog sumornog dana obići poprište jedne od najvećih tragedija u istoriji ljudske civilizacije. Za razliku od ostalih koji izlaze iz “kaveza” različitih veličina, mi hrabri bajkeri smo mokri ko miševi. Rukka oprema je od natopljene vode teška ko tuč ali ipak nije propustila. Ulaz u kompleks se ne naplaćuje što je sasvim normalno za ovakvu vrstu “turizma”. Pošto moramo da sačekamo više od pola sata da bismo sa sledećom grupom ušli, počnemo da se vrtimo na okolo u potrazi za mestom gde bismo se ugrejali. Naspram glavnog ulaza ugledamo menzu. Još ništa nismo videli ali sama predstava o tome gde se nalazimo ubija svaku želju za hranom. Ipak rešavamo da uđemo. Unutra je toplo a to nam u ovom trenutku prija. Da se ne bismo švercovali, poručujemo po jednu supu i parče hleba. Naravno, nismo imali velika očekivanja, ali je zaista trebalo imati hrabrosti da se proguta po koji zalogaj tekućine u našim tanjirima. Nije problem što je supa bezukusna već je osećaj dok jedeš sličan onome kao kada te na zadušnicama teraju da nešto pojedeš a tebi se stisnuo stomak. Dolazi i trenutak za ulazak kroz dobro poznatu kapiju.

Od mesta gde smo stali pa do Aušvica imamo oko tri sata vožnje. GPS nas je predložio neku zaobilaznu i brzu rutu ali se nama ne ide auto-putevima. Stavljamo opciju “najkraći put” i palimo pravo u planine. Posle nekoliko desetina kilometara shvatamo da je možda bila pametnija ideja da smo krenuli nekim boljim putem. Kiša tuče skoro svo vreme, saobraćaj je prilično gust a krivine se nižu jedna za drugom. Retko se zaustavljamo i zato nema fotografija. Vodootporna GoPro kamera bi odradila posao ali se nisam setio da je napunim. Na jugu Poljske je vanredno stanje zbog ogromne količine padavina. Zaustavljamo se na jezeru Ziwieckie gde televizijske ekipe prate situaciju. Kažu nam ljudi da postoji opasnost od prelivanja brane. Šta se dešava sa ovim vremenom? Šta mi tražimo ovde? Zašto za dva dana nismo sreli ni jednog bajkera? O tome ćemo razmišljati sutra.

Subota, 17. maj Posle obilnog doručka nervozno pušimo na terasi i dogovaramo se kojim putem idemo dalje. Nikakvu ideju ni plan nemamo. Iznervirani što kiša ne prestaje da pada, svako kopa po Google maps-u i nešto mrmlja sebi u bradu. “Poprad,” vikne Dušan. “Idemo u Poprad.” WTF je Poprad, gde je to i čemu služi - nemam nikakvu ideju. “Poprad je gradić na suprotnoj strani Slovačke i tamo je... TOURATECH!!!!!!!!” Odmah nam se popravlja raspoloženje. Obojica imamo nove motorima. Tokom prvih nekoliko hiljada kilometara smo ukapirali da prednja stakla i sedišta nisu na zavidnom nivou: duva i žulja. Čvrsto smo rešili da ih zamenimo nekom aftermarket opremom i ovo je prilika za to. Dakle, prvo idemo u Touratech a posle... videćemo. Iako na trenutke ozbiljno pada, ne oblačim dodatno kišno odelo - juče sam se skuvao ko viršla. Već dve sezone me Goretex nije izneverio pa valjda neće ni danas. Što se tiče Bratislave, obojica smo ovde već bili a i kiša nam je ubila inspiraciju za obilazak grada. Uključujemo gps i Bratislava ostaje iza nas. Izlazimo na auto-put i u rain modu garimo ka istoku Slovačke. Zadovoljni smo jer ćemo uskoro ugraditi dodatnu opremu i povećati komfor na ovom dugom putovanju. Ni jedan od nas dvojice se nije zamislio šta ćemo da radimo sa originalnim sedištima i vizirima kada montiramo nove... ali nismo ni došli u situaciju da o tome razmišljamo. Kada smo prvi put stali, Dušan nazove Touratech da pita do koliko sati rade da bismo znali da li da žurimo ili da se razvlačimo po restoranima uz put. Ljubazni čovek sa druge strane žice mu saopšti da subotom uopšte ne rade. Razočarani jer nam je prvi cilj današnje vožnje propao, pravimo alternativni plan. Sve je sivo, mokro i melanholično a i naše raspoloženje je takvo. Može zvučati morbidno, za šta se unapred izvinjavam, ali prođe mi kroz glavu jedna misao: kada je ovakva situacija, jedino ima smisla raditi nešto što je isto toliko ili mnogo više depresivno. Predložim da idemo u Aušvic. Ravno do dna.

I tako se mi malo posle ponoći nađemo na trećoj granici za danas. Za razliku od Mađarske, u Slovačkoj motori ne plaćaju putarinu. Ljubazni prodavac vinjeti nam je popravio veče kada je izgovorio nešto u stilu: Motorky neplati vinjetka. Preostalih 20-tak kilometara do Bratislave vozimo rutinski. Već sam pisao da kada putujemo bez rezervacija, prenoćište prvo potražimo u Best Western lancu hotela. Ima ih svuda i odnos cene i kvaliteta je optimalan. Isto radimo i ovog puta - Dušanov Navigator V nas vodi pravo u jedan blizu starog grada. Tražiti hotel posle ponoći nije preterano zabavno i jako se obradujemo kada nam sanjivi recepcionar saopšti da imaju još jednu slobodnu sobu. Više nam ni ne treba. Dobro je što smo bez rezervacije odmah našli smeštaj jer je kiša upravo počela jako da pada. Natopljenu opremu kačimo po sobi da se suši. Radijator stavljamo na maksimum i otvaramo prozor da izlazi vlaga. Iako mrtvi umorni, ni jedan od nas dvojice ne može da zaspi. Slike današnjeg dana su nam još uvek pred očima. Krenuli smo u jedan popodne iz Sofije, po izrazito lošem vremenu smo prošli oko 1.000 kilometara i sada se baškarimo u toplim krevetima u Bratislavi. Dok se vrpoljimo pokušavajući da ulovimo san, čuje se samo zvuk kiše koja bez prestanka dobuje po prozorima. Ovo nagoveštava kako ćemo sledećeg dana voziti. Putopis je možda mogao i da se zove DVA MUŠKARCA I VODA.

Tek posle Novog Sada vreme se popravlja. Podižemo prosečnu brzinu. Na granici kod Horgoša nije bilo veće gužve ali je mađarski carinik ipak iskoristio priliku da nam zaviri u kofere. Plaćamo putarinu i odvrćemo gas po mokrom auto-putu. Na parkingu ispred glavnog grada Mađarske pravimo prvu pauzu. Mrak je već uveliko pao. Okvirni plan je bio da prenoćimo u Budimpešti ali Dušan ima drugi predlog: “Tek je 9 sati. Jesi li umoran?” “Nisam.” “Nisam ni ja, 'ajdemo dalje. Bratislava!” Ovo parče puta posle Budimpešte je bilo dosta teško za vožnju. Asfalt je još uvek mokar od obilnih kiša a šleperi bacaju prljavu vodu po vizirima. To po mraku uopšte nije prijatno pa se trudimo da ne vozimo iza kamiona već ispred njih. Imam utisak da smo pretekli stotine.

Petak, 16. maj Dan polaska. “Krećem odmah, samo nešto da završim” potrajalo je nekoliko sati. Tek oko jedan popodne definitivno napuštamo ofis u Sofiji. Oblaci su crni, rominja kiša a nas dvojica gazimo. Što se više približavamo Srbiji, postaje sve tamnije i mokrije. Informacije iz medija i upozorenje carinika na granici naterali su me da prvi put od kada sam kupio Rukka opremu, obučem dodatno kišno odelo. Bilo bi licemerno i izvan dobrog ukusa da pišem kako je bilo gadno da se vozi tog dana kroz Srbiju. Baš u to vreme bujice su odnosile živote, voda uništavala gradove, ljudi gubili sve što imaju a nas dvojica krenuli motorima u zezanje. Svo vreme mi je stajala knedla u grlu a osećaj stida me je nagrizao dublje nego voda koja je pronašla put ka mojim leđima. Otprilike, to je ovako izgledalo.

Moram da budem iskren i krajnje samokritičan. Sa baltičkim državama sam oduvek imao malo problema - neprekidno ih mešam. Zovu se slično i nalaze se jedna do druge negde u gornjem ćošku karte. U vreme kada sam ja učio geografiju one nisu ni postojale - bile su deo SSSR-a. Estonija je jasna ali druge dve... Koja je koja: Litva, Letonija, Litvanija, Latvija... Kada smo dobili poziv da 19-tog maja dođemo u Rigu na regionalni sastanak, to je bila odlična prilika da raščistim nedoumice u vezi tih država. Rigu nepogrešivo pronalazim na karti ali kako se zove država čiji je ona glavni grad, e tu treba da se malo zamislim da bih odgovorio pravilno. Što se tiče odlaska do tamo, samo je bilo pitanje vremena ko će prvi da izgovori dobro poznatu rečenicu. Ovog puta ja, kao stariji i pametniji, skupim snagu i promrmljam: “A šta misliš da idemo motorima?” Giv mi fajv i glupavi osmeh na licu obojice. Naravno, reč je o Dušanu i meni: majstorima da iskomplikuju sebi život, putnicima bez plana, bajkerima bez mana. (Ovo poslednje sam napisao da bi se rimovalo.) Optimisti bez razloga. Pripreme za put nisu postojale. Nismo imali vremena da planiramo putovanje ali se nismo ni preterano uzbuđivali. Samouverenost su nam davali fakti da su motori novi, imamo dobru opremu a za sve ostalo je tu službena Master karta (da podsetim, ovo se vodi kao biznis putovanje). Sve u svemu, pred nama je šest-sedam dana vožnje da bismo dva dana bili na sastanku. Kad pomislim, možda je naziv ovog putopisa trebao da bude SMISAO BESMISLJA. P.S. A i ta Riga... kako se menja po padežima?

E vala ste se navozali... svaka vam čast. Sad ste mirni do proleća. Stvarno je bilo neopisivo zadovoljstvo pratiti vas svih ovih dana. Momci, iskreno vam se divim.

Kolega, lako je bilo nama sa toliko konja pod guzicom. Tebi svaka čast, oduševio si nas.

Prespavali smo u Pančevu i rano sledećeg jutra krenuli za Sofiju. Malo kroz Banatsku ravnicu... Malo auto putem... Malo obilaznicom oko Bele Palanke... ... i naši heroji stižu svojoj kući. I to je bilo to, jedno putovanje primereno ljudima naših godina. Bilo je lepo, neočekivano skupo, inspirativno a u nekim trenucima i magično. Loše veme je dosta uticalo na to da ne doživimo u potpunosti sve čari Toskane ali je to dobar izgovor da tamo odemo ponovo. Oblast Toskane ima preko 20.000 kilometara asfaltnih puteva k’o stvorenih za motor a mi smo zagrebali samo površinu. P.S. A na onu dvojicu, Mimija i Severijana, neću ni da trošim reči... Ultra jezivo me nerviraju. Brže su stigli na drugi kraj sveta nego što sam ja napisao putopis. Sad mi je samo još falio i Kawazoki da mi i on igra po živcima. Kako da pišem o jednom fensi moto-putovanju dok oni... Ma nema veze. Definitivno, nekome je bajkerski život Pamir a nekome tanjir! FINE