1. Godište motocikla koji ste vozili: 2014 Kupujući novu generaciju GS Adventure-a, dobrovoljno sam pristao da budem beta tester. Krajem oktobra 2013 dao sam BMW-u mog žutog ljubimca i doplatio zelenka. Motor mi je stigao sredinom februara ali sam tek u martu počeo lagano da ga vozim. 2. Vreme provedeno na motorciklu: 3 meseca, 9.500 kilometara 3. Šta mi se dopada: Skoro sve. Udobnost: Sa ovim motorom, najduža dnevna tura mi je bila od Sofije do Bratislave. Posle 10-tak sati u sedlu, 50 godina staro telo nije imalo nikakvih primedbi. Izmedju tri moda vešanja (normal, hard i soft) za ovakve duge vožnje preferiram soft. Imam utisak da je korman malo bliži nego kod prethodne generacije ali je osećaj u vožnji skoro identičan. Grejači za ruke rade malo slabije nego na prethodnoj generaciji ali mislim da je to namerno urađeno. Pre mi se dešavalo da me ručke bukvalno peku bez obzira što imam debele rukavica. Nadam se da će to produžiti život ručicama jer su se prethodne relativno brzo habale upravo zbog tog grejanja i meke gume. Komande i razni dugmići su dosta intuitivno rasporedjeni po kormanu. Jedino mi nedostaje stari sistem za kontrolu pokazivača pravca. Originalno sedište je daleko bolje od prethodne generacije i za vozača i za suvozača ali ću ga zbog dužih tura verovatno zameniti za još udobnije. Navukao sam se na Sargent. Sedište sam postavio u nisku poziciju (postoji niska i normalna pozicija). Nemam nikakvih problema sa dohvatanjem asfalta (visok sam 182cm). Visina motora se pomoću ESA sistema može bitno menjati. Kada je vešanje u poziciji za jednog, stojim sa blago savijenim nogama, punim stopalima. Ako slučajno ostavim uključen mod za dvoje a motor nije opterećen, i te kako se oseti da je podignut. Asfalt dotičem vrhovima obuće. Kada se motor natovari i sedne suvozač, sve je kako treba. Zaštita od vetra za noge je fenomenalna. Cilindri sa strane su malo podignut a rezervoar izgleda malo spušten pa ne postoji prostoj kroz koji bi duvalo oko nogu. Vožnja: Dodatna snaga zahvaljujući vodenom hladjenju se i te kako oseća. Toshiba ko ludo. Sa tri puna kofera, dve dodatne torbe, sa tank torbom i sa suvozačem, bez problema sam digao do 210. Ipak, morao sam da otpustim gas jer sam osetio neko lupkanje od nazad (Tanja). Koliko sam vozio dok sam bio sam neću da kažem jer Tanja može ovo da pročita. U krivinama leži fenomenalno. Iako je nekoliko kilograma teži od prethodnog Adventure-a, imam utisak da se ovaj lakše upravlja i obara. Vozio sam ga na 4 stepena po nekim planinskim putićima i nije mrdnuo. Stari motor sam vozio za Metzeler Next a novi motor je došao sa Michelin Anakee 3 malo većih razmera. Prva brzina mu je nešto kraća što ima svojih prednosti i mana u zavisnosti od tipa vožnje. Elektronika savršeno odrađuje posao. Zbog vremenskih prilika, novi mod za kišu sam, silom prilika, testirao par hiljada kilometara. Blago ubrzava, ne dozvoljava visoke obrtaje a sistemi za stabilizaciju se aktiviraju i pri najmanjem odstupanju. Kočnica postaje tvrđa i nema naglog kočenja. I pored toga, ne sprečava te da digneš veću brzinu. Dinamic mod sam testirao tokom nekoliko sati preticanja u Poljskoj. Ispaljuje kao raketa. Enduro mod sam probao na obilaznici izmedju Pirota i Bele palanke (preko sela Ponor). Po totalno razbijenom putu vozio sam kao po ravnom (malo preterujem ali je stvarno dobro). Oduševljen sam i nadam se uskoro da ga proverim još više izvan asfalta. Enduro Pro mod nisam probao. Pošto u ovom modu motor podivlja, nije moguće uključiti ga (slučajno) preko komandi kompjutera. Za razliku od ostalih mod-ova koje dugmetom u toku vožnje možeš da menjaš, da bi se uključio Enduro Pro, treba da ispod sedišta uključiš nekakvo sranjce i da imaš druge gume. U standardnom Road mod-u motor prosto klizi po putu. Dobrom i iskusnom vozaču ova elektronika i ne treba jer će prilagoditi vožnju uslovima na putu. Ipak, elektronskim ograničenjima se smanjuje mogućnost slučajne greške i produžava se životni vek vlasnika BMW-a. Po sistemu: Živi bili (i ponovo pazarili od nas motor). Prtljag: Ja sam odlučio da kupim originalne BMW kofere. Verovatno su Touratech bolji i lepši, ali je kod mene prevagnulo to što sve brave otvara jedan ključ. Osim toga, Touratec nema u svojoj ponudi zadnji centralni kofer za ovaj model. Malo su povećali kapacitet bočnih kofera ali je onaj falični (izrezan zbog auspuha) postao u donjem delu još uži. To mi je dosta ružno. Top case je i dalje igračka. Osim što je dobar kao naslon za saputnika, kada je prazan u njega staje jedna kaciga. Na putu ga natrpam dodatnom opremom i alatom a od gore nabijam torbu sa laptopom. Lalajko mi je objasni zašto je taj kofer toliko mali. Njegov prečnik je takav da mogu da se nabodu dve rezervne gume. Originalna BMW tank torba je dosta mala. To je tako jer je gornji deo rezervoara uzan i štrči na gore, pa je površina za postavljanje torbe manja. Zato sam uzeo Hepco Street Enduro tank torbu koja se kači magnetima za dodatni nosač kod poklopca rezervoara. Na prethodnom Adventure-u sam imao Akrapovič auspuh i moram reći da mi nedostaje njegov zvuk. Rezervoar je 30 litara i ovaj put je napravljen od aluminijuma. Pretpostavljam da je ideja da se u slučaju pada aluminijum samo deformiše a da ne pukne kao plastika. Manji je za 2 litre u odnosu na prethodnu generaciju ali u BMW-u kažu da se ništa time ne gubi jer je smanjena potrošnja. Dizajn: Meni motor izgleda odlično - lepši mi je uživo nego na fotografijama. Kada sam ga video prvi put, naježio sam se. Svetla, kljun, kontrolni instrumenti… Jedina zamerka je narandžasta nalepnica R1200. Kao da je dizajnirana u PowerPoint-u. Ceo motor je mat a nalepnica je glanc. Nekako ću to preživeti. Druge sitnice: GPS Navigator V - sjajna igračka. Malo sam ušao u fazon sa upravljanjem pomoću rotirajućeg obruča na volanu i mnogo mi se dopada. Ne mora da se pušta volan da bi se šetalo kroz meni. Ono čemu sam se mnogo radovao a to je veza sa aplikacijom za telefon Smart Link (pokazivanje temperature, vremenska prognoza, stanje na putu…) de fakto je primenljiva samo kada imaš data transfer. To znači da možeš da je koristiš i u inostranstvu ali je tada cena data transfera bolna. Interesantna stvar je integracija GPS-a sa samim motorom. Sve informacije o motoru i vožnji su dostupne na ekranu navigatora. Zahvaljujući ovome posedujem veoma važne podatke bez kojih ne znam kako bih vozio (ironija). Na primer, tokom prvih 10 hiljada kilometara sam vozio prosečnom brzinom od 91km/h; brzinu sam promenio 17.721 put; prednjom kočnicom sam kočio 12.163 puta a zadnjom 14.412. Ovo poslednje mi je interesantno. Kočnice su na GS-u integrisane, što će reći, stiskaš prednju a kompjuter procenjuje da li treba da aktivira zadnju. Do sada nikada nisam stiskao nogom zadnju ali vidim da je kompjuter aktivira mnogo češće nego što sam mislio. Mehanički tempomat sam imao na starom Adventure i skoro da ga nisam koristio. Čak sam i javno govorio da je to nepotrebna stvar. Nisam bio u pravu. Ovaj elektronski super radi. Na primer, ako na auto putu pretičeš kolonu motora, možeš spokojno desnom rukom da mašeš kolegama a levom da kontrolišeš brzinu (ubrzavaš ili usporavaš). 4. Šta je moglo biti bolje: Zaštita od vetra: Verovatno zbog estetike, prednje staklo je osetno manje u odnosu na prethodnu generaciju Adventure-a. To ima za posledicu veću buku u kacigi (nije prijatno da se sluša muzika) a i oseća se jako strujanje vazduha po ramenima. Najviše strada saputnik. Iako ima Shuberth C3, jednu od najtiših kaciga, Tanja je otkačila od turbulencije vazduha na zadnjem sedištu. Pri većim brzinama je morala da se sakriva iza mene da joj vetar ne odnese glavu. Daleko od udobne uvaljenosti na zadnjem sedištu na kakvu je navikla na prethodnom GSA-u. Wunderlicht windsheald je upravo stigao pa ću da vidim kako radi. Potrošnja: Za, do sada predjene kilometre, prosek mi je bio 7.1 litar na sto. Fakt je da ga posle prvog servisa nisam štedeo. Na žalost, dosta vremena sam se kretao, maksimalno natovaren, po auto-putevima velikom brzinom (160 pa na gore). Tada potrošnja odlazi u nebo. Pri normalnoj vožnji, troši oko 5 litara. 5. Moj utisak: Drugovi Nemci, svaka vam čast. Dobro odrađen posao. Napomena: ovo su moji utisci iz ugla korisnika motora a ne nekog stručnjaka.

Upravo se vratio iz tog kraja, ni insekte nisam uspeo da operem sa motora. Neizmerna zahvalnost Prontu na korisnim savetima pred put. Pogledao sam link koju si postavio. Posle Bolonje si zaobišao sve veće saobraćajnice što je dobro. Toliko ima lepih puteva da je teško pogrešiti. Mi smo se pet dana vrteli oko Siene a mogli smo još deset. Ma koliko planirao šta da obiđeš, ostaćeš sa osećajem da ništa nisi video i javiće ti se želja da se vratiš ponovo. Što se tiče praktičnih stvari, evo nekoliko saveta: Putarina u Italiji nije jeftina. Autoput od Trsta do Bolonje je preko 20 Evra. Mi smo taj deo išli autoputem jer smo želeli što pre da stignemo. Problem u tom delu Italije je što se izvan autoputa vozi relativno sporo, prolazi se kroz sela gde treba da se poštuje ograničenje. Kada stigneš do Bolonje i kreneš na dole, situacija se menja i počinje raj. Svaka raskrsnica mami. Na auto putu se vozi brzo, štedi se vreme ali i potrošnja goriva raste. To zaboli kada vidiš cenu benzina. Onaj malo bolji na nekim pumpama je bio i preko 2 Evra za litar!!! Običan je bio izmedju 1.6 i 1.8 Evra. Vodi računa o parkingu. U gradovima postoje parkinzi za motore i samo tamo mogu da se ostave. U javne garaže ne primaju motore, barem smo mi tako naleteli. U Firenci sam video svojim očima kako pišu kaznu skuteru koji je parkirao izvan obeleženog prostora. Mesta na parkinzima za motore u užem centru velikih gradova nema nikakvih. Mi smo parking u Sieni tražili pola sata. Bolje je da se motor ostavi malo dalje i do centra ode pešaka. Pronto nas je posavetovao da uopšte ne ulazimo u Firencu motorom već da dodjemo vozom. Uverili smo se da je potpuno u pravu. Što se tiče cena u restoranima, u blizini turističkih lokacija je dosta skupo. Salate od 6-12 Evra, pasta isto tako a ne daj bože bifrtek i do 25 Evra. Treba proveriti cene u jelovnicima ispred restorana i zaobići mesto ako je dranje očigledno. Policije nema nigde ali ako se desi neko sranje tu su za minut. Ja imam na gps-u lokaciju kamera i neprekidno mi je zvrndalo upozorenje u slušalicama. Ne znam da li kazne stižu iz Italije za Srbiju ali u Bugarsku stižu tako da sam morao da vodim računa. Eto toliko na brzaka.

Dragi druže, hvala ti na potsećanju na Sinklerov putopis. Pročitao sam ga ranije ali nikako nisam mogao da ga pronađem. Uzgred, bombone su... Nadam se da će imati šta da se opiše u budućem putopisu i da nećemo samo voziti kao manijaci. Kombinacija poslovnog putovanja i motora je dosta rizična. Inače, tvoj poslednji putopis je bio okidač da prvomajske praznike Tanja i ja provedemo na dva točka u Toskani. Hvala na inspiraciji.

Što se tiče vožnje kroz Bugarsku evo par saveta. Kada pređete granicu vozite ka Sofiji. Kod grada Slivnica postoji policijski punkt i ograničenje je 50. Tu su skoro uvek sa radarom i love uglavnom neinformisane strance. Na ulazu u Sofiju se gradi veliki kružni tok i tu se odvajate na desno. Tu počinje obilaznica i možete očekivati gužvu pošto se gradi nov put. Na jednom velikom novom kružnom toku pratite tabelu Kulata i izlazite na auto-put. Posle grada Dupnica, prestaje auto-put. Do granice sa Grčkom vozite “slobodno”. Odavno nisam video policijske patrole a i mene sa motorom nikada nisu zaustavili. Postoje fiksne kamere ali vam one ne mogu ništa pošto ste sa stranim tablicama. Pre same granice sa Grčkom, zbog izgradnje auto puta, vozi se obilaznicom kroz grad Petrič. Sve je obeleženo tabelama i nema šanse da se izgubite. Generalno, ovaj put je dosta natovaren pošto je osnovni pravac za Grčku. Аko imate vremena, predlažem da vozite malo okolo. Kod Simitli-ja se odvojite prema Banskom i vozite ka Gotze Delchev. Put je dosta prazan i krivine su idealne za motor. Granični prelaz je skoro uvek prazan. Odatle izlazite na Dramu a od nje možete ili preko Asprovalte ili preko Serresa da stignete do Soluna. Na žalost u vreme kada prolazite pored Sofije neću biti tu pa ne mogu da vas pozovem na klopu.

Pozdrav Vuče!!! Hvala ti i na dobrim (nekome se dopada taj put) i na lošim vestima (to za biftek ). Odlazak nam je problem zbog tajminga pa ćemo morati da vozimo osnovnim putevima. Pokušaćemo da izmislimo nešto zabavno za nazad. Ako tvoj prijatelj kaže da je lepo, moraćemo to da proverimo.

Moj kolega Dušan i ja 19-tog maja u Latviji (Riga) imamo sastanak. Dva nova GSA sa oko 5k kilometara na brojčaniku dovoljan su razlog da tamo ne otputujemo avionom. Problem je što nemamo nikakvu ideju šta nas očekuje na putu: nismo imali vremena da se pripremimo a nećemo ga ni imati do sledećeg vikenda, kada treba da krenemo. Ovo je za sada tura. Pošto treba da stignemo na vrema, očigledno je da u odlasku nećemo uspeti da obidjemo ništa. Tri dana vožnje od 8-10 sati. Do Budimpešte je sve jasno. Posle toga je Slovačka, Poljska, Litvanija i Latvija. Nisam našao skoro ništa na forumu u vezi ovog regiona. Bio bih zahvalan ako je neko prolazio tuda i ima aktuelnu informacije kako je voziti motor u tom delu Evrope: policija, ograničenja, putarine, kvalitet puteva... 10x

Put ka paklu je popločan najboljim namerama :-) Izvinjavam se što kasnim ali celo jutro se bavim samo ovim. Interesovanje je bilo mnooogo veće nego što sam očekivao pa sam se našao u ogromnoj moralnoj dilemi kome šta da dam. Zato sam problem rešio na sledeći način: 1. Imena i BJB nadimke sam stavio u jednu excel tablicu 70x15 2. Proverio sam svačiji profil. Isključio sam članove bez i jednog posta kao i one koji samo prodaju stvari na forumu. Nekoliko nadimaka uopšte ne postoji na spisku članova. Takodje sam isključio članove koji su tražili da im robu pošaljem na kućnu adresu. 3. Skinuo sam generator slučajnih brojeva za telefon i prepustio sreći da odluči. Dakle, kome šta ide: 1. Čizme HIGHWAY 1, broj 45 peconi 2. Čizme SIDI DOHA, broj 45 Golub 3. Čizme SIDI DOHA, broj 39 Dejan Nešković 4. Čizme REVIT Apache broj 45 Student 5. Pantalone HELD broj W38 L34 BigRider 6. Kožne rukavice IXS, veličina 2XL Aciko 7. Kožne rukavice IXS, veličina DM drvodelja 8. IXS HX 80, veličina XL stari roker 9. IXS HX 80, veličina M ljadza 10. Schubert C3, XL veličina Bopk Žao mi je što će neko sigurno ostati razočaran.

Drage kolege, na osnovu broja dobijenih mailova rekao bih da je sve otišlo. Nisam uspeo da ih pročitam jer mi je iskočila tipična za petak popodne gužva na poslu. Sutra ujutru ću vas obavestiti o ishodu. Hvala na poverenju.

Posedujem nekoliko komada moto opreme iz prethodnog života (dok sam vozio Burgmana i Intrudera) sa kojima nemam šta da radim. Iako je oprema u “voznom stanju” i propisno čuvana, glupo mi je da je prodajem. Neki komadi imaju par godina i vidi se da su korišćeni. Zato sam rešio da je poklonim članovima BJB. Ja ih više neću nositi a nekome može da posluži. 1. Čizme HIGHWAY 1, broj 45 U njima sam vozio dve ture Intruderom do Slovenije i posle promenio kategoriju motora. Ne idu uz BMW Adventure. 2. Čizme SIDI DOHA, broj 45 Čizme su super za leto ali je italijanski kalup pa su mi tesne. Vidi se da nisu nove jer spolja imaju prevrnutu kožu koja se od čišćenja tvrdom četkom malo uglačala. 3. Čizme SIDI DOHA, broj 39 Tanja je svoj par bolje očuvala. 4. Čizme REVIT Apache broj 45 Ove čizme sam koristio dve i po sezone i to samo na putovanjima kada je hladnije vreme. Veoma su dobre ali nemaju Goretex i treba da se nosi sprej za impregnaciju u slučaju jake kiša. Sprej dajem uz čizme. Posledice korišćenja: a. svetlo siva šara na đonu je uflekana verovatno od nekog ulja a ja ne znam čime se to čisti. b. Tanka dekorativna koža oko rajsferšlusa se na nekim mestima iskrzala ali to ne utiče na zaštitu od vode. 5. Pantalone HELD broj W38 L34 Napravljene su od teksas materijala i imaju tvrde protektore na kolenima. Nošene su jednu sezonu a onda sam oslabio :-) 6. Kožne rukavice IXS, veličina 2XL Ovo su letnje rukavice bez dodatnih protektora. 7. Kožne rukavice IXS, veličina DM Najproblematičnije mi je da poklonim kacige jer imaju četiri-pet godina. Teorijski, to je nekakav rok trajanja kacige. Pošto su dobro očuvane, žao mi je da ih bacim. Mogu nekome da posluže za prvu pomoć ili za rezervne delove. 8. IXS HX 80, veličina XL 9. IXS HX 80, veličina M Iako su kupljene 2009-te, po gruboj proceni, ove dve kacige ukupno nisu prešle više od 200 kilometara. Osim jedne ogrebotine na viziru (izvan vidnog polja) ostalo je kao novo. Stoje upakovane već par godina i čekaju da ponovo kupim skuter (ali se to očigledno neće skoro dogoditi). 10. Schubert C3, XL veličina Kacigu sam kupio 2009-te i pošteno je nosio do prošle jeseni. Nije padala i nema oštećenja (osim sitnih ogrebotina). Minus je to što se unutrašnjost prilagodila mojoj ćoškastoj glavi pa je sada za pola broja veća. Planirao sam da je nosim barem još jednu-dve sezone ali sam u naletu euforije kupio C3 Pro. 11. Senik za Zumo 660. Iskren da budem, stavio sam ga samo jednom i nikada više. Ja stalno skidam gps sa postolja i posle ne znam šta da radim sa ovim dodatkom (lenj sam da otvorim torbu). To je to. Ako ste zainteresovani, pišite mi na nlozovic@gmail.com. Obavezno napišite i vaš nick name na BJB-u. Malo sam u stisci sa vremenom pa ne mogu redovno da pratim forum. Da bi se izbeglo bla… bla… temu ću držati zaključanu i samo ću pisati kada nešto ode. Rečeno mi je da može da se pojavi neki pametnjaković pa da uzme sve i posle da to prodaje kao “skoro novo.” Da bi se to izbeglo, svako zainteresovan može da uzme najviše dva ajtema ZA LIČNU UPOTREBU. Postoji jedna mala komplikacija: kako da dostavim stvari jer ja živim u Bugarskoj? Dve su opcije: U sredu (16. april) poslovno dolazim u Beograd a u petak ujutro se vraćam za Sofiju. Planiram da dođem motorom ali ako treba da ponesem više stvari, došao bih kolima :-( Dakle, ko želi da mu nešto donesem, morao bi da planira ovo vreme da preuzme stvari. Na žalost, ne znam kada ću sledeći put dolaziti u Beograd. Naravno, postoji i opcija da se provozate do Sofije. U tom slučaju sledi piće. NAPOMENA: Naknadne reklamacije ne primam. :-)

Uuuuuhhhhhaaaaa... kakva tura. Fenomenalno. Jedva čekam izveštaj Čestitke i za novi motror, baš mi se sviđa. Verici i tebi želim mnogo lepih hiljada kilometara na njemu. P.S. Za par dana ćemo se omašiti negde kod Bolonje.

Hvala dobri ljudi na lepim rečima. Radujem se ako vam se dopalo ovo pisanije. Evo nekoliko odgovora na vaše postove. Nisam stigao ranije. Šta ćeš, mladost - ludost. Bolje i tako nego na asfalt. Kasno je... Ima tu još nešto. Kad donesu hranu na sto, poslednje čega se setiš je da napraviš fotke. Kad završiš, glupo je da se slikaju prazni tanjiri. Na žalost, bilo je baš tako. Blam. Ne znam da li si svestan koliko ISTINE ima u ovim recima koje si napisao i koje bi trebalo da procita ju svi bajkeri, da stave prst na celo i da se zamisle i preispitaju - cemu jurcanje, cemu takva vrsta dokazivanja kada je ulog preveliki...............nenadoknadivi cak.Hocu da kazem da putovati motociklom je privilegija koju treba postovati, uzivati u svakom trenutku i podeliti je sa drugima nesebicno............to je po meni smisao za biti "bajker putnik".Ja sam kao mladji gresio, desi se i danas da pogresim u pokusaju............i onda se trgnem i kazem sebi, uzivaj KRETENU !!!...........ko zna kada ces opet jer zivot je divan dok traje i to treba ispostovati, glupi su oni drugi koji "zavrtanje gasa" vide kao smisao voznje motocikla.Moje skromno misljenje, izvinite ako su me malo emocije ponele.........Pet plus za putopis u celini............Bravo!!! Tokom ovih nekoliko godina druženja sa motorom neprekidno sam ispitivao svoje granice: duže, dalje, brže... Ovo putovanje je prekoračilo granicu prijatnog. Nadam se da će i drugi razumeti poruku ovog mog teksta onako kako si je ti video. Velika istina: uzivaj KRETENU !!! ne odvrći gas Inače, na proleća te očekujem u mojim krajevima: dva zelenka rosnu travu pasla. He, he... Evo kako motori prave veze izmedju ljudi i u vremenu i u prostoru. Inače, Peca je ostao normalan.

ZAKLUČAK Sigurno ste čuli priču da što je čovek stariji, vreme mu brže prolazi. Kada voziš motor, izgleda da vreme prolazi još brže. Tako je i meni ova godina proletela u migu. Tek kada počnem da pišem, shvatam koliko se toga desilo. Dešavale su se mnoge lepe, neke ružne i neke veoma ružne stvari. Život je... I da ne ke***m dalje, i onako sam preterao sa ovim pisanjem. Obrni okreni, najvažnija je... The End

R1200GS LC MOTOCIKLI > Vozili Smo 1. Godište motocikla koji ste vozili: 2013 2. Vreme provedeno na motociklu: Dva puta sam ga vozio na po par dana. To je BMW-ovo test vozilo, predviđeno da se navuku paljevine kao što sam ja. 3. Šta mi se dopada: Da počnem od izgleda. Mišljenja o BMW dizajnerskom pristupu su podeljena. Meni se oduvek dopadao robustan i pomalo grub izgled GS-a. Za ovu generaciju smatram da je prelepa. Motor je postao elegantniji, moderniji ali ipak nije izgubio onu svoju agresivnu crtu. Detalji. Sedište je sa novim, veoma jednostavnim sistemom za podešavanje. Vetrobran se podešava jednom rukom i to iz sedeće pozicije. Ventil za gume je na dostupnom mestu. Integracija GPS-a i mogućnost komandovanja točkićem sa volana. Gps daje informacije o nekim parametrima rada samog motora. Vožnja. Vodeno hladjenje je dodalo petnaest konja u odnosu na prethodnu generaciju i ovde se to i te kako oseća. Interesantan je način kako je ta dodatna snaga raspoređena. Znam da je nemoguće imati četiri motora u jednom ali ovde su se Nemci dosta približili tom cilju. Promena modela vožnje se ne odnosi samo na visinu vešanja i tvrdoću amortizera, kao kod prethodne generacije, već potpuno menja dinamiku rada motora. Kad sam prvi put došao u posed novog GS-a, poigrao sam se menijem. Naišao sam na mod DINA i inteligentno zaključio da je to nešto u vezi peščanih dina – dakle off road. Ubacio sam u taj mod i smelo odvrnuo gas. Motor se katapultira a prednji točak krene ka nebu. Us*** sam se. Naravno, posle sam otkrio da na displeju nije bilo mesta za još tri slova: MIC. Dinamic. Motor se vozi kao supermoto. Može da se turira kao da nije reč o bokseru. Moj prijatelj Marčev je to ovako prokomentarisao: “Najzad su Nemci napravili dobar japanski motor.” U rain modu, svi sistemi za stabilizaciju i ABS postaju maksimalno osetljivi a odvrtanje gasa sporije. 4. Šta je moglo biti bolje: Za nekoga kome se kez nije skidao sa lica dok ga je vozio, mogu da spomenem samo sitnice. Na primer, ja sam imao problem sa točkićem za upravljanje gps-a na volanu - mnogo je blizu i nekoliko puta sam ga slučajno okrenuo. Smeta mi što su promenili kontrolu pokazivača pravaca. Tek sam se navikao na tri dugmeta a bmw ga napravi kao kod svih (normalnih) motora, na jednom. Može da iznervira i promena strane auspuha - sa leve su ga prebacili na desnu. Samo po sebi tu nije ništa sporno ako inženjeri smatraju da je tako bolje. Problem su preskupi koferi. Ako si pre toga imao GS-a, stare kofere ne možeš da iskoristiš. Najgore od svega je da, kad ih prodaš, sa njima odu i sve nalepnice sa mesta koje si obišao. Počinješ od početka da sakupljaš dokaze o svom avanturističkom duhu a novi vlasnik se na tvoj račun puva pred društvom. 5. Moj utisak: Mnogo mi se svidža. Da ima veći rezervoar, malo bolju zaštitu od vetra, veći raspon vešanja i da ga proizvode u maslinasto-zelenoj boji, sigurno bih ga kupio.

3 U 1 - KVAROVI NA ADVENTURE-U GARAŽA > MOTOCIKLI > BMW Nema dileme, najlepše je kad se kupi novi motor. Redovan servis i ide bez greške. Tako je bilo i sa mojim Adventure-om skoro tri godine. 32.000 kilometara ništa mu nije falilo - sipam benzin i vozim. Kad mi zasvetli lampica dodam malo ulja. Jednom sam menjao sijalicu. Gume menjam kad se izližu. Taman kada sam pomislio da je BMW R1200GS Adventure besmrtan, dese se tri sranja u jednom danu. Problemima je predhodila besomučna jurnjava po totalno razbijenom putu. Jadnom Adventure-u sam vadio dušu nekih 200 kilometara. Prijateli sa kojima sam se tada sreo voze japanske motore (i Ducati) i odmah su primetili da nešto nije u redu (mi vozači BMW-a nemam-o naviku da kontrolišemo svoj motor za kvarove jer takvih skoro da i nema). Negde uz put mi je pukao šraf koji priteže zadnji blatobran tako da se isti jako trese. Osim toga, kapalo mi je ulje sa donjeg dela motora. Treći problem je bila masna fleka na kardanu. Najviše me je iznerviralo to sa blatobranom – kad sam ga skinuo da se ne bi potpuno polomio, motor je izgledao kao ćelav. Veoma ružna slika... veoma... Sledeće nedelje sam odneo motor na popravku. Objasnili su mi da nije ništa strašno ali da postoji ozbiljan problem koji je više za temu “Iskustvo sa servisima”. Naime, BMW je u celom svetu nekoliko meseci imao problem sa dostavkom rezervnih delova za sva svoja vozila. Promenili su softver i sistem kodiranja i nastao je haos. Forumi širom sveta bili su puni gnevnih klijenata koji su po dva meseca čekali neki banalni deo da bi im vratili auto sa redovnog servisa. Čak su i neki članovi našeg foruma (ćao Vuče, ćao Marija) morali da odustanu od ambiciozne ture jer nisu mogli da nađu delove za servis. Užas. U svakom slučaju, glupi šraf za blatobran je stigao tek posle mesec dana a semerinzi malo ranije, za dve nedelje. Ispostavilo se da su oba curenja ulja bila vezana za te semeringe (ne znam tačno čemu to služi ali kad se oni pokvare, curi ulje). Na kardanu se to očas posla promeni ali na motoru... Dok je radio, majstor me je pozvao i pitao da li želim da vidim kako izgleda motor trenutno. “Naravno, šalji fotku.” Za svaki slučaj me je pitao kako sam sa nervima. “Kada si me video iznerviranog?” Bip, bip... stiže poruka. Kad se nisam šlogiro... Srećom, majstor Niki je car. Uspeo je sve da vrati na svoje mesto. Posebno sam mu zahvalan što je opravio blatobran. Eto, to je moj doprinos ovoj rubrici. Nadam se da sam uspeo da potvrdim stav koji postoji u bajkerskom svetu o BMW-u i njegovim vlasnicima. Em motor neišta ne valja em su njegovi vlasnici tri u jednom – neuki, razmaženi, prepotentni. P.S. Sad sam se setio. Crk’o mi je jednom i merač nivoa goriva u rezervoaru. Rezervoar je bio pun a ja sam zapanjeno gledao kako mi "range" iz sekunde u sekundu pada za po jedan kilometar. Kada je stigao do nule, stisnuo sam zube - hoće li motor sada stati ili neće. Ipak, čudo je BMW... Na ekranu je pisalo da sa preostalim benzinom mogu da predjem 0 kilometara a motor ide... ide... Ako postoje smart telefoni, zašto ne bi postojali smart motori? I smart bajkeri

S1000RR MOTOCIKLI > Vozili Smo Godište motocikla koji ste vozili: 2013 2. Vreme provedeno na motociklu: Dok je moj GS bio na servisu, od BMW-a sam na tri dana dobio ovo čudovište. “Uzmi njega za probu, kad ćeš drugi put voziti pistarku?” (prim. prev. u Bugarskoj se termin pistarka koristi za sportske motore, u smislu, za pistu). 3. Šta mi se dopada: Dosta je brz 4. Šta je moglo biti bolje: Pozicija za sedenje bi trebalo da bude više uspravljena a ne da ležiš na rukama i rezervoaru (gde stomak da stavim?). Veći rezervoar - obavezno. Širi korman. Trebalo bi da porade na zaštiti od vetra. Mnogo je tvrd, dakle, ili staviti mekše amortizere ili u cenu motora uključiti popravljanje plombi. Mogli su malo da se potrude oko šara na gumama - skoro da ih i nema. Obavezno ugraditi veće sedište za saputnika + naslon. Kome treba 200 konja? To smanjiti. Mesto za prtljag je tragedija. Motor je mali kao igračka - povećati ukupne dimenzija sa S na XXL. Ako sve ovo isprave u nekoj sledećoj generaciji, možda bih razmislio o njemu. 5. Moj utisak: A sad ozbiljno. Ovo nije motor za mene ali je bilo zadovoljstvo provozati ga. Prva dva kilometra sam mislio da svi voze sporije zbog nekog radara a onda sam shvatio da idem 190. Ispaljuje se kao metak, leti kao raketa a nemaš osećaj da je tako. Voleo bih da sam mogao ovim motorom da prođem California Superbike School. Da li je ovo motor koji bih vozio izvan staze? Ja lično ne bih ali mogu da razumem ljude koji voze sportske motore u civilnom životu. Ako vam udobnost i prtljag za duža putovanja nisu prioritet motor je savršen. Ono što mi se dopada kod S1000RR su različiti drive mod-ovi. Na preporuku ljudi iz BMW-a, u gradskim uslovima sam vozio u rain modu a to znači da su mu sistem za stabilizaciju i ABS bili maksimalno osetljivi. Za razliku od staze gde se koncentrišeš na brzinu i ulaske u krivinu, u normalnom saobraćaju ima još gomila stvari o kojima treba da vodiš računa. Zato podržavam elektroniku koja priskače u pomoć kad je frka. I za kraj, zahvaljujući ovih par dana test vožnje, otkrio sam toplu vodu. Shvatio sam kako sportski motori prave onaj zvuk kad ubrzavaju: njaaaaa, njaaaaa... Bez kvačila šaltaš u višu brzinu a ne puštaš gas. Probao sam to i na GS-u. Neće.

POLICIJSKI RADARI MOTOCIKLISTI > Motoristi Na Drumu Obično krajem avgusta imamo regionalni sastanak u Piranu. Kao i uvek, “konzervativniji” deo naših kolega i biznis partnera nije propustio priliku da nas kritikuje. Umesto da na poslovne sastanke idemo avionom kao sav normalan svet, Dušan i ja glumimo nekake frajere, samo se mlatimo sa tim motorima i vozimo okolo naokolo. Sigurno ćemo opet da zaglavimo pet dana na povratku ka kući. Da im dokažemo da nemaju pojma i da je 1.400 kilometara izvan auto-puta za nas dimče, pripremamo se da dobro odvrnemo gas. Otežavajuća okolnost je to što, kada nas dvojica vozimo, non-stop stajemo. Puš pauze, ručak, lep vidikovac, još jedna puš pauza... U svakom slučaju, imamo dva dana da stignemo od Pirana do Sofije. Prvog dana smo vozili starom jadranskom magistralom do Dubrovnika. Obožavam ovaj put, naročito izvan turističke sezone. Već sam mnogo puta pisao o tome pa se neću ponavljati. Najveće zadovoljstvo tog dana bila mi je mogućnost da posle mnogo godina opet prošetam Stradunom. Iako se nismo pretrgli od ranog ustajanja, sledećeg jutra smo orni za drugu etapu. Od Dubrovnika do Sofije ima oko 750 kilometra. Treba da stignemo do uveče jer je to pitanje časti. Vozimo putem preko Tjentišta jer ga dobro poznajemo a i priroda je prelepa. Možda se neko ne bi složio sa mnom ali po mom mišljenju postoji nekakva tolerantnost policije prema bajkerima. Mene do sada nikada nisu zaustavili zbog prekoračenja brzine motorom. Dušana jesu, i to skoro. Pošto mu je bilo prvi put, zamolio je austrijske policajce da se fotografiše sa njima za uspomenu. *Zaboravio je da mi pošalje fotku. Kad je nađe, postaviću je. Posle kafice u Trebinju, dobrim ritmom vozimo između Foče i Goražda. O ovoj deonici sam čuo dosta priča o neprijatnosti motorista sa policijom. Ja sam pre par godina imao problema kad sam išao kolima. Dušan očigledno nije čuo te priče jer vozi bez pardona. Lepo vreme, nemamo saputnike, nosimo malo prtljaga a krivine samo mame. Dušan vozi prvi a ja desetak metara iza njega. Na izlasku iz jedne krivine naleže na kočnice. Pedesetak metara dalje policijska patrola sa sve stativom i radarom. OK, to je bilo to. Da bi ovaj događaj bio zanimljiviji, trebalo bi da usledi zaustavljanje, provera dokumenata, neuspešan pokušaj da se pregovara, oduzimanje pasoša, odlazak u obližnji grad da se plati kazna i slično. Ništa od toga. Kada nas je ugledao, policajac diže, ne jednu, već dve ruke. Kao na svadbi. Mi i dalje gazimo po kočnicama. Odjednom te dve podignute ruke počinju da mašu u stilu: ajde, ajde. Na licu policajca vidimo osmeh od uha do uha. Ajde, brže, beže, viče i maše... Projurimo pored patrole kao oslobodioci. Nismo mi nikoga oslobodili već su nas policajci pozdravljali kao da jesmo. Ovo ima samo ubosni. Ohrabreni ovim prijatejskim gestom, hrabro smo produžili istim tempom. Da nismo dva sata na OMW-u menjali sijalicu na Dušanovom motoru (nešto se slomilo u mraku), sigurno bismo uspeli da stignemo na vreme i da dokažemo da nema veće razlike u putovanju avionom i motorom.

R1200R MOTOCIKLI > Vozili Smo 1. Godište motocikla koji ste vozili: 2013 2. Vreme provedeno na motociklu: 80-tak kilometara. Na delu puta izmedju Ohrida i Skoplja moj prijatelj Marčev i ja smo razmenili motore. 3. Šta mi se dopada: R1200R ima isti bokser motor kao i moj GS ali se ponaša totalno drugačije. Sve je nekako glatko, manje se osećaju vibracije, više klizi po putu. Nisam proveravao maksimalnu brzinu ali imam utisak da je brži. Bolje ubrzava i agilniji je od GS-a. Najviše od svega mi se dopada izgled samog motora. Iako je od svih BMW motora ovaj ima najklasičniji dizajn, za mene je to generički izgled motora. 4. Šta je moglo biti bolje: Meni se nije dopala zaštita od vetra pri većim brzinama. Iako je Marčev stavio viši vetrobran, iznad 180 sam imao utisak da će me kaciga zadaviti. Verovatno je zato i on rešio da uzme neki turistički motor. 5. Moj utisak: Preneću prvo utiske Marčeva, jer je on merodavniji. Ovo mu je osamnaesti motor i još od praistorijskih dana, vozi samo Japance. Na primer Virago. Jednom je posedovao Benelli i narušio tradiciju. Pošto je on veoma impulsivan kad je reč o kupovini kola i motora, R1200R je uzeo ne iz drugog razloga nego zato što su mu u BMW-u dali povoljan kredit. Kako ga je samo u početku pljuvao... “Mrtva kobila”, “Nemačko sranje” i “Vibrator” bili su samo neki od epiteta koje je koristio govoreći o svom motoru. Posle mesec dana stavio ga je u oglase. Čak je i Tanja bila zainteresovana da ga kupi. Onda preko leta napravi turu do Turske sa prijateljima. “Hmmm... ne ide baš tako loše.” Posle toga treći put upiše California Superbike School i tu stvari krenu drugim tokom. Motor odjednom nestaje iz oglasa. Počeo je da ga sredjuje, licka, mazi i pazi. Šok za sve je bio kada je izjavio da ako reši da kupi nov motor, biće to ponovo BMW. Što se tiče mog skromnog suda, ako tražite motor koji vas neće ostaviti na putu, dovoljno je univerzalan za sve situacije i izgleda taaaako dobro, ovo je pravilan izbor.

.... Podvlačimo crtu. Ovo putovanje nam je dalo odgovor na jedno važno egzistencijalno pitanje: koliko je dana potrebno da pobediš na festivalu, obiđeš Toskanu, razgledaš Siciliju i da se izvan sezone vratiš kući. Odgovor je: sigurno više od deset. Proverili smo, može i za deset dana ali nije baš najbolja ideja. Toliko mi se ovaj povratak smučio da narednih nekoliko dana nisam ni pomislio da vozim motor. Kroz glavu su mi prolazili kilometri auto puteva, zavrtanje gasa do daske i trka sa vremenom. Očigledno je broj dana kojima smo raspolagali suviše mali za ovako ambicioznu turu. Osim toga, zbog porodičnih komplikacija svo vreme su nam misli bile drugde. Danima sam kategorično tvrdio da nam se ništa lepo nije dogodilo na ovom putovanju. U jednom trenutku sam čak sebi postavio jeretičko pitanje: čemu sve ovo? Ako je ovo zabava od vožnje motora, onda je bolje da ga prodam (hiperbola). Ovo anti-motor raspoloženje je trajalo petnaestak dana. Videvši u kakvom sam stanju, jednog sunčanog vikenda Don Marčev me je pozvao na ozbiljan razgovor. Napravio mi je ponudu koju nisam mogao da odbijem. Idemo da vozimo poslednju jesenju turu. Hvala mu na tome. Tih 250 kilometra vožnje po krivudavim putevima, uživanje u prelepim jesenjim pejzažima i umerena vožnja bez dead line-a, podsetili su me na to zašto volim motor. Reloaded. Naravoučenije: Ko žuri nos u d**e turi.

Umesto u sedam, kako smo planirali, jedva se budimo u devet. Na brzinu se pakujemo i krećemo bez doručka. Do naše dečice nas deli samo 650 kilometara. Kada se kaže Grčka, retko kome padne na pamet hladnoća, planine i mraz. Retko ko se i zamisli da je deo od Igumenice prema Solunu planinski, da snega ima i u maju i da se tu nalaze skijaški tereni. Ni mi se toga nismo setili sve dok temperatura nije pala na šest stepeni. Kada po praznom auto-putu voziš 150-160 na sat postaje dosta neprijatno. Tanja koja se nikada ne žali na uslove vožnje, sada se trese i traži da stanem. Biram otvoreno mesto između dva tunela da nas koloko toliko zagreju sunčevi zraci. Silazimo sa motora i otkrivamo frapantnu grešku. U žurbi, preko majice sa kratkim rukavima, obukla je samo letnji, spoljni deo odela. Goreteks je skinula sinoć a toplu postavu nije ni vadila iz kofera. Oblačimo sve najtoplije što imamo i nastavljamo. Posle sat vremena silazimo sa planine i sve što smo malo pre obukli skidamo sa sebe. Do Sofije nas svo vreme prati temperatura od oko 20 stepeni. Ovaj deo smo prolazili hiljadu puta i vozimo ga rutinski. Tek tu i tamo po koja budala poželi da se trka. Kad osetim da sam klonuo i da mi nedostaje energije, prihvatam igru i tako dižem sebi adrenalin. Uz male ispade, ipak sam svo vreme vozio oprezno. Nisam želeo da napravim neko sranje pred sam kraj putovanja. Oko četiri popodne stižemo kući. Uz mnogo malera, nervoze, napora i sa jednim danom putovanja više, vratili smo se onda kada smo obećali da ćemo stići. Na stolu nas je dočekao suši koji su naša dečica poručila u čast povratka ludih roditelja.

Sledećeg dana se budimo sa saznanjem da ništa ne možemo da uradimo u ovoj situaciji. Jutro provodimo u bašti kafića. Gradić je presladak, sunce greje a lepi i dobro obučeni ljudi izlaze u nedeljnu šetnju. Porodice sa decom, penzioneri, zaljubljeni parovi... Sve ovo me neodoljivo podseća na scene iz Felinijevog Amarkorda. Krećemo ranije da ne zakasnimo na trajekt. Ukrcavamo se među prvima. Po stilu oblačenja se vidi da smo sve bliže Balkanu. Po manirima se vidi da smo sve bliže Balkanu. Nismo uzeli kabinu jer nam se učinilo da je to besmisleno preko dana i zato devet sati provodimo u natrpanoj sali. Ako ustaneš, neko ti pomeri stvari i sedne na tvoje mesto. Sati prolaze kao dani. Nikad stići. Pada noć a to znači da se polako približavamo Grčkoj obali. Prolazimo pored Krfa. Dok gledamo siluetu ovog ostrva sećamo se vožnje iz maja. U 10 uveče brod uplovljava u Igumenicu. Ja sam imao želju da odmah krenemo u noćnu vožnju prema Solunu ali je Tanja bila kategorično protiv. Iskrcavamo se i pronalazimo sobu u prvom hotelu. Odmah iza ugla prodaju giros. Ova dva dana neprekidnog putovanja su nas psihički i fizički samlela. Zaspali smo čim smo spustili glavu na jastuk.

Deprimirani i potreseni, besciljno se vozimo gradom. Ne možemo a da ne primetimo da Mesina uopšte nije toliko ružna kako smo pomislili kada smo se iskrcali na Siciliju. Široke ulice i trotoari, lepi trgovi i interesantne građevine. Onaj ružan deo koji nas je uplašio je samo oko pristaništa. Ukrcavamo se i isplovljavamo. Napuštamo Siciliju. Sicilija je toliko toga je bila spremna da nam da a mi smo se prema njoj poneli kao prema dami za jednu noć. Ni ciao nismo uspeli da joj kažemo. Putovanje do kopna traje manje od pola sata. Trajekt pristaje na samom vrhu italijanske čizme. Pošto Bari otpada, nova destinacija je Brindizi. Do tamo ima 450 kilometara. Ništa lepo nema da se kaže o ovoj vožnji. Iako bez razloga (brod nam je tek sutra u popodne), jurio sam kao lud. Bio sam ljut na sebe što nisam ranije proverio trajekte, što nismo odmah krenuli nazad kada smo videli da se situacija kod kuće komplikuje, što vozim motor po mraku i po auto putu, što me mrzi da stanem da se obučemo jer je postalo hladno... Besan sam... Samo vozim i vozim i vozim... Ni f***ing interkom ne radi... Umorni i gladni oko deset uveče stižemo u luku Brindizi. Tanja proverava da slučajno nema neki vanredni brod. Ima u 23h ali do Albanije. Trajekt plovi do nekog mesta za koje nikada nismo čuli i stiže u 5h ujutru. Ja sam se malo zamislio ali Tanja kategorično odbija. “Da si stajao u redu pred šalterom kao ja i video ekipu koja putuje, ne bi ni pomislio da noć provedeš na ovom brodu.” Gledam oko sebe. Na osnovu prtljaga putnika shvatam da se radi o nekoj švercerskoj liniji. Dovoljno je bilo da vidim nov BMW X5 napakovan toaletnim papirom do plafona i lika koji ga vozi pa da shvatim da noćas nećemo ploviti. Dajem gps-u zadatak da nađe prenoćište. Dobro se snašao. Imamo sobu i garažu za motor u simpatičnom hotelu na samom šetalištu. Sam grad izgleda bolje nego što smo očekivali. Večeramo domaću hranu u obližnjem restoranu ali nam se raspoloženje ne popravlja. Bez reči odlazimo u krevet.

Danas je subota, šesti i pretposlednji dan na Siciliji. Plan je bio da lokalnim putićima preko mesta Corleone (zvuči dobro) odemo do Palerma. Tamo ćemo prenoćiti i sledećeg dana krenuti nazad, domu svome. Vozićemo do Barija ili Brindizija (u zavisnosti od toga gde imamo večernji trajekt za Igumenicu) i u ponedeljak pravo sa broda idemo kući. Ustajemo. Tanja doručkuje zdravo a ja nezdravo. Sad će 10 sati. ...3, 2, 1, nulaaaa! Ura!!!! Imamo internet. Dok traga za smeštajem u Palermu, Tanja otvori red plovidbe. Vidim da je prebledela - u nedelju uveče ne postoji ni jedan trajekt do Grčke! To je značilo samo jedno: nećemo stići kući u ponedeljak. Ionako izjedeni osećanjem krivice što su nam deca sama kod kuće, ova informacija nas bukvalno satre. Pojavljuju se Dušan i Kristina. Svi grozničavo kopamo po netu tražeći drugu opciju za povratak. Pronalazimo dve: trajekt većeras u 20h iz Barija ili sutra u 13h iz Brindizija. I u jednom i u drugom slučaju treba da krenemo... sada. Tanja i ja rešavamo da zaboravimo Palermo i da krenemo pravo za Sofiju. Obećali smo da ćemo stići kući u ponedeljak i tako će i biti. Tačka. Dušan i Kristina odlučuju da ipak nastave po prvobitnom planu, pa kada stignu. Sledi jedno ultra brzo pakovanje, pozdravljanje i pali. Gps procenjuje da nam do Barija treba nešto više od osam sati vožnje. Brod kreće u osam uveče. Ako vozimo brzo, pravimo kratke pauze i imamo sreće, ima šanse da večeras zaplovimo iz Barija prema Igumenici. Pred nama je 700 veoma dugih kilometara. Prvo treba da stignemo do Mesine gde hvatamo trajekt za kopno. Dok ja odvrćem gas, Tanja sa zadnjeg sedišta očajno pokušava da ovekoveči još po koji lep detalj. Brzinom svetlosti ulećemo u luku i ugledamo baš ono što nismo želeli da vidimo - trajekt upravo isplovljava. Još jedna loša vest: neradni dan je i sledeći isplovljava tek za dva sata. Od Mesine do Vila San Giovanni na kopnu ima manje od 10 kilometara ali je to u ovom trenutku nepremostivo rastojanje. Pukli smo. Nema načina da stignemo do osam uveče u Bari.

Sunce već počinje da zalazi a mi odlazimo da vidimo poslednju atrakciju za danas, Scala Del Turchi. To su popularne bele stene. Pošto je sunce već zalazilo, stene nisu bile baš čisto bele kako bi trebalo, već su malo povukle na prljavo roze (ili ciklama, nisam siguran). Tanja je izrazila želju da iz bliza pogleda ovo mesto. Ja nisam bio preterano zainteresovan - povratak je vezan za penjanje uz (po mojoj proceni) 500 stepenica. Odvezao sam je do dole i vratio se na put da je sačekam. Evo je ide. Od kada moja žena ima majicu sa crvenom štraftom na grudima? Pardon, nije štrafta, to joj je jezik ispao posle pentranja uz stepenice (stara fora ali meni smešno). Sunce već zamiče iza horizonta - vreme je za povratak u hotel. Oko 7 uveče stižemo u Mandranovu. Dušan i Kristina stižu pola sata kasnije. Zatekli smo pripreme za još jedan ritual – večera na terasi za sve goste. Da nismo popali na godišnju konferenciju Masona? Dok u slast degustiramo maslinovo ulje (“Izvinte... jel može još malo hleba?”), svako priča svoje utiske od samostalno provedenog dana. Ispostavilo se da nismo baš imali razloga da se razdvajamo. Mi smo išli ka zapadu i uz put razgledali šta nas je interesovalo a oni su otišli pravo u Sciacca i odande se vratili obilazeći apsolutno ista mesta.

Idemo dalje. Nalazimo se u blizini gradića Sciacca i rešavamo da ga posetimo. Prilikom ulaska u centar imali smo dosta problema da se snađemo po lavirintoidnim ulicama. Gps je skoro poludeo od “recalculating”. Kada kaže skreni desno, imam dve-tri opcije za desno. Obično izaberem pogrešnu. Tako upadosmo jednom čoveku u dvorište i skoro u kuću. Očekivao sam da će da nas pojuri kada je video metalno čudovište koje se približava kuhinji u kojoj on razgaćeno odmara. Umesto toga, debeljuškasti brka u potkošulji dobrodušno nas je pozdravio. Ne znam italijanski ali mislim da je ženi viknuo: “Evo ga još jedan.” Sa teškom mukom sam okrenuo motor i vratio se na ulicu. U centru je trg sa predivnim pogledom ka moru. Promuvali smo se gradom, ... ... posetili lokalnu poslastičarnicu u kojoj se sladoled u kornetu jede kašičicom... ... i spremni smo da krenemo.

Ovo i meni stalno iskače kao problem. Probajte da reload-ujete stranicu. Kod mene se popravilo.