3-5. oktobar Sledećeg jutra, Tanja je, kako je i planirala, iz Trsta odletela za Sofiju. Ponela se sa sobom i odredjenu količinu stvari. Nije planirala da prisustvuje festivalu a i počela je da je hvata živka zbod dugog odsustvovanja. Poslednjih dana neprekidno je spominjala decu, kuću, posao, Denisa... Ode Tanja a Dušan i ja ostadosmo sami. Inače, dani na festivalu liče jedan na drugog. Naporno se radi... U hotelu Bernardin se uvek osećam k’o Bog... možda zato što me oslovljavaju sa Gospod... Dušan drži predavanja i pravi se mnogo pametan (a posle drugi treba da peglaju)... Osim vozikanja po Piranu, jedina bajkerska stvar tokom tih dana je bio odlazak na servis dušanovog motora u Trstu. Onog dana kada smo se rastali u Bassanno del Grapa, obišao je nekoliko ovlašćenih servisa BMW Motorrad-a i na kraju je zapljunuo termin u Trstu. Ja sam išao da mu pravim društvo i da ga vozim po gradu dok majstori ne završe posao. Servis BMW-a u Trstu je veoma interesantan. Ima tradiciju dugu 75 godina. Naokolo se muvaju razni sumnjivi likovi. Ovaj (Italijan) ima značku Jugoslavije i viče „Živeo Tito.“ Dok su majstoli radili na motoru, nas dvojica smo obišli par moto radnji u potrazi za nekakvim kablovima. Prvi put sam u životu na zadnjem sedištu vozio nekog toliko velikog. Tim povodom, Dušan mi je dao predlog da se ovo poglavlje budućeg putopisa nazove „S medvedom u Trst.“ U znak zahvalnosti što ga vozim, napravio je par sjajnih fotografija sa zadnjeg sedišta. Dok smo se vozikali gradom, jedna od stvari koja nas je neprijatno iznenadila je parkiranje motora u centru Trsta. Za razliku od prethodnih godina, svi motori i skuteri su bili parkirani na moto parkinzima. Takvih parkinga ima mnogo ali motora ima još više. Bajkeri čekaju da se oslobodi mesto pa da ostave motor. Ne znam o čemu se radi. Ja sam vozili nekoliko krugova pre nego što sam našao mesto. Izgleda, sateruju bajkere u red. Uostalom, bolje da ne pišem više o ovome, mogao bi neko od nadležnih da pročita pa da... puj, puj... daleko bilo. Neću više pisati o festivalskim danima jer se nije dešavalo ništa interesantno za moto forum. Ove godine bila je mrka kapa i sa nagradama, pa nemam čak ni čime da se pohvalim. Ah, da... vreme je bilo lepo. U svakom slučaju, festival se priveo kraju i posle 15 dana od našeg polaska, došlo je vreme da se krene kući. Zbog jedne greške u prevodu, ovaj povratak je ispao mnogo zanimljiviji nego što smo očekivali.

2. oktobar U deset se otvaraju radnje a mi smo već tamo. Nemamo mnogo vremena - u podne moramo da napustimo sobu a do tri treba da stignemo u Piran na sastanak. Inače, ne piše mi se mnogo o šopingu... šoping ko šoping. Kupili smo nešto za sebe, nešto za decu, malo poklončića... Ipak smo ovde došli motorom i nema mesta preterivanju. Nismo toliko ludi pa da kupimo, na primer, kaput i čizme... ups, izvini Tanja. U svakom slučaju, kada smo sa “par” kesa ušli u hotel, simpatična recepcionerka je bukvalno ostala otvorenih usta i razrogačenih očiju: „Pa zar vi niste došli motorom...“ „Mi smo došli BMW-om a taj motor, znate, ...“ Uz malo truda, sve smo uspeli da zapakujemo. Dodatne torbe koje smo nosili su nabubrile do svojih maksimalnih 70 litara... ali je sve stalo, čak i jedan ofinger. Kada smo ovo nakačili na već pune bočne kofere, Tanja je na zadnjem sedištu dobila idealnu foteljicu sa naslonima za ruke. Jedino joj je bilo malo teže da sve to preskoči i sedne ali kad se oboje jednom uvalimo, nema više nikakvih problema – motor ide k’o avion. Da nismo malo pretovareni? Ma jok, jednom sam video (na slici) BMW Adventure-a koji je imao i više prtljaga od nas (čovek je išao na put oko sveta). Do Pirana ima oko 170 kilometra auto-putem. Vešto izbegavajući speed kamere, u rekordnom vremenu stižemo do hotela Bernardin. Tanja i ja pravimo poslednju zajedničku fotku na ovom putovanju - u Piranu nam se putevi razilaze. Kada nas je video kako skidamo torbe sa motora, momak zadužen za prtljag vratio se do recepcije i dogurao kolica. „Ako sve ne stane, doneću vam ostatak stvari u drugoj turi.“ A mene sramotaaaaa...

Tužni zbog rastanka sa našim saputnikom, 80-tak preostalih kilometara do Novente prelazimo u jednom dahu. Tamo nas čeka soba u hotelu Omnia. Zašto idemo baš u Noventa de Piave? Pre nego što odgovorim na ovo pitanje, jedno upozorenje. UPOZORENJE: Mole se bajkeri muškog kova, svi oni koji sami popravljaju svoje motore, voze off-road blatnjavi do nosa, obožavaju avanture, pivo, grube šale, miris benzina i znoja,... molim vas da svi vi preskoče sledeće poglavlje. Ako spadate u neku od gorenavedenih grupa (pravih bajkera), preporučujem vam da direktno odete na sledeće poglavlje putopisa (ovde). Bajkeri ženskog pola, bajkeri šminkeri, šaneri kao i slučajni posetioci foruma mogu da nastave sa čitanjem bez opasnosti po mentalno zdravlje. P.S. Zbog srama nema ni fotografija. Uh, sad mi je lakše. Da se vratim na pitanje, zašto idemo u Noventa de Piave? Odgovor je sledeći: Zato što se u ovom gradiću nalazi jedno od najboljih mesta za šoping u ovom delu Italije - Mc Arthur Glen Designe Outlet. Ovde se mogu naći (prošlogodišnji) modeli najpoznatijih modnih marki na popustima od 50-70%. Kada već nismo mogli da završimo našu moto turu onako kako smo želeli (kroz divlje Alpe i predivne predele), kada smo već zbog lošeg vremena bili prinuđeni da se orijentišemo na urbane zone, zašto da ne napravimo jedan šoping? Osim toga, poznato je da motor predstavlja najbolje prevozno sredstvo kada se ide u kupovinu. Dok ovo pišem, ne znam zašto mi kroz glavu prolazi pesma Dotak’o sam dno (bajkerskog) života... Elem, smestili smo se u hotelu i veče u Noventi proveli spokojno. Malo smo prošvrljali po radnjama, zapljunuli nekoliko komada garderobe i večerali sendviče.

Momak u uniformi, na lošem engleskom ali veoma ljubazno, objašnjava da je ovde strogo zabranjeno parkiranje (što je logično s obzirom na ogroman znak). Pitamo da li to važi i za motore a on kaže: „Naravno. Postoje specijalni parkinzi za motore.“ Mi tu malo odglumimo naivne turiste. „Stvarno se izvinjavamo za prekršaj ali mi ne znamo gde da nađemo takav parking a da u blizini ima neki restoran?“ Policajac se kratko prokonsultuje sa svojom koleginicom i počne veoma temeljno da nam objašnjava. Da ne bismo slučajno započeli temu o kazni, ja krenem srdačno da mu se zahvaljujem na pomoći. Tu on izgovori rečenicu kojom me totalno porazi: „Nema potrebe da mi se zahvaljujete. Naš je zadatak da pomažemo ljudima.“ Ponovi nam još jednom kuda treba da idemo, poželi nam sretan put i ode. Posle ovog, trećeg susreta sa policijom u belom svetu, došlo mi je da popizdim. Znate zašto. Sledeći instrukcije, izlazimo na trg gde se zaista nalazi parking za motore i restoran. Pitamo za ručak a ljubazna kelnerica slegne ramenima i objasni nam da je kuhinja upravo zatvorena. Videvši naše razočarane face, u razgovor se umeša vlasnik retorana, tridesetogodišnji italijanski frajer sa malo dužom kosom. „Ako vam odgovara, možemo da vam narežemo malo domaćeg sira i suhomesnatih proizvoda.“ „Kad ste toliko ljubazni, da li možete da bacite na gril i malo povrća?“ pita Dušan dok ga mi mrko gledamo jer izvoljeva. „Videćemo.“ Posle pet minuta počinju da stižu platoi. Prvo narezano meso... ... a onda i ostalo: za svakog po jedno parče od pet vrsta sira, masline i naravno, povrće na žaru (nismo fotkali, imali smo posla). Kuvar je već otišao pa je vlasnik restorana sam pripremio povrće. Svaka mu čast na poslovnosti, vidi se da je faca. Vozi Mustanga a po izgledu i odnosu prema nama, rekli bismo da vozi i motor. Došao je da nas pita da li je sve u redu, poželeo nam srećan put i otprašio svojom aždajom od kola. Mi natenane jedemo a kelnerica i barmen bez nervoze sede i čekaju da završimo pa da mogu da zatvore restoran. Nema drugih gostiju osim nas. „Izvinite, a jel može po jedan espreso?“ pita Dušan. Mrko ga gledamo: “Pusti ljude da idu kući.“ „Naravno da može.“ Ovaj ručak je za nas imao posebno značenje pa smo poručili po čašu vina da nazdravimo - oficijalno završavamo putovanje u ovakvoj konfiguraciji. Tanja i ja produžavamo ka Noventa de Piave a Dušan odlazi u pravcu Maniago-a. Rastajemo se za kratko. Sutra se opet srećemo u Piranu a do tada svako treba da završi neki svoj posao. Dušan kreće u potragu za BMW servisom a mi... bolje da ne znate. Ćao kolega, vidimo se uskoro! Kraj drugog dela (Sorry, ima i treći deo. Ovo mu dođe kao turska serija.)

1. oktobar Kao za inat osvanuo je divan sunčan dan a mi se nalazimo u ravnici. Čak me i leđa manje bole. Danas je poslednji dan ovog dela puta tako da ozbiljnija moto tura otpada. Zato i ne žurimo mnogo. Ideja je da prvo Dušanu pokažemo jedan interesantan gradić koji se nalazi u blizini – Bassano del Grappa. Pre polaska, analiziramo konfiguraciju terena i pravimo rutu koja uključuje vožnju po okolnim brdašcima. Daj šta daš. Od nekih 50-tak kilometara, koliko ima do Bassano del Grappa, mi pravimo turu od 100 kilometara. Kratko ali slatko. Stižemo u Bassano. Prva asocijacija o gradu se nameće samim njegovim imenom – grapa. Da, ovaj grad je poznat po veoma kvalitetnoj rakiji. Na svakom uglu mogu se naći prodavnice ove italijanske vatrene vode. Druga stvar koja pleni je arhitektura grada. Prijatne uske ulice i slatki trgići odaju neku neverovatnu toplinu. Interesantan je podatak da su tokom Prvog svetskog rata, kao vojnici, ovde boravili američki pisci Scott Fitsgerald i Ernest Hemingvay. Jedan deo romana Zbogom oružje se dešava baš u ovom gradiću. Simbol grada je drveni most koga je još u XVI veku projektovao poznati arhitekta Paladio. U raznim ratovima most je nekoliko puta rušen ali je ponovo podizan. Kao svi divlji brđani, motore smo ostavili na samom ulazu na most. Nije prihvaćen Dušanov predlog da preko mosta pređemo na drugu stranu motorima. Tanju obuzima seta - seća se našeg prvog boravka u Basanu. Dok Dušan kupuje rakiju u radnjici na mostu Tanja i ja biramo restoran. Prošlo je 14h i ulazimo u kritičnu zonu za ručak – ako zatvore kuhinju možemo da ostanemo gladni (jadni). Tog trenutka ugledamo policajca i policajku koji stoje do naših motora i mašu nam da dođemo. Nije teško pretpostaviti da smo mi vlasnici motora – jedini smo u punoj moto opremi. Sa francuskom policijom smo dobro prošli, sad ćemo da vidimo šta će biti sa Italijanima.

Oko 3 popodne vraćamo se do hotela. Tovarimo prtljag i obučeni u oskudnu moto opremu krećemo ka našoj sledećoj destinaciji – Vićenci. Do tamo ima samo 50-tak kilometara. Prethodno veče smo napravili rezervaciju u hotelu Campo Marzio. Učinilo nam se suviše jeftino za lokaciju hotela i fotografije postavljene na sajtu booking.com. Kada smo stigli, shvatamo zašto je tako. Veći deo hotela se renovira i trenutno se izdaje samo desetak soba. To nam nije problem jer majstori noću ne rade a ujutro mi i onako produžavamo dalje. Inače, Tanji i meni je Vićenca veoma draga. Hotel Aries koji se nalazi blizu auto-puta, na samom ulazu u grad, mesto je sa koga obično krećemo na naša putovanja po Evropi. Putujući iz Beograda, skoro uvek prenoćimo tamo. Osim toga, 2006-te smo, igrom slučaja, na gradskom trgu prisustvovali finalu svetskog prvenstva u fudbalu između Italije i Francuske. Tada smo sa nama vodili i Denisa jer nije imao ko da ga čuva. Kada je sudija odsvirao kraj, a to je značilo da su Italijani postali svetski šampioni, grad je eksplodirtao. Jedva smo izvukli živu glavu a Denis od tada vuče traume od petardi i topovskih udara. Ovog puta atmosfera je sasvim drugačija. Pravimo laganu šetnjicu da na tenane razgledamo lepote Vicence. Ovaj grad od nekih 120.000 stanovnika je od strane UNESCO-a proglašen za „Grad svetske kulturne baštine“. Interesantno je kako su uspeli da sačuvaju tradiciju, istoriju i kulturu a sa druge strane da budu po izvozu treći industrijski grad Italije. Između ostalog, u okolini Vićence se nalazi nekoliko fabrika koje proizvode moto opremu. Dušana grad inspiriše i počinje da crta. Tanju sve podseća na prethodno putovanje. „Jaoooo... vidi ga... isti naš Denis...“ Kraj dana je vreme za večeru. Pošto smo našli jeftin hotel, možemo da se počastimo dobrim restoranom u jednoj od centralnih gradskih ulica. Ovaj put biramo malo egzotičnija jela. Šetnja do hotela i... ...i prođe još jedan dan. Turistički.

30. septembar Danas je nedelja, pretposlednji dan našeg putovanja za Sloveniju. Iako je Verona predivan grad, raspoloženje nam je... onako. Ovde se nalazimo silom prilika ili bolje rečeno silom vremenskih neprilika. Treba današnji dan da provedemo kao obični turisti a ne kao bajkeri. Napuštamo sobe, torbe ostavljamo na recepciji i krećemo ka centru. Motore smo parkirali na dosta glupom mestu, na sred neke raskrsnice. Svo vreme smo bili malo nervozni i pitali se da li ćemo ih zateći kada se vratimo. Ovo se odnosi na Tanju i mene, Dušan je relaksiran, kao i obično. U Veroni zaista ima šta da se vidi. Kao u svim atraktivnim gradovima Evrope i ovde cveta turizam. Stalno treba da gledaš da nekoga ne zgaziš dok blejiš na okolo. Horde turista opsedaju sve popularne lokacije. Julijina kuća je pod neprekidnom turističkom opsadom. „Kako da budeš turista pored svih ovih dosadnih turista?“ nervira se Tanja. Turisti su uveli običaj da lepe žvake po zidu. Ni naši turisti nisu bolji. Turisti su počeli da švrljaju po zidovima. Turisti su ... Jadna Julija. Šta bi Romeo rekao na ovo da se nije samoubio? Koliko miliona fotografija ti turisti naprave svakog dana? Koliko samo besmislenih suvenira kupe turisti tokom putovanja? Svuda samo glupi turisti. Evo dva tipična primerka. Kako li je tek za vreme turističke sezone? Dosta je bilo za danas. Ručamo u nekom (turističkom) restoranu i vreme je za pokret. Dragi naši motori, čekaju nas tamo gde smo ih ostavili. Napravimo malo duži obilazak grada motorom... ... i najzad pronalazimo apoteku. Tanja pantomimom, pokretima tela i grimasama (imitira mene) objasni apotekarki kakav problem imam i ona nam da Fastum Žel (tako ga ovde zovu). Uskoro ću biti k’o nov, ako je verovati reklamama.

Ulazimo u Veronu. Izgleda da smo uspeli da pobegnemo lošim oblacima – ne pada kiša. Ček se u nekim trenutcima probija i sunce. Verona je velik grad i strategija za traženje smeštaja je malo različita. Gps nas vodi do hotela, Tanja otrčava da vidi da li ima slobodnih soba i ako nema nastavljamo... a soba nema nikakvih. Ispostavilo se da je ovih dana nekakav veliki sajam dizajna i naći povoljno smeštaj u ovo vreme je prava umetnost. Posle dosta neuspelih pokušaja, Tanja se vraća sa recepcije Best Western-a i kaže da imaju dve slobodne sobe. Problem je cena... uši opadaju. Imajući u vidu moj problem sa krstima, rešimo da se ipak tu udomimo. Od početka putovanja, ovo je bilo prvo popodne koje smo odvojili za dremku. Dogovaramo se da Dušan pronađe restoran i da se u 7 vidimo ispred hotela. U 7 uveče, situacija je bila ovakva... ... pa smo na večeru išli ovako. Stigao naš oblak. Na sajtu Guardian-a Dušan je pronašao članak „Top 10 budget eats in Verona” i sa spiska izabrao „Trattoria Papa e Cicia.“ Ime nam zvuči kao „tata je cicija“ ali o cicijašluku nema ni govora. Hrana je obilna i veoma ukusna. Evo dokaza: Jeftinom večerom malo kompenzujemo cenu hotela. Kiša je prestala pa rešavamo da uštedimo i na taksiju – idemo pešaka do hotela. Mene krsta otkidaju do ... a sve apoteke uz put su zatvorene.

Veoma brzo ulazimo u Italiju, prolazimo pored Milana i nastavljamo prema Veroni. Ovo parče puta extra ne podnosim. Mnogo puta sam prošao tuda kolima i uvek je bila gužva, brdo kamiona, nekakva nervoza u vazduhu... Više ne može ni brzo da se vozi. Vlast je izgleda rešila da promeni navike vozača i skoro na svakoj informativnoj tabeli iznad puta, montirne su kamere. Speed alert ne prestaje da pišti. Jedina dobra stvar na italijanskim auto-putevima su Auto Grill-ovi. Na njima možeš lepo da se odmoriš a klopa je skoro kao domaća. Na odmorištu na kome smo stali, čekalo nas je prijatno iznenađenje - prekriveni parking za motore. Napravio ga je neki moto klub. Okolo su montirane kamere tako da, dok unutra jedeš, možeš na TV ekranima da nadgledaš svoj motor. Svaka im čast. Ovo zaustavljanje ne bi bilo vredno spominjanja da nismo učinili jedno malo dobro delo – spasli smo vrapca koji se nekako našao zatočen u restoranu. Jadničak se uporno mučio da nađe izlaz. Bilo je tužno gledati ga kako očajno udara u staklo. U jednom trenutku Dušan ustane, priđe mu i uzme ga u ruku. Jadni vrapčić, kao da je znao da mu je ovaj bradonja poslednji spas – nije pružao nikakav otpor. Dušan ga je stavio na ruku i izneo napolje. Pošto ne postoji pravda na ovom svetu, za malo da Dušan bude kažnjen za ovo dobro delo. Dok se dešavala akcija spašavanja, primetim na ekranu da se nekakav tip sa kapuljačom i rancem muva oko Dušanovog motora. Nije njegov motor baš toliko lepši od mog pa da se samo u njega zagleda :-) Ukapiram šta je razlog - Dušan je ostavio kacigu i gps na motoru. Zbog bola u krstima dosta smešno istrčim napole. Kada me je ugledao da prilazim, momak sa kapuljačom se okrene i brzim koracima ode iza zgrade. Nisu slučajno svuda okolo postavljene tabele koje upozoravaju na lopove.

Izlazimo na auto put prema Luganu i gas... GS Advanture se stvarno dobro drži na mokrom asfaltu. Metzeler gume se prosto lepe za put. Posle jutrošnjeg razvlačenja, prija nam brza vožnja. Nemamo problema sa speed kamerama. He, he... Pre puta sam se pretplatio na Garminov “Safety Camera service.“ Kad počne da pišti u slušalicama, postajemo veoma primerni bajkeri. Kad te neće, onda te neće. Taman smo prihvatili fakt da je brza vožnja auto-putem naša sudbina kad se ispred nas pojavi beskrajna kolona automobila. Zastoj. Da sam ovde kolima nikada ne bih vozio zaustavnom trakom ali da sedim na motoru u koloni i na kiši, ne čini mi se baš kao dobra ideja. Dušan misli isto kao i ja mada je bilo bajkera koji su uredno stajali u koloni i čekali. U jednom trenutku vidimo da nema potrebe da vozimo zaustavnom trakom - vozači automobila su napravili prostor za prolazak motociklista. Povlačim sve ružne reči koje sam izrekao na račun švajcarskih šofera. Dosta dugo se provlačimo i onda shvatimo šta se dešava. Na ulazu u jedan tunel upaljeno je crveno svetlo. Ovo se obično radi kada se negde na putu desi udes. Dok se situacija ne raščisti, zaustavlja se saobraćaj ispred tunela da ne bi automobili stajali u zatvorenom prostoru. Prilazimo tunelu i ulećemo pravo na moto žurku. Desetak bajkera je napravilo isto što i mi - pretekli su automobile i ušli malo u tunel, taman da se zaštite od kiše. Neprekidno pristižu i drugi. Iza nas se zaustavlja nov novcijati Triumph Explorer 1200. Opa... konkurencija. „Pu... ‘bem ti sunce... izgleda bolje od GS-a...“ „Ma sigurno ne valja ništa... a i boja mu je nekako bez veze...“ Pali se zeleno i krećemo. Tek posle desetak kilometara nailazimo na mesto na kome je bio udes. Osim oštećene ograde, prisustva policije i službe koja posipa prah preko ulja na putu, ništa drugo ne podskazuje da se ovde dogodila saobraćajna nesreća. Neverovatnom brzinom sve je dovedeno u red.

29. septembar Locarno je, piše u Wikipediji, najtopliji grad u Švajcarskoj. Verovatno je to istina ali danas nemamo utisak da je tako. Hladni talas na koji su nas svi upozoravali, stigao je i ovde. Trenutno samo lagano sipi. Tokom doručka rešavamo da napravimo poslednji očajnički pokušaj i da se ipak malo provozamo kroz planine u pravcu St Motitz-a. Ovakvu sitnu kišicu može da izdrži i Goretex postava u našim jaknama. Pakovanje stvari Dušan iznese na svojim leđima - bukvalno. Kao kavaljer, nije dozvolio da Tanja nosi naše torbe. A ja ko seka Persa – krsta otkidaju. Boli kad se savijem, boli kad nosim stvari, boli kad se penjem na motor, boli kad silazim sa motora. Jedino ne boli... kad sam na motoru!!! Magija belog čoveka. Nekoliko trenutak pre nego što smo krenuli, kišica se pretvara u jak pljusak. Postaje sve očiglednije da Alpe ostavljamo za neku drugu godinu. Silazimo sa motora, oblačimo kišna odela i dogovaramo se o novoj destinaciji. Proveravamo vremensku prognozu. Na našu žalost, ovakvo loše vreme je u većem delu Evrope i ne postoji varijanta da negde pobegnemo na suvo i toplo. Teška srca prihvatamo fakt da su nam dalje povlačenje prema jugu i obilazak gradova jedina opcija za preostala tri dana. Dušan predlaže da odemo u Veronu. Tokom magistarskih studija slikarstva u Rimu, muvao se po tom kraju i Verona mu je ostala u lepoj uspomeni. Tanja i ja smo u Veroni samo jednom prespavali i nismo imali prilike da je razgledamo. Ok, to je današnja destinacija. Polazimo a kiša postaje sve jača i jača. Vozimo lokalnim putevima ali shvatamo da to nema smisla. Sabraćaj je gust, krećemo se veoma sporo i praktično nema strujanja vazduha da nam makar malo oduva vodu sa vizira. Toliko pada da čak i konji nose kišna odela. Donosimo još jednu nepopularnu odluku – idemo auto-putem. Glupo kod švajcarkih auto-puteva je to što treba da kupuješ vinjetu a ona pokriva kalendarsku godinu. Kupujući je u oktobru, od prvog januara više ne važi. Kad već pukneš 25 evra za par sati vožnje, javlja se i problem gde zalepiti vinjetu na potpuno mokrom motoru. Bacamo poslednji pogled ka planinama. E Alpi, Alpi... Nećete se tako lako izvući, doći ćemo mi opet.

Oduševljeni svojom genijalnošću, sa lakoćom prelazimo preostale kilometre i u 10 uveče ulazimo u Locarno. Ne znamo ništa o gradu ali imamo utisak da se radi o nekom penzionerskom mondenskom letovalištu. Sve je picnuto do savršenstva i tiho... neverovatno tiho... Primenjujemo već razrađenu strategiju za traženje smeštaja - ja čuvam motore da ih slučajno neki švajcarski penzioneri-huligani ne bi opelješili (pušim) a Tanja i Dušan idu od vrata do vrata, bude usnule recepcionere i pitaju ih za sobu. Biramo najjeftiniji hotel (to je ralativan pojam u ovoj zemlji) i brzo se smeštamo u sobe. Naše ljubimce ostavljamo na obližnjem parkingu. Osvežimo se na brzinu i krećemo u potragu za hranom. Fooooooood, hoćemo foooooooood. Nema foooood, kaže nam recepcionerka, kasno je. „Možete eventualno da probate u enoteci pored nas.“ Vidimo da posluga več ispraća poslednje goste ali se ipak uvalimo za sto na terasi. Ljubazna kelnerica dolazi i objašnjava nam da je kuhinja upravo zatvorena i da jedino možemo, ako želimo, da popijemo po čašu vina. Naravno da želimo. Uz tri čaše veoma dobrog crnog vina, dobijamo i činijicu sa... četiri masline! Mljac... Poručimo odmah još jednu turu i već imamo osam maslina – prava gozba. Kada smo otišli u sobu, nisam mogao da izdržim a da ne vidim kuda smo večeras vozili. Skidam track log sa Garmina i shvatam da smo išli preko prevoja Simplon. Izguglam Simplon Pass, pogledam fotografije i shvatim šta se dogodilo u poslednjih nekoliko sati: prešli smo jedan od najlepših prevoja u Alpima noću, ništa osim farova nismo videli, smrzli smo se ko p**** i na kraju smo umesto u Italiji, završili u švajcarskom penzionerskom resort-u. Ovo samo nama može da se dogodi. Think positive - bar smo se najeli maslina. Da završim dan potpunim ugođajem postaram se ja sam. Dok sam izvodio, ni malo lep za oko i uz to veoma banalan pokret telom ka prtljagu, ... ... preseče me u krstima i zakuca me u ovom položaju. Ovo penzionersko mesto loše utiče na zdravlje.

Nivo raspoloženja se naglo diže. Stajemo na jedan parking da snimimo pejzaž posle zalaska sunca. Dobra je ova moja Tanja, mnogo je dobra... fenomenalna. Ja sam se bojao da će je ovakve situacije dovesti do ludila kad ono... Pao je potpuni mrak a mi nemamo nikakvu ideju kojim putem nas gps vodi. Jedino što znamo je da do našeg cilja na Lago Maggore imamo oko 150 kilometara. Vožnja noću ima jednu prednosti – farovi pokazuju da li nam neko iza krivine dolazi u susret. To mnogo pomaže pa lako pretičemo kolone automobila na koje nailazimo. Neprekidno vozimo uzbrdo pa uključujem altimetar da vidim koliko smo visoko. Prelazimo 1500... 1600... 1700 metara nadmorske isine. Mi idemo na gore a temperatura pada na dole. Dobro smo obučeni ali se hladnoća i te kako oseća. U jednom trenutku stižemo do 2000 metara a tempertura je 4 stepena. Kako li je ovde kada je hladno? Put ubrzo kreće na dole. Nižu se tuneli i oštre krivine. U nekom mestašcu prolazimo kroz granični punkt. Buonasera Italy! Asfalt je sve uži i na nekim deonicama mogu samo jedna kola da prođu. Put na nekim mestima uopšte nije urezan u stene nego je izgrađen na stubovima. Srećom, saobraćaj nije preterano gust. Vožnja je naporna ali zabavna. Ne može se govoriti o oštrim krivinama već o cik-cak vožnji. Nema opuštanja ni za sekundu. Posle nekih pedesetak kilometra – iznenađenje: Willkommen in der Schweiz! WTF, šta tražimo ponovo u Švajcarskoj? Zaustavimo se i napravimo mali zum out na gps-u. Propušteni čas geografije: Lago Maggiore se prostire na teritoriji dve države. Od svih grdova na jezeru, mi smo izabrali Locarno koji se, naravno, nalazi na teritoriji Švajcarske. E ovo je vrhunac. Jutros nismo uopšte znali gde želimo da idemo pa smo rešili da idemo negde u Švajcarsku. Zatim smo rešili da napustimo Švajcarsku i da odemo u Italiju a na kraju smo ipak završili u Švajcarskoj.

Na desetak kilometara od cilja stajemo na benzinskoj pumpi. Dok kupujemo Red Bull, devojka na kasi nas sumnjičavo gleda: “Gde ste vi krenuli...” Prstom nam pokazuje televizor na kome je lokalna vremenska prognoza. Kapljice i po koja pahuljica za sutra u Zermatu. Crv sumnje već ozbiljno počinje da nas gloži. Da, imamo dobre motore i opremu za vožnju po hladnom vremenu ali... da li takva vožnja ulazi u kategoriju zabavnih? Ne preterano. Naročito nije zabavno lomiti serpentine po mokrom i hladnom asfaltu i to sa ovako natovarenim motorima. Cilj ovog putovanja je uživanje. Imamo još tri dana i ima li smisla da ih provedemo u vožnji na silu? More nas teške misli. Tanja se priseća - pre par godina smo početkom septembra vozili po lošem vremenu kroz Švajcarsku. Išli smo kolima i uopšte nije bilo naivno. Kako li se tek ovuda prolazi na dva točka? Odlučujući udarac našem planu napravi zapažanje da se svi bajkeri koje smo sreli, a bilo ih je mnogo, kreću u suprotnom smeru od našeg - ka dolini. Teška srca, prihvatamo činjenicu da nismo bajkeri nego smo p****. Menjamo plan - povlačimo se u toplije krajeve. Prvobitno razočarenje što nećemo voziti Alpe onako kako smo želeli, odagnava jedna spoznaja: upravo to što se sada dešava je ono zbog čega volimo moto putovanja. Do sada smo imali nekakav plan. Od ovog trenutka pa na dalje možemo da radimo šta god želimo... Možemo da idemo gde god hoćemo... Možemo da menjamo plan sto puta... Sloboda! Obuzima nas euforično raspoloženje. OK, Alpi nisu najbolja opcija za ovo doba godine. Jedino logično rešenje je bilo da krenemo prema jugu... u Italiju. Odmah su tu pale i neke ideje tipa Korzika, Sardinija i slično ali smo ipak shvatili da za tri preostala dana nema smisla praviti preterano ambiciozne planove. Pitanje koje nas u ovom trenutku kopka je: gde idemo večeras? Sunce se već sakrilo iza planina i treba da rešimo pitanje prenoćišta. Prvo što nam pada na pamet u Italiji je jezero Lago Mađore koje bi trebalo da je relativno blizu. Tamo niko od nas nije bio a svi kažu da je prelepo. Uzimamo gps, nalazimo jezero i markiramo prvi grad koji se pokazao na ekranu. OK, već imamo plan. Pravimo polukružno i okrećemo ledja Zermatu. Švajcarska is out - Viva Italia... Dolazimo!

Punih stomaka i orni za akciju krećemo ka Švajcarskoj. Prolazimo granicu i stajemo na prvoj benzinskoj pumpi da kupimo švajcarsku čokoladu. Nisam ljubitelj teorija zavere ali sam siguran da je žena koja tu radi u dosluhu sa vlasnikom restorana. Počinje i ona da nam soli pamet: “Sutra se očekuje veliko zahlađenje... bla, bla, bla... Ne treba da idete motorima u planinu.” Da, bre da... mi od juče vozimo motor pa će jedna kišica da nam pomrsi planove. Idemo tamo gde smo naumili. Putevi u Francuskoj su dobri ali su ovi u Švajcarskoj savršeni. Stižemo na prevoj Les Jeurs i pravimo malu pauzu za fotkanje. Kakav pogled ka dolinu... Tanja hoće da otkine... Širokim serpentinama silazimo u dolinu i ulazimo u Martigny. Tu se suočavamo sa jednim fenomenom - ovaj grad nikada ne završava. Svo vreme, po relativno velikoj gužvi, vozimo kroz naseljeno mesto. To su u stvari sela povezana jedno sa drugim. Taman pomisliš, sad će da se pojavi neki dobar krivudav put kroz predivne predele, kad ono... sledeće selo. Svo vreme imamo utisak da vozimo kroz neko predgradje. Malo postaje smor. Osim toga, za razliku od tolerantnih Francuza, stekli smo utisak da Švajcarci uopšte ne vole motoriste. U Francuskoj se pomere kada naiđeš a ovde svi trube i mašu rukama kad se, na primer, provlačiš između kolona automobila. Mrzim generalizacije o narodima i državama ali i od drugih bajkera sam čuo istu priču. Verovatno je Švajcarska bogata i uređena upravo zato što svi poštuju zakone do tančina. Jadni švajcarski bajkeri. Ulazimo u Sion. Dušan je na svom gps-u otkrio da u tom gradu postoji BMW Motorrad. To je prilika da reši problem koji ga muči zadnjih par stotina kilometra – treba da uradi redovan tehnički pregled na 40.000km. Kao što se moglo pretpostaviti, petkom uveče servis ne radi. Prvi slobodan termin je za petnaestak dana. Aha... evo ga još jedan zagovornik. Momak na štandu sa moto opremom, inače bajker, počinje istu priču koju i ono dvoje: “Znate ovo nije najbolje doba godine za vožnju kroz Alpe. Sutra će... Da sam na vašem mestu ja ne bih... ” Iznenađeni konformističkim stavom švajcarskog bajkera ali ipak pomalo pokolebani, nastavljamo ka Zermatu. Prolazimo kroz tunel i izlazimo na put koji vodi do ovog poznatog ski centra. Kada se popnemo do tamo put se završava - iza su samo planine i nema dalje.

Motore parkiramo u nekoj poprečnoj ulici i krećemo u šetnju. Šamoni je lep gradić ali sigurno izgleda još bolje kada padne sneg. Izabrali smo restoran sa pogledom ka planini i udobno se uvalimo na suncu. Izmedju kuća gledamo najviši vrh u Evropi. Dolazi vlasnik restorana da nam uzme porudžbinu i Dušan ga onako uzgred upita: “Da li postoji neki put kojim bismo mogli da se motorima popnemo do vrha?” Koja je to reakcija bila... Čovek samo što nije pao u nesvest. “No musje... no... no... no... It is not posible” (engleski sa francuskim naglaskom). Pošto je video da nismo baš orijentisani u vemenu i prostoru, reši da nam da još par korisnih informacija. Sutra se, kaže, očekuje veliko zahlađenje. Temperatura na nekim prevojima može da padne i do -5. Padaće kiša i sneg. Neki delovi puta mogu da budu i zatvoreni. Kaže čovek da uopšte nije pametno da idemo u planinu motorima. Slušamo mi njega – na jedno uvo uđe, na drugo izađe. Mi smo bre bajkeri, nismo p**** (izvinjavam se, morao sam da citiram). Dok se preslišavamo ko će šta da obuče za hladno, stiže nam i hrana. Uh... opet smo preterali. Fondi za tri osobe. Pržimo komade mesa u vrelom ulju i pravimo plan za dalje. Rešavamo da odemo u Zermat u Švajcarskoj. To je turistički gradić sa koga se vidi Matterhorn, najviši vrh u Švajarskoj. Svi ga znamo jer je nacrtan na Toblerone čokoladama. Ljubiteljima zimskih sportova i planinarima taj vrh je dobro poznat i po drugim stvarima ali mi preferiramo priču o čokoladi. U Zermatu ćemo pronaći hotel i prespavati. Posle toga možemo ka Sant Moritz-u, odatle prema jezeru Como ili Garda... i tako dalje...

Vozeći uz jezero, napuštamo Ansi. Tanja je bila u pravu, mnogo nam se dopao ovaj grad. Bilo bi bolje da smo imali vremena da sve vidimo na tenane ali nema veze, vratićemo se mi opet. Veoma brzo ulazimo u planinsku zonu. Put postaje krivudav a vožnja izuzetno zanimljiva. Još samo malo i iza sledeće krivine se pojavljuje... ... Njegovo Veličanstvo - Mon Blan (Mont Blanc). Sa svakim nadolazećim kilometrom shvatamo koliko je ova planina ogromna. Širokim novim putem ulazimo u Šamoni, jedan od najpoznatijih skijaških centara u svetu. Na centralnom trgu se zaustavljamo kratko, koliko da se orijentišemo a i da Dušan napravi našu omiljenu fotku.

28. septembar Kiša je tokom noći prestala i čeka nas još jedan uzbudljiv dan. Nemamo nikakvu ideju gde ćemo danas voziti ali ćemo o tome misliti kasnije. Za početak treba da obiđemo grad. Ansi se nalazi na istoimenom jezeru koje ponosno nosi titulu najčistijeg jezera u Evropi. Njegova lepota je vekovima privlačila ljude. Čak ga je krajem XIX veka i naš drugar Pol Sezan ovekovečio na jednoj od svojih slika. Grad ima veoma bogatu istoriju i mnogo mesta koje treba obići. Pošto smo tanki sa vremenom (treba da stignemo negde), rešavamo da obiđemo centralni deo grada koji se uz kanal prostire do jezera. Imamo utisak kao da smo ušli u razglednicu. Atmosfera grada, njegove zgrade, kanali, mostovi, radnjice... sve izgleda nestvarno. Pijaca... duboko se kajemo što smo doručkovali u hotelu. Uh... kakve dobre mušeme... Stvarno je lepo i romantično. Prolazimo kroz predivan park... ... i izlazimo na jezero. ZZ Top fen na društveno-korisnom radu... Pravimo puš pauzu na suncu i dogovaramo se gde da idemo dalje. Jedna opcija je Ženeva i odatle Montre. Ipak, rešavamo da je bolje da odemo za Šamoni (Chamonix) jer je od njega Švajcarska samo na nekoliko kilometara. To je plan. Oko 12h napuštamo sobe, tovarimo motore i spremni smo za put. Dok se osvrćemo kojim ulicama da izađemo iz grada, dešava nam se ista situacija kao u Aix en Provance. Policijski auto staje do nas i ponudi nam pomoć u orijentaciji. “Šamoni? Pravo pa desno. Vozite za nama.” Baš je dobar osećaj.

Prijatnu izvangradsku vožnju nam ometaju sve veće urbane zone - mnogo vozila, zastoji, skladišta poded puta... Na kraju ulazimo u Grenobl. Ovaj grad sa nekih 150.000 stanovnika poznat je i kao francuska silikonska dolina. Ideja nam je bila da se promuvamo i da negde nađemo restoran. Već je kasno popodne i, osim čokoladica na benzinskoj pumpi, ceo dan ništa nismo jeli (dorućak i desert u Bonieu se ne računaju). Umesto turističkog krstarenja u potrazi za prijatnim mestom za odmor, upadamo u neverovatan saobraćajni kolaps - renovira se glavna saobraćajnica kojom se prolazi kroz grad. Malo na bezobrazluk a malo koristeći prednosti motora uspevamo da se probijamo i da obićno budemo prvi na semaforima. Boreći se za opstanak, nismo ni primetili da smo već izašli iz grada. Restorani su ostali iza nas ali je glad i dalje u nama. Stajemo na prvoj pumpi da napunimo rezervoare. Od hrane imaju samo neke bajate biskvite. Izgleda da će, što smo dalje od Provanse, jelovnik postati sve oskudniji. Krećemo se ka ciju ali poslednjih stotinak kilometara direktno mogu da se upišu u top deset najbesmislenijih vožnji. Gps nas vodi samo po lokalnim putevima i praktično izlazimo iz jednog i ulazimo u drugo selo. Svuda radovi na putu i gužve. Sunce polako počinje da se približava horizontu. Tek po nešto interesantno iskoči sa strane. Dušan i ja ne vidimo ništa jer gledamo kako da se probijamo. Stižemo do Chambery-ja i tu rešavamo da promenimo strategiju. Nemamo više živaca da se razvlačimo i, uprkos prvobitnoj odluci, izlazimo na auto-put. Vozimo kao pušteni sa lanca. Dok pretičemo sve oko nas, Dušan mi preko interfona ispriča doživljaj svog prijatelja Koceta. Pre par godina ga je na jednoj od naplatnih rampi u Francuskoj dočekala kazna za prekoračenje brzine. Na osnovu vremena koje mu je trebalo da pređe rastojanje između dve naplate, izračunali su mu prosečnu brzinu. I ja sam čuo za ove priče ali sam mislio da su to samo legende. Ipak, da bismo izbegli takav scenarijo pravimo pauzu na benzinskoj pumpi. Preostale kilometre pređemo dok si rekao večera. Oko deset stižemo u Ansi. Nemamo rezervaciju i treba da nađemo prenoćište. Motore parkiramo u centru. Ja ostajem da ih čuvam a Tanja i Dušan, uz pomoć gps-a, pešaka krenu u potragu. Posle dvadesetak minuta, evo ih. Našli su povoljne sobe u jednom hotelu u blizini. Motore parkiramo u hotelskoj garaži, istuširamo se na brzinu i spremni smo za izlazak. Simpatični recepcioner napravio nam je ceo spisak restorana u kojima može dobro da se jede. I on mašta o tome da bude bajker. Iako je mrak i počinje da pada kiša, prvi susret sa gradom obećava. Arhitektura je alpski ušuškana. Neprekidno se prelazi preko nekakvih mostića. Nalazimo centralnu ulicu koja je načičkana kafićima i restoranima. Pažnju nam privlači jedan restoran sa Michelin nalepnicom. Ta nalepnica znači vrhunsku hranu ali i astronomske cene. Prelomimo da ipak tu uđemo - em nikada nismo bili u Mišelin restoranu em danas ništa nismo jeli. Ako prigusti, tu su kreditne kartice. Restoran je mrak - Mišelin ne daje preporuke tek tako. Usluga je fenomenalna, vino je vrhunsko a hrana... pogledajte sami. Nije poenta samo u kvalitetnim i svežim namirnicama. Način pripreme, veština kombinovanja začina, umetnost serviranja... sve to francusku kuhinju čini jednom od najcenjenijih u svetu. Porcije nisu ogromne ali je zadovoljstvo hranjenja neopisivo. Posle ovakve večere osećaš se kao da si prisustvovao umetničkom performansu. Kao što smo i očekivali, na kraju đavo stiže po svoje. Kao najstariji u društvu, laganim pokretom uzimam račun, hladnokrvno pogledam cifru na dnu i bez ikakve panike vadim kreditnu kartu. Kao da se ništa ne događa: ne tresu mi se ruke, okom nisam trepnuo... ponekad imam dobru sposobnost samokontrole. Kada smo izašli iz restorana, kiša je za kratko prestala da pada. Mokrim ulicama, laganim korakom odlazimo ka hotelu. Bacam pogled u izlog obližnje poslastičarnice: “Jooooj... gigantske puslice... zelene, bele i roze...” Srećom, poslastičarnica ne radi ovako kasno. Bio bi greh posle ovakve večere jesti nešto od šećera i belanaca ofarbano veštačkom bojom. Sve je to tačno ali ipak... puslice...

Danas je sedmi dan našeg putovanja. Oko 3 popodne napuštamo Provansu. Krajolik polako počinje da se menja - brda postaju sve oštrija i manje zelena. I dalje nailazimo na deonice od kojih nam zastaje dah. Prethodnih dana motor je bio sredstvo za obilazak interesantnih mesta, uživanje u mirisima polja i upijanje toplih sunčevih zraka. Upijali smo doduše i kišu ali smo to već zaboravili. Danas motor koristimo za vožnju. Mušku. Put kojim prolazimo prosto mami na to. Da budem iskren, nismo divljali na putu ali se nismo baš mnogo ni obazirali na ograničenja brzine. Vozili smo samo lokalnim putevima i nismo videli ni jednog policajca. Sa druge strane, ograničenja su logična. Gde može da se vozi brzo, to je i dozvoljeno. Lomimo krivine i Dušan mi preko interfona kaže da upravo prolazimo trasu kojom se vozi Tour de France. Pravimo pauzu na jednom od prevoja. Malo sam čačkao po fotoaparatu pa su boje otišle u psihodeliju. U daljini se vide brda ka kojima putujemo. Dok uživamo u pejzažu, iz daljine se začuje grmljavina a odmah posle toga nailazi oluja... preko 30 motora... U Francuskoj se skoro svi bajkeri međusobno pozdravljaju. To je veoma lep običaj, naroćito kada si daleko od kuće. Kilometri prolaze i sve češće se u daljini vide Francuski Alpi, onakvi kakve smo ih zamišljali. Prolazimo pored njiva, plantaža voća, kroz male gradiće... Skoro da se ne zaustavljamo... osim kada nas zaustave. “Ok... ok... nećemo da se provlačimo ispod rampe.”

Krećemo na dug put. Nismo se čestito ni zaleteli a već pravimo prvu pauzu, gde drugo nego u Bonieu. Red je da vratimo otvarač za vino. Kad smo već tu, zašto da ne popijemo... Ura... imaju čokoladni desertom sa svežim voćem. Može. Fotografišemo se za uspomenu i obećavamo da ćemo ponovo doći. Bacamo poslednji pogled ka dolini. Sve nešto odugovlačimo, prosto nam se ne ide. Pet dana je pred nama ali imamo nekakav osećaj da je najbolji deo puta upravo završen. Skupljamo snagu i palimo mašine. Da slučajno ne bismo zaboravili, Provansa nas sledećih stotinak kilometara podseća na to zašto smo se zaljubili u nju. Kada smo obećali da ćemo se vratiti, mislili smo sasvim ozbiljno. Kraj prvog dela

27. septembar Jutro pre polaska. Nigde ne žurimo. Momak koji treba da preuzme ključ od kuće, u sms-u je napisao da stiže u 12 AM. Nadamo se da je pravopisna greška i da je mislio na podne a ne na ponoć. Kacige su još uvek mokre od sinoć i suše se na zubatom suncu. Dok jedemo preostale zalihe hrane, rešavamo gde ćemo danas. Sada smo negde na pola ture. Do 2. oktobra treba da stignemo u Sloveniju, što će reći, imamo još pet dana. Ideja je bila da krenemo prema severoistoku i da preostale dane vozimo kroz švajcarske alpe. Negde sa severa (Austrija ili Italija) spustićemo se ka Piranu. U nameri da se što više pribižimo Švajcarskoj, a na Tanjinu preporuku, odlučujemo da idemo u Ansi (Annecy). “Videćete zašto tamo treba da odemo,” zagonetno se smeška moja žena. Prihvata se. Današnja trasa, od prilike, izgleda ovako. Spremni smo. Torbe, uvećane pozamašnom količinom vina, začina, džemova, maslinovog ulja, sapuna, lavandinih jastučića i drugih suvenira, natovarene su na motore. Dušan je pokazao razumevanje za naš veliki prtljag (ipak je nas dvoje) kao i za potencijalno neželjene efekte dizanja motora na zadnji točak pa uzima jednu našu torbu kod sebe. Tačno u podne dolazi veseli čovek, pregleda kuću i uzima ključeve. Osim jedne čaše, ništa nismo uništili - možemo da krenemo. “Vidimo se ponovo, bilo nam je super.” “Yes,” kaže on. Osečamo nekakvu tugu jer se ovaj deo priče završava. Od svih nas, Tanji je najteže. Sve ove neverovatne dane ćutljivo je proživljavala duboko u sebi. Jedino su njen zaneseni pogled i poneki uzdah odavali bujicu emocija koje je Provansa rađala u njoj. Dok mi sedimo na motorima ona se za rastanak pozdravlja sa svakom biljčicom u dvorištu. “Tanja, ako ne prestaneš da plačeš i ako ne pustiš to drvo na miru, ostavićemo te ovde zauvek.” Tračak nade bljesne u Tanjinim očima... “Ne, ne... nisam se dobro izrazio... Tanja, ako ne prestaneš da plačeš i ako ne pustiš to drvo na miru, vezanu te stavljamo na motor.”

Od zamka do sela ima par stotona metara. Preparkiramo naše ljubimce tako da i oni malo uživaju u pogledu a ne samo mi. Mestašće Lourmarin je kao iz bajke. Ipak, ne zadržavamo se preterano dugo. Pijemo kafu na trgiću i pravimo laganu šetnjicu. Postaje tamno a mi želimo pre mraka da krenemo ka Bonieu i da tamo večeramo. Dosta se naoblačilo, kao da će svakog trenutka početi da pada. Ipak, računamo na sreću i kišna odela ostavljamo u koferima. Sedamo na motore i palimo. Nije prošlo ni pet minuta i stiže kazna. Nebo se otvorilo – zaliva nas stravičan pljusak, od onih najgorih. Dok smo našli zgodno mesto da se zaustavimo, već smo od pojasa na dole bili skroz mokri. Srećom, Goretex postava u gornjem delu jakne radi. Rešavamo da ne oblačimo kišna odela preko mokrih stvari jer više nema smisla - potpuno smo natopljeni. Do našeg cilja ima “svega” desetak kilometara pa produžavamo tako. Na moju najomraženiju kombinaciju: noć i kiša, dodaje se i hladnoća. Brda, koja danju izgledaju veoma pitomo, u ovom trenutku nam pokazuju zube - temperatura pada na 8 stepeni. Sa mojih leđa voda se sliva direktno Tanji u krilo. Kroz šum kiše čujem njen glas: “Zašto Starke... Zašto sam obula patike kad je pisalo da će da pljušti...” Potpuno promrzli stižemo u Bonije. Obuća nam šljapka od vode. Pod hitno treba da nađemo toplo mesto za večeru. Dušanov pokušaj da dobije sto u poznatom restoranu Le Fournil propada po treći put (dva puta u avgustu): “Imate li rezervaciju? Ne? Sorry.” Šteta, svuda piše da je tu hrana odlična. Doduše, svuda piše i da treba napraviti rezervaciju ali ko će još da čita sitan tekst. Kad tu već ne može, ulazimo u najbližu seosku krčmu. Tu serviraju tri vrste mesa u kombinaciji sa tri vrste garniture. Nema ničeg pretencioznog, gosti su samo lokalci, atmosfera je sjajna. Dva slatka kučeta prose hranu od stola do stola. Što se tiče jela, nemamo nikakvih primedbi, naprotiv, bilo je odlično. Posle ove mokre agonije, tople šnicle i povrće legli su nam savršeno. “Kada bi Van Gog bio živ, sigurno bi se hranio na ovakvom mestu a ne u onom fensi restoranu,” pobednički kaže Dušan (a u suštini oće da pukne jer su ga tri puta oladili). Čak je i WC bio ok. Izgleda da je lek počeo da deluje pa se nismo dugo zadržavali u toaletu. Malo smo sušilicu za ruke koristili kao sušilicu za noge i to je to. Preko još uvek mokre odeće oblačimo komplet kišnih odela i krećemo ka kuće. Dušan nije mogao da izdrži pa se zaustavio pored restorana Le Fournil i otišao da zaviri unutra. “Dobro je, nisu nas odbili jer smo bajkeri. Zaista je sve puno.” Posle dvadesetak kišnih kilometara stižemo u naše utočište. U kući je toplo i prijatno – zbog naglog pada temperature radijatori su se sami uključili. Topao tuš i pravac krevet. Sutra nas čeka ozbiljan put.

Vozimo u Lourmarin, mestašce koje se nalazi na listi 20 najlepših sela u Francuskoj. Ubrzo nam postaje jasno kako je dospelo na taj spisak. Na ulazu u grad nalazi se mali zamak ili kako to u Francuskoj zovu šato. Odmah se upućujemo ka njemu. Prvo nailazimo na vinariju. To je podrum koji liči na pećinu i u njemu se prodaju desetine vrste lokalnog vina. Nešto smo imali problem sa stomakom :-( pa smo preskočili degustaciju - kupili smo par boca na slepo. Osim vina, nude se i drugih pića koja se reklamiraju na originalan način. Aleja čempresa vodi ka ulazu u zamak. Prvi utisci su fantastični. Zamak je okružen predivnim terasama sa kojih puca pogled ka selu i okolnim brežuljcima. Unutrašnjost zamka je neverovatna. Naravno, zabranjeno je fotografisanje ali mi dolazimo sa Balkana tako da nam je oprošteno. Stepenice neobične forme povezuje spratova. Prozori... vidik... Osećanju prijatnosti doprinosi zvuk klavira koji se nosi hodnicima i sobama. Dušan pronalazi salu u kojoj se pijanista priprema za večernji koncert. Voajerisao bi do sutra da nije morao da ode na mesto gde i car ide peške. Drugi car, to jest ja, već se nalazio tamo. Sam WC je onako... ništa posebno. Videli smo i bolje. Mislio sam da čučavci postoje još samo kod nas.

Malo je zahladnelo i povremeno sipi kišica. Jedna od prednosti putovanja motorom je odsustvo problema sa parkiranjem. U selima kao Bonije, ulice su uske i teško je naći parking za auto. Šoferi automobila se grče a mi... ko carevi. Na žalost, naš restoran “Bleu de Toi” sredom ne radi. Sedamo na terasu nekog kafića i pod udarima vetra pijemo čaj i kafu. Nama je u bajkerskoj opremi hladno a kako li je tek njima... “Izvinte, gde je la toalet?” Što mrzim da idem u WC kada sam u punoj bajkerskoj opremi. Uh... A još kad treba da žurim jer Dušan cupka ispred vrata... Posle male pauze, rešavamo da se popnemo do crkve na vrhu brda. U samu crkvu nismo ulazili ali smo uživali u pogledu ka dolini. Specijalan pozdrav BJB prijateljima iz Bonijea, našeg omiljenog mesta u Provansi. Gradić je poznat po kedrovom drveću koje je još u vreme Napoleona donešeno iz Afrike. Kroz njegove krošnje vide se sve lepote ovog kraja: polja, imanja, sela, privatne kuće... Uživamo još malo... ... i nastavljamo put.