LAV NA MOTORU OPŠTE DISKUSIJE > Opšte Teme Ovo nije moj doživljaj ali je šteta da ga ne spomenem jer je priča bajkerska. Reč je o mom prijatelju Dušanu. Kao što sam mnogo puta spomenuo, on je regionalni kreativni direktor naše agencije i izuzetno talentovan čovek. Osim posla, redovno vozi motor. Kada kažem redovno, mislim da se ne skida sa motora. Za tri sezone, svojim BMW Adventure-om je prešao 72.000 kilometara. Svima je bilo logično kada je rekao da na reklamni festival Cannes Lions ide motorom. To je najvažniji festival naše industrije na svetu. Sve je dosta fensi: leptir mašne, kokteli, jahte, velika imena... Crveni Adventure odlično stoji pored crvenog tepiha. Ups... Nisu još stavili tepih. Ovo je bila Dušanova godina. U ogromnoj konkurenciji, osvojio je... ne bronzanog (maloooo...), ne srebrnog (maloooo...), ne zlatnog (maloooo...)... osvojio je Titanijumskog lava. To je verovatno najveća nagrada koju može da dobije čovek iz naše branše. Prethodne godine, na primer, nagradu je osvojila Obamina predizborna kampanja. Ovo je to, Dušanovih ruku, delo: Do sada niko iz ovog dela sveta nije Titanijumskog lava poveo sa sobom kući... osim Dušana. Umesto da statuu pošalje po kolegama avionom, on je to izveo na svoj način - motorom. Zapakovao je milu životinju u kofer i krenuo. Kiša, vetar, grad... ništa mu ne mogu – lav je u srcu. Povremeno ga je na benzinskim pumpama vadio iz kofera, mazio i pazio i zvao ga Kitty. Krenuvši iz Kana, Dušan i lav su prošli Francusku, Italiju, Sloveniju, Hrvatsku, Srbiju, Bugarsku i najzad stigli u Makedoniju. Tokom ovog putovanja, jedini potencijalni incident se desio na Bugarskoj granici kada je carinik zatražio da mu se pokaže prtljag. Zaćuđeni službenik je ugledao tešku statuu i pitao ga šta je to. Dušan mu ladno odgovori: “Nekakav suvenir iz Francuske.” “E na kakve gluposti ljudi troše pare...” prokomentariše carinik i mahne mu da produži. Dobro je što lav nije bio zlatan, sigurno bi ga uhapsili. Bez hrane i vode, lavče je bez ikakvih problema na motoru izdržalo svih 2.000 kilometara. Iz društva za zaštitu životinja nisu imali nikakvih primedbi. Ne diraj lava dok spava... na polici.

POLAGANJE ZA "A" KATEGORIJU PO NOVOM ZAKONU MOTOCIKLISTI > Motoristi Na Drumu Uzeti sada A kategoriju u Bugarskoj nije kao u moje vreme – provozaš poligon i ćao. Sada poligon ima 15 elementa od kojih se ozbiljan deo vozi sa saputnikom, gura se ugašen motor, pitaju šta su koji delovi motora, ubrzavaš do 50 km/h na kratkoj pravoj (meri se radarom) pa se naglo koči i odmah u polukružno, vozi se kroz grad... Osim toga, za punu A kategoriju polaže se na motoru koji ima minimum 600 kubika i snagu od ne znam koliko KW. Idealno izmišljeno da oteraš žene kandidate. Možda je to tako kod drugih žena ali ne i kod moje. Nema tu cile-mile. Tanja je našla sigurno najiskusnijeg instruktora u Bugarskoj i okolini. Ništa se ne prepušta slučaju. Simeon ima osamdeset godina (da, 80), aktivno vozi Transalpa i u prošlosti se bavio moto sportom. Počinje se na 125-tici. Koji su delovi motora, vožnja uz pomoć nogu, skretanje... Posle nekoliko uvodnih časova prelazi se na veći motor. Tanji je pripao Kawasaki ER5 - odličan motor, pripremljen tačno za polaganje. Naštelovan je na niski broj obrtaja, taman da se krene bez trzaja i da se poligon vozi lagano bez kvačila. Jedini mali problem je bilo to što niko od naših bliskih prijatelja nije imao motor na kome bi Tanja izvan redovnih časova mogla da vežba. Svi vozimo neke velike, teške i ne mnogo početničke motore. Pošto nikada ranije nije sela na dva motorizovana točka, prve korake u tom svetu Tanja je napravila isključivo na školskim motociklima. Zbog posla, lošeg vremena i drugih obaveza, obuka se razvukla na skoro tri meseca. Stvari su išle dosta glatko sve dok jedan od učenika nije pao na poligonu. Nije se ozbiljno povredio ali je izazvao domino efekat – odmah je palo još njih troje. Srećom, Tanja nije bila među njima. Iskusni Simeon mi je objasnio da je jako loše kada neko padne a početnici to vide. Odjednom se svi stegnu, izgube samopouzdanje i počnu drveno da voze. Tanji je trebalo desetak dana da ode na sledeći čas. Nekoliko dana pre polaganja, uvežbavala je grad. Instruktor je dosta pohvalio njen način vožnje - vodi računa o propisima (20+ godina iskustva na četiri točka) i jedina naginje motor kada skreće. My wife. Ostao je još samo ispit. Za maler, julski termin je pao tačno u vreme kada je trebalo da budemo na Kefaloniji. Kao svi odgovorni ljudi, pomerili smo odmor za tri dana (izgubili vikend) i rešili da odmah posle ispita krenemo put Grčke. Došao je i taj dan. Natovareni za putovanje i u punoj opremi, otišli smo na polaganje. Tanja je malo nervozna. Najviše je brinula vožnja sa saputnikom. Motor je sam po sebi težak a sa čovekom na zadnjem sedištu je još teže. Ipak, nisu ni instruktori toliko naivni. Za saputnika su doveli momka koji garantovano nema više od metar i šezdeset. Da ne bi narušio ravnotežu, kod ženskih kandidata se penjao na zadnje sedište bez oslanjanja na nogare. Šta da kažem a da se ne hvalim? Samo sa jednom greškom na poligonu i bez greške u gradskoj vožnji, Tanja je oficijalno dobila dozvolu da sa zadnjeg pređe na prednje sedište motora. Čestitam. Narodnih nekoliko dana sam joj se obraćao sa “kolega Tanja”.

KEFALOњA – KLONJA PUTOVANJA, IZLETI, MOTO SKUPOVI > Prdlozi za izlete i putovanja Jasno mi je zašto nigde na netu nema putopisa sa ovog ostrva... Užasno je!

WOW... Ubiste me ljudi ovim lepim komentarima Hvala svima. Idemo dalje, ima još dosta tema da se obradi.

Dobar dan svima Bolje vas našao! Nastavak sledi sutra.

TVOJA OMILJENA MOTO SLIKA OPŠTE DISKUSIJE > Fotografija Kad si na odmoru, osnovno pravilo je da zaboraviš na posao i da se posvetiš zdravom životu. Lepote prirode najbolje se osete na motoru ili kad se zaustaviš pored puta. Ne, nisu vaške. Dušan je alergičan na ubod ose pa svako golicanje ispod kacige znači detaljan pregled. Ovi Grci su uporniji i od nas Srba.

Vodjeni mojim nepogrešivim Zumom 660, pronašli smo hotel u kome smo Tanja i ja letovali pre četiri godine. Na žalost, bio je zatvoren. Gazdarica se još tada žalila na lošu finansijsku situaciju. Na licu mesta smo napravili biznis plan za oživljavanje ovog izuzetnog mesta: bajkerski hotel! Ima veliki parking, bazen, trpezariju, kuhinju, desetak soba, na komunikativnom mestu je... Već vidimo našu budućnost: Tanja pravi grčku salatu i suvlaki a ja vodim moto grupe po ostrvu. Sve idealno... osim jednog detalja. Na netu smo otkrili da se hotel prodaje za 1,2 miliona evra. Nekakav investitor na forumu? Verujte mi, ovo je odlična prilika za ulaganje – uloženo će se vratiti za 40-tak godina. I tako, dok smo trepnuli prođe odmor. Lepo smo se proveli i otvorili sezonu moto putovanja ali, definitivno, par dana na Krfu nije dovoljno. Zapravo, koliko god dana da si na Krfu, sve je premalo. Tanji i meni je bilo super. Podsetili smo se lepih vremena i poželeli da ponovo dođemo. Arsa i Dora su uživali do daske ali su morali da se vrate na posao. Za naša dva para bilo je jasno - palimo kući. Na povratku je vožnja bila mnogo umerenija – falio nam je takmičar Dušan. Osim toga, na ostrvu je Arsa uspeo da dokrajči i onako istrošene gume pa nije bilo mesta dodatnom riziku. Za razliku od nas, Dušan i Kristina su rešili da ostanu još jedan dan. Dok smo mi peglali 650 kilometara do Sofije (toliko je pokazao moj dobri gps), omladinci su dodatni dan iskoristili do maksimuma: plaža, izležavanje na bazenu, klopa... Vrhunac je bila večernja Uskršnja liturgija u obližnjoj crkvi... i onda sledi preokret. Kad se cela ekipa vratila iz crkve, zatekli su totalni haos. Sve kuće su bile obijene i bukvalno ispražnjene. Crna i bela tehnika, nameštaj, koferi spakovani za sutrašnji put, dečije igračke, novac... sve je ukradeno. Samo jednu kuću nisu pipnuli, naravno, kuću tradicionalnih srećkovića, Dušana i Kristine. Njih dvoje su zaboravili ključ sa spoljne strane vrata i verovatno su lopovi pomislili da ta kuća nije izdata. Tokom uviđaja, policija je objasnila da se često dešava da lopovi čamcima prelaze iz Albanije i bukvalno sve počiste pred sobom. Sledećeg dana, živi, zdravi i nepokradeni, Dušan i Kristina su se vratili kući. Naravoučenije: Ko rano rani, dva puta više vozi. Čekajte, čekajte... nije još kraj ovog poglavlja. Treba da dodam nešto mnogo važno: To što Garmin proizvodi BMW Navigator IV, što dva uređaja skoro isto izgledaju, imaju isti softver i iste karte, uošte ne znači da će vas voditi istim putem. Zašto je to tako, nisam siguran. Nastavljam da proučavam ovu problekatiku.

Najveću radost pružilo nam je ono zbog čega smo i došli - vožnja prelepim lokalnim drumovima. Divota...

Mojim omiljenim putem popeli smo se do najvišeg vrha na ostrvu. Tu sam pre par godina ogromnim Intruderom učio kako se voze serpentine. Na svakom koraku smo odmarali oči i uživali u predivnim pejzažima. A da nije problem u mom Garminu?

Veći deo vremena smo proveli zajedno ali je svaki par imao slobodan program i mogućnost da obilazi ono što ga interesuje. Odmah da kažem, Krf je različit u aprilu i u julu. Prednosti proleća: prazni putevi, nema nesnosnih vrućina, jeftiniji smeštaj. Prednosti leta: možeš da se normalno okupaš u moru, više otvorenih restorana, plaže su sređenije. Neću ulaziti u detalje. Za tih nekoliko dana bilo je tu za svakoga po nešto. Arsa je smelo overio ledenu vodu. Čemu more ako se u njemu ne zapliva? Tanja i Dora su želele da krenu njegovim stopama ali im je aprilska temperatura vode ubila motivaciju. Ok je i brčkanje u plićaku. Pojedinci su sasvim jasno pokazali svoju ljubav prema plaži, plivanju i sunčanju. Nije bilo mnogo otvorenih restorana ali smo se nekako snašli. U najgorem slučaju: He, he... neću da pišem o klopi. Ovog puta, jok. Znam da ih sve nerviram sa gps-om ali sad jedu i ne vide me.

Odmah posle iskrcavanja smo se razdvojili. Dušan i Kristina su mnogo pre nas, zajedno sa još četiri porodice, rezervisali smeštaj u luksuzan kompleksu Villa Thalia na severu ostrva. To je bilo nekih 30-tak kilometara udaljeno od našeg hotela u Paliokastrici. Sledećih pet dana uživali smo u lepotama Krfa. U početku smo imali malih organizacionih problema oko sastajanja, čekanja jedni drugih, različitog vremena ustajanja. Šestoro ljudi sa tri motora na dve lokacije nije lako koordinirati. Dodatnu zabunu su pravili i neusaglašeni navigacioni uredjaju. Kad pošaljem Dušanu sms: “Upiši te i te koordinate, tamo se vidimo”, on mi odgovori: “Nema mesta za sve brojeve.” Sa’će čika to da sredi.

To što smo vozili brzo ne znači da smo stizali ranije. Uživali smo po neispitanoj grčkoj provinciji sve dok neko nije pogledao na sat. Uuuu shit... Već je pola pet i ako ne izadjemo na auto-put propustićemo trajekt u sedam. Kod Albukerkija skrećemo levo i pratimo zelene tabele. To da treba da požurimo ovoj dvojici je dalo turbo krila. Kao da su dobili licence to kill. Da ne grešim dušu, zahvaljujući ovakvoj vožnji, na port Igumenice smo aterirali na vreme, pet minuta pre polaska broda. Trajektom do ostrva ima nekih pola sata dremke. “Dušane, izvini što prekidam tvoj intimni razgovor sa Kristinom ali šta sad pokazuje tvoj gps? Moj pokazuje vodu.”

Elem, na odlasku smo BRZO stizali do svake planirane destinacije. Prvog dana od Sofije do Soluna... ... a drugog od Soluna do Igumenice. Tog drugog dana, predvođeni Dušanovim Navigatorom IV, omašili smo stari put ka Igumenici. I pored mojih pokušaja da ga stignem i da mu kažem da je već sedam puta trebalo da skrenemo levo, nisam uspeo. Vozi Duško bez milosti. Neznano kako, njegov gps nas je odveo malo na gore tako da smo neplanirano obišli severozapadni deo Grčke sve do Makedonske i Albanske granice. Ispostavilo se da taj deo puta uopšte nije tako loš za motore. Tup, tup po kacigi. Sa stanovišta vožnje ispalo je dobro što smo se izgubili. Ipak, od tada me muče dva pitanje: Prvo, zašto Dušanov gps pokazuje različito od mog i drugo, zašto Tanja misli da sam opsednut navigacionim uredjajima?

KRFkanje PUTOVANJA, IZLETI, MOTO SKUPOVI > Putopisi Sedam slobodnih dana oko Uskrsa mojoj dragoj ženi i meni su dali mogućnost da otvorimo sezonu putovanja i da evociramo uspomene sa naše prve moto avanture. Ovog puta nismo sami. Sa Arsom i sa Dušanom sam prešao hiljade kilometara ali sada prvi put sva trojica vozimo zajedno. Tu su i naše saputnice, tako da je grupa kompletna. Kristina i Dušan na BMW-u. Dora i Arsa na Kawasaki Versus-u. Tanja, moja malenkost i ja. Kad se malo zamislim, moglo je to da bude jedno normalno putovanje... Ne znam koji me je đavo naterao da Arsi kažem kako Dušan odlično vozi a Dušanu da je Arsa jedan od najboljih bajkera koje poznajem... Kakva je to samo jurnjava bila... Kao deca: ko je brži, ko će bolje da obori... ko je master na dva točka. Alfa male sindrom u najčistijem vidu (ubiće me zbog ovog ogovaranja). Kad se zanesem i vozim “malo” brže, Tanja me lupne po kacigi. To je signal da usporim jer fotografiše ili joj prosto nije prijatno. Pokušavajući da stignem ovu dvojicu takmičara, glava me je zabolela od tupkanja.

DEČIJA RADOST MOTOCIKLISTI > Motoristi Na Drumu Ovaj motor baš izgleda moćno - ogroman, sav nekako nabildovan, opasni farovi, zlokoban kljun, preteće maglenke... Gps kao komandni pult. Ogromni metalni koferi podcrtavaju masu ovog predatora na dva točka. A tek zvuk... Bokser! Čuje se iz daleka. Sa ovim motorom nema šale - kao space shuttle je. Upravo jedan takav se prizemljuje pored benzinske pumpe. “Do gore,” kaže ratnik dok laganim pokretima silazi sa ovog ukroćenog goropada. Crno hi-tech odelo od glave do pete, široka ramena, rukavice sa karbonima... Komunikator blinka na mat crnoj enduro kacigi. Dok u slow motion-u glavni junak odlazi ka kasi čuje se jedno “zvec... zvec... zvec...”. Uh, kako bi sada legla Carmina Burana umesto glupog bugarskog šlagera koji se čuje preko razglasa. Sve oči su uprte u njega... OK, ne baš sve... Dva klinca otvorenih usta gledaju ovu epsku scenu. Kao u Ratu zvezda. Iskra razočarenje bljesne u dečijim očima u trenutku kada je Dart Vader skinuo kacigu. Umesto gospodara tamne strane pojavljuje se faca nekakvog neobrijanog bucmastog matorca. Klinci su razočarani jer su mali i neobavešteni. Ne znaju da to nije običan matorac. To je Furious Panda - prekaljeni ratnik evropskih puteva, diplomac drugog nivoa California Superbike School-a, nosilac više priznanja. Pa šta ako je stariji dvadeset godina od njihovog tate? Sad će njima čika da pokaže da se pandi ne gleda u zube. U dva elegantna poteza preparkiraće motor ispred klinaca da iz blizine vide kakvom životinjom vlada ovaj matorac. Sa kacigom na laktu iz koje viri Red Bull, seda za komande svog X-Wing Fighter-a. Moćan zvuk boksera zapara vazduh. Pri brzini od 3 km/h Panda prvo obara motor na levo i odmah zatim na desno, ka parking mestu. Tokom ovog neverovatnog manevra, motor se naginje, telo se naginje... ali volan neće. Moćan zvuk zapara vazduh. Furious Panda down!!! Furious Panda down!!! Kaciga na laktu! Da, da... neko je spomenuo da joj je mesto na glavi. Kaciga na laktu blokira ruku, ruka volan i motor ne može da skrene... Sledi prizemljivanje. Sve oči su uprte u njega. OK, ne baš sve. Tata naređuje klincima da gledaju u sendvič a ne u prevrnut motor i bajkera koji se prosuo po asfaltu. Ostali sa pumpe pritrčavaju da pomognu. “Nema potrebe, sam ću da ga dignem.” Po instrukcijama sa You Tuba, prašnjavi Panda bez problema diže motor. Njemu ništa, motoru ništa. Da se još setio da spusti ćopavu pa da ima na šta da osloni podignuti motor bilo bi još bolje. Ipak, sa desne strane se veštim pokretom naginje preko motora koji jedva balansira i rukom spušta papučicu sa leve strane (svašta čovek može da napravi kada je pod adrenalinom). Motor je ispravljen i spreman za poletanje. U roku od dve milisekunde posrnuli heroj stavlja kacigu na glavu, oblači rukavice i nestaje u vidu lastinog repa. Konzerva Red Bull-a se i dalje kotrlja po asfaltu. Dobro je, na benzinskoj pumpi u sred Bugarske niko ne poznaje Furious Pandu - prekaljenog ratnika puteva Evrope, diplomca drugog nivoa California Superbike School-a i nosioca više priznanja (priznali su ga žena i dvoje dece).

ZARAZA MOTOCIKLISTI > Motoristi Na Drumu Nije bilo teško pretpostaviti da se kuva. Reč je o ženi koja je kao mala sanjala da leti Mig-om, koja ne spušta ispod 200 po nemačkim autoputevima, ženi koja sasvim smireno odgovara na mail-ove sa zadnjeg sedišta dok ja proveravam koliko GS može da digne... Moralo je kad-tad da se desi. “Hoću i ja da vozim motor!” saopšti mi Tanja jednog lepog prolećnog dana. Ćutim kao zaliven. Da nije neki test? Provokacija? Već sam “par puta” spomenuo da bi bilo super da i ona... Ne uspem ni da završim rečenicu... “Jesi ti normalan... Ja da vozim motor?!? Ne dolazi u obzir!” Pognute glave sam morao da obećam da ovu temu neću više spominjati. Muk. Tanja gleda u mene i čeka reakciju na ovu vest. Moram nešto da kažem. “Odlično! Ako naletimo na neplanirani šoping, lakše ćemo se spakovati na dva motora nego na jednom.” Blesavi, samodovoljni osmeh na mom licu. Ponosan sam na sebe. Nije lako naći pravilnu argumentaciju kojom bi se pothranila krhka ženska motivacija vezana za temu “motori”. Tanja me gleda... Gleda me onim pogledom koji kaže da je bolje da zaćutim.

KEFALONIJA – VELIKA GREŠKA PUTOVANJA, IZLETI, MOTO SKUPOVI > Predlozi za izlete i putovanja Početak godine je i sigurno sada planirate putovanja za 2014-tu. Pre nego što Kefaloniju uvrstite u svoj plan, moram da vas upozorim: tamo je žestoko sranje. Mi smo išli ali bolje da nismo. Nemojte ići ni vi.

TVOJA OMILJENA MOTO SLIKA OPŠTE DISKUSIJE > Fotografija Kad kalendar kaže “proleće” onda je proleće i počinje moto sezona.

Drugačije nije moglo jer je 2013-ta bila dosta komplikovana godina, u svemu. 1. Posao Udarila kriza reklamni biznis u Bugarskoj. Pošto mi nije sve jedno da li će neko iz firme ostati bez posla, neprekidno sam morao da se maskiram u biznismena i da oblačim sako umesto bajkerskog odela. Šljaka, šljaka, krug motorom, šljaka, šljaka... Ovako izgleda osoba sa dijagnozom split personality: Ko je ovde doktor Džekil a ko mister Hajd, nisam siguran. 2. Familija Ćerka je upisala faks u Beču (čedo tatino štrebersko). Imao sam mnogo kreativnih ideja kako da je do tamo preselimo motorom ali sam na kraju ipak shvatio da je auto korisniji za tu namenu. Da bi me nervirali, ova dvojica Poljaka su se parkirala tačno isprod prozora našeg hotela. Iz košmara selidbe Tanja i ja smo izašli obogaćeni novim veštinama. Ako problem iz tačke 1 postane ozbiljniji, menjamo delatnost: brzo i kvalitetno sklapamo nameštaj iz Ikea-e. 3. JMBG Proslavio sam pedeseti rođendan. Eeeeej... Pedeset godina. Pet decenija. Pola veka. Pet banki. Prva polovina od 100 godina. Jedni kažu: najbolje godine - drugi misle: sa će d’umreš. Jedni misle: šta glumiš klinca sa tim motorom – drugi kažu: u tvojim godinama... baš je super. Kako god bilo, svi pokloni su bili vezani za motor i putovanja. Ništa viski, fikusi, grafike... Dobio sam dve GoPro kamere, BMW Rallye odelo (čeka se odgovarajuća boja), fotoaparat Leica, enciklopediju najboljih svetskih putovanja, maketu Čegevarinog Nortona staru 30 godina... Da nisam, pod stare dane, malo preterao sa bajkerskim imidžom? 4. Sport Ušao sam u kritične godine i vreme je bilo da počnem da se bavim sportom. Kada neko kaže da je vožnja motora sport meni uvek padne napamet da je i šah sport, tako da se to ne računa. Zašto sam izabrao boks, nemam pojma. Dobra vest je da me tokom ta dva meseca niko nije nokautirao (trener i džak ne uzvraćaju udarce) a loša je da sam uspeo da sjebem oba lakta. Kažu teniski lakat?!? Hmmm... Teniski... Teniski... Ni prošao pored tenisa. Možda sam kratko trenirao ali su posledice toga sa laktom bile dugotrajne. Ajde, još nekako sam preživeo to što nisam mogao da podignem flašu Koka-Kole ali što se to odrazilo i na vožnju motora, to je već bio problem. Zbog bolova i totalne nemoći u rukama, da bih stisnuo kočnicu ili kvačilo, morao sam da se naginjem skroz napred i da bukvalno legnem na rezervoar. Boks... Tenis... Motociklizam... Šta je zajedničko za ova tri sporta? 5. Slobodno vreme Zipovano. Prekratko. Maštano. 6. Moto putovanja Između gorenavedenih aktivnosti, nekako sam uspeo da ubodem “par” tura: Krf, Ohrid, Jonska ostrva (Lefkada, Kefalonijasranje, Zakintos), Slovenija, Jadranska obala, Sicilija sa malo Toskane, nekoliko kraćih tura po Bugarskoj... Bilo je još puno prepreka ali neću dalje da ih nabrajam i da se pravdam - prosto nisam imao vremena a ni koncentracije da pišem na forumu. Uspeo sam da ispratim avanture velikana BJB-a, da im pozavidim na smelosti, da neke od njih sretnem uživo... i to je to. Nekako se oko novogodišnjih praznika pojavio višak slobodnih dana pa sam ih iskoristio da nešto našvrljam i svoje odsustvo makar delimično nadoknadim. Kao što naslov kaže: Bolje ikad nego nikad. Kada 2013-tu pogledam u nazad, bilo je tu svega i svačega. Ako za prethodne godine mogu da kažem da mi je “vetar u kosi” doneo izuzetno zadovoljstvo, nešto novo i uzbudljivo, ove godine je motor postao sastavni deo mog života. Kao što znamo, život nije pravolinijska pojava koja sa sobom nosi samo sreću ili nesreću. Život je neprekidan niz uspona i padova a dosta vremena je negde u sredini. Takav će biti i ovaj, nazovi, putopis.

7. oktobar 17-to, poslednje jutro ovog uzbudljivog putovanja. Preostaje nam samo da prevezemo razdaljinu do Skoplja i do Sofije. Toliko smo toga preživeli prethodnih dana da je trenutno adrenalin za vožnju ispod kritične granice. Sa druge strane, želja da se što pre stigne kod svojih najmilijih daje neophodni energetski udar. Penjemo se na naše mašine i do Niša se ne zaustavljamo. Na benzinskoj pumpi organizujemo malu foto sesiju da bismo, kako tragicija nalaže, napravili zajedničku oproštajnu fotografiju. “Srećan put kolega. Bilo mi je čast da vozimo zajedno.” Poslednjih 160 kilometara do Sofije i Skoplja se ne računaju u ovu turu. Naspram svih kilometara koje smo prošli za prethodnih 17 dana, ovo mu dođe kao počasni krug. Nekoliko dana kasnije, Dušan je napravio još jedan, treći zajednički poster. Draga uspomena sa ovog još dražeg putovanja. Ukratko, to je bilo to. The End.

Iz nekog neobjašnjivog razloga opet ja vodim. „Neša, čovek nije rekao da skrenemo tu desno nego par kilometara dalje.“ Ja mu samouvereno odgovaram: „Meni Garmin pokazuje da skrenemo ovde.“ Sve u svemu, vođeni mojim gps-om, ubrzo ponovo izlazimo na makadam. „Neša kako je kod tebe sa benzinom. Meni pokazuje da sam na rezervi.“ Uhhh..., poslednji put smo sipali gorivo jutros u Piranu. Ne sećamo se kada smo poslednji put videli benzinsku pumpu a u ovo doba dana (noći) pitanje je da li neka lokalna pumpa uopšte radi. OK, nije prijatno. Nalazimo se negde na području koje je relativno skoro bilo ratno poprište, ne znamo gde treba da idemo, potpuni je mrak a ostalo nam je još par litara benzina. Sa tim saznanjem, produžavamo makadamom još nekoliko kilometara. Dok se krećemo dižemo neverovatnu količinu prašine. Nos i usta nam se pune sitnim peskom a cela oprema je potpuno bela. Ja i dalje vodim a Dušan mi neprekidno ponavlja da treba da se vratimo. Na njegovo insistiranje, rekalkulišem rutu i gps nas povede u levo, zemljanim putem koji je sa obe strane nadkriven šibljem. Dva kanalića od točkova podskazuju da tu ponekad prođe neko vozilo, verovatno traktor. Samo da nam sada ne nestane benzina... U tom trenutku mi kroz glavu proleti misao: „Koji sam ja kreten...“ Zaustavim se i počnem da čačkam po Garminu. Zaista sam kreten - dok sam tražio rutu, ostavio sam uključenu opciju za off-road i makadam. Gps nas vodi ka Sisku najkraćim putem, bez obzira da li je to puteljak između dve njive ili auto-put. Verovatno je ovo danju zabavno ali noću nije ni malo. Verujte mi na reč. „Izvini Dušane, ti vodiš.“ Krećemo nazad ka Topuskom. U tom trenutku nismo znali da se nalazimo samo na kilometar od glavnog puta prema Glini za kojim tragamo. Posle korekcije u opcijama, moj Garmin pokazuje istu rutu koju i Dušanov Navigator IV a što je najvažnije, pravac se poklapa i sa savetom meštanina. Definitivno, nije gps glup nego onaj ko ne zna da ga koristi (ja). Posle dvadesetak kilometara, izlazimo na širok asfaltiran put. Lampice za benzin već duže vremena nervozno blinkaju kad se pred nama pojavljuje velika osvetljena Luk Oil pumpa. Kao da smo ugledali hram Maja... Civilizacija!!!!!!!! U rezervoar je stalo 30 litara benzina a u prešnjavo grlo dva Red Bull-a. Za malo... Već smo mnogo bolje raspoloženi. Na celom ovom našem putovanju po Provansi, Alpima, gradovima Italije... mnogo smo se razmazili. Posle ovog lutanja u krug, bogatom spisku emocija koje smo doživeli, možemo da dodamo još jednu – panika. Pravimo malu pauzu i ubrzo krećemo dalje. Do auto-puta ima samo šezdeset kilometara. Njih smo, zbog radova na putu, vozili više od sat vremena. Prolazimo kroz Petrinju i Sisak a na auto-put izlazimo kod Popovače. Imamo osećaj kao da smo već stigli kući. Šta smo sve danas preživeli, gde smo sve prošli... Deset je uveče a mi smo samo... čekaj da upišem u gps... a mi smo samo... ups... 352 kilometra od Pančeva. Red Bull i vozi. Četiri punkta za putarinu, dve granične provere, dve pauze za kafu, jedno točenje benzina i već oko 2 stižemo kući. (Neću navesti prosečnu brzinu vožnje, nije pedagoški) Pre nego što sam legao, poslednjim atomima snage skidam track log sa neopravedno okrivljenog Garmina - moram da vidim koliko smo danas prošli. Spiralovidna trasa današnjeg puta pokazuje 800 kilometara. Nije loše.

Počinje da pada veče a mi krećemo sa Plitvica. Sunce se već sakrilo iza brda dok prolazimo kroz Slunj. Ovaj gradić mi sada izgleda dosta simpatično. Kad se samo setim da sam januara 1983-će u okolnim brdima proveo petnaest najkošmarnijih dana služenja vojnog roka... Osim što sam bio gladan i promrzao, tada sam prvi i jedini put u životu istovremeno hodao i spavao... Trideset godina kasnije sve je različito, i ja i Slunj. Potapšem svoj motor po rezervoaru i dam gas. Posle Slunja skrećemo desno u pravcu Velike Kladuše. Put je uzan, krivudav i prolazi kroz sela za čija imena nikada nisam čuo. Nema nikakvog saobraćaja. Kod Velike Kladuše presečemo kolonu koja je čekala na graničnom prelazu za ulazak u Bosnu i produžavamo putem koji vodi uz samu granicu. Ovuda nikada nismo prolazili, ne poznajemo kraj i računamo samo na moj gps. Mi vozimo a patrola hrvatske granične policije nas samo proprati začuđenim pogledom. Da prolazak motora nije toliko česta pojava u ovom kraju vidimo i po tome što ljudi izlaze iz dvorišta da nas pozdrave. Nekako imamo utisak da ni automobili ne prolaze mnogo češće - kilometrima ne srećemo ni jedna kola. Vozimo po polumraku kad u jednom trenutku... prestaje asfalt. Gledamo put i ne možemo da odgonetnemo: da li ovde nikada nije bilo asfalta ili je asfalt samleven gusenicama nekih velikih prevoznih sredstava koja osim prevoza rade i druge stvari? Šta god da je, uticaj na vožnju je veoma neprijatan - točkovi nam se neprekidno klizaju levo desno. Sitno kamenje na tvrdoj podlozi nije ni malo prijatna kombinacija kada su motori ovako natovareni i kad po tamnom ne vidiš rupe na putu. Zaustavljamo se i prebacujemo vešanje na soft off-road. Situacija se popravlja – već možemo da jurimo i više od 30 na sat. Još jedna patrola granične policije. To je znak da se udaljavamo od pogranične zone i da ulazimo dublje na teritoriju Hrvatske. Vratio se i asfalt. Znak pokazuje da ulazimo u Topusko. „Neša, meni gps pokazuje da idemo pravo...“ „Ma jok, vozi za mnom desno.“ Posle pet minuta ulazimo u selo koje se zove Hrvatsko selo. Tada i ja shvatim da nešto nije u redu - Garmin nas usmerava u poprečne neasfaltirane uličice, malte ne u dvorišta. Vraćamo se u Topusko. Zaustavljamo motore i Dušan pita jednog meštana kako da stignemo do Siska. „Vozite pravo pa desno“, čujem preko interfona koji je svo vreme uključen. Pravimo malu puš pauzu.

Prolazimo kroz tunel Učka a veoma brzo i kraj Rijeke. Izlazimo na staru, dobru Jadransku magistralu. Kako se samo tu dobro vozi... Neprekidno srećemo motore koji lome krivine po dobrom asfaltu i na prijatnom jesenjem suncu. U Senju pravimo malu pauzu i bacamo poslednji pogled ka moru za ovu godinu. Napuštamo magistralu i krećemo ka Plitvicama. Dušan vodi. Ne znam kakve je parametre zadao svom gps-u ali je put kojim smo išli bio fenomenalan. U početku su oštre krivine i serpentine (ime sela Krivi put govori za sebe) a zatim nailazimo na beskrajne livade presečene uskim asfaltnim putićima. Na činjenicu da smo sve bliže kući, podseti nas jedan fenomen na koji smo za ovih petnaestak dana zaboravili – balkanski super-šofer. Ovu laskavu titulu obično nose lokalci koji vade dušu svojim automobilima. Ne daju da ih pretekneš a kada to ipak u jednom trenutku uradiš, jure za tobom da te satru. Skidaš ih sa repa tek kada pretekneš dvoje/troje kola na krivinama (što oni ne mogu da urade). Negde oko 5 stižemo na Plitvička jezera. Prvi i jedini put ovde sam bio na ekskurziji u osnovnoj školi. Jezera su mi u sećanju ostala kao raj na zemlji - kristalno čista voda, drveni mostići za šetnju, pastrmke, vodopadi... Zaustavljamo se kod jednog od nekoliko ulaza u nacionalni park. Ideja nam je da negde na samom jezeru pronađemo restoran i da, gledajući tirkizmu vodu, pojedemo po jednu pastrmku. Na našu veliku žalost, ispostavi se da to nije tako jednostavno. Treba da kupimo kartu da bismo ušli u zonu parka i da uhvatimo brodić koji će nas odvesti do takvog restorana. Postoji i opcija da nekoliko kilometara idemo peške, ali je ta opcija odmah odbačena. Da skratim celu priču, jezero videli nismo a umesto pastrmke, jeli smo mešano meso u nekom restoranu koji je ostao netaknut još od vremena socijalizma. Čuli smo vodopad, gledali u šumu i to je bilo to. U svakom slučaju, dok smo pili kavicu ja kopam po gps-u da vidim gde idemo dalje. Šta god napišem, izlazi mi Karlovac. Da smo hteli da idemo auto putem, u Karlovcu bismo bili još pre šest sati. Sigurno može nekako da se preseče ovaj deo Hrvatske i da se izađe negde na auto-put izmedju Beograda i Zagreba. Sisak mi se učinio kao idealno mesto. Zainatim se, menjam sve opcije na gps-u i... hop, na ekranu se pojavi nekakva ruta. Malo vožnje lokalnim putevima i izlazimo tamo gde smo naumili. Dušan mi kaže da na njegovom gps-u ne izlazi takva deonica. Ja mu tu lepo objasnim da, bez obzira što je reč o identičnim uređajima (Garmin pravi Navigator IV za BMW), ja imam malo više iskustva u koriščenju istih. Treba da ima poverenja u ono što kažem. Na kraju krajeva ja sam stariji i pametniji. „OK, ti vodiš“ reče Dušan (da me skine sa vrata) i upiše Sisak kao sledeću destinaciju.

Opijeni od mirisa u radnji, pijemo kafu da se dozovemo svesti. Dušanu zazvoni telefon. „Ma da, nema problema, dolazimo.“ Javlja se njegov prijatelj, poznati hrvatski filmadžija Slobodan Trninić Trn i predlaže da se vidimo za kratko. Mesto susreta je Grožnjan. Trn nam preporučuje da vozimo okolnim putem, kroz brda, i mi to naravno prihvatimo. Do sada sam vozio samo glavnim putevima po Istri i nisam imao priliku da uđem malo dublje „u kontinent“. Ljudi moji, ovde je super. Podseća mnogo na Provansu samo što je manje i ne tako sređeno. Sam Grožnjan iz daleka izgleda kao oni gradići kojima smo se oduševljavali u južnoj Francuskoj. Arhitektura grada je preslatka. U kafani na gradskom trgu, uživamo u društvu Trna i njegove žene ali treba da se kreće. Isprate nas do motora i mi nastavljamo put. Ovom mini ekskurzijom, produžili smo današnju turu za 50-tak kilometara ali se isplatilo. Toplo preporučujem krstarenje Istrom.

6. oktobar Ustali smo ne preterano rano, spakovali stvari na motore i doručkovali. Na terasi hotela pijemo poslednju kaficu pred put i ćaskamo o predstojećoj vožnji. Slušamo jedan drugog i u jednom trenutku shvatimo da postoji nekakav nesporazum. Dušan govori o spavanju u Dubrovniku a ja o spavanju u mojoj kući u Pančevu. O čemu se radi?!? Prethodnih dana smo se lepo dogovorili kojim putem ćemo se vratiti a trenutno svako u glavi ima svoju priču. Dušan je tada predložio: „Hajdemo magistralom“, misleći na Jadransku magistralu. Ja sam mu odgovorio „OK“, misleći na auto-put preko Zagreba. (Prim prev. na bugarskom se reč magistrala koristi za auto-put). Moja greška, predugo živim u Bugarskoj i ponekad se prebacim na njihov jezik. Razlika je suštinska. Dušanovim putem išli bismo uz more sve do Ulcinja, presekli bismo Albaniju do Skoplja a ja bih odatle vozio do Sofije. Sa sve obaveznim pauzama (razgledanje, noćenje negde na Jadranu i u Skoplju), ovo su tri dana puta. Da se razumemo, ovako je mnogo zanimljivije nego auto putem ali je problem što ja nemam ta tri dana. Računajući da stižem kući u nedelju, već sam ugovorio neke sastanke za ponedeljak. Dakle, Dušanu se vozi a meni se ide kući. Pokušavajući da napravimo plan koji bi odgovarao obojici, padne mi na pamet genijalna ideja: Plitvička jezera. „Jesi bio tamo nekada?“ „Nikada“, kaže Dušan. „E to moraš da vidiš.“ Em ćemo ići jadranskom magistralom, em lokalnim putevima a ipak uveče stižemo u Pančevo. Dan je fenomenalan i uživamo vozeći se krivudavim putevima Istre. Na jednoj raskrsnici Dušan skrene prema selu Livade i javi mi preko interfona: „Ovde je trenutno festival tartufa. Moramo da svratimo.“ Lud je za ovim gastronomskim draguljem. Po raznim štandovima, izložene su ove male ružne gombice čiji kilogram košta i do 5.000 evra. Tartufi na sledećoj fotogrfiji su imali istaknutu cenu. Druga klasa - samo 3.000 evra. U malim količinama tartuf praktično može da se stavi u svako jelo i ono dobija potpuno unikalan ukus i aromu. Ulazimo u prodavnicu Zigante u kojoj se nude stotine proizvoda sa tartufima. Dušan hoće da kupi SVE a ja mu nedam - brinem se za njegov budžet. Na kraju stisnemo ruke za istarski sir i maslinovo ulje... sa tartufima, naravno.