21. septembar Čudan je osećaj kada oblačiš moto opremu i odlaziš… na aerodrom. Imali smo manji problem sa brojem torbi jer Dušan, za razliku od nas, nije uspeo da pošalje stvari kamionom. Malo smo se prepakovali i svako je poneo po jednu njegovu torbu u ruci. Kacige nam nisu računali u ručni prtljag. Leteli smo preko Beča. Izmedju dva leta imali smo kratku pauzu koju smo uglavnom proveli u kavezima za pušače. Jedva smo se suzdržali da ne kupimo Saher tortu ali nas je svest o tome da idemo motorima odvratila od ove ideje. Oko četiri popodne sleteli smo u Nicu. Zatekli smo prelepo vreme - temperatura je bila oko 25 stepeni. Kamion sa motorima nas je čekao u blizini aerodroma, na parkingu shoping centra Galeries Lafayette. Na žalost, ni jedan taksista nije hteo da nas vozi tih par kilometara pa smo morali da idemo busom. Bilo je toplo, mi u opremi, natovareni torbama i opcija da idemo peške je bila odbačena jednoglasno. Parking je ogroman i otelili smo se dok smo tražili kamion. Kako nam je samo srce zaigralo kada smo u daljini ugledali naše ljubimce. Boli ih auspuh, oni su već bili u Grčkoj, trajektom prekosili Jadransko more, prošli celu Italiju i ceo dan se odmaraju na plaži u Nici. Šta ti je motorski život… Prvobitni entuziazam, brzo je splasnuo kada smo shvatili da treba nekako da skinemo motore sa kamiona. Da bi nam učinili uslugu, šoferi su nas čekali blizu aerodroma a ne u skladištu. To je značilo da bez viljuškara treba da spustimo motore niz usku metalnu rampu. Čovek kome smo svojevremono dali instrukcije o tome kako da spakuje i učvrsti motore, veoma je ozbiljno shvatio svoj posao. Jedva smo uspeli da ih otkujemo od paleta. Znam znam… pravi frajeri bi upalili motor, pun gas pa šta bude. Pošto mi nismo nikakvi frajeri a i bilo nam je glupo da se skršimo pre nego što smo krenuli, biramo konzervativniji pristup – snaga motor valja. Kada postoji neki problem, u društvu uvek treba da postoji jedan optimista (priglup, naivan, neinformisan). Sve u svemu i nije bilo tako strašno. Kad se skinu koferi ostane samo oko 65 kilograma po čoveku. Kočnicom se dozira kretanje na dole, jedni vuku drugi guraju i... hop, motor je već na asfaltu. Kada su oba motora bila prizemljena, preostalo nam je samo da vratimo kofere na mesta, da prikačimo dodatne torbe... ... i spremni smo za avanturu. Pozdravljamo se sa vozačima kamiona. Oni produžavaju za London a mi za Možan (Mougins).

Septembar Ne bih želeo da zvuči kao reklama ali ljudi iz firme Allied Pickford koja nam je organizovla transport motora (www. allied.bg) su carevi. Imaju ofis i u Beogradu pa kome odgovara... Pripreme za slanje motora su prošle veoma jednostavno. Nekoliko dana pre polaska dovezli smo im motore, popunili dokumenta, platili i to je to. Oni su ih sami upakovali na palete, utovarili i sredili papire. Mali problem se pojavio zbog Dušanove “nonEU” registracije. Bila je naša greška što nismo odmah rekli da je motor makedonski. Prvobitni plan je bio da kamion sa motorima ide najkraćim putem, preko Srbije. Da bi se izbegle administrativne zavrzlame srpske carine, ljudi iz Allied Pickford-a su turu preusmerili na Grčku i Italiju. Na taj način nema izlaska sa teritorije EU. Iako je ovo dosta dalje i uključuje trajekt, nisu nam uvećali cenu. Hvala im na tome. Poslali su nam link za Google Maps tako da smo u realnom vremenu pratili gde se nalaze naši ljubimci. Posle par dana, motori su stigli u Nicu. Došlo je vreme je da krenemo i mi.

Kada je reč o Provansi, tu već ulazimo na teritoriju moje žene. Tanja je u principu opčinjena Francuskom a Provansa je za nju nešto kao svetilište. Kuća nam je puna knjiga i filmova o ovoj južnoj oblasti Francuske. Vrhunac je bio na našem prvom ozbiljnom pan-evropskom putovanju 2006-te. Vraćajući se kolima iz Barselone, jedan dan smo proveli u Arlu. Tanja je do te mere otkačila zbog lepote koja nas je okruživala da je kao hipnotosana otišla kod vlasnice hotela i počela sa njom da pregovara o poslu. “Napuštam posao, selim se ovde sa svojom decom i kučetom i počinjem novi život kao recepcioner u hotelu. Ti kako hoćeš.” E... pusti snovi... Od ove ideje, naravno, nije bilo ništa pošto sam ja imao nekih sitnijih primedbi ali je njena želja da se tamo vrati ostala zauvek. Jasno je, ovog puta i Tanja ide sa nama. Bilo mi je jako drago ali sam osetio i malu nelagodnost. Kada naša porodica krene na neko ozbiljnije putovanje, Tanja sve lepo isplanira, to stavi u excel i nema iznenađenja: zna se kada treba da krenemo, koliko kilometara treba da pređemo, gde spavamo, rezerviše hotele unapred… Kada Dušan i ja putujemo motorima, ne znamo tačan odgovor ni na jedno od tih pitanja. Koliko će nas istrpeti pre nego što dobije nervni slom? I sa Tanjine strane je bilo određenih sumnji. Ovo je naše tradicionalno “muško” putovanje pa nije znala koliko je dobro da se jedna skvo ubaci u shemu. Možda ćemo u prisustvu dame morati češće da se tuširamo, da redovno menjamo čarape, da tiše pr****, jednom rečju, da radimo neke stvari koje će narušiti naš konfort i prirodnost. Pošto je postojala određena verovatnoća da nam se negde na putu pridruži i Dušanova devojka, Tanju je to ohrabrilo i rekla je “da”. Svo troje smo bili veoma uzbuđeni zbog ove ture i svako je dao svoj doprinos pripremama. Tanja je napravila spisak mesta koja treba da obiđemo i kupila je avionske karte. Ja sam kompletirao moto opremu i pronašao firmu koja će transportovati motore. Čak sam i pročitao knjigu “A Year in Provence” Petera Mayle-a (ne radim to često ali desi se). Dušan je… koji je to ludak. Umesto na planirani godišnji odmor tokom avgusta otišao je… pogodite gde… U PROVANSU. Nije mogao da izdrži i pošto je bio motorom “u blizini” (Beč), rešio je da preko Alpa odskoči tamo i da vidi kako je. Njegovo iskustvo bilo nam je od velike pomoći. Kada se vratio, postavio je par sličica na Instagram-u i nama nije ostalo ništa drugo nego da umiremo od nestrpljenja. Kad će taj septembar?

UVOD Kojim putem ćemo ići ove godine? Ponestalo nam je ideja, Piran smo već osvajali sa raznih strana… Da vas podsetim (pošto sam o tom već pisao), oktobar je mesec kada moj kolega Dušan i ja odlazimo na reklamni festival u Sloveniju. Uvek uzmemo par slobodnih dana, uzjašemo naše konjiće i tako službeni put dobija novu dimenziju. Kojim putem ćemo ići ove godine? Gledamo u kartu i ništa nam ne pada na pamet. Ne ide nam se drumovima kojima smo već vozili a preko Mađarske nam ne izgleda preterano zanimljivo. Kreativni ljudi obično stvari gledaju iz drugog ugla a Dušanu je to posao. “Neša, znaš kakav nam je problem?” “Kakav?” “J*** nas početna pozicija (Skoplje i Sofija). Uvek putujemo u Sloveniju sa istoka prema zapadu i tu nema mnogo varijanti. To što je bilo zanimljivo, već smo vozili.” “I…” “Treba da putujemo sa zapada na istok!” Tako se rodila ideje za ovo naše putovanje. Šaljemo motore negde, mi dolazimo avionom i vozimo prema Sloveniji. E sad, ne idemo pravo za Sloveniju, nego malo okolo. Posle mnogo diskusije gde je to negde, izbor je pao na Nicu. Dobra početna pozicija za ono što već duže želimo da obiđemo - Provansu! Znam, znam… pravi frajeri bi seli na motor i odvezli bi se do tamo. Problem je što od Sofije do, na primer, Avinjona ima oko 2.000 kilometara. Rastojanja mi nikada nisu bila problem ali manjak vremena i slobodnih dana jeste. Motorom do tamo, to su dva-tri dana vožnje po dosadnim auto-putevima da bi umoran stigao na početnu poziciju. Osim toga, po prvobitnim kalkulacijama, benzin, putarine i hoteli uz put, izašli bi nam manje ali ne i mnogo manje od cene transporta motora i low cost avionskih karata. Složili smo se da je bolje da tri dana provedemo u Provansi nego na auto-putu.

Trenutno imamo ovakvu situaciju: 1. Malo sam “porastao”- imam skoro 50 godina. 2. Od jednog radoznalog klinca, željnog znanja, pretvorio sam se u čoveka koji je svoja interesovanja sveo na nekoliko osnovnih tema. 3. Verovatno su me godine napravile ciničnijim ili možda, više kritičnim. Čitajući ponovo “Zen budizam i umetnost održavanja motora”, filozofska strana romana mi se učinila nekako naivna i tinejdžerska. Ovaj put su mi bile interesantne samo moto pustolovine glavnih junaka. 4. Vozim BMW (što je neka vrsta dijagnoze). 5. Za razliku od “onih dana” kada sam bez problema uzimao alat i petljao po kolima (motor nisam imao), trenutno od celokupne umetnosti održavanja motora u stanju sam da operem motor, dospem ulje, zamenim sijalicu, pritegnem neki šraf... i to je to. Da, mogu da pozovem i najbliži servis ali... puj, puj… do sada mi to nije trebalo. Očigledno nisam više od ljudi koji će za vikend da zavrnu rukave i sami urade servis. Ipak, i dalje se divim takvim bajkerima. Kada stavim ruku na srce moram da priznam - tokom godina pretvorio sam se u John-a (tako se zove bajker sa BMW-om u knjizi). On motor vozi iz zadovoljstva i trudi se da uživa u svakom trenutku dok je na dva točka. Motor gleda kao sredstvao koje mu pruža radost. Ako treba još malo da vas ugušim, iskoristiću to da definišem svoj odnos prema motoru. Stvari stoje ovako: 1. Vožnju motora ne doživljavam kao sport, prosto nisam sportski tip. Nekoliko puta su me puškom uterali u teretanu i to je to. U školi su me postavljali za golmana ili beka a svi znate šta to znači. Da, kada me neko pita kojim se sportom bavim, kažem moto sportom ali je to više zezanje (razvijam desnicu ruku... u smislu davanja gasa). Tu i tamo pravim po neki ispad... 2. Motor ne doživljavam ni kao prevozno sredstvo. Da budem iskren, na plus 40 prijatnije je sedeti u klimatizovanom autu: slušaš muziku, možeš da zapališ cigaretu, da pojedeš sendvič, sunce te ne prži, ne navlačiš gomilu opreme... Sve je to lepo ali, što kaže moj drug Lale, u jednom trenutku naiđe motorista i sve to pada u vodu. Istog trenutka menjao bih se sa njim. Dakle, nije mi poenta u transport od tačke A do tačke B. Da mi je cilj lakše kretanje po gradu ili štednja benzina, vozio bih skuter a ne ove dve grdosije. 3. Takođe, motor mi nije najvažnija stvar u životu. Postoje druge stvari koje volim mnogo više. Ako treba da biram između porodice i motora, nikada se neću zamisliti. Na motor ne mogu da smestim svo četvoro, plus Sofijinu drugaricu, plus kuče. Dok deca još žive sa nama, želim da što više vremena provedem sa njima. Svi u kola pa na more, nije mi strano. Naprotiv. Takođe, važan mi je i posao. Nekome može zvučati čudno ali je to istina. Verovatno sam imao sreće pa volim ono čime se bavim i da mi relativno dobro ide. Na kraju krajeva, upravo zahvaljujući poslu, sebi mogu da priuštim motor kakav želim i putovanja kakva zamislim. Trudim se maksimalno da kombinujem posao i motor ali kada to nije moguće, prednost ima posao. Kada podvučem crtu, motor je za mene simbol čistog zadovoljstva, slobode, sreće. Svaki kilometer na njemu pruža mi jednu važnu stvar - uživanje. Koliko i da ne želim da priznam samom sebi, u ovoj fazi života očigledno je to moj ZEN (prosvetljenje, konačna istina, prava priroda…). Da li je to kriza srednjih godina, ponovno osvajanje slobode, pokušaj da se nadoknade godina u kojima sam se trošio malo više nego što je trebalo... nije ni važno. Važno je da sada vozim motor i da to jako volim da radim. Upravo zato, ovaj putopis će biti posvećen putovanju koje za mene predstavlja esenciju zadovoljstva. Posle dosta teške godine, pred sam kraj sezone, napravio sam turu iz snova. Dosta sam se igrao sa vašim strpljenjem, vreme je za akciju.

PREDGOVOR (slobodno preskočite ovaj deo jer malo davim. Putopis počinje ovde)) Sa knjigom Roberta Pirsiga (čiji sam naslov tako drsko parafrazirao), susreo sam se dosta davno, još tokom studija psihologije. Kao mlad radoznao čovek koji želi da spozna istinu o svetu, životu i ljudima, tu knjigu sam pročitao u jednom dahu. Naizgled običnu priču o putovanju oca i sina motorom kroz Ameriku, autor je nadgradio u zanimljivu filozofsku raspravu. U to vreme, metafizička strana romana (o kojoj, naravno, neću detaljno pisati), napravila mi je mnogo veći utisak od moto avanture glavnih junaka. Njihove vožnje, kampovanja, druženje sa drugim bajkerima, opravke motora… sve to mi je izgledalo samo kao scenografija za diskusiju o egzistencijalnim pitanjima koja su me tada interesovala. Jednom rečju, motocikl i njegovo održavanje je samo metafora koja olakšava čitaocima da shvate piščeve filozofske poglede. Slučano izabran ram u kome stoji skupocena slika. Dvadeset pet godina kasnije… Knjižara u Knez Mihajlovoj… Gledam korice i preznojavam se… Šta beše osnovna ideja ove knjige? Koju ono tezu zastupa autor? Uh… Od svega, kao kroz maglu, pojavljuje mi se samo jedna scena. Glavni junak i njegov sin putuju neimenovanim motorom (kasnije sam otkrio da je reč o Hondi CB77 Superhawk). Sa njima putuje i bračni par na novom BMW-u (BMW R60-2). U jednom trenutku, nešto na BMW-u počinje da “štuca”. Dok njegov vlasnik traga za najbližim servisom kako bi rešio problem, glavni junak (vozač Honde) uzima stvar u svoje ruke. Otkriva uzrok kvara, nešto improvizuje sa delovima i rešava problem. BMW radi bez problema i mogu da nastave put. Počinjem da se prisećam. Upravo tako! Pisac pravi paralelu između dva tipa ljudi, dva sistema vrednosti. Prvi tip smisao života vide u racionalnom odnosu prema okruženju. Ti ljudi su analitični, veruju da se zadovoljstvo postiže samo dubokim razumevanjem i poznavanjem sveta oko sebe (mehanike, tehnologije). Takav je glavni junak, vozač Honde. Drugi tip ljudi se ne udubljuju u detalje već se prepuštaju uživanju, sada i ovde. Žive punim plućima u datom trenutka. Kada se pojavi problem, oni računaju na druge. Takav je vozač BMW-a. Sada se već prisećam… U ono vreme vozač Honde je bio moj heroj - vešt, nezavisan, snalažljiv, udubljen u detalje... I ja ću jednog dana tako! Ups… Čekaj malo… Šta se u međuvremenu desilo?!?

Put putuje karavan...

Evo sa malim zakasnjenjem update boravka u Sofiji. Depresivni zbog saznanja da ambasada ne radi, ekipa se uputila u hostel. Parkiranje motora na skrivenom mestu. Uboli su prvi oblačno-kišovit-prohladan dan u posednja dva meseca. Ipak oficijalna uniforma mora da se nosi. Ko je ko? Interneeeeeet i kafa ... Gde uzeti vizu? Nekima je preko 30 sati nespavanja bilo previše. Spavanje na poslu. Panorama Sofije na putu ka restoranu. Obuka u tradicionalnim bugarskim plesovima. Nikad se ne zna kad može zatrebati. Sledeće jutro. Viza je dobijena, idemo dalje. Ups... radovi u centru i malo gužve (kondicione pripreme za Istambul) Sendviči na OMV-u isti kao u Srbiji. Daj šta daš. Voznja (od onih bržih) po kvalitetnom asfaltu. Severian: "Šta bre da sidjem sa motora dok punim?" Pumpadžija: "Pa evo ima nalepnica sa upozorenjem." Severian: "Ma ne dolazi u obzir. Momci, idemo na sledeću pumpu." "Pa tek sam se skino..." Nema benzin, ima restoran. Po jedan sladoled za gazde... ... i idemo dalje! Hit the Road-eri nastavljaju put. Sretan im bio.

Pripreme za polazak završene. Uskoro Arsa i ja krećemo za Beograd. U Sofiji pljušti kiša ali na Otvaranje sezone mora da se dodje. Jesmo bajkeri ili smo p***e!

Bože... kakvi ste vi ludaci Svaka vam čast. Odličan putopis a još bolja ekipa. Sledeći put ću voziti sa vama a neću lečiti glasne žice i temperaturu.

Drugari, sjajno je da ova kampanja ima toliku podršku. Još je lepše što je inspirisala toliki broj bajkera. Sve vaše ideje i predloge stavljamo u šešir, ništa nije gotovo. Do sredine sledeće nedelje imamo rok da rešimo kako će ova kampanja finalno izgledati: kakav će biti slogan, vizija... Do tada pustite svojoj mašti na volju. Prijatna vožnja danas. Čuvajte se, niko nas ne može spasiti ako i mi sami ne brinemo o sebi. Pamet U glavu, kaciga NA glavu, gas ostavite za pistu. Proleće je a ja vozim motor. Šta ima lepše.

Dobar jutar kolege. Idealan dan za vožnju. Ponesite foto aparat i dopunite fotkice za vašu priču na Facebook stranici. http://www.facebook.com/SpasiBajkera Instrukcije za postavljanje albuma su ovde

Ljudi, sjajni ste. Predlažem da sledeće godine napravimo prvu kampanju kreiranu od samih bajkera. Toliko dobrih ideja, toliko predloga za saradnju i pomoć, toliko pozitivne energije... Hvala svima na strasti. Tek predveče ću uspeti da detaljno pročitam sve postove (pišem izmedju dva sastanka). Bacio sam jedno oko i mogu reći da je većina sugestija izrazito korisna. I meni se dopada formulaciji "poštedi motoristu". Na Facebook stranici sam opisao grupu upravo tako "Želim da mi ostali vozači poštede život". Bajker ili motorista?

Prvobitna ideja je bila da pravimo kampanju u stilu gerila marketinga. Onda se pojavila Agencija za bezbednost saobraćaja. Dopala im se ideja i izrazili su spremnost da podrže akciju i da daju pozicije na bilbordima i vreme na TV. Već su potvrdili štampu 100.000 flajera. Trenutno pripremamo TV spotove ali tamo postoji tender . Ako se sve zvezde poklope, imaćemo kompletnu kampanju na svim medijima. U protivnom slučaju, prelazimo na plan B.

Drugo internet "oružje za masovnu komunikaciju" je, da izvinete na izrazu, Facebook. Napravljena je stranica www.facebook.com/SpasiBajkera. Ideja je da pokažemo da smo konkretni ljudi, koji iza maske (kacige) imaju svoj život. Kauza je, Želim da mi drugi vozači poštede život. Možete se prijaviti i postaviti vašu životnu priču. Posle toga možete podeliti to sa vašim prijateljima. Ideja je da onaj ko želi, može imati svoj mini album. Prva fotografija u albumu je uvek sa kacigom. Druga fotka je iz vašeg civilnog života a ostale tri (5 je maksimum po albumu) su po vašoj želji. Uz svaku fotografiju možete napisati komentar ili postaviti link. Postavio sam svoj lični primer i možete videti kako će to izgledati. Stranica nije finalizirana, predstoji dorada. Da ne bismo komplikovali formate, redosled, poziciju na timeline-u, postavljanje albuma i vaših priča, taj deo posla će raditi administratori. Vi treba da izaberete izmedju 2 i 5 fotografija, da ispunite priloženi obrazac za Facebook i da sve to pošaljete meni (nlozovic@bjbikers.com) ili Trinity na PP. Dokument za Facebook.doc

WWW Osim drugih medija, važan deo kampanje će biti internet komunikacija. Tu ćemo imati prilike da pokažemo ko smo i ko se sve nalazi ispod kacige. Kao što ste videli, pravi se sajt www.spasibajkera.com. Jedna od sekcija na sajtu će biti "Žašto voZim/voLim motor". Tu očekujemo vašu pomoć i kreativnost. Ukoliko želite, možete da pošaljete dve svoje fotografije (jednu sa i jednu bez kacige) i da ispunite priloženi dokument. U dokumentu je ostavljen prostor za vaše objašnjenje zašto voZite/voLite motor. Najinteresantnije priče će biti publikovane na sajtu. Ispunite ovaj dokument kreativno, prikačite fotografije i pošaljite na nlozovic@bjbikers.com Dokument zasto vozim motor.doc

Svi oni: a) koji smatraju da je ovo što radimo glupo b) koji misle da je ideja loša i nerelevantna c) kojima se ne dopadaju ljudi koji ovo rade Zamolio bi ih da ne posećuju više ovu temu i ne pišu u njoj. Glupo je da gube svoje dragoceno vreme. Takodje, oni koji smatraju da postoji bolji način da se počne raditi na problemu bezbednosti motorista neka otvore posebnu temu i neka tamo objasne svoje ideje. Sledeće godine će se praviti ponovo ovakva kampanja pa je svaka ideja dobrodošla. Dakle, ova tema je rezervisana za ovu kampanju, kakva god da je. Kraj reklamne pauze, da se vratimo na posao.

Hvala ti na primedbi. Ovo je radila moja ekipa iz agencije u Bugarskoj (na engleskom) a ja sam bio prevodilac. Ovo su samo idejna rešenja, nisu prošla kroz ruke copywritera u beogradskoj agenciji. Pa šta oni reše... iza, ispod, u, na ... Bugari rade kampanju za Srbiju na engleskom? Ne samo... ovaj projekat rade Bugari, Srbi, Makedonci... Za ovaj projekat je angažovan regionalni kreativni tim agencije New Moment. Regionalni Creative Director je Dušan Drakalski iz Skoplja (BMW R1200GS), Creative Director ofisa u Sofiji je Milan Marčev (Suzuki Bandit 1250 GT), Art Director je Alexandar Kostov (Ducati Diavel) a vodja kreativnog tima u Beogradu, koji je i nosilac posla, je Lazar Sakan (BMW F800GS). O svima njima možeš čitati u mojim putopisima. Ja se zovem Nenad Lozović, vodim ovaj projekat iz svoje agencije u Sofiji i pomalo vozim.

Hvala ti na primedbi. Ovo je radila moja ekipa iz agencije u Bugarskoj (na engleskom) a ja sam bio prevodilac. Ovo su samo idejna rešenja, nisu prošla kroz ruke copywritera u beogradskoj agenciji. Pa šta oni reše... iza, ispod, u, na ...

Šta su sledeći koraci? Ovo što vidite i još jako puno toga, radimo mi iz organizacije AMS-a u saradnji sa agencijom New Moment. Ovo je samo vrh iceberg-a. Celokupna ideja je mnogo komplikovanija i neće uspeti da se realizuje bez doprinosa vas bajkera. Uspeće samo ako mnogo nas zastane iza nje. Svako će imati priliku da pokaže ko je i šta krije iza kacige. Pratite ovu temu i polako ćete videti celu ideju. Kako trenutno možete dati svoj doprinos? 1. Hitno su nam potrebne profesionalne fotografije u visokoj rezoluciji lica jednog bajkera i jedne bajkerke sa i bez kacige, kao na drugoj slici. 2. Deljenje lifleta Vikend pre Otvaranja moto sezone, potrebni su nam dobrovoljci (najbolje vozač i suvozačica) koji su spremni da u full moto opremi dele liflete vozačima četvorotočkaša. Lifleti bi se delili tokom cele nedelje (kada ko može) a i na dan Otvaranja 07.04.2012. 3. Pisanje ličnih iskustava za sajt i facebook (O ovome detalji i instrukcije uskoro) 4. Pomoć oko snimanja tv i radio spota (detalji uskoro). 5. Pravljenje i održavanje sajta po idejnom rešenju i na bazi materijala koje će dostaviti AMS-BJB creative team. 6. Pomoć dizajnera i DTP specijalista. Za tačku 1, 3, 4, 5 trenutno sam ja osoba za kontakt. Pišite mi na PP ili na mail: nlozovic@bjbikers.com Uskoro više informacija. Napomena: Pošto ovo nije jedina akcija koju AMS - BJB planira, želeli bismo da napravimo jedan tim dobrovoljaca koji bi bio spreman da odvoji nešto svog vremena i da pomogne kada je to potrebno. Otvorena je posebna tema u sekciji AMS: Dobrovoljačka bajkerska brigada

Na osnovu brief-a, definisana je kreativna strategija: INSIGHT (istina na kojoj se bazira kampanja) Dok su sakriveni iza kaciga i “uniformi”, bajkere drugi doživljavaju kao prepotentne opasne mašine za pravljenje buke i haosa po putevima. Kada bajkera doživiš kao čoveka od krvi i mesa, menjaš i odnos prema njemu. Bajker može biti tvoj sin, komšija, prijatelj, kolega sa posla... IDEJA Možeš spasiti život čoveka samo ako malo više paziš. Šta smo izmozgali? Pokazaću vam samo takozvane key visual-e. Na bazi njih se trenutno razradjuju ostali elementi kampanje. Naravno, ne bi bilo fer da samo od drugih očekujemo da nas spašavaju. Dosta zavisi i od nas. Poruka nama samima (a bogami i drugima).

Kao što je rekao Severijan, pred nama je maraton a svaki, makar i najduži put započinje prvim korakom. Prvi korak ćemo napraviti ovog proleća. Bajkersko proleće. Želimo da nas vide i čuju. Deo šire akcije koja se priprema je i medijska kampanja "Spasi bajkera". Ekipa od desetak ljudi već više od mesec dana volonterski radi na kreiranju kampanje. Vreme za start se primiče i sada nam je potrebna podrška. Pre nego što vam kažem šta bi bila vaša uloga, red je da vam pokažem šta smo do sada uradili. Pogledajte prvo brief koji je dat kreativcima i od koga smo krenuli. Ako vas mrzi da se bakćete sa strategijama, ovaj post do kraja možete da preskočite. Situacija: Motoristi (bajkeri) su jedna od najugroženijih kategorija učesnika u saobraćaju. Sam po sebi motor je brži, nestabilniji, teže upravljiv, ima duži zaustavni put, slabije je vidljiv... Bajker je manje zaštićen jer izmedju njega i prepreke ne postoji ništa što bi ublažilo udarac. Ono što kod drugih prevoznih sredstva može da se nazove lak incident, kod bajkera veoma lako može značiti tešku povredu ili smrt. Broj motorista koji izgube život ili se teško povrede u vožnji se broji u stotinama. U tradicionalnom “moto-zemljama" (Grčka, Italija, Francuska, Španija i sl.) tradicija korišćenja motora izgradila je svest kod drugih učesnika u saobraćaju o njihovom prisustvu. U ovom regionu masovnije prisustvo motora je uočljivo tek poslednjih nekoliko godina. Takva svest ne postoji. Najčešći razlog udesa u kojima učestvuju motori je ponašanje drugih učesnika u saobraćaju. SMIDSY - Sorry Mate I Didn't See You (Izvini druže nisam te video), obično sledi posle udesa. Nesmotreno prestrojavanje, oduzimanje prednosti i neuočavanje motora su najčešći razlozi udesa. Problem: Osnovni problem sa kojim se susreću bajkeri u ovom regionu je odsustvo svesti drugih učesnika u saobraćaju o prisustvu motora na putevima. Ovaj problem je najuočljiviji početkom sezone vožnje motora, u martu, aprilu, maju. Sa jedne strane, vozači automobila su zbog zimske pauze zaboravili za motore u saobraćaju i ne očekuju ih na putu. Sa druge strane, hladan i klizav asfalt kao i nedostatak kondicije i rutine kod bajkera prave vožnju izrazito opasnom. Izazov: Realizovanje kampanje koja treba da obeleži početak sezone vožnje motora i da skrene pažnju ostalih učesnika u saobraćaju o prisustvu motora na drumovima. Idealni rezultat kampanje bi bio situacija u kojoj bi ostali vozači počeli da obraćaju više pažnje na motocikliste. Osnovna poruka (ovo nije slogan): Obratite pažnju na nas, lako možemo da nastradamo Vreme realizacije kampanje: Početak kampanje je predvidjen za prvu ili drugu sedmicu aprila. Planira se veliko otvaranje moto sezone a kampanja bi se lansirala tokom tog eventa. Elementi kampanje: Poster Bilbord Letak Internet banner Internet sajt Radio clip TV spot PR program Budžet: Ne postoji takav. Ovo je non profit projekat i predstavlja mogućnost da svako doprinese njegovoj realizaciji na volonterkoj osnovi.

Bajkeri su... Kakav bi bio idealan svet jednog bajkera? Hajde malo da sanjamo. We Have a Dream... Svi imamo nove motore i registracija je besplatna. Država nam svake godine plaća premije zato što koristimo prevozna sredstva koja manje prave gužvu, manje troše goriva, manje oštećuju kolovoz, manje zagadjuju okolinu, zauzimaju manje mesta na parkingu. Vozači četvorotočkaša shvataju da je vožnja motora rizična i zato vode računa da nas ne ugroze. Gledaju tri puta pre nego što se uključe u saobraćaj, čekaju da prodjemo pa tek onda skrenu, propuštaju nas da se provlačimo izmedju kolona, ostavljaju nam mesto ispred semafora, raduju se kad prolazimo žutom trakom jer ne pravimo gužvu, kada reše da se prestroje gledaju pažljivo oko sebe i u retrovizore... Trubnu nam za pozdrav kad nas vide. I onda se probudimo. Stvarni život je "malo" drugačiji. U realnosti, vožnja motora je izuzetno skupa i opasna zanimacija a imidž motorista je veoma loš. Ne vole nas, ne vide nas, ne čuju nas. Zašto bi se uopšte trudili da nešto urade za nas? Da se na trenutak vratimo na snove. Jedan veliki čovek je rekao: "Ništa nije ostvareno a da pre toga nije odsanjano." Snovi su naš putokaz. Nikada nije sigurno da li ćemo snove u potpunosti ostvariti. Sigurno je samo to da, ako sedimo skrštenih ruku, ni najmanji deo snova neće se obistiniti. Osaćemo tu gde smo sada. Možemo da kukamo, da se žalimo, da proklinjemo sudbinu i mesto na kome smo se rodili, da uvek nalazimo krivca u drugom... Ništa se neće promeniti dok sami ne uzmemo svoj život u svoje ruke. Dakle ljudi... AKCIJA!!!!! Želimo da spasemo život makar jednog od nas bajkera. Želimo da nas vide i čuju. (Da nas vole, ne moraju.)

Otvaranje moto sezone se organizuje u saradnji AMS-BJB i Moto Asocijacije Srbije, tako da će moto klubovi biti deo cele akcije.

Drage kolege, u pripremi je reklamna kampanja povodom otvaranja moto sezone. Uskoro će na forumu biti otvorena posebna tema o tome. Samo za vašu informaciju, postoji velika verovatnoća da dobijemo podršku Agencije za bezbednost saobraćaja u vidu medijskog prostora (TV i bilbordi) i štampanja brošure. Još uvek je rano da vam pokažem finalna idejna rešenja jer se na tome intenzivno radi. Pokazaću vam samo ilustracije osnovnih ideja. Trenutno na kampanji radi nekoliko profesionalaca iz oblasti reklame ali je kampanja tako zamišljena da veliki broj bajkera ima aktivno učešće u njoj. Drugim rečima, trebaće nam vaša podrška. Ovo je prilika da vidimo da li smo samo jaki na rečima ili smo spremni i da zapnemo za nešto važno. Kao što rekoh, uskoro opširnije o ovome.