Kako je dobar osećaj kad se probudiš i ovako nešto vidiš kroz prozor. Spremni smo za nov dan. Tanja i ja smo na nogama od osam a Dušan još od ranije. Jadna Kristina sa nama... Tri ranoranioca naspram jedne normalne osobe koja je na odmor krenula da se odmori. Stvarno se trudila da prati naš ritam. Bilo nam je žao da je gledamo kako ujutru jedva gleda. Zato smo je, skoro svakog drugog, trećeg dana, ostavljali da se naspava. Ekspeditivni smo kao i obično. Već oko podne cela ekipa je na okupu. Plan je bio da lokalnim putevima izađemo na Toskanski arhipelag, da sa južne strane zaobiđemo Rim i da se spustimo preko Napulja do Salerna. Malo smo kasnije krenuli i trebalo je da se potrudimo da uhvatimo trajekt iz Salerna za Siciliju. Zbog toga smo rešili da od Rima do Napulja vozimo auto-putem. Ovo je današnja maršruta.

Hotel koji je Kristina rezervisala je nekada bio fabrika duvana. Iako je dosta luksuzan (deo je nekog golf centra), ulazak četiri razbarušena i umorna bajkera nije napravio nikakav utisak. Ljubazno osoblje nam je pokazalo sobe i uputili nas ka restoranu. Očigledno motoristi ovde nisu egzotika. Pred nama je bila prva večera u Italiji i rešili smo da poštujemo lokalne rituale. To je značilo: Insalata, Primo, Secondo, Dolche... Nas četvoro – dve flaše vina. NAPOMENA: Za razliku od prethodnih putopisa u ovom neću detaljno pisati o hrani. Nekako se stekao utisak da sam debeo zato što mnogo jedem. To nije istina! Prosto imam disbalans u količini unete i potrošene energije.

Dok prolazimo pored Venecije, kiša prestaje. Dogovaramo se da svratimo u gradić Ferrara da nešto prezalogajimo. Na žalost, šetnjica inače prelepim starim gradom, NIJE krunisana pronalaženjem dobrog restorana. Večera počinje tek od sedam a mi ne možemo toliko da čekamo. Zamislite mesto u kome ste najlošije jeli u životu. E pa bircuz u koji smo mi popali, bio je tri puta gori. Sendviči k’o sunđer. Dosta razočarani, produžavamo dalje. Izmedju Bolonje i Firence već vozimo po mraku. Dosta je neprijatno: neviđena gužva, brze i oštre krivine, radovi na putu, zastoji... Tešimo se - barem ne pada kiša. Izlazak sa auto puta proslavljamo puš pauzom. Pred nama je Toskana, onakva kakvu smo je oduvek zamišljali. Na žalost, možemo da nastavimo da je zamišljamo. Mrkli je mrak i osim asfalta pred našim farovima, ništa drugo se ne vidi.

Proslava koja je usledila posle dodele nagrada malo je poremetila plan za polazak. Trebalo je ujutru da krenemo da bismo po danu stigli na planiranu lokaciju ali je sinoćni šampanjac učinio svoje. U 12h situacija je izgledala ovako: Tanja i ja pričvrstili prtljag na motor, doručkovali, obukli opremu i pijemo treću kafu. Posle “izvesnog vremena” pojavljuje se veseli Dušan. Nosi kacigu u ruci što je dobar znak - nije zaboravio da danas putujemo. “Uskoro” dolazi i Kristina. Omladinci su noćas zaglavili. Glupo je da krenu gladni i rešavaju da ispoštuju onu Balaševićevevu: “prvo fruštuk, ondak na put”. Nešto pre tri smo već na motorima. Treba da pređemo oko 500 kilometara do hotela u Toskani. Neznatno kasnimo u polasku (4-5 sati). Da ne bismo vozili mnogo po mraku, idemo auto-putem. U ovo doba godine sunce zalazi već oko 18h. Kako smo ušli u Italiju, vreme se menja. San svakog bajkera. Pre puta obojica smo promenili gume i stavili Metzeler Tourance NEXT. Baš kao što piše na reklami, na kiši ne mrdaju. Moj motor se više ne trese. Svo četvoro smo bili opremljeni interkomima ali ih nismo koristili za komunikaciju među vozačima. Zaljubljeni golupčići D. i K. su svo vreme međusobno ćaskali a moja žena i ja nismo. Tanji se pokvario neki kontakt pa je njen interkom stajao na kacigi samo za ukras. Sa sobom smo nosili kišna odela ali ih nismo oblačili. Goretex postave u jaknama su nas uspešno štitile od vode a aktivni veš i termo odeća od hladnoće. Posle prošlogodišnjeg fijaska sa mojim GPS-om, Dušan se prijavio da vodi. Kao da je zaboravio kako nas je njegova kanta (BMW Navigator IV) motala do Krfa. Kaže, update-ovao je softver i sada radi bez greške. OK. Formacija je svo vreme bila: Dušan napred a ja ga pratim.

SICILIJA NA MIŠIĆE PUTOVANJA, IZLETI, MOTO SKUPOVI > Putopisi Tek je počela sezona a već kraj... Ovo je naša poslednja moto tura u 2013-toj godini. Sve se odigralo u drugoj polovini oktobra, odmah posle reklamnog festivala Golden Drum u Piranu. Volim taj grad. Vozili Dušan i ja, saputnice Kristina i Tanja. Klasika. U tom periodu, vremenska prognoza za Evropu je bila loša tako da smo rešili da obiđemo jednu od najjužnijih tačaka starog kontinenta - Siciliju. 140 km vazdušne linije do Tunisa zvučalo nam je toplo. Uvodna etapa je putovanje od Sofije do Pirana, naše tradicionalne oktobarske destinacije. Dušan je otišao ranije pa je trebalo sam da izvezem tih neviđeno dosadnih 1.100 kilometara. Da nisam u Ljubljani svratio do TC Motoshop-a i malo obnovio opremu, umro bih od dosade. Što je najgore, imao sam mali tehnički problem. Iznad 160, korman na Adventure-u se neviđeno tresao (ispostavilo se zbog loše nakačenog prtljaga) i nisam mogao normalno da vozim. I da, ljuštila me je kiša. Ovo se ne računa u putopis. Svi članovi ekspedicije su se sakupili poslednjeg dana festivala. Naše dame i verne saputnice, stigle su avionom, tačno na vreme da prisustvuju ceremoniji nagrađivanja. To im je bila prilika da se po ko zna koji put uvere da su njihovi muškarci, osim što su fenomenalni bajkeri, dobri i u nekim drugim stvarima. Ovde mislim na posao. Naime, ove godine je naš ofis iz Skoplja proglašen Agencijom godine Centralne i Istočne Evrope a Dušan najboljim kreativnim direktorom. Velika stvar.

Izvinjavam se na pauzi. 87-oro ljudi je preseljeno u novi office. Za Švrću... neću da prejudiciram, našli rešenje. Nastavljamo.

Hvala na pohvalama. Shvatio sam poruku: "Baš je BIO lep putopis." Ali, ne, ne... nećete me se tako lako osloboditi - tek sam počeo. Imam još sedam (7) poglavlja: Jedan PUTOPIS Tri teme iz podforuma VOZILI SMO Jednu temu iz GARAŽA Jednu MOTORISTI NA DRUMU i Zaključak. -_- Samo da preselim ofis i udomim Švrću i ponovo sam na liniji.

Pauza. Sledi težak deo.

Sezona se ubrzo završila. Tanja je uspela da pređe oko 700 kilometara. Počela je da pobeđuje strah i da savlađuje osnovne rutine. Ostalo je da sačekamo proleće 2014 i da vidimo kako će se stvari razvijati. Po osmehu na njenom licu rekao bih... Meni je ceo ovaj slučaj pomogao da naučim važnu lekciju: neću više nikoga da forsiram da vozi motor! Nije trebalo ni Arsu. To treba da dođe samo od sebe. E sad, to ne znači da nemam par idejica gde bismo sledeće godine mogli da vozimo zajedno. Da bih iskupio grehove, u čast njene nove pobede, ispevao sam pesmu. Taatjaaanoooo... Tatjaaanke... Na GS-u seeediš, ali Prebrzo se smoooriš Kad ja vozim nije isto Sve u koormaan gleeeeedaš Taatjaaanoooo... Tatjaaanke... Jas te nisam guuuro, ti Da sedneš na enduuuro Ti da bajker budeš dušo Srce moooje Taatjaaano Taatjaaanoooo... Tatjaaanke... Tvoojata maaajka, mori Hoće da me zgrooomi Hoće da me kilne, dušo Srce moooje Taatjaaano Taatjaaanoooo... Tatjaaanke... Jaz te tebe čeeekam, mori Doma da mi dooojdeš S moto turee da se vrneš Srce moje baaaajkeerskooooooo... I pored ovog, priznaćete, nimalo lošeg pokušaja uvlačenja, nije pristala da vozi motor do Sicilije.

Verovatno bi neko u ovakvoj situaciji odustao ali ne i moja žena. Tanja je ratnik a omiljen fight joj je borba sa samom sobom. Do sada je sve bitke dobila pa će dobiti i ovu. Jednog subotnjeg jutra ustane i kaže: “Idemo.” Motor je prvo okupan i podešen za njene dimenzije. Počeli smo sa vežbama na velikom parkingu i da vozimo kratke ture oko grada. U početku u pratnji kola... ... a kasnije pod okriljem velikog brata. Usledile su vožnje od 150 do 200 kilometara. Na kraju i nije to izgledalo tako loše.

Sledećeg dana Tanja je morala da počne da govori sa mnom jer mi je bio rođendan. Naravno, nisam se usudio da spomenem zajedničku vožnju i motor. Tek sledećeg dana kada su se strasti smirile, seli smo, ozbiljno porazgovarali i ukapirali šta je sve dovelo da pada. Prvo, nepoznavanje motora. F700GS ima 800 kubika i 75 konja. Dosta se razlikuje od Kawasakija pripremljenog za polaganje ispita. Motor je živahan i munjevito reaguje na dodavanje gasa. Svaki motor je drugačiji i treba vremena da mu se uhvati caka. Ovo naročito važi za početnika. Ja nisam baš početnik ali mi se F700 ugasio nekoliko puta dok sam ga probao. Drugo, zbog žurbe motor nije bio prilagođen za nju. Ručica kvačila (koja se podešava), stajala je visoko, na najudaljenijoj poziciji od kormana. Dok je puštala kvačilo, motor je povukao tek kada su joj prsti bili skoro ispravljeni. Nije mogla da ponovo stisne kvačilo i da mu oduzme snagu. Motor je poleteo i baš tada je trebalo da skrene. Treće, ja sam moron. Ništa od ovoga nisam predvideo. Bio sam siguran da, čim se tako dobro snašla na obuci, kad sedne na bolji motor ima da ide k’o pesma. Odmah sam je bacio u vatru a trebalo je ići korak po korak. Tanja do sada nije nikada vozila motor niti je razmišljala o tome da ga vozi. Umesto da krenemo od početka, ja sam je celo leto trovao stvarima koje su čista nadgradnja. Zatrpao sam je informacijama o California Superbike School tehnikama, counterstearingu, poziciji glave... Sve ovo su čisto tehničke stvari. Moja najveća greška je to što sam totalno prevideo najvažnije. Posle smrti Želimira i udesa dragog nam Arse, ovo je bio prvi put da je sela da vozi motor. Neprekidno mi je govorila koliko je sve to muči ali sam ja u svojoj glavi samo video kako zajedno vozimo i uživamo. Mogu svoju diplomu psihologa da okačim mačku od rep kad sam propustio da shvatim koliko je sve to uticalo na nju. U svakom slučaju, otvorila se Pandorina kutija. Za nju je ovaj pad bio finalna potvrda koliko je motor opasan i kako može da se nastrada samo zbog jednog trenutka nepažnje. Bukvalno je počela da se boji da vozi. Došla je samo na korak od toga da odustane i proda motor. Nov BMW F700GS danima je skupljao prašinu na parkingu.

Ok. Sede žena na motor. Palimo mašine i spremni smo za prvu vožnju. Kao ponosni ćuran ja krećem a Tanja odmah posle mene. Svi iz salona nam mašu. Skrećem ka izlazu iz BMW-a prema ulici. U jednom trenutku... moćan zvuk zapara vazduh. Pogledam u retrovizor a moje žene nema. Okrenem se a ona leži na zemlji, motor zabijen u ogradu a svi prisutni dotrčavaju. Tanjina prva vožnja je trajala nešto manje od pet sekundi, prešla je oko 10 metara i ispravila je prvu krivinu. Ni kameru nisam uspeo da upalim. Izvlačimo je ispod motora. Udarila je lakat, kasnije joj je iskočila modrica na kuku ali, po kriterijumima nas uvrnutih bajkera, dobro je prošla. Što bi se reklo, oprema je odradila svoje. Motor je neznatno ogreban na volanu i na još jednom mestu. Sve u svemu, mali đavo. Dok se svi trude nešto da pomognu, ona otrese prašinu, seda na motor i kaže jedno oštro: “Idemo.” Naravno, do kraja dana nije želela reč da progovori sa mnom. Osećao sam se dosta krivim jer sam je toliko forsirao ali me je još više kopkalo šta se u stvari dogodilo.

PRVIH DESET METARA MOTOCIKLISTI > Motoristi Na Drumu Sve se dešavalo ultra brzo. Prodao sam stari motor, uplatio novi a doktor iz prethodne teme se ponudio da preko veze ubrza izdavanje Tanjine dozvole za A kategoriju. Pamtim kao da je bilo danas. Petak, vreli avgustovski dan. Javljaju mi iz BMW-a da je motor registrovan i spreman. Pet minuta kasnije zove doktor da kaže da su neki njegovi dužnici iz MUP-a sredili vozačku. Sav oduševljen ulećem u Tanjinu kancelariju: “Za vikend možemo da vozimo zajedno! Jeeeeeee!!!!” Znate li onaj trenutak kada imate najpogrešnije moguće ponašanje u datoj situaciji? E tako je bilo. Ja pričam o motoru, ludilo... a Tanja u levoj ruci drži fiksni a u desnoj mobilni telefon. U kancelariji sedi šestoro ljudi - conference call sa njenim najvećim klijentom. Poskakujući od radosti izvučem je napolje. Ipak sam ja big bos. Ja: “Idemo da uzmemo dozvolu i motor!” Tanja: “Ne mogu danas, totalna mi je ludnica.” Ja: “Imaš sat vremena pauze...” Tanja: “Nisam psihički spremna...” Ja: “Treba samo da ga dovezeš do ofisa i posle do kuće.” Tanja: “Zar se nismo dogovorili da prvo odemo na neki prazan put da se upoznam sa motorom, da vežbam kočenje i skretanje?” Ja (ucviljenim glasom): “Sutra mi je pedeseti rođendan. Najveća mi je želja da zajedno vozimo na taj dan...” Tanja: ...ništa ne kaže. Prevrne očima, uzdahne duboko i ode da uzme kacigu i jaknu. Mojim motorom prvo odemo da uzme dozvolu i očas posla smo u BMW-u. Tamo se skupila cela ekipa iz salona. Retko žena kupuje motor i svi žele da je vide. Tanja se izvine što nije donela ništa da počasti ali ja sam je zabrzao i strašno žuri da se vrati na posao. Žena ko žena - počinje nepotrebno da komplikuje: šta je šta na motoru, kako da namesti ručica kvačila jer je jedva dohvata prstima, gde se namešta sedište... “Ma daj, nemoj da daviš. Sedi i vozi. Sutra ćemo na tenane sve da podesimo” kažem ja. “Nešo, dobro znaš da osim školskog motora nikada nisam ništa drugo vozila...” “Ma daaaajj... ovaj mnogo bolje ide od onog Kawasaki-ja.” Da, ide bolje.

Elem, istog dana kada sam postavlio oglas u 22.30 zvoni telefon. Sa druge strane žice čujem usplahiren glas: “Zaustavite dalju prodaju... Sklonite objavu sa sajta... Malopre mi se završila smena i tek sada sam video oglas! Nadam se da ga niste prodali! To je moj motor! Ja ga kupujem! Dolazim sutra sa parama...” Prvo pomislim da me neko zeza ali glas mi zvuči ozbiljno. Ispostavi se da zove neki lekar i da je smena koju spominje, smena šefa hirurgije na Urgentnom centru u Sofiji. Od kad je specijalizirao u Americi, obožava kruzere a Intruder je motor o kakvom je sanjao. Malo mi je bilo čudno da šef urgentne hirurgije toliko voli motore (čega li se sve nagledao) ali ajde, ima nas raznih. I kako je počelo, tako se i završi. Pojavio se sutradan, provozao motor tri kuga i dao mi sav novac. Kod notarijusa podpišemo papire i čovek ode srećan i zadovoljan. Cash u ruci je označavao samo jedno: ja više nemam cash ali moja žena ima motor. Doplatio sam neke opcije koje sam smatrao za važne i ostalo je da sačekam da BMW registruje nov F700GS na Tanjino ime. Jedino smešno u celoj priči oko prodaje je to da su neki ljudi počeli da mi se javljaju i da pitaju da li sam dobro i da mi se nije nešto desilo. Šta tvoj motor radi ispred urgentnog centra? Novi ponosni vlasnik Intrudera odmah je krenuo na posao motorom i držao ga parkiranog ispred samog ulaza.

PRODAJEM SUZUKI INTRUDER M1800R OGLASI > Prodajem Svojevremeno sam na forumu pisao kako sam za petnaestu godišnjicu braka od Tanje dobio ovaj motor. Neka od najlepših putovanja sam napravio za kormanom ove aždaje. Osim što ga i sada smatram jednim od najboljih i najlepših motora, on za mene ima i izuzetnu emocionalnu vrednost. Ipak, radeći na svom bajkerskom identitetu, vremenom sam shvatio da mi najviše prijaju duga putovanja. Samim tim GS Adventure je polako počeo da zauzima mesto Intrudera. Prelepi cruiser je više sedeo u garaži nego što sam ga vozio ali nisam imao srca da ga prodam. To je moj prvi ozbiljan motor i poklonila mi ga je moja ljubljena žena. I onda jednoga dana ta moja ljubljena žena postaje bajker. Suština plana je jasna još iz naslova: prodajem Intrudera da za taj novac (u suštini Tanjin) kupim sad ja njoj mototor. Srce mi se steglo kada sam stavio oglas na www.mobile.bg. Intruder je specifičan motor - dosta je skup i zaista nije po svačijem ukusu. Računao sam da će ga valjda neko kupiti do proleća, taman da Tanji uzmem F700 za novu sezonu. Tako sam odredio i cenu – koliko mi treba para za novi BMW. Nisam očekivao da će se lako naći kupac. Imao sam, doduše, već čoveka koji me je jurio da ga kupi ali ja nisam želeo ni da mu kažem da se motor prodaje. Momak je nekada radio kod mene kao IT a onda je prešao u jednu međunarodnu kompaniju za mnogo para. Može sebi da priušti ovaj motor ali ipak nije to za njega - Ivo je najveći maler koga poznajem. Upisao je muzičku akademiju, odsek klavira a posle par meseci neko mu stane na šaku i polomi mu sve kosti. Propala mu je muzička karijera i zato počinje da se bavi kompjuterima. Dok je radio kod mene, svakog meseca ga je nešto strefilo. Nekoliko puta je dolazio u gipsu: ruka, noga, lakat... Svake godine on prvi fasuje virus kad dođe sezona gripa. Isekao je mladež dok se brijao pa je išao na operaciju. Udarila ga lopta na bejzbolu – potres mozga. Samo treba da mu prodam motor i da na prvoj krivini ostavi kosti. Osim njega, čvrsto sam rešio da Intrudera neću prodati nekom zaluđenom klincu pa da ga posle nosim na duši.

I tako... Jednoga dana slučajno svratimo do BMW-a kad tamo F700GS. Ove godine su ga pustili kao nadogradnju F650GS-a. Ovo je veoma ozbiljna igračka iako u brošuri piše da, sa određenim podešavanjima, može biti dobar za početnike, ljude nižeg rasta i žene. Tanja ga proba ali konstatuje da je i ovaj motor (sa montiranim enduro sedištem) previsok za nju. Osim toga, ponavlja po stoti put, ne želi da kupujemo nov motor. Kada smo sledeći put prolazili, prodavac nam kaže da je “igrom slučaja” naručio jedan sa spuštenim vešanjem. Opasan je Venci, kako nas je samo provalio... Šta da se kaže? Kao saliveno. Motor je tačno po mom... mislim njenom ukusu. Tanjine oči sijaju. Visina - taman, boja – odlična, pozicija za sedenje - idealna. Osim toga u imenu nosi, za nju, čarobnu oznaku GS. Ipak, ona i dalje smatra da je apsurd da kupimo nov motor. To je suviše za početnika. Na kraju krajeva, ne daju ga za džabe a mi nešto sa cash-om u poslednje vreme... Vidim ja: to je to. Za finansiranje sam izmislio shemu ali ćutim. Prelazim na drugu fazu realizacije paklenog plana.

KUPUJEM MOTOR ZA ŽENU POČETNIKA OGLASI > Kupujem Bajker bez motora je isto što i ... ajde da ne lajem. Pošto je u knjižicu upisala A kategoriju, Tanja je želela da za početak uzme neki stari, jeftin i nepretenciozni motor. Bilo joj je jasno da to što ima dozvolu označava samo da može legalno da se uči da vozi. Nije žurila sa kupovinom jer joj se ocrtavao naporan period na poslu: novi klijenti, borba sa krizom... Praktično neće imati kada da vozi do kraja godine. Pokušao sam da je ubedim kako bi bilo super da kupi motor i da sa nama vozi turu do Sicilije ali me je samo pogledala. Znate onaj pogled? Na njenu veliku žalost, ima muža megalomana i raspikuću. Motor treba da se kupi sada i to ne bilo kakav nego dobar motor! Krećemo u potragu. Imamo jedan odličan primerak kod kuće ali i sama pomisao da ga Tanja vozi otpada u startu. Intruder ima 350 kilograma žive vage. Prvo smo išli da vidimo Ducati Monster 696. Prelep motor, tačno po njenim dimenzijama ali je pozicija za vožnju mnogo aktivna i neudobna za duge ture koje planiramo da vozimo. Slaba zaštita od vetra kod većih brzina. Idemo dalje. Tanja se u GS Adventure zaljubila mnogo pre mene. Ipak, u najnižoj poziciji, jedva dohvata tlo. Otpada zbog visine ali ljubav u srcu ostaje. Novi GS sa vodenim hladjenjem je jedan, kako bih rekao... simpatičan motor. Dobro joj stoji, čak se slaže i sa bojom tašne... Ipak, suviše je napredan za početnika. Sa druge strane, ako ona ne može da ga vozi, znam ko može. Otpada i GS, ajde da ne preterujemo. Gledamo jedan “polovan” motor. Marčev prodaje svoj R1200R, 2013-ta. Prešao je njime par hiljada kilometara ali je shvatio da više voli turističke motore. Tanji ovaj motor dobro stoji ali nije njen tip. Otpada, voli žena enduro... a i Marčev se predomislio. Sad mu se sviđa.

Hvala na lepim rečima Жарићу. Nisam ja baš tolika cvećka. To će se pokazati u nastavku ovog pisanija.

Dok lagano vozim ka kući kroz glavu mi prolazi sve što se izdešavalo za ova dva dana. Pitam se zašto sam forsirao Arsu da ide sa nama kada su mu misli preokupirane drugim stvarima. Kako će Tanja reagovati kada joj kažem da smo imali dva udesa i da je u jednom učestvovao naš blizak prijatelj i odličan bajker Arsa? Osim toga, krivo mi je što sam dovukao čak u Bugarsku gomilu ljudi a nismo uspeli da završimo turu kako smo planirali. Nisu videli najbolje. Sa druge strane, ukapiram na kakvom lepom putovanju sam učestvovao. Ono što ga je učinilo nezaboravnim nisu samo vožnja i lepi predeli. Bio sam svedok toga šta znači drugarstvo, solidarnost i briga za kolegu. Kao što kaže poslovica, prijatelj se u nuždi poznaje. Sva sranja koja su se desila bila su prevaziđena zahvaljujući timskom duhu ovih predivnih ljudi. I da, tu dolazimo do poslednjeg i zlatnog pravila grupne vožnje: Treba da putuješ sa ljudima kojima veruješ. I u tom kontekstu: Baš je lepo kada imaš prijatelja kao što je Lale. Gde idemo sledeće godine? P.S. Hvala drugarima iz Sirijusa za fotografije.

Sledećeg jutra, u tačno dogovoreni čas, ekipa je na okupu. Prva destinacija je nezaobilazni Rilski manastir. Posle toga, prelepim sporednim putevima odlazimo do Kjustendila. Tu nam se putevi razdvajaju. Luka i ja se vraćamo u Sofiji a ekspedicija iz Pančeva produžava prema granici a zatim ka Vlasinskom jezeru. Srećan put momci i devojke iz Siriusa.

Šta se dogodilo? Pre oštre krivine na levo prethodio je prav deo puta gde su se svi malo zaleteli. Pre samog skretanja Arsa je počeo da pretiče i u tom trenutku se iz suprotnog pravca pojavio auto sa ženom za volanom. Na ovom praznom putu auto se može videti svakih deset minuta a žena za volanom još redje. U svakom slučaju, žena je malo ušla u suprotnu traku, taman toliko da Arsa ne može da završi obaranje za skretanje u levo. Da bi je izbegao, morao je da podigne motor, nije bilo vremena da novo obaranje i praktično je ispravio krivinu. Završio je u betonskom kanalu za odvod kišnice pored puta. Očevici kažu da je sve izgledalo dosta gadno jer su i on i motor leteli kroz vazduh. Neverovatna je okolnost da je on prvi pao u jarak a motor preko. Da nije bio u rupi, Kawasaki bi svom težinom pao direktno na njega. Ovako se motor zaustavio iznad, na ivicama kanala. Sreća u nesreći. Momci iz Sirijusa su na licu mesta popravili sve što je bilo moguće i motor je doveden u vozno stanje. Jedino nisu mogle da se menjaju brzine - papučica za nogu i menjač su povezani i bili su odvaljeni od motora. Cimajući rukom sajlu ubacili su menjač u treću brzinu. Dogovorili smo se da Arsa polako krene nizbrdo ka obližnjem gradiću. Kategorično je odbio je da pozove nekog od svojih šofera iz firme da kombijem dođe da ga pokupi. Kad se upakujemo mi ćemo ga stići i zajedno potražiti nekoga da zavari slomljeni deo. Epilog ovog dogadjaja: Umesto da nas sačeka i da pronađemo najbližeg majstora, Arsa je procenio da motor ide sasvim solidno i nastavio je put. Sa levom nogom u vazduhu, slomljenom kacigom na glavi, povredjenim ramenom i samo u trećoj brzini, ludak je po mraku prevezao 160 kilometara i vratio se u Sofiju. Osim što je pomodreo svud po telu, ispostavilo se da je pokidao tetive na levom ramenu oko ključne kosti. Doktori su odmah hteli da ga stave na hirurški sto ali je on to odbio. Dosta dugo je nosio neke kaiševe na ramenu i za sada izgleda da je sve dobro prošlo. Sa nestrpljenjem čeka sledeću sezonu. Otkad se to desilo ja sam ga danima trovao kako je došlo vreme da kupi novog GS-a ali je on (za sada) ostao veran svom drugaru. Kawasaki je opravljen i, kao i njegov vlasnik, broji dane do proleća. Što se tiče ostalog dela ekipe, kada smo ukapirali da je Arsa utekao, promenili smo plan. Počelo je da se smrkava i bilo je besmisleno da produžimo put oko jezera. Vratili smo se nekoliko kilometara i krenuli ka Banskom. Na ovom parčetu puta, Lale je prvi put napustio začelje kolone i svima pokazao šta znači trideset godina na motoru i šta može njegov verni Ducati.

Pred nama je najlepši deo današnje ture. Proći ćemo pokraj jezera Batak, Goljam Beglik, Široka Poljana i Dospat. Do skoro je ovo bio totalni krš od puta pa su čak i off road vozila jedva prolazila. Učesnici BJB ture 2011 znaju o čemu govorim. Na opštu radost, nedavno je ovaj put potpuno obnovljen. Postavljen je nov asfalt i uradjena cela infrastruktura (EU, hvala ti na parama). Mi ćemo biti jedni od prvih koji će uživati u ovim prelepim predelima a da pri tom nećemo misliti o zdravlju naših mašina. Luka i ja predvodimo kolonu. Motor prosto klizi po crnom asfaltu. Sunce je već nisko iznad vrhova planina i prelepe duge senke potcrtavaju neverovatan pejzaž. Smenjuju se šume, poljane, rečice, jezerca... Čekaj malo... a gde su ostali? Opet smo sami. Prvo mi prodje kroz glavu da je ponovo neko pao ali onda odbacim ovu misao jer čisto statistički nije moguće da se dva udesa dogode u jednom danu. J**** me statistika - upravo se to dogodilo. Vraćamo se i zatičemo sličnu scenu kao jutros. Motori parkirani pokraj puta i svi nešto užurbano rade. Majku mu, koga je sada strefio maler? Arsa. Pao je Arsa. Ne mogu da verujem. On je jedan od najveštijih i najboljih bajkera koje poznajem. Čovek koji pravi chicken stripes ali ne na sredini gume već sa strane. Čovek za koga su svi pitaju koliko puta mesečno prolazi ovim putevima kada tako hrabro vozi. Eto desilo se i njemu. Pravilo №8: Svakom može da se desi sranje na motoru, nezavisno od njegove veštine i iskustva. Ma koliko zvučalo efoistično, najviše boli kada je taj neko tvoj blizak prijatelj. Srećom, Arsa stoji uspravljeno iako je sav prekriven prašinom. Nema vidljivih povreda osim što ga boli rame. Full oprema koju je imao na sebi odradila je posao. Ovo jeste fraza ali je jedna od fraza koje najviše volim da čujem. Čizme su mu spasle nogu od nagnječenja, protektori ublažili udarac u beton a kaciga se ulubila i spasla mu glavu. Njegov verni Kawasaki Verso prošao je lošije. Dosta plastike je polomljeno, volan se iskrivo a papučica menjača visi sa strane.

Sledeću pauzu pravimo na jednoj raskrsnici. Moje neiskustvo i jezik koji ponekad radi bez uključivanja mozga doveli su do toga da naučim sledeće pravilo: Pravilo №6: Kada se vozi u velikoj grupi nema demokratije. Treba da se zna ko odlučuje. Ovo je suprotno mojim političkim uverenjima ali sam se ipak uverio da je tako najbolje. Nesporazum je nastao, naravno, oko hrane. Lale kaže: “Zbog udesa smo u zaostatku sa vremenom. Nećemo stajati za ručak jer ćemo stići u Bansko tek uveče a treba da nađemo smeštaj. Tamo ćemo večerati a do tada svako neka prezalogaji to što je poneo sa sobom.” Ja u šoku: “!?! Kako to nećemo da ručamo? Imam bolji predlog. Idemo do Velingrada i tamo nalazimo restoran. Dok jedemo ja telefonom bukiram sobe na Banskom. Posle toga, ko želi, može da vozi planiranu turu oko jezera a ko ne želi može prečicom da ode pravo u Bansko. Ko je za?” I tu napravim haos. Jedni hoće da voze, drugi da jedu, treći bi u hotel, četvrti nisu sigurni... Laletu para izlazi na uši. Da mi ne bi zavrtao uši pred drugima (ipak sam ja stariji od njega) saglasi se da odemo na ručak. Lale mi u krajnje prijateljskom tonu (bez šamara) objasni o čemu se radi. Pravilo №7: Grupa ne treba da se razdvaja. Ne daj Bože da neko krene sam i desi mu se neki maler. Ko će da mu pomogne? Ako se o svakoj stvari tokom vožnje odjučuje glasanjem, uvek će biti nezadovoljnih. Ovako, svako je pozvan da vozi na jasno definisanoj turi i ako ima nekih promena, o njima odlučuje organizator i promena se odnosi na sve. Razdvajanjem se ubija timski duh i lako dolazi do konflikta: Što si kretao sa nama ako se sad odvajaš? Jesmo pošli da vozimo motore ili da se izležavamo po hotelima? Ako moja saputnica može da izdrži, zašto ne bi i tvoja? Itd... itd... Na kraju krajeva, vođa grupe odgovara za sve učesnike a on ne može da bude na više mesta istovremeno. Srećom, nije bilo nikakvih problema. Samo trojica su želela da idu pravo do hotela a ostali su rešili da voze.

Posle malo duže pauze, sve je upakovano i možemo da nastavimo put. Ulazimo u čuvanu zonu brane jezera Belmeken. Diže se rampa i čuvar stoji mirno pored kućice dok prolazi kolona predvođena predsednikom Laletom. Iz nekog razloga momci iz Sirijusa staju da se slikaju. Belmeken je jezero sa najvećom nadmorskom visinom u Bugarskoj. Ovde smo na 2042 metra. U sred leta temperatura tu jedva prelazi 20 stepeni pa je omiljeno mesto za moto turu rashlađivanja. Zaustavljamo se na mestu sa fenomenalnim pogledom. Pravimo grupnu fotku i kratku puš pauzu. Arsa sija od sreće. Baš mi je drago za njega. Nastavljamo.

Da Arsa i ja nismo zakasnili, krenuli bismo po redu vožnje. Kao specijalno iznenađenje, poveo sam grupu na jedan nov asfaltni put koji od nigde vodi do nigde. Izgleda kao pista za motore - desetak kilometara prelepih krivina i nikakav saobraćaj. Kada je video gde idemo, Arsi nije mogao da skine osmeh sa lica a ni ručicu sa gasa. Zajedno smo svojevremeno sasvim slučajno otkrili ovaj put i to nam je postala osnovna destinacija kada želimo da obnovimo znanje sa California Superbike School. Dakle, do sledećeg sela - slobodan stil. Krivinarimo najjače, Luka fotka ali u jednom trenutku primetim da u retrovizoru nema nikoga. Jesam malo oštrije vozio ali nisam Rosi pa da ih baš toliko ostavim. Posle malo čekanja krenem nazad i imam šta da vidim. Cela ekipa izvlači motor iz jarka. Kakav maler - najmladji član ekipe ispravio je jednu od prvih krivina. Zajedno sa motorom je preleteo zaštitnu ogradu i završio u kanalu dubokom preko tri metra. Kako sam se samo smorio kada sam video ovu scenu. Proveravamo, momak nema nikakvih povreda. Nov novcijat Kawasaki je polupan sa svih strana ali pali. Bila je neverovatna sreća da uleti u kanal baš na mestu gde je bio debeo sloj lišča i grana i to je ublažilo pad. Prisustvujem neverovatnom timskom radu. Jedni vade motor iz jarka, drugi sa alatom već čekaju, treći se brinu za momka. Poskidaju polomljenu plastiku i vizir, ono što može da se opravi strpaju u prtljag a ostalo pobacaju. Najiskusniji seda na motor da napravi krug i proveri da se nije nešto ozbiljnije deformisalo. Motor više uopšte ne izgleda kao nov, dapače, ali barem može da se vozi bez probleme. Pravilo №5: Kada se vozi u koloni vodi računa o čoveku ispred i iza. Ako nekoga ne vidiš u retrovizoru uspori dok se ne pojavi. Na taj način se grupa drži na okupu pa ako se nekome nešto dogodi i bajkeri od napred to ubrzo saznaju.