8 – 10. maj Prvi dan povratka. Uprežemo nažeg konjića i popodne stižemo u Ljubljanu. Neću vas daviti detaljima. Neću pisati o obilasku šoping centra kod Venecije i o pogledu prodavačica u luksuznom outlet-u kada je unutra ušlo dvoje ljudi u punoj moto opremi. Preskočiću opis klope na benzinskim pumpama (Moto Grill... pardon Autogrill). Prosto, reč je o vožnji od tačke A do tačke B koje su međusobno udaljene 500 kilometara. Jedino ću kiselo konstatovati: krenuli smo kući i vreme je najzad postalo idealno za vožnju: 25+ stepeni. Sledećeg dana, posle završenog posla u Ljubljani, oko dva popodne krećemo za Pančevo. Ako isključim gužvu zbog radova na obilaznici oko Zagreba i potvrdu fakta da je za ovakve situacije motor idealno prevozno sredstvo, ... ...ništa interesantno se nije desilo. Ravan i prazan put. Da bih ubio dosadu, rešio sam da se malo bolje upoznam sa motorom. Igrao sam se auto-pilotom, vežbao upravljanje gps-om sa kormana, probao koja je pozicija prednjeg stakla najbolja, koliko motor može da digne... Neke od prvih utisaka o novom GS Adventure sam stekao upravo na ovom pravcu jer sam imao vremena da eksperimentišem. Detalje možete videti ovde. Osim što je otkačila od neprijatnog strujanja vazduha koje pravi windshild na novom GS-u, Tanja je otkrila još jedan fenomen. Kada vozim iznad 180, neke fotografije sa iPhone-a postaju čudno zakrivljene. Da li to ima nekakve veze sa doplerovim efektom ili ajnštajnovom teorijom relativiteta (onim njenim delom koji govori o brzini bliskoj svetlosti), nemam pojma. Biće da je nešto u vezi sa ekspozicijom. Sunce je već zašlo iza horizonta kada stižemo u Beograd. Sa nostalgijom se sećamo kako su nas vozači automobila u Italiji, Hrvatskoj i Sloveniji propuštali da se provlačimo između kolona.

Napojeni humanizmom krećemo ka drugoj strani reke preko mosta Ponte Vecchio. Most je osim po bogatoj prošlosti poznat i po svojim zlatarskim radnjama. Jeziva je gužva a dosta sumnjivih likova se muva naokolo. Gledali smo kako da što pre pređemo most i da sačuvamo novčanike pa se nismo setili da fotografišemo. Sa druge strane reke smo prošetali do Univerziteta za modni dizajn koji je jedan od najpoznatijih u svetu. Tu smo napravili malu kafe-pauzu. Kakav univerzitet – takav i kafić preko puta. Za manekene. Dok pijuckamo preskupi kapućino, shvatamo koliko je naporan ovaj turizam, naročito za ljude sa fenomenalnom fizičkom kondicijom kao što je naša. Ceo dan smo na nogama. Nemam nikakvu ideju koliku kilometražu smo pretabanali ali je sigurno došlo vreme za generalku stopala. Dan se bliži kraju te laganim korakom krećemo ka hotelu. Dok idemo uzbrdo dobro bi nam došao naš dragi Zelenko ali je ipak bolje što smo mu dali dan odmora. Situacija sa motorima i skuterima u Firenci je sledeća: red, strpljenje i disciplina. Naše kolege u redu čekaju da se oslobodi mesto da bi na parkingu ostavili motor. Nama bi za Adventure-a trebalo najmanje dva mesta jedno do drugog (mission imposible). Videli smo svojim očima policajca kako piše kaznu skuterašu koji je motor ostavio 3 minuta na trotoaru. Zastrašujuće. Mrtvi umorni, samo se stropoštamo u krevet. Odbacujemo svaku pomisao da tražimo restoran za večeru - u frižideru ima kikirikija, čipsa i piva. Ovo, za nas ne mnogo karakteristično asketsko ponašanje prihvatamo kao deo priprema za prestojeći težak povratak. Od sutra nas čekaju tri dana jahanja auto-putevima do kuće.

Prolazimo između dva krila Uffizi Gallery-je. Iako smo nju žarko želeli da obiđemo, nismo mogli bez prethodno napravljene rezervacije. Ovaj muzej zovu Italijanskim Luvrom i u njemu se čuvaju najbolja dela renesansne umetnosti. Šteta. Utehu nalazimo u Loggia dei Lanzi, otvorenoj lođi sa mnoštvom skulptura. Skulpture potiču iz različitih perioda a po meni, zajedničko im je to što su inspirisane samo najboljim ljudskim osobinama (malo i grčkom mitologijom). “Kad te čvonknem ovom topuzom ima da vidiš.” “Možda su meduze ugrođene vrste ali ova zaslužuje da umre.” “Pa šta ako je tvoja žena? Meni se sviđa... a i jači sam.” “Mani me se ženo... Apgrejdujem na noviju verziju.” “Konju jedan!”

Evo ukratko šta smo tokom ovog dana videli, to jest, šta nismo videli. Basilica di Santa Croce je jedna od najvećih i najlepših katedrala u svetu. Obišli smo je samo spolja. Unutra nismo ušli iz očiglednih razloga. Zbog istog razloga smo samo sa spoljne strane obišli i Galleria dell'Accademia u kojoj se nalazi najpoznatija Mikelanđelova skulptura - David. Za one koji izgaraju od želje da vide ovo vajarsko remek delo a mrzi ih da čekaju u redu za original, kopije se mogu videti na još nekoliko mesta: Ispred gradske većnice (tamo je i bilo predviđeno da stoji original)... ...na već spomenutom Mikelanđelovom trgu... ...u Kopenhagenu... ...ili na internetu. Na netu je dostupna i američka, takozvana, McDonalds verzija Davida.

Pozdravljamo se sa Monteriggionni i sa fenomenalnim domaćinima. Pakujemo se i krećemo. Do Firence ima nešto manje od 60 kilometara pa smo u hotel stigli dosta rano. Srećom, soba je već bila spremna. Oblačimo civilnu odeću i krećemo u obilazak grada. Naš hotel se nalazi “sa druge strane reke” u blizini Mikelanđelovog trga i zato prvo odlazimo tamo. To je najviša tačka grada sa koje se cela Firenca vidi kao na dlanu. Spuštamo se stepenicama do reke... ... i ulazimo u stari grad. Ups... to je ono čega smo se bojali. Najezda turista.

7. maj Kada se spomene Toskana, osim slikovitih pejzaža, prve asocijacije su Piza, Siena i Firenca. Pizu smo unapred izbrisali sa spiska. Mnogo ljudi nam je reklo da, osim krivog tornja i miliona turista koji se slikaju u specifičnoj pozi, nema šta da se vidi. (Photo by Martin Parr) Oko posete Sieni smo imali konsenzus: ni previše mala ni previše velika a ima šta da se vidi. Što se tiče Firence, bili smo u velikoj nedoumici. Sa jedne strane nije nam se išlo jer je reč o relativno velikom gradu, prepunom turista i gužvi. Pronto nam je čak preporučio da je bolje da tamo odemo vozom nego motorom. Da bi se obišlo neko od kultnih mesta, treba par nedelja ranije preko sajta kupiti karte i moraš biti tamo tačno u zakazano vreme. Sve to se nije baš uklapalo u našu koncepciju. Sa druge strane, Firenca je toliko bogata spomenicima kulture i umetnosti, da je greh ne obići je i osetiti njen duh... Tanja je ranije već bila u Firenci a ja nisam. Pošto se definitivno ovaj grad mora videti barem jednom u životu, za mene je taj trenutak došao danas. Već sam postao dosadan u svojim putopisima sa tim kako nam se planovi na moto turama komplikuju. Za promenu, ovaj put treba da krenemo dan ranije zbog posla. U petak, 9. maja, treba da budem u našem office-u u Ljubljani da bih se uključio u nekakav conference call. Zbog toga nam ostaje samo jedan nepun dan za razgledanje prelepe Firence.

Of kors.

Sunce je već nisko na horizontu i vreme je da se krene nazad. Prijatnom vožnjom stižemo do hotela. Ovo je naše poslednje veče u Monteriggioni-u. U tu čast smo rešili da se počastimo nečim specijalnim: Firentinskim stekom. To ogromno parče mesa nas progoni već danima. Ovakve udice za gladne turiste su stajale na svakom boljem restoranu. Brutalna informacija: stek se plaća u zavisnosti od težine od 6 – 10 evra na 100 grama pa koliko parče vam donesu. “Srećom” u ovom restoranu je cena bila na donjem pragu (zato smo ga i izabrali). Verovatno videvši mene ovako atletski građenog i Tanju iznemoglu od bajkerisanja, nama su servirali jedan od većih komada. Before: Kada smo videli šta su nam doneli... šok. Reših da ih zamolim da odmah pola zapakuju “za kucu kod kuće” ali se ipak predomislim. Bacamo se na posao. Jesmo bajkeri ili... nismo? I onda se desi čudo! Mljac po mljac i do kraja večere meso nestane. After: Dobro je što nisam spominjao psa jer bi nam sigurno upakovali kosku.

Produžavamo ka jugu u potrazi za San Galganom. U poslednje vreme, to je postala jedna od obaveznih destinacija za sve koji obilaze Toskanu. Na internetu smo videli da je reč o nekakvoj opustošenoj katedrali i maču u kamenu. Posle celog dana uživanja u renesansnoj Sieni, vreme je za nešto egzotično. Cela priča oko San Galgana počinje u XI veku. Vitez Galgano Guidotti je imao priviđenje da mu 12 apostola kažu da treba da napravi crkvu u tom kraju. Danas bi to psiholozi (daleko im lepa kuća) zvali halucinacija i rekli bi da je to simptom psihoze a tada je čovek proglašen za sveca. Elem, konji su Galgana odveli na obližnje brdašce i on je, da bi krstom obeležio sveto mesto, zabio mač u kamen. Zvuči vam poznato? Naravno. Ovde govore da je legenda o kralju Arturu i njegovom maču ukradena odavde. Za razliku od Engleske, ovaj “italijanski mač” još uvek postoji. Na mestu zabodenog mača je sagradjena crkvica i veliki broj hodočasnika je počeo da se nastanjuje okolo. Da bi rešili problem prenaseljenosti, u dolini je izgrađena druga velika katedrala i manastir. To su sada te ruševine. Kako su uništeni? Elem, ovde su tokom cele istorije, (pre ujedinjenja Italije u XIX veku) ratovali susedni gradovi - države. U jednom od tih ratova, Firentinci su malo opustošili katedralu i malo proterali monahe. Jednog dana se zvonik srušio jer ga niko nije održavao i sa sobom povukao ceo krov. Prvo obilazimo ruševinu velike katedrale. Izgleda sablasno ali i dosta romantično pa se tu prave svadbene foto-sesije. Crkva u kojoj se nalazi mač u kamenu nalazi se na obližnjem brdu (opet pentranje). Dobrovoljac da 15 minuta ide do gore je... Tanja. Nije da mene mrzi ali treba neko da “nadgleda motor”. Ovaj mladoženja sa svadbe mi izgledaju dosta sumnjivo. Nikad se ne zna da li će u nekom trenutku shvati šta mu se dešava pa da reši da utekne motorom. Tanja je donela fotke, tako da je isto kao da sam i ja bio.

Bravo. Nisam ni znao da postoji takav motor.

Posetilaca ima dosta ali nije preterana gužva. Jedino se čeka u redu za obilazak vidikovca. To smo ostavili za kraj. Srećom, postoje stolice za penzionere dok se čeka. Pentranje do vidikovca je test za to da li imate neku od ove dve fobije: Klaustrofibija (strah od zatvorenog prostora) - extremno uzan hodnik i strmo stepenište koje vodi na gore. Akrofobiju (strah od visine) – jeste visoko ali je pogled spektakularan. Nismo valjda mi najgori - jedan selfi za uspomenu. Katedrala je pravo blago. Slobodno mogu da kažem da se nikada u životu nisam toliko vremena zadržao u razgledanju i uživanju na nekom sličnom mestu. Posle nekoliko sati provedenih u Sieni i laganog ručka na trgu, vreme je da se ide dalje. Pre polaska, obavezan suvenir za kuću.

Kao i svi revnosni turisti, kupujemo kartu za obilazak katedrale. Nikada mi nije bilo jasno zašto se naplaćuje ulazak u verske objekte ali moram da priznam - vredi svaku paru. Fasada je napravljena od kombinacije belog i roze mermera. Unutra je osnovna dekoracija crno-bela (to su boje Siene). Svaki delić katedrale odiše specifičnim šarmom. Meni su posebno bili interesantni mozaici na podu. Ispostavilo se da je to nekakva specifična tehnika koja se zove graffito. Cela katedrala je prepuna skulptura a u sklopu kompleksa je i muzej u čijem podrumu je prava riznica vajarskih remek dela.

6. maj Sunce piči pa ubija. Hm, ja ko onaj sa grtalicom, sve mu nešto ne valja. Danas idemo u Sienu - gradski turizam. Kad već idemo u tako fini grad, ne možemo da se brukamo i svraćamo u auto-perionicu. Skidamo oko 7 kilograma insekata, blata i prašine sa našeg ljubimca posle čega je išao kao nov. Prvi zadatak je da se nađe parking u gradu. Bukvalno smo pola sata tražili gde da ostavimo motor. Parkiramo pola metra pored dela predviđenog za motore a prolaznici vrte glavom i gledaju nas kao varvare. Mnogo su se bre razmazili ti pešaci u Italiji. Ne možeš više ni da parkiraš motor gde ti padne napamet. Traži dalje. Ovaj grad, sa jako bogatom istorijom, vredi videti. Dve osnovne znamenitosti su (trg) Piazza del Campo i katedrala Duomo di Siena. Trg je stvarno impresivan. Na njemu se dva puta godišnje održavaju kontraverzne trke konja. Takmiče se okruzi grada. Važno je pobediti i ne biraju se sredstva. Pošto nije lako jahati po kamenoj površini, žrtvuju se i zdravlje konja i zdravlje džokeja, samo da se osvoji prvo mesto. Nama ovo ne zvuči baš preterano privlačno i radujemo se što nećemo prisustvovati toj “atrakciji”. Nama je, kao i mnogim drugima, više prijala fotosinteza na suncu. Naokolo su načičkani restorani i kafići. Kad si u Italiji, radi kao Italijani - espreso s nogu.

Za povratak u hotel, biramo jedan lokalni put. Uživamo u vožnji i samo povremeno stajemo da napravimo po koju fotku. Uz put smo sustigli tri čudna motora sa ruskim tablicama. Voze laganica i sa šmekom. Ako neko zna koji su to motori, neka napiše, baš me interesuje. Još je bio dan kada smo stigli u naš Monteriggioni. Posle onih kolača koje smo jeli u Volteri odlučili smo se za laganu večericu pa na spavanje. Dobro je što je Tanja slikala šta smo jeli jer ne bih znao da napišem. Silom prilika, veći deo večeri proveo sam na mejlovima i telefonu. Ovo je šesti dan putovanja i realan život počinje sve više da kontaminira ovu našu toskansku bajku.

Treći grad za danas je Volterra. Put do tamo je zelenom bojom upisan u gajdu za motoriste. Uživanje. Za razliku od drugih gradova u Toskani, ovde se stari grad nalazi na brdašcu (!?!). Pokušavamo da se parkiramo odmah kod gradske kapije ali nam prilazi kolega sa kacigom u ruci i pokazuje gde je moto parking. Kaže, kazniće vas ako tu ostavite motor. Što se tiče Voltere, ima dosta stvari da se vidi ali smo mi obišli samo najvažnije: centralnu ulicu, gradski trg i... poslastičarnicu. Već danima gledamo ove kolače i red je da ih probamo. Na moju žalost, dok smo jeli ovaj slatkiš, govorio sam telefonom sa ofisom. Niti znam kada sam pojeo svoje parče niti da li je ukusno. Sud prepuštam Tanji a ona kaže da je dosta dobar.

Sunce peče kao nenormalno. Pre polaska pravimo malu pauzu na centralnom trgu u hladovini nekog turističkog restorana. Tu smo se za malo pobili sa dva bračna para američkih turista. Krajnje bezobrazno, sedaju za sto i sa gađenjem pepeljaru premeste na susedni, na kome već sede neki miroljubivi Italijani (nepušači). Izgledalo je kao da su našli đubre u svom dvorištu a otarasili ga se prebacivanjem preko ograde kod komšije. Dobro je da nisu kod nas stavili... Nismo hteli da se svađamo ali sam zinat ispušio 5 cigara jednu za drugom, sa sve duvanjem na njihovu stranu. Verovatno su videli Tanjin pogled, pa ništa nisu kazali. Samo su teatralno kašljucali i gledali nas prezrivo. Brzo su se pokupili. Uskoro krećemo i mi. Naš ljubimac nas je čekao na parkingu u društvu nekadađnjeg saveznika iz drugog velikog rata. Sil(n)e osovine su to.

San Gimignano je relativno mali gradić ali je prepun lepih mesta, trgova, platoa sa pogledom, crkvi, restorana... Da li sam spomenuo iznenađujući fakt da se ovaj gradić nalazi na vrhu brda? Nisam? E, na najvišem delu tog brda je park a u parku muzej vina. Pošto smo pristalice filozofije don’t drink and drive, nismo ulazili u ovaj muzej. Rešili smo da se opustimo uz pogled koji se pruža sa vidikovca. Stvarno lep pogled...

Sledeće mesto u koje odlazimo je popularni San Gimignano. Grad je poznat po svojih 14 tornjeva koji su, za razliku od drugih mesta u ovom delu Italije, uspeli da prežive sve ratove i arhitekturne promene. Svi pogledi su uprti na gore, ka tornjevima... Pogledi?!? Ajde, mogu da razumem nas koji smo na zadatku i treba posle da ilustrujemo putopis, ali imam utisam da više niko ne gleda ništa osim displeja na foto aparatu ili telefonu. Tek se tu i tamo nađe “neko” ko se stvarno zabavlja... ... ali i “taj neko” šklocne po koju fotku sebi za dušu (grrrrrrr...). Zdravo kolega! (Eto nešto i za mene)

Pogled sa obronaka grada je fenomenalan. Krećući se uskim ulicama nailazimo na tunel ispod gornjeg reda kuća. To je nastavak ulice a ne običan prolaz. Sa jedne strane tunela su naređani stanovi koji gledaju ka dolini. Ulazi su minijaturni pa se odmah nameće logično pitanje: kako se kroz njih unosi klavir? Jedan stan u tunelu se prodaje. Cijena? Prava sitnica. Kroz poluotškrinuta vrata se vidi unutrašnjost. Udariš jednu boju, malo osveženje i eto ti stan sa pogledom na Toskanu! Pošto je sve zatvoreno, nismo se preterano dugo zadržavali u Koletu.

5. maj Sunčano. Ne smemo ni da se zaradujemo da ne izbaksuziramo nešto. Danas ćemo obići mesta u Toskani koje je glupo preskočiti kad smo već u kraju. Treba neko posle da nas pita: jeste videli to i to, a mi da kažemo: nismo. Pa jeste li uopšte bili u Toskani? Prva destinacija je grad čije ime ni teorijski ne mogu da zapamtim: Colle di Val d'Elsa. Zvaću ga Kole. Stari grad se, verovali ili ne, nalazi na brdu. Do gore se stiže na dva načina: pešice dugim strmim ulicama ili liftom. Mi smo se popeli peške... Aha, kako da ne. Popeli smo se liftom, naravno. Nije da nas je mrzelo “na ovu vrućinu” da se pentramo (daleko bilo), nego su prilaz i sam lift zaista interesantni. Bilo je rano tako da smo napravili finu šetnjicu po gotovo praznim ulicama. Na žalost, prodavnice i muzeli još nisu bili otvoreni tako da nismo imali prilike da vidimo ništa od proizvodnje kristala, po kome je Kole poznat u svetu. Jedan izvor tvrdi da se u ovom gradu pravi 15% svetske proizvodnje kristalnog stakla za naočare.

Izvinjavam se na naglom prekidu putopisa. Malo putovanja, više posla i neizbežno zezanje sa imagestack-om su razlog za obustavu pisanja. Dakle, nastavljamo gde smo stali.

Što se tiče vožnje od Burgasa do Sofije, predlažem vam mnogo bolju rutu. To je tzv. Podbalkanski put. Malo saobraćaja, ima brzih deonica, lepih krivina, prirode... Ovde je link: Burgas to Sofia

Evo nekih saveta u vezi ove ture. S obzirom da te interesuje vožnja, predložiću ti varijantu koja se poklapa sa onim što sam ja vozio i šta voze bajkeri iz Sofije kao vikend ture. Ako ti je mnogo, uhvatiš najbliži put višeg ranga. 1. Ako preko Negotina ulaziš u Bugarsku tamo je jedina opcija da se ide obilaznicom oko Vidina. Ja sam išao samo preko Zaječara pa o tome mogu da pišem. Posle prelaza Vrška Čuka ne treba da ideš čak na Vidin. Odmah posle granice odvajaš se desno za Belogradčik i Berkovicu. Nema potrebe da svraćaš do samog Belogradčika ako ti je osnovni cilj vožnja. Put je solidnog kvaliteta, to jest ima krpljenih rupa ali nema saobraćaja pa nije problem da se vozi. Od Berkovice voziš u pravcu Kostinbroda i prolaziš kroz prevoj Petrohanski prohod (1410 metara n. vis.). Ja obožavam tuda da vozim jer je priroda lepa i ima dosta krivina. Prošle godine su radili asfalt pa pretpostavljam da je ove godine još bolje za motor. 2. Put Vidin - Montana - Vraca ne preporučujem. Od kad je otvoren most kod Vidina ima dosta saobraćaja a i izlaziš direktno na obilaznicu oko Sofije. Kamioni koji ne žele da izađu sa teritorije EU i da prođ kroz Srbiju, tuda putuju ka Rumuniji. 3. Možeš da izbegneš obilaznicu oko Sofije ako pre Kostinbroda skreneš ka Slivnici i nastaviš putem koji sam ti predložio na karti. 4. Da, od Sofije pa skoro do Dupnice je nov auto-put. Ako si se već umorio, to je opcija da vremenski skratiš putovanje. To je osnovni pravac ka Solunu i ima dosta saobraćaja. Ja bih vozio na Kjustendil i to okolnim putevima (kao na karti) pa do Blagoevgrada. Posle Blagoevgrada, uključuješ se na put 1 i preko Sandanskog izlaziš na Kulata. Tu se vozi brzo i treba biti oprezan. Kamere postoje ali možeš slobodno da ih ignorišeš jer si sa stranim tablicam. Ako ima patrola, neko će ti već ablendovati. Na žalost, ima jedna obilaznica odmah pre granice preko Petriča. Tu se gubi oko pola sata. Na granici se ne čeka mnogo jer Bugari putuju sa ličnom kartom (a i ti si sa motorom). Ovo je po meni idealna tura - zahtevna ali lepa za vožnju. Link: Vrška Čuka - Kulata

Uživajte i neka vas sreća prati.

ha, ha... oprema za fotografisanje nije problem. Problem je nositi istu na motoru.