Sledećeg jutra, posle skromnog doručka, ... ... uputili smo se ka Auvergne Volcanoes nacionalnom parku. Na osnovu imena očekivali smo da ćemo videti prave vulkane i kratere ali... ništa od toga. Ipak, vožnja i predeli su bili više nego lepi. Bolesno zelena boja planinskog bilja u maju, totalno nas je opčinila. Put nas je naveo do prevoja Puy Mary odakle puca fenomenalan pogled na vulkanske planine. Osnovna atrakcija je piramidalni vrh brda do koga vodi stazica. Naravno, uvek ima onih željnih da dožive nešto novo... ... ali i onih koji smisao ovakvih mesta vide u nečem drugom. Vožnja do kraja dana je bila baš... onako baš lepa. Kada smo u jednom trenutku ukapirali da počinje da pada mrak, isključili smo opciju curvy roads i auto-putem otprašili u Grenobl na spavanje. Sutra nas čekaju Alpi.

DALEKO JE KUĆA Jedna od boljih stvari na ovom putovanju je to što nismo imali nikakvu ideju za povratak. Koliko samo puta do sada su nam propadali planovi zbog proste činjenice da se vreme pokvarilo. Često smo jurili da stignemo do planirane destinacije ili rezervisanog hotela. Ovog puta smo rešili da sve bude totalno spontano. Imamo mobilni internet i u svakom trenutku možemo da napravimo rezervaciju na booking.com. Rešili smo da na putu ka istoku prođemo centralnom Francuskom. Zašto? Zato što apsolutno ništa ne znamo o tom regionu. Ako sada ne prođemo tuda, mala je verovatnoća da ćemo to ikada učiniti. Da bismo upotpunili doživljaj, rešili smo da koristimo opciju na GPS-u curvy roads (krivudavi putevi). To nam je u početku donosilo puno radosti jer smo prolazili fantastičnim lokalnim putevima i uživali u pejzažu. Ipak, uprkos sve lepote, shvatili smo da će nam vožnja po ovakvim putićima produžiti povratak kući za minimum desetak dana. Zato smo ovu gps opciju uključivali samo povremeno. Evo glavnih momenata sa ovog dela putovanja. Jedan ceo dan smo vozili uz korito reke Dordonje. Kad nam je predveče dosadilo da se vozikamo, otvorili smo internet i bukirali najbliži hotel. Ničim izazvano našli smo se u predivnom gradiću Argantat. Tu smo prenoćili.

TANJIN ROĐENDAN Prošle godine sam malo uprskao stvar. Umesto da slavim sa svojom ženom, u društvu Dušana sam vozio motor negde u pravcu Rige. Ove godine je moralo da bude drugačije. Već samo ujutro je počelo neočekivanim i lepim doživljajem. Naši simpatični domaćini i vlasnici B&B hotela su u pasošu videli koji je danas dan i rešili su da naprave iznenađenje. Dekorisali su Tanjino mesto za stolom i dočekali je torticom i pesmom Happy Birthday (sa nemačkin akcentom... jer su Nemci). Ovo ju je stvarno dirnulo. Pošto je ovo bio dan kada smo napustili hotel i formalno krenuli nazad, napravili smo specijalan plan. Atlantik je prva destinacija za danas. Od početka ture, Tanja je izgarala od želje da vidi veliku vodu a ja sam je dodatno palio mojim pričama. Slavljenikova želja - moja zapoved. Za svečani ručak smo izabrali mondensko letovalište Kap Fere. Po preporuci Tajninih predavača i uz njihovu pomoć oko rezervacije, otišli smo u restoran Chez Hortense. To je popularno mesto jer se može odlično jesti za (uslovno rečeno) normalnu količinu para. Sve ostalo je brutalno skupo. Iako mrzim njihov najčešće bljutav ukus, ovo nije bilo normalno. To su bile najbolje školjke koje smo jeli u životu. Nešto slatko? Ui msje. Finalno odredište za prvi dan povratka je Bordo. Počastili smo se lepim klasičnim hotelom u samom centru odakle je lako moglo da se ide u šetnju. Bordo je grad sa zanimljivom istorijom i arhitekturom... Neću ulaziti u detalje koji su dostupni na netu, samo ću reći osnovno: kao Pariz u malom je - prelep. Posle obilaska grada seli smo u kafić. U čast poslednjeg dana u svetskoj prestonici vina, nazdravili smo... ...hladnim pivom.

Duboki naklon.

KLOPA Kao i svuda u svetu, postoje turistički restorani i oni pravi. Ja sam preko dana uglavnom posećivao turističke. Za ove druge treba da se napravi rezervacija danima unapred... a i skupi su ko đavo. Ipak, ne mogu da se požalim da sam nešto patio. Pošto je Tanja bila na kulinarskom wokshop-u, njen doživljaj hrane i vina je bio totalno različit. Fotografije koje je napravila na savršen način dočaravaju pravi duh autentične Francuske kuhinje. Upozorenje: ne gledajte ove fotografije ako ste gladni - monitor nema baš neki ukus. Prvog dana su i mene pozvali na večeru. Verovatno je Tanja ispričala tužnu priču o svom mužu koji sam luta okolnim bespućima. Celog dana društvo je kuvalo a ja sam se pojavio uveče da proverim da li je pačije magre dobro pečeno i da li se giga-puslice nisu presušile. Poziv za večeru je važio i za sledeće dane ali me je bilo blam da svojim mljackanjem, uzdisanjem i mmmmmm-kanjem remetim prijatnu žensku atmosferu. Hrana je bila... mmmmmmmmmm... ali sam se osećao kao party breaker... ili sam možda pogrešio... Zato sam naredne večeri provodio... ...a kad Tanji dođe vreme za fajront, pokupim je i idemo u naš hotel. U vezi klope, uvek zaboravimo da restorani u Francuskoj imaju veoma nezgodno radno vreme. Na primer, prvo veče smo za malo zakasnili i dan u prestonici hrane i vina završili na ovaj tužni način.

ATLANTSKI OKEAN Leteo sam nekoliko puta preko ali mi je ovo bio prvi put da zagazim u Atlantik. Toliko me je fascinirao da sam svakog dana barem jednom odlazio do obale. Ludilo. To tako izgleda moćno i zastrašujuće, da samo mogu da se divim hrabrosti ljudi koji brodovima i čamcima ulaze u ovu veliku vodu. Osim ribara i mornara kojima je to posao, ima i onih koji to rade iz zadovoljstva. Na hiljade je surfera, wind surfera i kite surfera. Celom dužinom obale, skoro do granice sa Španijom, je pesak u formi velikih dina. One su kao bedemi koji štite miroljubivo kopno od divljeg mora. Jak vetar nanosi pesak svuda i to mi izaziva nekakvu jezu kada ga vidim na asfaltu.

ŽIRONDA To je administrativno ime celog ovog regiona a naziv je dobio po istoimenom ušću. Tu se spajaju reke Dordonja i Garona i formiraju levkasti zaliv koji se uliva u okean. Voda jeste mutna i neprivlačna ali sve ovo ima nekog šarma. Meni su se svidele dve stvari. Prvo, sve oko vode je načičkano kolibama za pecaroše. Druga zanimljivost su efekti plime i oseke. Kada je oseka, kanali kojima je ovaj region ispresecan, pretvaraju se u kaljave magistrale. Brodovi i čamci su u upotrebi samo kada je plima. Ostalo vreme leže u blatu.

VINO Vino... da. To je prva asocijacija kada se spomene Bordo. Osim što žive od same proizvodnje, lokalci celu turističku ponudu baziraju upravo na vinu i priči oko njega. Prihodi industrije vina u ovom kraju su 14.5 miliardi evra godišnje!!!!!!!!! Samo u regionu Medoc-a postoji 1.500 vinarija. Na svakoj raskrsnici postoje putokazi koji pokazuje da se tamo nalazi neki šato. Kada izabereš neki od predloženih pravaca i izađeš sa glavnog puta, tada počinje zabava. Obično prvo prolaziš kroz besprekorno sređena polja vinove loze.... ... i onda nailaziš na samu vinariju. To može biti lepa farma... ... ali i pravi zamak. Jedan od najvećih minusa vožnje motora na ovakvim mestima je to što, ako si savestan, ne možeš da piješ. Aklohol i motor ne idu zajedno. Naravno, postoje organizovane turističke ture busom gde se putuje od jednog do drugog šatoa, prave se degustacije vina i hrane i ako si malo preterao, uveče te odnesu u hotel. Tokom ovih ekskurzija imaš mogućnost da kupiš sve šta ti se dopadne. Uglavnom zbog turista koji dolaze avionom i ne mogu mnogo da ponesu, veoma je popularna varijanta da se kupi vino i da se šalje na kućnu adresu. Tanja je prisustvovala sceni gde je jedna Amerikanka kupila vino za 8.000 evra. Ladno. Malo mi je zvučalo penzionerski da se vozam busom od mesta do mesta pa sam odustao od ovakve ture. Kao što sam svojevremeno bio na Kubi i nisam popušio ni jednu njihovu cigaru, očigledno ću obići region Bordoa i neću piti vino. Šta da radim, ako već dođem u situaciju da treba da biram između dva zadovoljastva, u prvom planu je...

TRI DANA U MEDOC-U Dok je Tanja tri dana vredno radila i usavršavala se u naprednim kulinarskim veštinama... ... ja sam se motao po kraju. Rešio sam da ne širim parametar i da se skoncentrišem samo na Medok. Reč je o regionu koji se nalazi severno od Bordoa između ušća Žironde i Atlanskog okeana. Track log pokazuje šta sam obišao za tih par dana. Region oko Bordoa je priznat kao moto destinacija jedino u krugovima vozača Harley Davidsona. Oni nemaju ništa protiv ravnih i pravih puteva i svake godine ovde prave veliki moto skup. Sa druge strane, zbog dosadnog reljefa, vožnja pravog motora ovde nije nešto posebno. Šala. Čak i ako siđeš sa asfalta, nećeš se usrećiti - sve je ravno i pravo. Možda ova zona nije najbolja za bajkere ali je sve na okolo interesantno i privlačno. Hajdemo redom.

Kao što smo i očekivali, prvi ozbiljan izazov je obilaznicu oko Pariza. Ko tuda nije vozio, ne zna šta je gužva. Za razliku od automobila kojima verovatno treba ceo dan da naprave krug oko grada, dvotočkaši su totalno druga priča. Francuzi na skuterima i motorima su fenomenalno izvežbani u provlačenju. Virtualnom trakom za motoriste, između dve kolone automobila, šibaju kao na pisti. Mi smo, sa sve koferima i dodatnim torbama, bili duplo širi od ostalih kolega ali ne odustajemo (ne postoji druga opcija). Provlačimo se na žilet od okolnih kola. Posle ovog pakla, auto-put ti se čini kao highway to heaven. U tipično balkanskom maniru, morali smo da budemo brži od svih ostalih... a i do Bordoa ima oko 600 kilometara. Meni su se posebno dopala stajališta (ležališta) za odmor pokraj puta.

Osnovna ideja za ovo putovanje je bila da pošaljemo mog GSA do Pariza, da odemo do tamo avionom, motorom da vitlamo na okolo i da se njime vratimo kući. Slanje Tanjinog F700GS je bilo nemoguće jer je dva dana ranije njime vozila CSS. Inače, prevoz motora plus dve avionske karte je jeftinije nego 2.600 kilometra garenja po autoputevima od Sofije do Pariza... i što je najvažnije štedi dosta vremena. Kao što je i planirano, natovareno ljubimče nas je čekalo u skladištu blizu aerodroma Charles de Gaulle. Par saveta iz ličnog iskustva ako i vi rešite da transportujete motor: Zamolite prevoznika da paletu istovari okrenutu ka izlazu a ne poprečno jer ćete moći jednostavno da siđete sa palete - date gas i teraj. Kada ste nestrplivi i rešite sami da raspakujete motor, dobro je da imate međunarodno zdravstveno osiguranje i broj telefona hitne pomoći - stvari mogu da krenu naopako. Ako se ispostavi da osim rane i nagnječenja kosti ipak niste ništa slomili, krenite na moto turu. Kod ovog mog motora konkretno, desna noga i nema neku bitniju funkciju. Što se tiče rane, posle par dana će zarasti i samo ožiljak će vas podsećati na to kako vam je centralni štender priklještio nogu.

Prva velika tura se dogodila polovinom maja 2015-te. Na nekoliko dana smo išli u jugo-zapadnu Francusku, u okolinu Bordoa. Vratili smo se kroz centralnu Francusku, preko Alpa i posle standardnim putevima ex Jugoslavije. Iako na prvi pogled ovo zvuči kao interesantna moto tura, celu jesen se mučim da napišem putopis i nikako mi ne ide. Zbog toga i kasni ovaj tekst. Na kraju uzmem gumicu i sve lepo obrišem (⌘A - Del). Onda ukapiram da se ne dobija putopis iz nekoliko razloga: 1. Ovo je na silu napravljeno moto putovanje. Tanja je za svoj rođendan išla tri dana na nekakav kuvarski workshop u okolinu Bordoa a ja sam se motorom uvalio u celu priču. Znam da će na moto forumu ovo zvučati jeretički ali neka putovanja mogu da budu bolja ako ne ideš motorom. Kasnije ću obrazložiti zašto. 2. Tokom puta sam bio malo napet jer sam znao da je Tanja napeta pošto je ona mislila da sam ja, zbog povrede, napet a u stvari ja u početku nisam bio napet sve dok to nisam postao zbog njene brige... ili u prevodu: Posle mog jesenjeg udesa, ovo je trebala da bude nešto kao probna vožnja, da vidimo da li i koliko mogu da izdržim na dva točka. Probna tura od 4-5 hiljada kilometa sa titanijumom u ramenu, maksimalno natovarenim motorom i suvozačem zvuči malo rizično ali šta ćeš, mlado-ludo. Zato je ona mislila da sam ja napet a u stvari ja nisam... ma nema veze. 3. Sledeće putovanje koje smo napravili u septembru emocionalno je bilo mnogo "intenzivnije" i pravo bajkersko pa ova tura gubi bitku pred njim. Odatle manjak inspiracije za pisanje o ovom relativno fancy putovanju. Sve u svemu, neću hronološki opisivati dane već ću samo da prođem kroz najinteresantnije momente i da pokažem fotografije.

I tako... kada na okolo nema prijatelja, jedini na koga mogu da se oslonim u životu je žena, bračni partner, supruga... moja Tanja. Cmok, cmok, cmok... Praktično sve ture u 2015-toj smo vozili zajedno. Bila je i saputnik i kolega. Kao novopečeni bajker, 2015-ta je trebalo da bude godina njenog usavršavanje. Prvo smo zajedno išli na California Superbike School. Tanja je bila učenik a ja njena moralna podrška. O tome sam već pisao ovde, pa se neću ponavljati. Posle CSS, napravili smo nekoliko kraćih tura oko Sofije. Obišli smo i polja lavande u okolini Kazanlka. Do skoro nismo znali da je Bugarska najveći svetski proizvođač lavande. Francuze zadesila neka biljna bolest pa Bugari iskoristili rupu na tržištu i zaradili dobre pare. Išli smo i na poslovni sastanak u Beograd sa dva motora. Kod Tanje se video neverovatan napredak posle CSS-a. Vozila je brzo i veoma pravilno. Bilo je tu i tamo još sitnih vikend vožnjica, ali ništa posebno. Zato je vreme da pređemo na osnovnu temu ovog pisanija.

Sve ove restrikcije mi nisu preterano teško pale jer ni moji najbliži prijatelji bajkeri 2015-te nisu preterivali. Arsa je očekivao i srećno dočekao prvo dete. Umesto na drumu, družili smo se preko interneta i tragali za idejama kako bi to moglo nekako da se organizuje. Marčev je 2015-tu godinu posvetio širenju portfolija svojih motora. Prvo je od nekog starog Viraga napravio cafe-racera. Bukvalno se zaljubio u ovaj motor - čak mu je i foto sesiju napravio. Sam je sebe prozvao Medved na trotinetu. Osim toga, od unuka Todora Živkova je kupio Dukatija 900 Supersport, ne znam tačno koje godište. Unuk nekadašnjeg državnog vođe je svojevremeno uzeo ovaj motor iz hira i bukvalno ga nije vadio iz garaže. Napravili smo samo jednu zajedničku turu ali smo uspeli dosta toga da naučimo. Na primer, stare sportske mašine idu kao lude, troše kao lude a ispravan pokazivač nivoa benzina je koristna deo opreme. Bez njega, motor može da se iznenada ugasi i onda ostaješ na drumu. To se Marčevu upravo desilo. Srećom, moja kamila nema problema sa benzinom i očas posla smo napojili žednog Dukatija. Veoma loš razlog za manje prisustvo na drumu je imao Dušan. U aprilu je skoro sahranio novog Adventure-a ... ... a malo je falilo i samog sebe. Umor, prebrzi ulazak u krivinu, proklizavanje na masnom asfaltu, udarac u betonski stub, let od 20 metra... i buđenje u bolnici. Kaciga se raspala od udarca ali mu je sačuvala glavu. Policajci koji su igrom slučaja videli ceo ovaj event, nisu mogli da veruju kada je ustao, digao motor i rešio da nastavi vožnju. Pošto mu to nije pošlo za rukom sišao je sa motora i... laku noć. Srećom, osim potresa mozga (čega?) prošao je skoro nepovređen. Da, celo telo mu je bilo u modricama ali je jedina ozbiljna povreda bila napukla ključna kost. Kao beskompromisni hedonista, već sutradan je shvatio da uopšte nije prijatno da se leži u bolnici i potpisao je da ga puste kući. Kako to obično biva... to jest, kako to obično biva kod Dušana, napravio je sranje iste večeri. U snu se okrenuo na slomljeno rame, ključna kost mu je totalno pukla i dva kraja su se ukrste. Operacija. U roku od par meseci, dva kretena, ukupno jedan komplet ispravnih ključnih kostiju...

UVOD 2015-ta je bila jedna od naj-kratko-kilometražnijih godina u mom bajkerskom životu. Mršavih 10-tak hiljada kilometara napravljenih uglavnom iz dve ture stvarno nije za neku gordost. A nije da nisam hteo više... prosto mi se nije dalo. Osnovni razlog za smanjenje doze moto-narkotika je bio način na koji sam zatvorio prethodnu sezonu. Za one koji nisu naleteli na temu o letećem pandi, ukratko ću da ponovim. Oktobra 2014-te sam se loše "prizemljio" i prvi put u životu završio u bolnici. Inače, svake jeseni kada se za vikend potrefi lep i sunčan dan, na ortopediji unapred odvoje dve sobe specijalno za bajkere. Tokom boravka u ovoj ustanovi, obogatili su me titanijumskom pločicom koja je sastavila sve delove rasute ključne kosti. Dva preloma rebara i slomljen palac na nozi nije trebalo operisati već samo čekati da zarastu. Jeste bolelo ali me entuzijazam za vožnju motora nije napustio. Mesec dana posle operacije otišao sam na prvi kontrolni pregled. Lepo sam objasnio da ne želim da propustim moto sezonu i da bi mi negde sredinom januara najviše odgovaralo vađenje pločice iz ramena. Hirurg se pokidao od smeha i rekao mi je da pre avgusta nema šanse da mi bilo šta rade. "Imaš višestruki prelom ključne kosti, neki delovi ti fale i treba dosta vremena da sve to zaraste." Na moje pianje "A da li sa ovim čudom u ramenu mogu da vozim?" dobio sam nedvosmislen odovor: "Nema nikakvih problema da voziš motor ali samo pod jednim uslovom - ne smeš da padaš." Ok, ok... razumem da me čovek zeza ali nije ni daleko od istine. Gledajući rendgenski snimak, izgleda kao da se metal nalazi u neprijatnoj blizini arterije aorte. Za maler ili na sreću, na netu naletim na par priča gde su se ljudi skoro zaklali padajući na ključnu kost ojačanu metalom i počne da mi radi paranoja. Stavim lepo prst na čelo i donesem odluku: Ove godine način vožnje prilagođavam uslovima na telu - penzionerski i sa što manje rizika. Ređe gradske vožnje i provlačenje, umerenije na otvorenom putu, sporiji ulasci u krivine i manje obaranja... Osim toga, elektronika na fulu. Nema više zezanja sa isključivanjem sigurnosnih sistema zbog dizanja adrenalina. Dakle, dok mi ne izvade implantat iz ramena, voziću primereno svojim godinama.

Veoma tužno... Kolega, primi moje iskreno saučešće.

Pet godina prošlo... a ja još uvek imam noćne more... Šalu na stranu, bilo je sjajno i što kaže drug Komša, 2016-te treba obeležiti godišnjicu. Ajdemo Lalajko, neka planiranje počene... sada!

Ma jok. Nedavno smo saznali da je Bugarska najveći proizvođač lavande na svetu pa skoknuli za vikend da to vidimo.

Voziti kroz polja lavande... priceless.

Ali to nije bio kraj. Plan je bio da se posle celog dana na stazi vratimo u hotel i da odmorni sutra ujutro krenemo kući. Mislio sam, di može žensko čeljade ovo da izdrži... a i oblaci su postali olujno crni. Greška. Diplomirani bajker hoće još! Otkazujemo hotel, palimo oba motora i krećemo. Tih 160 kilometara do Sofije je bilo nešto neponovljivo (u smislu, ne ponovilo se). Pao je mrak, kiša pljuši, verat nabacuje kaljavu vodu na vizire a potoci se slivaju po asfaltu... Da stvar bude gora, auto-put od Plovdiva do Sofije se renovira i dve trake se stalno spajaju u jednu. Nedelja je uveče i kolone su beskrajne. Ako stanemo u red, nikada nećemo stići. Dajemo levi žmigavac i ne isključujemo ga do Sofije. Ne znam šta se dešava u Bugarskoj, ali skoro svi koji su nas ugledali u retrovizoru su se pomerili da prođemo. Po najgorim mogućim uslovima pretičemo i provlačimo se skoro dva sata. Gledam u retrovizor... tu je. Taman kada smo u daljini ugledali svetlosti velegrada (u stvari Sofije) i pomislili to je bilo to, udari grad. Veoma ozbiljno vatreno krštenje za Tanju. Potpuno mokri, stižemo kući i mrtvi umorni se stropoštamo u krevet. Meni u roku od dve milisekunde oči počinju da se sklapaju ali osetim da me neko cima. Tanja (široko otvorenih očiju): “Ej... Nešo... Ako kažeš da za sat vremena krećemo motorima za Pariz, ja sam spremna!” Ja: “Daj bre Tanja, oladi malo sa tim motorom...”

Dok su učenici učili, ja sam penzionerski skoknuo do hotela malo da odremam. Kad sam se vratio, ne mogu da prepoznam svoju ženu. "Vratite mi moju Tanjuuuuuu..." Dan se polako bliži kraju a ulasci u krivinu su sve oštriji i brži. Oko šest uveče, crno-bela karirana zastava pokazuje da je vreme za ulazak u boks. Tanjin prvi nivo CSS je završen. Ne znam odakle mi to ali intuicija mi kaže da joj se današnji dan dopao. Mali korak za California Superbike School ali veliki za Tanju!

Kada je već ova tema podignuta iz zaborava, evo ga mali update! Posle strepnjom ispunjene i neprespavane noći, 10-og maja u 7h ujutro Tanja je na pisti Drakon. California Superbike School! Ženska grupa: dva Horneta, dva GSX R-a, Repsol, BMW r1000rr i f700gs. Prvo teorija pa pravac na pistu. U početku malo opreznije i stegnuto... ... ali pod budnim okom učitelja... ... i uz individualni rad... ... stvari se menjaju. (Posle) svakog kruga, u svakom pogledu, sve više napredujem! Popodne se isuo jak pljusak. Instruktori su predložili svakome ko se ne oseća sigurnim na mokroj pisti da odustane. Šta mislite, koliko se bajkerki uplašilo od kiše? ZERO!

“Adventure” je veoma široka kategorija. Teorijski, Multistrada i GS Adventure su u njoj ali realno ta dva motori nisu za poređenje. Očigledno je uspeh fenomenalne Multistrade bio noćna mora Bavarca na koji su tek ove godine uspeli da odgovore: BMW S1000XR. Liči...

100%