Fenomenalno Saša... fenomenalno...

Odlična tura Saša. Kad već prolaziš severo-zapadnom Francuskom, možeš da svratiš do Noirmoutier-a, poznatog kao "ostrvo mimoza". Osnovna atrakcija je otići na ostrvo starim kaldrmisanim putem (Passage du Gois) koga dva puta dnevno poplavljuje plima. Proći tuda motorom je... Neka te sreća prati.

Prelepo...

Hvala kolega na putopisu. Kako si mi samo ogrejao ove "prohladne" dane...

2010-2013 RidersManualR1200GSAdventure.pdf

Kolega, ovo je sve odlično: tura, način pisanja, fotke, motor, učesnici... Uživanje je pratiti vas. Specijalne čestitke Cici. Idemo dalje...

Evo na šta sam mislio. Možda nisam dobro razumeo problem. Ja uglavnom ovako vozim po danu. Da, sada sam ukapirao, u ovom režimu što sam opisao su uključena i oborena svetla a ne samo maglenke i dnevna..

I ja sam prvo mislio da ne može tokom dana. Ipak, moguća je ova kombinacija kada se isključi automatska kontrola svetla na levom prekidaču do točkiće i onda se uključe maglenke sa njihovog prekidača. Kada padne mrak, maglenke se same uključuju i kada je automatski režim aktivn.

Koji si ti Car...

Nemojte se prerano radovati, ima još ovaj jedan pasus. Evo šta se dalje dešavalo... Po svemu sudeći, ova upala pluća me je dosta rasturila. Zbog oslabljenog organizma, morao sam da otkažem vađenje implantata iz ramena u oktobru 2015-te i još dva puta tokom sledeće godine. Cele 2016-te sam se fizički osećao kao na 80% obrtaja a, na žalost, poslovno sam se vrteo na 130%. Osim par dana Krita nisam ništa ozbiljno vozio. Otpala nam je i Sicilija noć pre puta jer sam fasovao 39°C. Da bi se utvrdilo šta mi je sa zdravljem, obišao sam sve moguće lekare. Oni su se razigrali i častili me mnoštvom neverovatno "egzotičnih" dijagnoza (AIDS, leukemija, ciroza jetre, lupus, hepatitis B, razni raci, nekoliko sindroma autoimunih bolesti...). Na njihovu žalost, ništa od toga. Da su neke od dijagnoza bile tačne, sada ne bi imao ko da piše ovaj putopis, što ne bi bilo u redu. Na kraju se ispostavilo da imam oslabljen imuni sistem i neko virusno žarište koje se aktivira kod stresa i fizičkog napora. Što se tiče Tanje, ona od tada, solidarišući se samnom i organizujući mi lekare, nije vozila ni kilometar. Ja sam, razmišljajući kako da joj povratim poljuljani optimizam u vezi motora, pomislio da je problem u njenom motoru. Našao sam joj jednog skoro novog R1200GS Adventure sa spuštenim vešanjem. Oterala me je u tri.... Sa druge strane, kada sam je pitao da li hoće da proda svog GS-a (imam nekoliko kupaca), opet me je oterala u tri... Po svemu sudeći, izgleda da će se vožnja nastaviti. Do nekog novog susreta na putu ili na forumu, uživajte u svojim motorima i v o z i t e. Make ride, not war.

Negde u Italiji sam počeo da se osećam loše (nije zbog onih Italijana). Počela je da me trese nekakva groznica. Vozim +130 km/h po auto putu, napolju je 33 stepena, obukao sam sve na sebe a drhtim od zime. I tako 1.200 kilometara. U Zagrebu sam ukapirao da sam se razboleo ali sam ćutao kao zaliven i smeškao se. Mišići me bole i osećam neprekidni umor. Poslednjeg dana putovanja, od Pančeva do Sofije sam vozio sa temperaturom 38.5 C. Nije mi se stajalo ni da pušim. Želeo sam samo da stignem što pre kući. Naravno, Tanji nisam prijavio da se nešto događa već sam rekao da sam bled jer sam se malo umorio. Samo joj ova briga fali. Nekako smo se dovukli do Sofije. Ah, da... ovog poslednjeg dana Tanja je pala samo jednom... Šalim se, pao joj je motor na najgluplju foru. Na OMV-u pre granice smo stali i ona je nedovoljno gurnula nogom štender, on vratio i motor je elegantno legao na levi bok. Rutinski i bez komentara smo ga podigli. Kada smo uneli stvari u kuću saopštio sam da idem da se malo odmorim. Pošto 24 časa nisam ustao iz kreveta, bilo je jasno da nešto ozbiljno nije u redu sa mnom. Temperatura mi je bila iznad 39, počeo sam da buncam i imao sam takvu vrtoglavicu da nisam mogao da napravim jedan korak a da ne padnem. Nisam više mogao da se foliram da sam umoran. Tanja je hitno organizovala transport i odvela me u urgentni centar. Dijagnostikovali su mi upalu pluća. Kada deset dana ležiš u bolnici za bronho-pneumonijom, mala je verovatnoća da u tome nađeš nešto dobro. Meni je to ipak donelo dve dobre stvari: 1. Oslabio sam 10 kilograma i počeo da ličim na normalnog čoveka. Efekat je trajao skoro mesec i po dana. 2. Posle izlaska iz bolnice nisam ponovo zapalio cigaretu. Posle staža od 25 godina pušenja po dve kutije na dan, efekat se zadržao već godinu dana. I tako... To je bilo to što se tiče našeg poluuspešnog osvajanja Korzike. Da Tanja nije padala i doživela blokadu, da nismo ispraznili kućni budžet, da nismo vozili stotine besmislenih kilometara po auto-putu, da nismo imali razne stresove, da ja nisam na putu fasovao upalu pluća... da se sve to nije dogodilo, ovo bi bilo jedno fenomenalno moto putovanje.

Ostatak puta do kuće smo razvukli na čak četiri dana. Iako je reč o auto-putu po kome smo se kretali pristojnom brzinom, već smo bili dosta izmoreni pa smo rešili da vozimo maksimalno 400 kilometara na dan. Kratke pauze smo pravili na pumpama. Tanja je povremeno uzimala ćebence pod ruku da se izvali na klupi. Tu i tamo joj neki Italijan obučen u nebajkersko odelo popravi raspoloženje. Šta ćeš, zaželela se mučenica civilnog života (grrrrrrrrrrr...) Spavali smo u okolini Venecije, u Zagrebu i u Pančevu. Tanja se nervirala jer je mislila da bih ja, da nemam nju kao prikolicu, ovo prešišao za dan i po. To je u principu tačno, međutim, ovog puta su se stvari malo iskomplikovale.

16-20. septembar 2015. I da dugu priču napravim kratkom. Posle prespavane noći u Livornu, celo jutro smo vozili Toskanu. Sporo i temeljno... da bismo duže uživali. Popodne smo stigli u Peruđu. Ovo je bio jedan od najegzotičnijih hotela u kojima smo ikada bili. Vreme provedeno ovde se i te kako dobro odrazilo na naš labilan nervni sistem i fizičko stanje. Pokušali smo da produžimo naš boravak ovde za još jedan dan ali bezuspešno. Ova jedna soba koju smo mi uzeli im je ostala neprodata (utorak, nikakav dan) i zato su je dali za tako nisku cenu.

Vreme na brodu sam iskoristio da pustim Tanji snimak. Iako je ovo bio dokaz da je sama kako-tako uspela da već treći put ukrca motor na trajekt, to uopšte nije pomoglo njenom samopouzdanju. "Gledaj kako vučem noge po zemlji, očigledno je da sam u teškoj panici." "Pa jeste... Mada, i ovi na GP-u spuštaju noge. Treba da vežbaš da spuštaš samo jednu nogu kao oni." Stručni savet nikada nije na odmet, zato sam tu ja. Dok je ona (kobojagi) uživala u pučini i galebovima (a u stvari planirala kako će da siđe sa broda)... ... ja sam nahvatao internet i bacio se u organizaciju ostatka puta. "WTF?!? Karta za trajekt od Ankone do Igumenice za dvoje košta 590 Evra!?! Nema šanse." Kreditne karte su stoički izdržale sve udarce ispod pojasa koji su im nanošeni tokom ovog putovanja ali ovo je bilo previše. Donosimo odluku da krenemo laganica kopnom preko Ljubljane, Zagreba i Beograda do Sofije. Nismo želeli ni da računamo da li se finansijski isplati voziti više od 1.600 kilometra sa dva motora - kategorično smo rešili da trajekt nećemo platiti. Među nama rečeno, Tanji je još više odgovarala ova varijanta jer neće više ukrcavati i iskrcavati motor sa broda. Mali problem je bio to što sam prethodno bukirao sobu u blizini Peruđe jer nam je ona bila na putu ka Ankoni. Za cenu nižu od najjeftinijeg smeštaja na Korzici, tamo sam našao sobu u super hotelu... i nisam mogao da odolim. Kada ne idemo u Ankonu na feri, grad Peruđa jeste malo na okolo ali smo rešili da ipak odemo prvo tamo pa da onda nastavimo put do kuće.

15. septembar Svanuo je poslednji dan našeg boravka na Korzici. Danas napuštamo ostrvo. Osećanja u vezi ovoga su nam bila pomešana. Godinama smo maštali o odlasku na ovo ostrvo i uspeli smo to da postignemo. Uspeli smo da vidimo i doživimo neke stvari koje smo planirali: predele, puteve, kanjone, hranu, ljude... i srce nam je bilo puno. Sa druge strane, Tanja je imala neprijatan pad, dosta ozbiljnu traumu i zbog toga smo odustali od nekih planiranih stvari. Što se tiče same vožnje motora, ona posle pada uopšte nije bila zabavna. Opreznost koja se graničila sa ukočenošću je postala sastavni deo svakog pređenog kilometra. Prosečna brzina nam se smanjila i mnogo ređe su mogla da se vide ozbiljnija obaranje sa njene strane. Na istim onim krivinama, na kojima je pre normalno vozila, posle pada se potpuno stegla. Ipak, u izmenjenom modu smo realizovali najvažniji deo planirane rute po ostrvu. Ovu, za nju, najekstremniju avanturu u životu, drugarica Tanja je ovako opisala: "Uspela sam da prođem Korziku motorom ali nisam uspela da je pokorim. Ono divlje i nepokorno u njoj me je pobedilo." Istina je da su joj u stvari baja s Land Cruiserom i njeno neiskustvo pokvarili doživljaj. U skladu sa svojim stavom, nije pristala da joj stavim nalepnicu Korzike na kofer. Tog jutra smo odvezli laganih 50-tak kilometara do Bastije i otišli pravo u pristanište. Tamo doživimo šok kupujući karte za trajekt. Karte do Livorna su koštale tri puta više nego na dolasku. Ono u stilu, daš dinar da u kolo uđeš (da dođeš na Korziku) a tri da iz njega izađeš (da se vratiš na kopno). Pošto, bez obzira na sve kvalitete, ovi naši motori nisu amfibije, (govori se da će nova Afrika imati to kao aftermarket opciju), morali smo da odrešimo kesu. Žena na motoru i ogromni feribot znače samo jedno - nervozu pred ukrcavanje. Ovo je onaj tip feribota gde se motori pentju na sprat, ovog puta samo jedan. Uključio sam kameru da to snimim. Baj, baj Korzika.

Polako se bližilo veče i morali smo da rešimo dali čemo ići u restoran ili u muzej. Odlučili smo se za muzej jer Korzike ima veoma interesantnu prošlost. Evo kratke istorije Korzike (onako kako sam je ja shvatio). Pozicija ostrva koje se nalazi između Italije i Francuske vekovima je uticala na njegovu sudbinu - stalno su vođene borbe ove dve države za prevlast. Najduže je Korzikom upravljala, tada moćan grad-država, Đenova. Može se reći da je kulturni uticaj Đenove i Italije bio daleko veći jer i sam korzikanski jezik više podseća na italijanski nego na Francuski. Dok su se "veliki" tukli oko Korzike, sami Korzikanci su svo vreme pokušavali da se izbore za nezavisnost. To im je uspelo samo na nekoliko godina. 1755 su proglasili nezavisnu republiku. Osvojili su skoro celu teritoriju ali nisu uspeli da izbace vojsku Đenove iz velikih utvrđenja po ostrvu. Zbog toga je rat trajao godinama. Kada je Đenovljanima u jednom trenutku dosadilo da se biju, oni lepo prodaju 1768. Korziku Francuzima. Tri godine kasnije, francuska pošalje ogromnu armiju... i to je bio kraj (polu)nezavisne Korzike. Od tada se vodi kao najistrurenija Francuska teritorija. Da, Englezi su povremeno zauzimali ostrvo tokom 19. veka ali za kratko. Tokom celog 20. veka, Korzika je stalno bila u konfliktu sa Francuskom, smatrajući je više za maćehu nego za majku. Tokom prvog svetskog rata mobilisani su skoro svi mladi ljudi sa ostrva. Praktično nije ostao niko ko bi se bavio poljoprivredom pa su propala imanja i nastupila je velika glad. Osim toga, poginulih Korzikanaca je proporcionalno bilo dva puta više u odnosu na kontinentalne Francuze. Posle Velikog rata mnogi Korzikanci su zbog siromaštva otišli u Ameriku. Tamo su se, kao i Sicilijanci, dobro "organizovali". Postojalo je još mnogo konflikata sa matičnom zemljom. Jedan od najvećih je bio povodom ideje Francuske da napuštene rudnike na ostrvu pretvori u poligon za testiranje nuklearnog naoružanja. Sedamdesetih godina 20 veka, pokret za nezavisnost Korzike je postao izuzetno jak i u borbi za svoju ideju je pribegao malo grubljim metodama (oružani sukobi, atentati, ubistva novinara, političara...) Da bi smirili situaciju, Francuzi su im dali poreske olakšice i neke (ne suštinske) elemente samouprave. Trenutno je situacija relativno mirna. Ipak ima dosta kuća na kojima se nalaze zastave Korzike sa likom maura koje simbolizuju njihovu želju za nezavisnošću. Za same Korzikance se govori da su grubi i neljubazni. To je gorštački tip ljudi. Do modernizacije, svi su bili brkati i obavezno su sa sobom nosili po jedan komad hladnog i i jedan komad vatrenog oružja. Poznat je tradicionalni nož vendeta (osveta) koji je korišćen za sprovođenje krvne osvete, do skoro prisutne na ostrvu. Mnogi od starosedelaca ne znaju drugi jezik osim korzikanskog i kad počneš da spikaš na stranjskom oni se povuku iz komunikacije. Tako se dobija utisak o njihovoj neljubaznosti. Tanja je koristila neku aplikaciju koja je prevodila sa engleskog na korzikanski. Svaki put kada je u prodavnici ili kafani započela komunikaciju sa par reči na Korzikanskom, oni su otkinuli od sreće i ljubaznosti. Toliko od mene o istoriji i ljudima. Za neke ozbiljnije informacije, treba pronaći i neki ozbiljniji izvor. Inače, srah da suhomesnati proizvodi i sir neće preživeti do kuće se ispostavio kao osnovan - nisu preživeli. Iste večeri smo počeli da ih uništavamo na terasi hotela a ono što je preteklo dokrajčili smo tokom doručka sledećeg jutra.

14. septembar Današnja vožnja do Corte-a je bila kratka: 80-tak kilometara filovanih sa nekoliko pauza. Put je planinski i idealan za motor ali mi idemo dosta sporo. Ja sam napred i vodim računa da ne dovodim Tanju u situaciju da me juri. Uspeli smo na booking-u da nađemo dobar i jeftin (u korzikanskom smislu "jeftin") hotel na periferiji grada. Imaju siguran parking za naše ljubimce. Na TripAdviser-u smo pronašli podatak da je u gradu najpopularnija poslastičarnica Casanova. Tamo prodaju neke kolače koji u sebi imaju kestenovo lišće i naravno, to smo morali da probamo. Sad, da li se list jede ili služi samo za dekoraciju, nemamo pojma. Mi smo sve pojeli u slast. Strmim ulicama smo se popeli do vidikovca sa koga puca pogled ka okolini i samom gradiću. Gore je duvao lagani povetarac. Doživeli smo onaj fenomenj koji na motoru, zbog kacige, nije moguć - vetar u kosi. Na povratku naletimo na najvažniji nalaz današnje ekspedicije - radnju sa autentičnim korzikanskim specijalitetima. Sjaj u očima. Ima svega... ...bukvalno svega. Prvobitno oduševljenje se pretvorilo u agoniju. Šta kupiti i poneti sa sobom? Da li će koziji sir i kobasice od onih simpatičnih gica preživeti na motoru do kuće? Rešimo da rizikujemo i kupimo po malo od svaga i svačega. Uzeli smo i nekoliko teglica meda i razne začina.

13. septembar Danas putujemo ka jugu. Cilj nam je glavni grad južne Korzike Ajaccio, poznat kao mesto rođenja Napoleona. Nismo planirali da obiđemo ovaj grad jer nas ništa specijalno nije privlačilo ali smo jedino tamo pronašli slobodnu sobu. Vožnja je bila kratka, svega 50-tak kilometara. Ovo je bilo prvi put da Tanja vozi posle pada i promena se i te kako oseća. Put uglavnom nije bio zahtevan ali je ona vozila sporije, kočila ispred krivina i svo vreme je bila napeta. Smestili smo se u hotel. Izgleda da se u meni nakupio nekakav umor - čim smo ušli u sobu komirao sam se i probudio se tek uveče. Kad sam došao k sebi, izašli smo u šetnju po centru. Prvo smo otišli u luku da proverimo opcije za turu brodom do juga ostrva. Ako nađemo karte ostaćemo još jednu noć u Ajaccio-u. Na našu žalost i ovde je sve bilo rasprodato. Jedino je bilo mesta na onim velikim brodovima koji primaju 200+ ljudi ali to otpada. Jednom smo to uradili i nikada više. Drugi cilj šetnje je bio restoran Le Bilboq Chez Jean za koji je Tanja negde pročitala da je neprevaziđen u jelima od jastoga. Uspeli smo bez problema da ga nađemo ali smo se okrenuli i otišli. Pored ulaza su bile fotografije poznatih ličnosti koje su ovde dolazile a ispod toga cenovnik. Ovo nije mesto za obične smrtnike. Razmišljali smo o različitim opcijama za večeru... ... i pošto bajkerski bar nije radio, na kraju smo se opredelili za finu običnu piceriju. Posle večere otišli smo u hotel da prodiskutujemo šta ćemo dalje raditi. Da idemo tamo gde ima smeštaja, kao što je slučaj sa današnjim danom, a da nema ništa zanimljivo, bilo je besmisleno. I sama vožnja motora po ostrvu u napregnutoj formaciji je izgubila čar. Bez mnogo diskusije, složili smo se da sledeća destinacija treba da bude Corte - stara prestonica ostrva. Em ima šta da se vidi, em je put do tamo više nego pristojan. Voziti u tom pravcu je značilo da polako krećemo nazad i da se naš boravak na Korzici približava kraju.

Lepa tura, još lepše opisana. Poetično, inspirativno i iz srca. Bravo.

Ma jok, Photoshop radio jako. :-)

12. septembar Kao što ste verovatno i vi primetili, od početka ove ture svaki dan nam je bio bajkerski: oblači opremu, vožnja, obilazak i razgledanje nečega, skidaj opremu... Na Tanjinu (kategoričnu) "molbu", rešili smo da jedan dan posvetimo odmoru i relaksaciji, što bi se reklo, klasičnom turizmu. Prva ideja je bila da uzmemo karte za brod i da se provozamo do juga ostrva, do grada Bonifaćio. Uz put brod staje na razna lepa mesta i na plaže. Idealna prilika da uđemo u more, kad smo već na moru, jelte. Interesantno je da ne postoje nikakvi ozbiljni sajtovi za online rezervacije tih tura nego svi usmeravaju na telefon. To i ne bi bio problem ako bi neko sa druge strane žice govorio Engleski. Pošto to nije slučaj, rešili smo da poranimo i da odemo u selo Cargese odakle svi ti brodići kreću. Na žalost, ni u jednoj od nekoliko kompanija koje organizuju ture nije bilo mesta. Sve je rasprodato - kažu: "septembar". Ista situacija kao sa hotelima. Zato smo rešili da iskoristimo fakt da se nalazimo u blizini velike vode i da imamo internet. Po preporuci Gugleta pronašli smo jednu plažu koja je idealno odgovarala našim kriterijumima: pesak i voda za kupača (Tanja) i kafić i hladovina za pušača (Neša). Dodatni bonus je bio to što se ovde može iznajmiti pedalboard za veoma pristojnu cenu. To je Tanjina omiljena zanimacija u vodi pa da se malo zaraduje... Kada se isplivala i ispedalisala, došlo je vreme ručku. Znam, znam... u ovim jelima (kao i u celom ovom postu) nema ništa bajkersko, ali šta da radim, to je danas na meniju. Veče smo proveli u hotelu na internetu. U Bugarskoj se održavalo dodeljivanje nagrada na reklamnog festivalu pa je Paki (Panda od milošte) bio malo nervozan. Kilometara danas: malo. Jedan običan turistički dan.

GS je u idealnom stanju i nastavljamo dalje. Stajemo iznad mesta Marine de Porto i zatim tamo odlazimo na ručak. Polako krećemo nazad. Da se ne bismo vraćali istim putem, ulazimo u kopno. Moj prijatelj Saša Zli je rekao da je Korzika jedna planina koja štrči iz mora i to je zaista tako. Tu veličanstvenost i moć ni jedan fotoaparat a ni fotografija 800x600 ne mogu da dočaraju. Stižemo umorni ali raspoloženi u hotel. Interesantna stvar je da nas posle Tanjinog pada gps nikada više nije navodio da u toj problematičnoj raskrsnicu direktno skrenemo desno ka hotelu. Svaki put nas je usmeravao pravo, do kružnog toka u centru sela, pa smo u ulicu u kojoj je hotel ulazili iz suprotnog pravca a ne od gore. Tanja i ja obožavamo vokalnu muziku pa smo veče proveli u seoskoj crkvi. Tamo je održan koncert korzikanske muzike. U ovom ambijentu i sa ovakvom akustikom ova grupa nas je totalno opčinila svojim pevanjem iz srca. Korzikance bije glas da su grubi i agresivni ali to nije tačno. Niti su nas tukli niti izbacili sa koncerta kada se Tanja, da bi fotografisala, popela na onaj visoki podijum sa koga sveštenici drže mise. Samo su se mrštili, pravili ljute face i mahali rukama da se skloni. Fotografija je ipak ispala super. 140 kilometara smo prešli danas... impresivnih, nezaboravnih, zabavnih...

Primedba autora 4: Što se tiče GSA vs AT vs ST vs HD vs RR vs XYZ... Ja bi' to sve vozio. Make ride, not war.

I dok se naslađujemo lepoj vožnji, u jednom trenutku primetim da mi svetli nekakav uskličnik na ekranu - prvo upozorenje za ulje... E ovo stvano nema smisla. Onomad ulje za kočnice, danas za motor... Počinjem da razmišljam da li je bolje da prodam ovaj nemački nesporazum, da sačekam da izađe nova Afriku Twin i da se vozim k'o čovek. Hmmmm... Nije bolje. Kod Afrike takođe treba da se proveri ulje pre dugog puta a osim toga, treba čovek da se bakće sa još jednom tekućinom, onom za podmazivanje lanca. Neka, OK je ovaj BMW GS Adventure za moje midlife landranje. Afriku ostavljam za neko drugo vreme, za vreme kada budem mlađi i postanem zainteresovan za off-road. Elem, odemo na prvu benzinsku pumpu, nemaju 5W40. Nađem na gps-u drugu najbližu. Malo nam je bila izvan planirane ture ali se isplatilo - gps nas provede fenomenalnim i praznim putem. Ni tamo nisu imali ulje koje tražim. E majku mu, bolje da sam poneo jednu kanticu od kuće umesto ovog rezervnog kardana. Srećom, na trećoj pumpi nalazim 5W40. Pošto sam to već jednom pre par godina radio, rutinskim pokretima dignem motor na centralni štand, nađem ispod sedišta ključ za otvaranje poklopca i naspem ulje u motor. Ni premalo - ni previše (da ne rikne nekakav semering). Tek kada sam krenuo da pakujem bocu, pogledam etiketu i prođe me nekakva jeza. Osim što je brend za koji nikada nisam čuo, jedino što razumem su reči "sintetički podmazivač" i "dizel". Hmmmm... Siguran sam da moj GS nije dizel ali nisam siguran da li sam pravilno ulje nasuo u motor. Srećom, setim se priče jednog zaljubljenika u BMW GS-a (ako je lagao mene i ja lažem vas) a to je da ovaj motor može da ide i na maslinovo ulje (extra virgin, naravno) i bi mi lakše. Kad može na zejtin, može i na ovo. Još mi bi "lakšije" kada mi je Tanja rekla da reč essence znači benzinski motor. Boxer radi kao podmazan pa možemo daje. Primedba autora 1: Da, ovo za extra virgin sam izmislio, može i obično maslinovo. Primedba autora 2: Ma zezam se, nema potrebe uopšte da bude maslinovo ulje, može i obično suncokretovo. Primedba autora 3: Ovo je samo šala, pošalica, zajebancija. Nemoj da neko iz psihološke kategorije "vlasnik BMW-a" ovo pročita pa da stvarno proba. Samo 5W40... a može i istopljen margarin.

Zavidim ti. Mi očigledno nismo uboli pravo vreme. Evo jedan od pokušaja nalaženja smeštaja u Kalviju.