Kiša nas je pratila sve do Čačka. Pojava prvih zraka sunca, daje nam mogućnost da podignemo prosečnu brzinu. Već pomalo umorni, izlazimo na auto-put kod Batočine. Na ovom parčetu puta do naplatne rampe Nais imali smo interesantnu situaciju koja mi je dooosta podigla adrenalin. Vozim ja malo brže i u jednom trenutku ispred sebe ugledam Kawasaki Ninja, italijanskih tablica. Čovek nema prtljaga i ceo je obučen po propisima - zeleno Dainese kožno odelo, čizme, rukavice. Izgleda da smo obojica umirali od dosade na auto putu jer, kad me je ugledao u retrovizoru, odmah doda gas. Tanja odmah ukapira šta će se dogoditi pa me uhvati oko struka. Kakva je to komična situcija bila... Nas dvoje onako natovareni sa sve koferima i torbama, sedimo uspravljeno (kako je to uobičajeno kod ovog tipa motora), na glavi nosimo enduro kacige... i pičimo kao na stazi. U stopu pratimo kolegu koji je u mnogo prirodnijoj poziciji za vožnju pri brzinama između 200 i 220 km/h. Daje on gas ali dajem i ja. Ne može mi uteći. I tako do naplatne rampe... Verovatno zbog ovakvih neiživljenih kretena sve nas bajkere smatraju divljacima i idiotima. Mišljenje većine o lošem ponašanju bajkera potvrdio sam i faktom da nisam hteo da čekam u kilometarskoj koloni na granici sa Bugarskom. Dok sam se provlačio i junački osvajao metar po metar, Tanja je pomirljivo smeškala i mahala svima koji su nam ljutito trubili: Sorry, izvinite, извинявайте, Entschuldigung, üzgünüm... Još samo malo i posle pređenih 720 kilometara, stigli smo kući. Pokušali smo da napravimo zajedničku fotku za kraj ali je ona ispala isto kao i celo ovo putovanje, mutno i razmazano... ali od srca. .... I to je bilo to. Za kraj ovog pisanija, kao zaključak, bilo bi red da napišem nešto mudro i emocionalno u vezi ljubavi, nostalgije, prirode, bajkerskog života... Međutim, kazaću samo nešto što mi ide onako iznutra: Da se nose u tri lepe i ova kiša i Melisa i cela izmučena sezona! I da, pošto smo na pola puta kukavički utekli kući, ovo ne zaslužuje da se zove bajkerski putopis, ovo je više pussypis.

Sedmi dan Danas smo rešili da budemo brzi i da vozimo 700 kilometara pravo do Sofije. Melisa je juče popodne, nešto pre Dubrovnika dala žmigavac i skrenula ka kontinentalnom delu, upravo tamo gde treba danas da prođemo. Krećemo rano i biramo dobro poznati put preko Tjentišta i Višegrada. Šta da se kaže... Sve je isto k’o i ranije. Može se reći da smo se prvih 200 kilometara nekako provukli. Suvo vreme nas je pratilo sve do Goražda a onda je sve došlo na svoje mesto i k. je počela da pada. Da bismo malo presekli vožnju po kiši, rešimo da svratimo do Kamengrada. Moram priznati da ova Kusturičina arhitekturna pseudoklasika izgleda dosta... čudno. Ups... naša ćerka studira u Beču... Obradovalo nas je prisustvo ćevabdžinice. “Dve porcije u somunu sa kajmakom, molim.” Poslastičarnica na trgu je totalno otkačena. Interesantan izbor motiva na slikama... ... i još bolji izbor slatkiša. Jeli, pili i zasladili se - vreme je da se kreće.

Posle svih uživanja u tekovinama civilizacije koje pruža jedan hotel, sveži smo i spremni za posetu starom gradu. Kao i uvek, Durovnik je prepun turista. Možda zato što volimo ovaj grad, to nam preterano ne smeta. Obilazimo neka omiljena mesta. Potpuni relax. Šetnju završavamo na platou izvan zidina. Tamo je restoran (zaboravio sam mu ime) koji se nalazi u senci velikih borova. Opet ta morska hrana i belo vino... Užas. Mala večernja šetnjica i bacamo se u krevet. Uzgred budi rečeno, ima razlike između spavanja u šatoru na zemlji i spavanja u krevetu ali neću pisati o tome. Neko, ne daj Bože, može pomisliti da sam mator čovek a razmažen.

Šesti dan I pored toga što nas je ujutru, kao za inat, dočekalo sunčano vreme, sinoć smo doneli odluku da se povlačimo i ostajemo istrajni u tome. Počinjemo pakovanje. Veći deo kamp opreme i stvari su bili mokri pa ih stavljamo u kese za đubre. Za pola sata je sve to natovareno na motor i spremni smo za put. Da li ne pravimo grešku time što smo tako lako odustali? Ovu dilemu nam još više pothranjuje fakt da je vožnja do trajekta protekla u najboljim mogućim uslovima, kao da se juče nije ništa dogodilo. Na žalost, naše neraspoloženje i razočarenje su prešli kritičnu tačku. Više nema nazad. Osim toga, trenutno jeste sunčano ali se na horizontu jasno vidi da Melisa nije završila svoj zadatak. Vremenska prognoza to potvrđuje. Ukrcavamo se na trajekt i krećemo ka kopnu. Dok se tužnim pogledima opraštamo od Mljeta, Tanja mi skrene pažnju na jedan prirodni fenomen. Tačno na mestu gde smo do pre pola sata pili kafu, pojavilo se ovo čudo. Nije klasični tornado ali izgleda kao nekakav zid od vode koji se kreće po horizontu. Ne bih voleo da se nalazim u njegovom središtu. Dobro je što smo krenuli. Iskrcavamo se sa trajekta i krećemo u pravcu Dubrovnika. Prvobitni plan nam je bio da posle Mljeta i Korčuje jedan dan u povratku provedemo u Dubrovniku. U ovom trenutku nismo više sigurni da li to želimo ili prosto imamo potrebu da se što pre vratimo kući i da zaboravimo ovo putovanje. Ipak, kratka pauza na vidikovcu i pogled ka ovom predivnom gradu, nateraju nas da napravimo polukružno okretanje. Dok smo stajali na vidikovcu, otvorio sam Booking.com i nasumice izabrao hotel. Ukucam adresu u gps i on nas odvede tamo. Pokušavam da se uparkiram kad se pojavljuje čovek iz hotela i kaže da je parking samo za goste. Ja mu objasnim da upravo završavam rezervaciju preko booking.com-a a on kaže: “Nemoj preko booking-a, ja ću vam dati dodatnih 19% popusta.” I tako se mi, potpuno neplanirano nađemo u fenomenalnom hotelu na samoj pešačkoj zoni Lapada. Dostojna kompenzacija za prethodne noći provedene u šatoru i vrećama za spavanje, sa bubama, vetrom i kišom. Čak je i motor dobio mesto u dvorištu a ne na parkingu. Da se ne lažemo, ima razlike između kampa i hotela. Na primer, tuširanje. Kad si u kampu, prvo moraš da čekaš u redu. Kada uđeš u kabinu, gledaš da ne ugaziš u zemlju i blato koje je prethodni koristik tuša ostavio perući svoju obuću. Stisneš zube kad u susednoj kabini puste tuš jer ne znaš da li će te zaliti ledena ili ošuriti vrela voda. Onako mokar i uvijen u peškir obuvaš papuče i ideš do šatora. Do tamo su ti noge već kaljave jer su mokre papuče pokupile svu zemlju i pesak uz put. Kada ulaziš u šator bacaš se na kolena tako da ti blatnjava stopala ostaju napolje i bezuspešno tragaš za čistom odećom. Skoro si siguran da se stvari nalaze negde ispod vreće za spavanje, torbe za motor, jakne i pantalona ali ih sada nema. Jedva ih nalaziš u suprotnom uglu šatora. Onda treba da obučeš gaće. Držiš oko sebe peškir da ti intimni delovi tela ne bi poplašili decu iz susednog šatora i trudiš se da, stojeći na jednoj nozi, provučeš drugu (blatnjavu) nogu tako da ne dokačiš čiste gaće... Šit... “Tanja... Daj mi druge gaće, ove sam isprljao...” A tek kada ideš u WC... Ok, ovu temu ću preskočiti.

Tek kasno popodne vreme se malo smirilo. Zatišje pred sledeću buru. Većina gostiju koji su tu došli kolima, pakuju stvari i napuštaju kamp. Kažu, ako će sledeće noći biti ovakvo vreme, bolje im je da spavaju u kolima nego u šatoru. Oni snalažljiviju (u koje mi ne spadamo) telefonom su rezervisali slobodne sobe na okolo. Pošto mi ne možemo da spavamo u motoru a čvrst smeštaj nismo našli, odlazimo da sagledamo posledice nevremena i da se pripremimo za predstojeću noć. Situacija je bila sledeća. Samo jedan kočić kod ulaza je popustio i to je za posledicu imalo kvašenje obuće i torbi koje su stojale u takozvanom predsoblju. Između dna šatora i velike plastične podloge zadržalo se dosta vode i mulja. Morali smo da izvadimo sve stvari da bismo digli ceo šator da to počistimo. Sve na okolo je bilo pretvoreno u blato. U sam šator voda nije uspela da uđe ali je na nekim delovima dno bilo vlažno. Gumirani podmetač unutar šatora je sprečio da se navlaže dušeci i vreće za spavanje. Sve u svemu, mogli smo bez većih problema da tu preguramo sledeću noć. Pošto nije bilo smisla da negde krećemo, večerali smo u restoranu u kampu. Hrana je bila super (riba) ali smo mi u potpunom bedaku. Ne samo da cele sezone nismo uspeli da pobegnemo od lošeg vremena nego je i ovo putovanje, planirano da bude romantično i spokojno, oskrnavljeno kišom i olujom. Vremenska prognoza i za naredne dane je ista. Pominju se čak i nekakve magnetne bure. Na internetu saznajemo da zaslugu za ovakvo vreme ima ciklon Melisa. Postaje nam više nego jasno da sledećih nekoliko dana možemo računati samo na kišu i nevreme. Definitivno, od ovog odmora ne možemo ništa više da očekujemo. Ideja za ovo putovanje i kampovanje je generalno bila dobra. Planirali smo da dve nedelje pobegnemo od svih obaveza i briga na poslu, da se posvetimo jedan drugome i da se odmorimo ko ljudi... ali očigledno nam se ne da. Ni spavanje u šatoru u ovim uslovima nije više za naše godine. Teška srca priznajemo poraz - sutra se pakujemo i idemo kući. Bolje da sačuvamo preostale slobodne dane za neku drugu turu. ..... Tokom noći vetar je jako duvao a kiša je skoro svo vreme tukla.

Peti dan Evo gde je finta. Kada se kaže da je Mljet mesto sa mnogo sunčanih dana, to ne znači da su svi dani u godini sunčani. Čak i ovde po nekad pada kiša i naiđe oluja. E upravo to... fuck... fuck... fuck... upravo to nas je dočekalo ujutro. Noćas nismo uspeli da se naspavamo zbog najezde insekata i samo su nam falili vetar i kiša. Šator se trese na sve strane. Pokušavamo da zadržimo optimizam ali u jednom trenutku postaje izuzetno neprijatno. Pokupimo ono što nam se našlo pod rukom i pretrčimo do terase. Tamo su već počeli da se sakupljaju kamperi bežeći od nevremena. Doručkujemo u vanrednim uslovima. Oluja postaje sve jača. Proveravamo vremensku prognozu. Ništa dobro na vidiku. Ha, baš smešno... Kupili smo nekakvu ironičnu Coca-Colu. U jednom trenutku postaje nemoguće sedeti ni na terasi jer oluja unosi kišu skoro horizontalno. Situacija postaje skoro pa dramatična. Domaćini pozivaju sve goste da uđu u kuću. Na malom prostoru se gura gomila unezverenih ljudi. Voda počinje da nadire i unutra. Pojavljuje se jedna porodica iz Holandije. Deca plaču a raditelji ne znaju šta da rade. Vetar i voda su im odneli šator sa sve stvarima a kola su im do pola poplavljena. Domaćini im daju neku praznu sobu i vreće za spavanje kako bi mogli da se ugreju i preguraju sledeću noć. Pošto se kamp nalazi na tri nivoa, sa najvišeg platoa (gde smo srećom bili mi) voda je u potocima tekla na dole. Na donjem platou nije imala gde da oteče zbog zida koji opasava kamp i stvorilo se ogromno jezero. Oni koji su tu bili locirani najviše su nadrljali. Neki gosti su pokušali da odatle pobegnu kolima i kamperima, ali uzalud. Točkovi su samo proklizavali u mestu jer se podloga pretvorila u blatnjavo dno jezera. Gledamo kako oluja razbacuje šatore na okolo... Srećom, naš mališa se ne da. Kako sam ga zakucao, svaka mi čast.

Noć je protekla... kako bih kazao... živahno. Dok sam tražio najudobniju pozu za spavanje, osetim da mi nešto migolji u vreći za spavanje. Napipam nekakvu bubu i izbacim je iz šatora. Tanja mi kaže da i nju nešto golica. Lepo joj objasnim da nepotrebno paranoiše i da nema teorije da nešto uđe u šator jer smo ga svo vreme držali zatvorenog. Negde oko 5 ujutru, probudi me glas... nekakva kombinacija psovanja i panike. Sa pojavom prvih zraka svetlosti, Tanja je pogledala oko sebe i konstatovala da u šatoru imamo invaziju buba. Reč je o nekakvim gnusnim pljosnatim stvorenjima sa mnogo nogu koja su procenila da je unutrašnjost našeg šatora bolje mesto za život nego predivna priroda na okolo. Krenemo da preturamo po stvarima i izbacimo preko 30 komada. Gledajući Tanjinu fizionomiju rekao bih da je ovo možda jedna od poslednjih noći koje smo prespavati u šatoru.

Ovde treba da objasnim. Pošto se cela zapadna strana Mljeta vodi kao nacionačni park, zabranjena je svaka vrsta gradnje. To znači da ne postoji opcija da se malo “pipne” po obali jezera i da se naprave plaže. Sve mora da bude onako kako je priroda napravila. Turisti koji očekuju stepenice do mora, ležaljeke i suncobrane ovde nemaju šta da traže. Kako se nalazi mesto za kupanje? Prosto ideš asfaltnim putem oko jezera i kada vidiš stazicu koja ide ka vodi, spustiš se dole. Ako imaš sreće i nema nikoga, postaješ “vlasnik” svoje privatne plaže. Upravo to smo i mi uradili. Bingo! Kameni platoi iznad vode i nigde nikoga. Divota. Isplivali se, isunčali se a poneko je bogme i podremao. Vreme je da se krene nazad. Menjam dva dvotočkaša od po jedne konjske snage za jednog od 125 konja. Lakše se diše. Idemo u mesto Pomena. To je glavni turistički gradić na ostrvu i u njemu se nalazi jedini veći hotel na ostrvu - Odisej. To nam je bila jedna od mogućih opcija za smeštaj ali smo na kraju ipak mudro rešili da se prepustimo čarima kampovanja. Pre puta sam malo bacio pogled da vidim šta na TripAdviser-u misle o ovom mestu. Najsmešniji komentar je napravio jedan američki turista koji se žalio kako je na ostrvu katastrofalan izbor hrane - samo riba, morski specijaliteti i ništa drugo. Ne znam šta je čovek očekivao, hamburgere? Elem, da bismo udovoljili zahtevima Amera, rešimo da se u jednom restoranu na obali obračunamo sa tim zlim spodobama koje su baš tog jutra izvađene iz mora. Ima da ih nema više u jelovniku – poručili smo sve što pliva. Hrabro smo se držali i posle duge borbe jedva smo uspeli da ih izbrišemo sa lica tanjira. Kako bismo ih što lakše neutralisali, polivali smo ih belim vinom. Ni fotku nismo napravili, da im se izgubi svaki trag. Posle kafice rešimo da napravimo kratku turicu makadamskim putem koji od Pomene vodi ka severo-zapadu ostrva, oko uvale Lokva. To je mesto gde mnoge jahte nalaze prenoćište. Kada sam već spomenuo prenoćište, po mraku stižemo do našeg. Uvalimo se u šator i počnemo da nabrajamo šta sve treba da obiđemo sledećih dana: uzećemo brodić do ostrva Sveta Marija; obavezno treba da odemo do Odisejeve pećine gde se sunce tako prelama da imaš utisak da je voda unutar špilje osvetljena neonskim lampama; Klizave stene su mesto gde alge izlaze iz vode i možeš da se puštaš kao na toboganu; napravićemo moto turu do istočnog dela ostrva i do peščane plaže Saplunara; ... Za ovo nam treba još dva-tri dana. Posle bismo mogli da pređemo do Korčule i da tamo još par dana užiamo. Giv mi fajv.

Četvrti dan He, he... Mljet se vodi kao jedno od mesta sa najviše sunčanih dana na Jadranu. Upravo jedan takav dan je pred nama. Malo izgužvani od spavanja u šatoru ali zadovoljni zbog prisustva sunca, krećemo u današnju avanturu. U planu nam je da obiđemo Veliko jezero i da nađemo neku plažu da se okupamo. Oko jezera se celom dužinom proteže uzan asfaltni put za pešake i bajsove. Gogle Maps je korisna stvar jer nam pokazuje da je dužina puta oko jezera 10-tak kilometara. Deset u jednom pravcu i deset nazad... Ako krenemo pešaka, ima da riknemo. Zato iznajmljujemo bajsove i ponovo smo na dva točka. Jedan savet za buduće posetioce Mljeta: ako želite da iznajmite dvotočkaše na nožni pogon, uzmite ih na samom jezeru. U protivnom ćete morati do ih vozite (gurate) po veoma neprijatnim uzbrdicama. Ne mogu da kažem da za mene postoje prijatne uzbrdice kada vozim bajs ali ove su prava napast. Inače, malo je teže nego kada voziš motor ali prija. Važno je da su dva točka. Malo vozimo i onda ja primetim fenomenalan pogled ka jezeru pa pristanem. “Ko? Ja nemam kondiciju!?! Ma hajde... Ne mogu da odolim ovakvoj lepoti pa se zato zaustavljam.” Kilometar dalje: “Pauza! Tanja, pogledaj ovu lepotu... Ajde kad smo već stali, ja ću da zapalim jednu...” Prvo odlazimo do sela Soline koje se nalazi na samom ulazu u zaliv sa severne strane. Tu ima nekoliko simpatičnih restorana i kafića ali mi odlazimo da vidimo plažu. Dosta je kamenita i divlja. Učini nam se da je sa druge strane zaliva plaža malo pitomija pa krenemo u tom pravcu. Vozimo deset kilometara u krug i stižemo na drugu stranu kanala. Kakva odvratna uzbrdica poslednjih devet kilometra... Ljudi bi rekli da tu nema uzbrdice ali je ja nepogrešivo osećam. Odmah shvatamo da ni to nije najidealnije mesto za kupanje. Na žalost, na ovoj plaži je bilo nekog bačenog građevinskog materijala, otpadaka i plastičnih flaša pa nam se baš nije ulazilo u vodu. Posle kraće pauze krećemo da pedalamo nazad. Stvarno je ovaj Mljet čudno mesto, prkosi zakonima fizike... ili se meni tako čini. Put ide uzbrdo i u jednom i u drugom pravcu... ali se ja ne dam. Zapinjem ko lud da me Tanja ne pretekne. Prvo zaustavljanje je kod kanala koji zaliv povezuje sa Velikim jezerom. Tu je nekada bio tzv. Veliki most koji je spajao dve obale. Po rečima meštana, most je bio srušen da bi jahta “druga” Tita mogla da uđe u Veliko jezero. Mesto je fenomenalno za odmaranje u senci ali nije za kupanje. Ako skočiš u vodu, malo je teže da se uspentraš uz zidove kanala kada poželiš da izađeš na obalu. Sledeće zaustavljanje je na malom pristaništu kod ostrva Sveta Marija. Odatele se nekada davno uzimao čamac koji vozi do ostrvca. Inače, prevoz brodićem je uračunat u cenu ulaznice za nacionalni park. Na ostrvcu se osim manastira nalazi restoran i veoma simpatična plažica. Za nekoga sve, za svakog po nešto. Posle dvadesetak minuta čekanja, shvatimo da se brodić ne pojavljuje. Tanja proverava u lifletu i shvata da od ovog mesta više nema prevoza već samo iz pristaništa na suprotnoj strani jezera. Šit. Krećemo dalje u potragu za plažom. Na ostrvo Sveta Marija ćemo doći sutra.

Hvala svima na čestitkama povodom godišnjice. Baš danas slavimo 20 godina, 4 meseca i 14 dana. Jupiiiiiiiiii... Druže Marokanac, veliki pozdravi Verici i tebi. Hajde malo življe sa putopisom - uživam. Inače, stavio sam Wunderlich vizir i vratio se onaj efekat sa prethodnog Adventure-a - ne duva! Meni ove Michelin nisu bile toliko loše ali nisam mogao da ih nađem pa sam stavio Metzeler. Zbog objektivnih razloga nisam uspeo da ih "potrošim" do kraja sezone. Nesalomiv duh za razliku od salomivih kostiju

U svakom slučaju, posle iskrcavanja krećemo u potragu za smeštajem. Mljet ima tri kampa i sva tri su izvan teritorije nacionalnog parka. Prvo odlazimo do najbližeg koji se zove “Mungos”. Dok stojimo ispred ulaza, ne vidimo ni jedan šator ili prikolicu. Ne vidimo ni goste. To nam je malo sumnjivo pa idemo dalje. Odlazimo do kampa “Kozarica” koji se nalazi na severnom delu ostrva kod istoimenog sela. Sam kamp je ok ali je dosta izolovan i od njega do jezera ima oko 20 kilometara lošeg puta. Dalje. Treći kamp “Marina” u selu Ropa najviše nam se svideo. Smešten je na tri platoa koja su prošarana maslinovim drvećem. Moje “profesionalno” kampersko oko odmah zapazi jedno mesto koje kao da je čekalo na nas. Ujutru i kasno popodne se nalazi u hladovini a preko dana, kada nas nema, izloženo je suncu. Ovde ostajemo. Raspakujemo stvari i ja se bacim na sklapanje šatora. Tanja iščezne i za par minuta se vraća sa dva hladna piva. Vlasnici žive u kući sa druge strane puta. Tamo se na velikoj terasi nalaze stolovi i veliki kuhinjski boks koji gosti kampa mogu da koriste za pripremanje hrane. Postoji i mala prodavnica sa osnovnim potrebštinama... i hladnim pivom. Čim smo završili mozgalicu zvanu sklapanje šatora, oblačimo stvari za plažu i sedamo ponovo na motor. Opremu natopljenu od današnje kiše ostavljamo da se suši po okolnim granama. Sam ulazak u nacionalni park je označen tabelom ali nema nikakve rampe ili bilo kakvog zaustavljana. Po skoro celoj zoni parka je dozvoljena vožnja osim oko samih jezera. Stižemo do parkinga blizu Velikog jezera gde kupujemo ulaznice. Cena po čoveku je 100 kuna (13 Evra) i važi za sve dane boravka. Krećemo u prijatnu šetnju oko jezera. To je ono što mi već godinama nedostaje: prelepa plava boja mora, bogato rastinje svuda na okolo, miris četinara i zrikavci. Stižemo do kanala koji Malo jezero spaja sa Velikim. Tu se nalazi jedina oficijalna plaža na jezerima i zato ima dosta turista. Ako se krene dalje stazom oko Malog jezera, moguće je naći mnoštvo uvala i izolovanih divljih plažica. Pošto se dan bliži kraju nemamo vremena da tragamo za ovakvim lokacijama već ulazimo pravo u vodu. Ja sam toliko bio uzbuđen od ponovnog susreta sa ovim mestom da se nisam setio da fotkam. Evo slike pozajmljene sa interneta. Kakav prijatan kupanjac... kakva topla voda... Kada se jednom okupaš ovde, svako drugo potapanje u more ti se čini kao ulazak u frižider. Sunce polako počinje da zalazi i vreme je da krenemo nazad. Uz put prolazimo pored jedinog restorana na ovom delu jezera. Ime mu je Mali Raj, ali je u širokim narodnim masama poznatiji kao Kod Gazda Jezde. Vreme je za večeru... fenomenalnu! Setim se da smo pre mnogo godina ovo mesto zapamtili po ultra visokim cenama. Tada smo sebi mogli da priuštimo maksimum jutarnju kafu. Ehhhh... Ništa se nije promenilo. Večeru smo platili papreno a domaće vino košta malo više nego u Provansi i Toskani. Ipak, zadovoljstvo nema cenu. “Pa srećna nam godišnjica.” Vraćamo se u kamp. Na ulazu smo sreli vlasnika i kad je video da smo “naši” pozvao nas je na piće doborodošlice. Tanja i ja nismo baš neki ljubitelji žestokih pića ali je domaća travarica koju smo to veče pili zaista bila odlična. Čovek je moje godište i upravo kada sam ja poslednji put bio na Mljetu, on počeo da radi u Nacionalnom parku. Eh, medena vremena. Priči nikad kraja... Crvenih obraščića, negde oko ponoći, napipavamo put do šatora. Zaspali smo kao klade.... u stvari ja sam zaspao kao klada. Tanji je ovo tek treći put u životu da spava u šatoru i nije još uvek navikla na duvanje vetra i na to da nema gde da pobegne kada ja preteram sa hrkanjem.

Došlo je vreme da kažem nešto više o Mljetu. Mljet je najjužnije veće ostrvo na Jadranskom moru. Šta ga čini toliko izuzetnim pa je ceo njegov zapadni deo proglašen za Nacionalni park? Netaknuta priroda. Kao što je poznato, Venecija je izgrađena na milionima balvana koji su većim delom donošeni sa teritorije Dalmacije. Zbog toga su mnoga ostrva na Jadranu kao i veći delovi obale goli. Venecijanci došli i ladno posekli drveće. Interesantno je da Mljet nisu dirali. Razlog za to je prisustvo ogromnog broja zmija otrovnica. Udare sekirom u drvo a od gore padnu tri opasna gmizavca. Bež... Da bi se izborili sa ovim problemom, negde početkom XX veka, Austrijanci su na ostrvo doneli mungose. Mungosi lepo poklopali sve zmije a kad ih je ponestalo, prešli na kokoške i druge domaće životinje (to im je došlo glave). Tako je, zahvaljujući ovim simpatičnim životinjama, Mljet postao jedno od malo mesta na Mediteranu gde možeš slobodno da se krećeš kroz netaknutu prirodu a da nema opasnosti da te nešto otrovno ćapi. Celo ostrvo je prošarano stazicama gde satima možeš da se šetaš ili voziš bicikl. Drugi fenomen Mljeta su jezera. Dakle, imamo osrvo, na ostrvu dva jezera, na jednom od tih jezera ostrvo a na tom ostrvu Benediktanski manastir. Ludilo. Kao što se vidi na mapi, otvoreno more je uskim kanalom povezano sa Velikim jezerom a ono još užim kanalom sa Malim jezerom. Rezultat ovakve “geografije” je slaba cirkulacija vode iz otvorenog mora. Zbog toga je srednja temperatura na Malom jezeru uvek znatno viša nego na moru. Osim toga, jezera su dosta kalcifikovana pa imaju neku tirkiznu boju koja neodoljivo podseća na Karibe. Ima još dosta stvari da se kaže o ostrvu, njegovoj istoriji i legendama ali nećemo preterivati.

Treći dan Došao je i taj trenutak - danas odlazimo na Mljet. Do trajekta na Pelješcu ima svega stotinak kilometara tako da nema razloga za žurbu. Čak se pojavilo i neko zubato sunce što je obećavalo prijatnu vožnju. Pozdravljamo se sa našom ljubimicom i krećemo. Uz put smo sreli nekoliko bajkera i svi do jednog su bili obučeni u kompletnu kišnu opremu. Baksuzi jedni, samo prizivaju kišu. Pošto smo malo duže čekali na Hrvatskoj granici odvrćem gas da nadoknadim izgubljeno vreme. Ne bih voleo da zakasnimo na trajekt u 12h jer sledeći ide tek za par sati. Ljudi moji, ma je li to moguuuće? Ušli smo u Hrvatsku, nismo prešli ni kilometar i počinje da pljušti kiša. Ú ŦŘÎ PĩĉĶË ŴÃŦĘŘÏŃĒ. Da sam umesto motora ove godine kupio čamac, bolje bih ga iskoristio. Prijatna vožnja po odličnom asfaltu ponovo postaje smor. Prebacujem motor po ko zna koji put ove godine u kišni mod i vozim relativno oprezno. Za pojašnjenje, rain mod usporava reakciju ručice gasa i ne dozvoljava naglo ubrzavanja. Osim toga, osetljivost senzora sistema za sigurnost (ABS i kontrolu stabilizacije) postaje maksimalna. To znači da, ako dođe i do najmanjeg proklizavanja motora, elektronika počinje da radi. Negde iznad Dubrovnika, pružila nam se prilika da vidimo kako to funkcioniše u praksi. Vozim 60-70, kao i ostali učesnici u saobraćaju. Pljušti kao iz kabla. Iza jedne nepregledne desne krivine, ispred nas se odjednom pojavi kolona automobila sa upaljena sva četiri žmigavca. Nagnuti smo na desno, iz suprotne trake dolazi automobil i jedino što mi preostaje je da legnem na kočnicu. Već sam video kako se Tanja i ja klizamo po mokrom asfaltu i udaramo u kola ispred nas. Na naše zaprepašćenje, umesto toga, počnu da blinkaju narandžste lampice na kontrolnoj tabli, motor se bukvalno sam ispravi a klikajući ABS nas zaustavi na pola metra od poslednjeg automobila u koloni. Oboje smo u šoku... jer se ništa loše nije dogodilo. “Sad mi je jasno zašto si kupio ovaj motor” bio je Tanjin prvi komentar. Ovo je bio test i za Metzeler Next gume. Stavio sam nove pre puta i u ovoj situaciji su fantastično odradile posao. Sa povećanom dozom opreznosti idemo dalje. Prolazimo kroz Ston i stižemo do pristaništa Prapratno. Krajne bezobrazno obilazim kolonu i stajem prvi u red za trajekt. Niko se ne buni, dakle, ništa loše nisam uradio. Nalazimo se samo na pola sata plovidbe do Mljeta i raspoloženje mi se lagano vraća na normalu. Kada je ovakvo bezvezno vreme i kada je trajekat poluprazan nikada ne bih rekao da je sada top turistička sezona. Ima ovaj Mljet nekakvu magiju. Pre nego što smo zaplovili, sivi oblaci su visili iznad naših glava. U trenutku kada je brod krenuo, kao da je neko mahnuo čarobnim štapićem... sunce! Zubato ali sunčano sunce. Dok u daljini gledamo siluetu Mljeta, pažnju nam privuče epska poza jednog od članova posade. Ponosno gleda u pučinu i verovatno pevuši onu ... Uz paradnu vožnju, kakva dolikuje ovom svečanom trenutku, iskrcavamo se na pristanište Sobra. Najzad... Posle više od 10.000 dana, ponovo se nalazim na svom omiljenom mestu u društvu svoje drage žene. Šta nam više treba... da, treba nam još samo malo lepog vremena pa da sve bude savršeno.

U jednom trenutku se pred nama pojavljuje Bokokotorski zaliv. Stajemo hipnotisani neverovatnim prizorom. Kao scena iz apokaliptičnih filmova. Radujemo se što je cilj današnjeg putovanja u “svetloj zoni”. Kiša polako prestaje i poslednjim snagama uspevamo da se dovučemo do Kumbora. U maloj montažnoj kućici pored mora, naša deca svakog leta provode jedan deo svog raspusta. Sin Luka je odradio svoju smenu i tu su trenutno ćerka Sofija i tašta Ljilja. Iako su se oduševile kada su nas videle, odmah se primećuje da im raspoloženje nije na najvišem nivou. Već danima sede na terasi u iščekivanju lepog vremena. Kiša, kiša, kiša... Umesto da se sunčaju, plivaju i uživaju u letu, sede na zatvorenom i rade ono što mogu i kod kuće. Tanja i ja smo jedva dočekali da sa sebe skinemo mokre stvari i da ih ostavimo da se suše. Posle taštinog ručka, toplo obučeni sedamo na obalu i pokušavamo da se prebacimo na morski mod. Dok sa jedne strane gledamo poluzalazak sunca... ... iza naših leđa se tiho, pizdinjski, prikradaju crni oblaci. Opet dolazi nevreme. Uhhhh... Pravim malu kalkulaciju. Od početka moto sezone prešao sam oko 11.000 kilometara i dve trećine vremena je padala kiša. Ovo počinje malo da gubi sportski karakter. Nadam se da će sledećih nekoliko dana biti bolje. Nadam se... Nada umire poslednja (ali ipak nije besmrtna). Padalo je cele noći.

Posle jedne od najboljih vožnji u našoj relativno kratkoj moto karijeri, put nas nizbrdo vodi ka Pivskom jezeru. Beskrajni tuneli i serpentine. U Plužinama pravimo kratku pauzu za kafu i palačinke. Na terasi restorana uživamo u neverovatnom pogledu ka jezeru i razgovaramo o današnjoj vožnji. Ovo je prava stvar. Krstarimo divnim predelima, nigde ne žurimo, stajemo gde nam se prohte. Sušta suprotnost ranijim turama kada smo prelazili stotine kilometara i niti smo šta videli niti šta osetili. A i imamo sreće sa vremenom... Nisam sujeveran ali nemojte NIKADA...NIKADA... NIKADA... nemojte nikada naglas da izgovorite rečenicu kako imate sreću sa vremenom. Dok smo se spremali da krenemo, počele su da nas prskaju prve kišne kapi koje su malo po malo prerasle u pljusak. Osim toga, nemojte NIKADA da budete optimista i da pomislite da će pljusak proći brzo. Vođen upravo takvom pogrešnom logikom, ubedio sam Tanju da nema potrebe da oblačimo donji deo kišnjih odela. Ako se i malo nakvasimo, brzo će postati toplo i mash pantalone će se osušiti za par minuta. Zato stajemo i oblačimo samo Goretex rukavice. I da... ako imate mogućnosti da koristite pravo kišno odelo, nemojte NIKADA koristiti alternativu. Mi smo za gore uzeli The North Face jakne koje su nas u civilnom životu odlično štitile od kiše ali se na motoru ponašaju sasvim drugačije - puštaju vodu na sve strane. Osim toga, rukavice mogu da se obuku samo odgore pa se voda sa rukava direktno sliva u njih. Džabe što su rukavice vodootporne. I tako... Sledećih 120 kilometara do Bokokotorskog zaliva vozili smo natopljeni do gole kože. Kako je samo gadan osećaj kada ti voda žljićka u gaćama... Toliko je jako padalo na pojedinim mestima da su automobili stajali sa strane čekajući da prestane nevreme... ali ne i mi. Vozimo u rain modu i ne zaustavljamo se. Jedan od razloga da ne stajemo je i taj što od Nikšića do Risnja ne postoji malte ne ni jedno mesto gde bismo se sklonili. Samo golet i krš. Srećom, put je kvalitetan pa motor ne mrda dok glisira po vodi. Jedinu pauzu smo napravili na benzinskoj pumpi kod raskrsnice koja u jednom pravcu vodi ka granici a u drugom ka Risnju. Tu smo mogli da obučemo i donji deo kišnog odela ali više nije imalo smisla. Do sada sam izraz “mokar do gole kože” koristio samo kao stilsku figuru ali ovde govorim o bukvalnom značenju.

Osveženje tek predstoji Kakvo vreme ko ubode. I ovo moje putovanje je bilo u julu. Naprotiv, veoma korisne informacije. Nešto mi se javlja da ću ponovo ići tamo. :lol: :lol:

Već je nekoliko kolega sa foruma pisalo o vožnji kroz nacionalni park Durmitor. Fenomenalni putopisi i fotografije su nas inspirisale da i mi krenemo preporučenom maršrutom. Par kilometara posle Žabljaka, skrećemo na uski krivudavi putić. Raj u najavi. Da, "malo" je oblačno ali ne pada. Ulazimo u centralni deo nacionalnog parka. Zaustavljamo se da pitamo čuvara da li treba da kupimo neke ulaznice. Objasni nam da, ako samo prolazimo i nemamo nameru da se zadržavamo, ne plaćamo ulaznicu. Pred nama se pojavljuju nestvarni pejzaži i neverovatne boje. Vozim lagano da bismo što više mogli da upijemo od ove divlje lepote. Olovno-sivo nebo još više doprinosi kontrastu i osećaju nadrealnosti. Kao da se ne nalazimo na zemaljskoj kugli već na nekoj udaljenoj planeti na kojoj je život upravo počeo da se rađa. Iznenađujuće, nema mnogo posetilaca. Verovatno je najava lošeg vremena mnoge pokolebala da se danas upuste u osvajanje Durmitora. Vozimo potpuno sami. Bez obzira na to što nigde nema nikoga, treba biti oprezan. Ovi četvoronogaši se ponašaju kao da ne postojimo. Presecaju put bez upozorenja, prave iznenada polukružno, vuku se kao da je ceo put njihov i totalno nas ignorišu. E kleta bajkerska sudbina... Samo nas je dežurni kontrolor saobraćaja nadgledao svojim oštrim pogledom.

Drugi dan Ustali smo oko sedam i puni smo energije. Da bismo ostali dosledni u tvrdnji da žurimo i da zato nemamo vremena da planinarimo, rešavamo da preskočimo doručkujemo. Naći ćemo već nešto uz put. Oblaci se motaju na okolo ali ipak sunce ima glavnu reč. Pozdravljamo se sa domaćinom i dajemo gas. Put je na pojedinim mestima još uvek mokar od noćašnje kiše ali mi gazimo. Pred nama se nižu predeli koji ni u čemu ne odstupaju od lepota kanjona Vendon ili Toskane. Koliko kilometara, novca i energije smo utrošili da bismo obišli te egzotične destinacije a ovakva lepota nam se nalazi na dva rezervoara rastojanja. Nešto tirkizno i duguljasto jasan je znak da smo ušli u kanjon Tare. Ne zna se šta je lepše: prazan vijugav put koji te izaziva da odvrneš gas... ... ili lepote koje te mame da staješ na svakom kilometru. Stižemo i do poznatog Đurđevića mosta. Puno je turista, restorana, tezgi sa suvenirima... Uživamo u pogledu ali se i ogledamo na okolo. Mislili smo da ćemo uz put naći neko mesto da doručkujemo ali dovde ništa primamljivo nismo videli. Tanji pada na pamet jeretička misao da doručkujemo šumsko voće koje se prodaje na okolnim tezgama ali se predlog odbija – previše vitamina a premalo kalorija za moje telo izloženo ekstremnim naporima vožnje motora. Grupa bajkera iz Srbije koji ovde redovno voze, posavetuju nas da se za hranu strpimo do Žabljaka. Do tamo ima samo 20-tak kilometara a izbor restorana je veći. Poslušamo ih i ponovo smo na motoru. Od svih mesta, izaberemo kafe-bar Čudna šuma. Osim lepog imena, unutrašnja dekoracija je tematski najbliža našem putovanju. Ovo je bio dobar izbor. Plato sa sirevima, pršutom, kajmakom, salata... a posle toga nekoliko vrsta domaćih džemova i meda. Kapućino za mene, planinski čaj za Tanju. Posle prijatnog odmora, vreme je da idemo dalje.

Veliki pozdrav svima i zahvalnost na lepim rečima. Uskoro sledi nastavak. Maskirana O'šonesiZ Na Proplanku, ovo je moguće rešenje problema Praaavi motor

Siti i zadovoljni nastavljamo u pravcu Crne Gore. Priroda postaje sve divljija... ... a oblaci sve prisutniji. Negde oko Rožaja, počinje da pada kiša. Tek je pola šest, možemo još da vozimo ali rešavamo da nema smisla da kisnemo. Krećemo u potragu za smeštajem. Tu Tanja izvadi keca iz rukava: “Izvini, znam da smo se dogovorili da nećemo ništa planirati ali ja sam za svaki slučaj pre polaska bacila pogled na smeštaj u ovom kraju.” Prevedeno sa njenog jezika to je značilo da zna napamet sve hotele, motele i kampove od Prokuplja do Žabljaka. “Tu odmah levo je eko selo Zeleni raj. Rečica teče ispod prozora hotelskih soba. Ako nema mesta u sobama, možemo da postavimo šator.” Posle stotinak metara makadama ulazimo u dvorište u kome se nalazi nekoliko kamp prikolica i šatora. Predusretljivi domaćin nam predloži poslednju slobodnu sobu (sa pogledom na rečicu). Cena je desetak eura a soba je... kako bih rekao... adekvatna ceni. “Kakvo je kupatilo?” pitam Tanju koja se vratila iz istog. Pauza... “Pa hteli smo studentski da letujemo...” Zajedničko kupatilo joj nije najomiljenijo mesto za obavljanje lične higijene, naročito ako je prethodni korisnik ostavio užas iza sebe. Srećom, Tanja uvek nosi ogromnu količinu vlažnih maramica sa sobom. Posle osveženja, silazimo do restorana da se počastimo po jednim Nikšićkim. Nismo neke pivopije ali svi kažu da uz bajkerski život najbolje ide pivo. Do duše, u ovom trenutku nam ni čaj ne bi smetao – pada kiša a na ovoj nadmorskoj visini zna da bude hladnjikavo. Dok se izvaljujemo na terasi konobarica nas iznenadi i donese nam tanjir pun domaćeg sira, maslina i hleba. Kuća časti. Nismo bil gladni od Jonuzovih ćevapa ali smo sve smazali u rekordnom roku. Ovakva mesta su sjajna. Imaš utisak da nisi u hotelu nego u gostima. Sa domaćinom smo celo veče razgovarali kao da se poznajemo sto godina. Stvarno je fenomenalan lik. Predaje maternji jezika u gimnaziji, izdao je knjigu dečijih pesama, ima neverovatnu opštu kulturu... Dao nam je da pogledamo monografiju ovog kraja i mnogo nam pričao o njemu. Zaljubljen je u planinu Hajla i netaknutu prirodu Prokletija. Smatra da je ova planina turistički izuzetno potcenjena. Za razliku od Durmitora koji je go, ovde je sve prepuno šuma, zelenila, lekovitog bilja. Zaista, na pojedinom fotografijama bi samo falio uzan asfaltni put umesto blatnjave staze i bez dileme bi se reklo da je reč o Švajcarskim Alpima. Domaćin nam je čak i predložio da nas ujutru odvede na jedan proplanak sa kog puca fenomenalan pogled ka Hajli. Kada je rekao da do tamo ima “samo” 45 minuta pešačenja uzbrdo, nisam imao izbora nego da izlažem (da ga ne uvredim): “Na žalost, krećemo rano i nećemo imati vremena.” Hmmm... 45 minuta pešačenja uzbrdo... Nije mi baš toliko jaka želja da se bavim planinarskim sportom. Zadovoljni današnjim danom, odlazimo na spavanje. Svež planinski vazduh nas je bukvalno komirao. Nije mi mnogo smetalo ni to što mi noge malkice vise izvan kreveta. Jedino ta rečica... Da ti rečica protiče ispod prozora je baš romantično al’ što pravi buku...

Posle Vladičinog Hana počinju gužve na putu ali nam to ne smeta jer smo dosta brži od automobila. Nižu se Grdelica, za kratko auto-put i Prokuplje. Svašta se može videti uz put. Iz pravca Blaca se penjemo ka Kopaoniku. Što se više penjemo, postaje sve hladnije. Počinje da sipi kiša pa na jednom improvizovanom parkingu stajemo da obučemo jakne. Dok ja punim plućima udišem svež planinski vazduh obogaćen duvanskim dimom, Tanja se mota na okolo. Na dva koraka od nas ugleda celo polje divljih jagoda. Nabere šaku i donese ih da se zasladimo. Taman se bacim da prožderem Tanjin ulov kad mi kroz glavu proleti sledeća misao: ovo je parking i ljudi tu staju da bi obavili neke fiziološe potrebe. Šta ti je paranoja. Brzinom svetlosti jagode su vraćene u prirodu. Šteta, bile su tako crvene i sočne... verovatno zato što se redovno đubre. Posle detaljene dezinfekcije ruku, mogli smo da krenemo dalje. U Konacima smo napravili malu pauzu. Popili smo kafu sa Zoranom i njegovim plemenom... ... i preko Jošaničke Banje produžili ka Novom Pazaru. Subota je pijačni dan u ovom gradu. Gužva je neviđena a gps nas vodi baš kroz glavnu trgovačku ulicu. Sa svih strana načičkane su tezge sa originalnim Replay, Levi’s, Diesel i drugim markama odeće. Probijamo se kroz gomilu ljudi i na sred centralnog trga pronalazimo “parking”. Stigli smo do osnovnog akcenta današnjeg dana – ćevabdžinice kod Jonuza!!!!! Ovom prilikom želim da se zahvalim svim članovima foruma koji su pisali o ovom restoranu i otvorili nam oči. Bez vaše pomoći i informacije, nikada ne bismo imali prilke da jedemo, po mnogima, najbolje ćevape u Srbiji. Kako nam je samo prijalo... Moram da dodam da uz ćevape treba obavezno uzeti domaće kiselo mleko. Ljuta papričica je opcija.

Prvi dan Iz Sofije krećemo 26-tog jula rano ujutru. Od početka jula pa do sredine septembra na Kalotini je pakao. Desetine hiljede Turaka koristi odmor i odlaze i vraćaju se kući. Kada putuješ kolima, ponekad te može strefiti i par sati čekanja na granici. Motorom je mnogo lakše ali mi je uvek nekako neprijatno da gledam automobile pune dece kako stoje u kilometrskim kolonama dok ja prolazim pored njih. Da bismo izbegli ovu situaciju idemo prema malom graničnom prelazu Strezimorovci. Bugarski bajkeri veoma često idu ovim putem u Leskovac ili Surdulicu na roštilj. Dok se slade mešanim mesom, domaćim ajvarom i kajmakom, postaju najveći protivnici ulaska Srbije u EU. “Molimo vas, nemojte ulaziti u EU, nećete moći nigde više da nađete dobro meso... A i gde ćemo mi dolaziti na ovakvu božiju klopu?” Osim osnovnog cilja (non EU hrana), bonus za bajkere je i odlična vožnja. Predeli i putevi su i sa jedne i sa druge strane granice fenomenalni. Uživamo. Kao što smo se nadali, na graničnom prelazu nema nikoga. Prolazimo pored Vlasinskog jezera. Oduševljeni smo. Mnogo je lepo a od Sofije je udaljeno samo 120 kilometara - idealno za neku sledeću vikend turu.

Planiranje ture Od prošlogodišnjeg putovanja na Siciliju pa do sada, sve ture su nam bile preterano ambiciozne i uključivale su mnogo brzih i dosadnih kilometara do krajnjih destinacija. Dok stignemo tamo gde smo naumili potrošili smo pola slobodnih dana i umorni smo se k’o psi. Zbog toga smo rešili da ovog puta uživamo od samog početka: nema auto-puteva, nigde ne žurimo, stajemo gde nam se ćefne. Smeštaj ćemo organizovati na licu mesta – šator ili, ako nešto zagusti, soba. U ofisu smo se preborili za dve nedelje slobode. Što se tiče prtljaga, bez lažne skromnosti mogu da kažem da smo Tanja i ja postali eksperti za pakovanje stvari na motor. U tome nam, naravno, mnogo pomaže i nosivost GS Adventure-a. Ipak, ovo je prvi put da dvoje idemo motorom na kampovanje tako da smo pred sobom imali novi izazov. Šator Ferrino Latitude 3, podloga 3x2 metra za ispod šatora, dva dušeka, prostirka za šator, dve vreće za spavanje, peškiri, jastuci na naduvavanje, sekira, plinska boca, kubanska mašina za kafu, pribor za jelo (tanjiri, šolje, viljuške, noževi, kašike...) samo su bili deo prtljaga za koji smo morali da pronađemo mesto na motoru. Računali smo samo na lepo vreme jer je kraj jula pa je garderoba svedena na minimum. Time smo oslobodili malo prostora za druge stvari. Pošto je, jelte, leto, rešili smo da putujemo u Clover mash odelima. Za zaštiru od kiše poneli smo donje delove kišnih odela a za gore planinske jakne The North Face koje mogu da se nose i kada nismo na motoru. Zbog štednje prostora, gornje delove kišnih odela nismo uzeli. Sve u svemu, uz maksimum optimalizacije, uspeli smo da sve upakujemo u tri BMW kofera, dve dodatne torbe i tank bag. Inače, odlučili smo da ponesemo kacige Shoei DS Hornet. Ja lično ne vidim veliki smisao od enduro kaciga kod ovakvog tipa putovanja (bučne, teže se navlače na glavu, nemaju ugrađene vizire za sunce). Ipak, kada je toplo, duva sa svih strana i lakše se podnosi žega. I da, sa njima izgledamo baš nekako... cool. Kao pravi bajkeri.

Dvadeseta godišnjica braka! Ovde je mesto na napišem nešto romantično posvećeno ženi sa kojom već 20 godina rame uz rame prolazim kroz život, sa kojom u poslednje vreme vozim motor uz motor i sa kojom ću, ako budemo živi i zdravi, ići ruku pod ruku kada ostarimo. Na Tanjinu žalost ja sam romantičan kao cepanica a moja sposobnost da verbalno izrazim ljubav je na nivou retarda. Čak ni iznenađenje ne znam da napravim. Pravi muž bi za “porcelansku svadbu” tajno kupio karte za Pariz ili Rim, uzeo lep hotel, rezervisao sto u Michelin restoranu i tako obradovao voljenu osobu. Da, tako bi treblo ali, na žalost, maksimum do kog sam ja uspeo da dobacim je to što sam se uopšte setio da predstoji godišnjica. Tanja se i tome obradovala (šta će jadna). Umesto iznenađenja, krenuli smo zajednički da mozgamo o planu proslave i iskristalizovala se ideja. Dvadeset godina živimo zajedno, ja neprekidno ponavljam koliko je lepo na Mljetu a ona tamo nikada nije bila. Rezultat brainstorming-a je jasan: idemo na Mljet. Da bih do kraja evocirao lepe uspomene i Tanji na najbolji način dočarao suštinu Mljeta, nećemo tražiti čvrst smeštaj nego idemo da kampujemo. Kao nekad. Kao pre više od 10.000 dana. Posle ovolikog uvoda, očekivalo bi se da smo za godišnjicu zaisa sedeli na obali mora uz vino i pJesmu... ali ništa od toga. Zbog nekog važnog (Tanjinog!!!) sastanka, godišnjicu smo dočekali u ofisu. Pomerili smo putovanje za nedelju dana i rešili da na moru obeležimo 20 godina i sedam dana braka. Na kraju krajeva, zašto mora da bude okrugla cifra. P.S. E stvarno sam ostareo. Raspisao se, pričam opširno sve u detalja i nikako da stignem do suštine. Dakle, moto tura.

Mljet Za mene ovo ostrvo u sebi sadrži sve čarobne sastojke koji, kada se pomešaju, izazivaju eksploziju nostalgije. Zašto? Tokom mojih studentskih dana (najbolje godine), na Mljetu se moje društvo (ljudi) okupljalo svakog leta. To sam tada smatrao za jedno od najlepših mesta u tadašnjoj domovini (a i šire). Dok smo spokojno provodili dane u kampu, sa kasetofona su treštali Disali smo punim plućima. Niko nam nije rekao, a mi sami nismo osetili da predstoji još samo par godina za nas. Posle tog bezbrižnog perioda došlo je neko drugo vreme i Mljet je postao dalek i nedostižan. Domovina više nije bila domovina, ljudi su se razišli svako svojim putem a zbog rata ni fizički nije bilo moguće doći do ovog ostrva. Od svega, ostala su samo lepe uspomene na jedno magično mesto i čarobno vreme. Poslednjih nekoliko godina sve se kanim da problem nostalgije prema Mljetu rešim na najlogičniji mogući način – odem tamo i završim priču. Ipak, nekako mi se ne da. Nekoliko puta sam bio na korak da odem ali sam na kraju odustajao. Na kraju sam shvatio da Mljet ne mogu da obiđem prosto tako, uz put. To je za mene nešto kao svetilište i odlazak tamo treba da ima neki važan povod. Ovo putovanje sam nekoliko godina čuvao u rezervi očekujući nešto mnogo specijalno... i to nešto se pojavilo.