Slobodno preskočite uvod. Putopis počinje ovde UVOD Nostalgija je jedno od najinteresantnijih emotivnih stanja kod ljudi - osećaš se tužno a istovremeno ti je prijatno. Sećaš se nečega što je prošlo i ne može da se vrati, žao ti je zbog toga a istovremeno ti je srce puno dok se požutele slike prošlosti prokradaju kroz misli. Nešto kao slatko-gorak sos. Kada profuraš 50 godina i živiš u inostranstvu, što je moj slučaj, nostalgija postaje agresivni upadač u emocionalni život. Sve češće sebe uhvatim kako sa setom razmišljam o lepim stvarima iz prošlosti. Obavezne teme za nostalgiziranje su mi: Najbolje godine Teško mi je da kažem koje su moje “najbolje godine”. Svaki period života imao je svojih lepih i ne toliko lepih strana. Ja se uglavnom sećam onih prvih. Ako bih nekakvom magijom mogao da se vratim u bilo koji period života, bez mnogo razmišljanja bih se zahvalio na ponudi i ostao bih u sadašnjosti. Da, kada udari nostalgija, možda bih napravio kraći izlet u prošlost i, ako bi to zaista bilo moguće, verovatno bih skoknuo do studentskih dana... i brzo nazad. Domovina Ja sam se rodio i odrastao u Jugoslaviji. Možda se nekima neće učiniti politički korektno ovo što ću da kažem, ali, kakva god da je bila, meni je bila Prijatelji svuda, putovanja na more, planine, koncerti... Nekako, puno vazduha. I onda su došle usrane godine. Širom naše “domovine” nikli su zidovi, neki su uzvikivali parole a je pravila sranja, verujući da radi nešto dobro. Na sreću, nekako je i to prošlo i sve je sada SKORO isto kao nekada. Da, sada treba da nosim pasoš da bih obišao mesta koja sam nekada smatrao “svojim” ali ipak imam mogućnost da putujem slobodno po celoj bivšoj Jugi. Muzika iz mladosti Muzika 80-tih, sa kojom sam odrastao, nepogrešivo budi ovu specijalnu emociju. Kada želim da se do kraja potopim u nostalgično raspoloženje, pustim play listu exyu i udri. E sad, moram da priznam da ovaj mehanizam više ne funkcioniše kao ranije. Malo se izlizao. Kada čujem, na primer, početne taktove i reči “Plamene zore, bude me iz sna...” pritisnem dugme next. Neki Idoli više nisu moju idoli idoli. Ljudi Uh... Koliko sam samo kontakata pogubio. Dok smo bili mladi, kleli smo se na večnu družbu, računali jedni na druge, delili poslednji zalogaj... Na žalost vreme neumitno teče, sve se menja a samim tim i ljudi. Svako piše scenario svog života i živi svoj film onako kako najbolje ume. Tokom godina menjaju se glavni junaci, menja se scenografija, lokacija... Nekima je život romantična komedija a drugima drama, dosadni dokumentarac ili horor... U svakom slučaju, glavne uloge u životu preuzimaju neki novi heroji a ljudi iz prošlosti često dobijaju sporednu ulogu, postaju samo statista ili potpuno nestaju iz filma. Zvuči tužno, izaziva nostalgiju a u stvari je sasvim normalno. Mesta Tokom svih svojih godina dosta sam putovao i obišao mnoga mesta na svetu. Uživao sam u njihovim čarima, rado ih se sećam... i to je sve. Ne bude mi nostalgiju. Teorijski, mogu da ih posetim kada god poželim i samim time se gubi važan element nostalgije. Ipak postoji jedno mesto koje je izuzetak. Svaka pomisao o njemu kod mene već godinama porađa bujicu emocija i izaziva ono slatko-gorko raspoloženje.

Inače, nešto o opremi koju sam imao na sebi prilikom udesa. Kaciga Schuberth C3 Pro. Kaciga se samo klizala po asfaltu i nisam siguran da li je postojao udarac o podlogu. Ovo je dobro pokazati onima kojima kaciga “smeta”. Samo treba zamisliti šta bi bilo sa kožom lica da nije dosadna kaciga stajala tu gde je stajala. Na kacigi je bio i Interphone komunikator koji se raspao na parčiće. Jakna i patalone su Rukka AirRoad. Pad je očigledno bio na levoj strani ali ni sada ne mogu da razumem kako i u šta sam udario. Pri ovakvom padu se obično pada na rame i ono pod pritiskom lomi ključnu kost. Kao što se vidi na slici, kod mene je udarac bio direktno u ključnu kost. Verovatno se zato i raspala na četiri dela. Isto je i sa pantalonama – levi protektor na kolenu je odradio posao i nemam ni ogrebotinu na nozi. Protektor na kukovima su ublažili udarac - ništa nije polomljeno. Bolela me je ta zona malo ali nije čak ni pomodrela. Četvrto rebro sam polomio na dva mesta, napred i nazad. To se verovatno desilo tako što sam laktom (ima velika modrica sa unutrašnje strane leve ruke) nabio rebro. Da sam imao zaštitnik za grudi, verovatno bi se sila udarca raspredelila i ne bi došlo do lomljenja. Najinteresantnija mi je stvar sa čizmama. Nosio sam TCX Infinity koje su dosta tvrde napred. Ne znam kako sam uspeo da ovako udarim čizmu i da slomim palac. Rukavice malte ne, nisu ni imale kontakt za asfaltom. Samo par ogrebotina sa spoljne strane ?!?

Ma ovde nema nikakve dileme zašto sam pao. Sve što ste rekli je tačno. Prevelika brzina, samouverenost, loša procena situacije na putu, nepoštovanje propisa... jednom rečju, vožnja izvan granice komfora. Kao što u naslovu piše, kriv sam 100%. Kad sam hteo da budem frajer i da se divljačim, sada treba da budem frajer i da stiskam zube. Lekcija naučena.

Ovo je situacija sa track loga pre pada. Iz prethodne krivine sam izašao i digao na 99km/h. Ubrzo sam počeo da usporavam i da se pripremam za ulazak u fatalnu krivinu na levo. Ka što se vidi, u nju sam ušao sa svega 37km/h. Posle countersteeringa sam počeo da dodajem gas da izađem iz krivine, podigao brzinu na oko 60 i onda... pesak. Zvuči neverovatno, ali na Google Street View, pesak se nalazi na skoro istom mestu na kome je bio kada sam ja pao. Evo link sa mesta na kome sam vozio 99 pa možete i vi da provozate ovo parče puta https://maps.google.bg/maps?ll=42.5286005,23.8620451&spn=0.18,0.3&cbll=42.5286005,23.8620451&layer=c&panoid=AJjEURNlA0sqhHTrY70yKg&cbp=,22.84,,0,31.41&output=classic&dg=ntvb Treba uzeti u obzir da vidljivost sa pozicije motoriste nije ni izbliza toliko dobra kao na Google mapama.

Zanimljiva diskusija. Što se tiče mog korišćenja elektronike na GS-u stuacija je sledeća. Kada se vozim sa nekim na zadnjem sedištu, sve je uključeno na max. Za poslednjih 50.000 kilometara svega par puta se aktivirao sistem: jednom na tramvajskim šinama koje sam bio prinuđen da isečem pod lošim uglom jer je lik ispred mene stao i otvorio vrata kola; jednom u Rumuniji na Transalpini (šljunak); i poslednji put letos iznad Dubrovnika, po stravičnom pljusku, kada se u sred krivine ispred mene pojavila kolona automobila koji stoje. Imao sam vremena samo da stisnem kočnicu svom snagom. Zasvetlele narandžaste lampice na ekranu, motor se ispravi i zaustavi se na pola metra iza poslednjeg automobila. Kao što kažeš Stanimire, postoji jedan prekidač koje sve to može da isključi. Kada sam kupio prvog Adventura, diler BMW-a mi je obratio pažnju na dugme ASC (Automatic Stability Control) i rekao mi da ovo ne diram: “To ti je direktna veza sa Bogom.” Pošto nisam religiozan, đavo mi ne da mira, pa ga povremeno isključim. Na California Superbike School-u sam, naravno vozio na čisto. Što se tiče situacije udesa, vozio sam u enduro modu. U tom modu stabilizacija skoro i da ne radi, vešanje postaje više i mekše pa je zabavno voziti po lošijim putevima. Veoma često vozim u ovom modu jer živim na Balkanu. Inače, juče sam skinuo track log sa gps-a pa imam interesantnu analizu kako sam za nekih 200 metara uspeo da od 99km/h stignem do 0.

Druže, naravno. Cilj ove teme nije da se žalim kako me žiga rebro, već da diskutujemo, da podelimo svoja iskustva i ako možemo da naučimo nešto novo. Moj pad je samo povod za diskusiju... jer čak i najboljima se desi da padnu (samoironija)

Kada je reč o elektronici, ja sa njom nemam nikakvih problema. Naprotiv, siguran sam da će to biti polje u kome će proizvođači motora najviše raditi sledećih godina. Mislim da ne postoji ni jedan premium model u ovom trenutku koji nije opremljen sličnim sistemima kao BMW i Multistrada (prva). ABS i nekakava stabilizacija, minimum. Čak i novi KTM 1290 Super Adventure je krcat različitim modovima za vožnju. Moje mišljenje o tome je sledeće. Motor je opasna igračka gde svaka greška može da dovede do gadnih posledica. Pošto ne postoji savršen vozač (čak ni profesionalac), elektronika ima zadatak da ti oprosti po neku grešku. Ne vidim ništa loše u tome da se ne polomiš ako već ne moraš. Da se nađeš u kritičnoj situaciji ne zavisi samo od tvoje veštine vožnje već i od mnogoh drugih faktora: ostali učesnici u saobraćaju, stanje na putu, vremenske prilike... Nema potrebe svaku lekciju platiti slomljenim kostima ili oštećenjem motora. E sad, Ako neko misli da je bolji vozač samo zato što sedi na motoru-kompjuteru, onda je taj neko glup. Ako neko smatra da će GS da ispegla svaku kritičnu situaciju, taj je ili budala ili je bežao sa časova fizike. Da je elektronika tako svemoćna, niko nikada ne bi pao sa GS-a. Isto tako, ako neko smatra da su svi vozači GS-a isti, taj neko ima predrasude.

Ha, ha... popravili ste mi jutro ovim komentarima. Pošto nije neko vreme za vožnju a i lenjivci iz BMW-a još uvek nisu ugradili SNOW mod (sledeći update, + 4.700 Evro), posedeću danas kod kuće i dodaću nekoliko interesantnih detalja.

Druže, kako smo zatvorili sezonu, svaka nam čast. Pozdrav i brz oporavak.

Da, potpuno si u pravu. Ja sam prepoznao kod sebe tu reakciju prvog šoka i upravo zato nisam žurio. Dao sam sebi 20-tak minuta fore da pripadnem... a ono ništa Tek posle toga sam seo na motor i odvezao se kući.

Ulazi šef hirurgije na odeljenje i broji: “1,2,3,4,5,6,7,8,9... hmmm... 1,2,3,4,5,6,7,8,9... Pozove lokalnog dilera motora: “Halo, šta ono reče, koliko si danas prodao motora” “Deset” - kaže lik sa druge strane žice. “Znao sam, jedan mi se gubi.”

Od kad sam juče otvоrio temu, stvari se dešavaju neverovatnom brzinom – od sinoć se nalazim kod kuće. Ispostavilo se da je palac na nozi slomljen ali da nije za operaciju. Treba da pazim i čekam da zaraste. Isprsim se na ovu vest i kažem, pa ja onda mogu kući a doktor mi kaže, pa možeš. Kada čitam kako su se kolege namučile i čekale za operaciju, naježim se. Ja sam, neverovatnom igrom slučaja imao vezu na urgentnom... BAJKERSKU VEZU. Reč je o čoveku kome sam prodao svog Intrudera. Zahvaljujući njemu, u subotu sam primljen na odeljenje, u utorak me je operisao neki mega poznati hirurg i u četvrtak su me pustili kući. Kada sam pitao kako mogu da se odužim, rekao je da nikakva lova ne dolazi u obzir ali da može večera kad se oporavim. Ionako smo to planirali ali nikako da stignemo. http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/98570-bolje-ikad-nego-nikad/page__view__findpost__p__1594065 Inače bajkeri su veoma cenjena klijentela na traumatologiji. Pitanje je koliko bi bilo izgubljenih radnih mesta u zdravstvu da nema nas. U mojoj sobi, od nas četvorice, trojica su se tog dana s*****a na motoru. Kada je sunčan vikend, prosto pripreme krevete za heroje na dva točka.

Poslednja jesenja tura mogla je da se završi spokojno. Trebalo je da se vratim kući sa nekoliko lepih fotografija. Ali: Krenuo sam u solo vožnju putem koji ne poznajem Imao sam želju da vozim malo “aktivnije” Vozio sam u enduro modu koji je dobar za razbijeni put ali smanjuje osetljivost sistema za stabilizaciju motora Mislio sam da su borove iglice najveći neprijatelj na putu Posle nekih 150 kilometara nailazim na relativno brzu levu krivinu sa naklonom na dole i taman kada sam oborio motor i dao gas za izlazak iz nje - pesak. Ovde se ne postavlja pitanje šta je trebalo da uradim. Sve se dogodilo u manje od dve milisekunde. Vozim i već u sledećem trenutku se kotrljam po asfaltu. Zapravo, uopšte se ne sećam ni kako sam pao ni u šta sam udario. Iz ležeće pozicije vidim da par metara dalje od mene GS i dalje radi. Osećam neprijatan bol u levom ramenu ali nije strašno. Jedino mi je čudno da je sve oko mene crno belo. Da, to je stranje šok-a. Ustajem, gasim motor i sedam na kofer. Zaustvlja se automobil i dvojica dolaze do mene. Daju mi vodu i predlažu mi da legnem. Ma jok, nije mi ništa, samo malo da se povratim, ovo mi je prvi ozboljniji pad. Gledaju me sumnjičavo. Moja samouverenost je obrnuto proporcionalna spoljnom izgledu. Oprema se pretvorila u dronjke, kaciga izderana i prašnjav sam od glave do pete. Zahvalan sam svojoj opremi. Osim što me je udobno vozila nekoliko desetina hiljada kilometara, u odlučnom trenutku je odradila ono što joj je osnovni zadatak – raspala se ali nije dozvolila ni jedan direktan kontakt tela sa asfaltom. Posle dva minuta, zaustavlja se i kolega bajker. Čovek je iz ovog kraja i psuje svo vreme. Kaže, ovde se svakog meseca neko na motoru polomi. Posle svake kiše, voda nanese pesak na put. Niko se i ne trudi da čisti jer je reč o totalno nebitnom putu u najmanje naseljenom delu Bugarkse. Podižu mi motor. Odbijam da pozovu hitnu pomoć. Ja sam OK, samo malo da se povratim iz šoka i palim kući. Pravim inspekciju motora. Ništa, i njega su rol barovi zaštitili od štete. Palim ga i oblak dima izlazi iz auspuha. Ležao je na boku i ulje se prelilo na jednu stranu pa zato dimi. Ups, ne mogu da podignem levu ruku na korman. U samoj šaci imam snage da bez problema stiskam kvaćilo ali me zeza rame. Desnom rukom dignem levu ruku na korman, otvorim vizir jer je sav oderan i spreman sam za put. Na gps-u stiskam dugme Go Home. 70 kilometara do kuće. Kolega bajker mi prilazi i kaže: Ne izgledaš naročito dobro, bled si pa ću da vozim iza tebe. Niti znam ćoveka, niti sam uspeo da ga pitam kako se zove, ali je svo vreme vozio zamnom. Tek na ulazu u Sofiju mi je trubnuo i vratio se istim putem kući. Javio sam Tanji da me sačeka na parkingu i rekao joj da nećemo ići na ručak nego u urgentni centar. Počelo je već jače da me boli. I tako... Evo već šesti dan ležim na traumatologiji urgentnog centra u Sofiji. Postigao sam sledeći skor: 1. Leva ključna kost. Slomljena je na nekoliko mesta i delovi kosti su se razmestili. Prošao sam operaciju i ugrađena mi je šina. 2. Slomio sam četvrto rebro sa leve strane. Ovde nema šta da se radi ali je ultra dosadno. Teško ustajem iz kreveta i boli kada se smejem ili kašljem (hebale me cigare) 3. Palac na levoj nozi – slomljen. Na njega niko nije obratio pažnju ali je doktor primetio da je plav kao šljiva. Toliko za sada. U nekom sledećem javljanju fotografije. Hvala svim prijateljima sa foruma koji su se javili i poželeli mi uspešan oporavak.

Held Cold Champ Winter Goretex Cena je malo jača - 120 do140 Evra u zavisnosti da li se naleti na popust. Izrazito tople, nisu nikada propustile kišu. Jedino treba voditi računa da budu unutar jakne a ne navučene od gore jer onda voda ulazi. Malo su krute u početku jer su debele ali se posle razrade.

Dragi hrabri kolega, ne znam koliko pratiš medije u Japanu (Lost In Translation) ali za svaki slučaj da imaš informaciju: ka Japanu se kreće nekakav super tajfun. http://edition.cnn.com/2014/10/08/world/asia/typhoon-vongfong-japan/ http://www.blic.rs/Vesti/Svet/500981/Oluja-godine-hrli-ka-Japanu Veliki pozdrav i neka te sreća prati. P.S. kad pomislim... šta je za tebe nekakav vetrić

I eto, to je bilo to. Kao što sam rekao na početku putopisa, unapred se znalo da će ovo biti jedno ne mnogo smisleno putovanje. Potrošili smo brdo para za benzin i hotele. U jednom trenutku nam je čak i službena Master karta rekla: “Dosta je bilo. Otkazujem saradnju.” Ja sam se vratio mrtav umoran. Trebalo mi je možda i više od 24 sati da ponovo sednem na motor. Izgubili smo četiri radna dana i to nam se po povratku vratilo kao bumerang. Uz put skoro ništa nismo uspeli da vidimo jer smo vozili kao sumanuti. Kompjuter na motoru je izračunao da mi je prosečna brzina za prvih 9.500 kilometara na novom GS-u bila 92 km/h. Ništa nismo videli jer nismo ni znali šta da tražimo – loše smo se pripremili za put. Odmah po povratku sa ove ravničarske ture morali smo da kupimo nove gume. Bilo je i pozitivnih stvari. Uspeo sam na kraju da shvatim koja je koja država. U Litvaniju ulaziš iz Poljske a Latvija se graniči sa Rusijom.... ili obrnuto. I da ne nabrajam dalje. Više je nego jasno da je ovo putovanje bilo krajnje besmisleno... ... ali upravo zbog toga i nezaboravno. BAJKERI ZNAJU ZAŠTO.

Petak, 23. maj Dan povratka. Po običaju, posle doručka pravimo kratku šetnjicu po centru grada i pijemo espreso u obližnjem kafiću. Oko 11h pakujemo stvari i svako kreće svojim putem. Jasno je, ovo je kraj zajedničke avanture. Do kraja dana, Dušan je bez ikakvih problema uspeo da u BMW-u Budimpešta odradi servis i uveča je stigao u Beč. Ja sam uzjahao svog Adventure-a i sa minimalnim pauzama spržio 780 kilometara do Sofije. Možda sam u nekim trenucima malo preterao sa brzinom ali su me sunčano vreme i prazan auto-put inspirisali da smelije odvrnem gas. Posledice brze vožnje se mogu nazvati ekološkom katastrofom.

Devedesetih je Budimpešta za većinu nas iz Srbije bila jedina mogućnost da osetimo duh civilizacije a sama ulica Vaci je bila simbol austro-ugarskog luksuza i otmenosti. Nešto se u međuvremenu dogodilo. Napravimo par koraka i naletimo na crnpurastog lika koji poziva prolaznike da posete noćni klub. Tip bukvalno pred nama odigra poznatu Pussy scenu iz filma Od Sumraka do svitanja (From Dusk till Dawn). Nisam snimao ali 90% je izgledalo ovako. https://www.youtube.com/watch?v=P3pmwrtlDaY (ne znam zašto se filmovi ne vide kao ranije nego izlazi samo link) Za trenutak smo čak i pomislili da nas je bajkerski život pretvorio u dobre frajere pa nas ribe startuju na ulici a onda ukapiramo da su to prostitutke. “Hvala lepo, ali mi smo krenuli da jedemo a ne da...” Svi restorani pored kojih smo prošli su već zatvoreni. Nekako pronalazimo kiosk sa arapskim girosima (dunerima), poručujemo po jedan i sedamo da napravimo plan za sutra. Situacija je sledeća: Dušanov Adventure je već prešao 10.000 kilometara i pod hitno treba na servis. Igrom slučaja, tokom dana mu je stigao poziv da snima neki spot u Beču. Pošto se boji da ni u Budimpešti neće uspeti da uradi servis, rešava da kombinuje lepo (honorar od spota) i obavezno (servis motora). Dakle, moj drugar sutra kreće prema Beču. Ja nemam toliko vremena i rešavam da vozim pravo ka Sofiji. Očigledno, ovo je poslednje zajedničko veče na ovom sumanutom putovanju i red je da to proslavimo. “Živeli kolega” i kucnemo se Coca-Cola-om Zero i flašom vode.

Oko 10h uveče ulazimo u Budimpeštu i po navici pratimo gps koji nas vodi do jedinog Best Western hotela u ovom gradu. Nema mesta. Vozimo do drugog obližnjeg hotela – ni u njemu nema mesta. Treći, četvrti... sve je puno. Već je kasno i ova igra traženja hotela počinje da nas nervira. Otvaram na telefonu booking.com i rezervišem prvi hotel koji je blizu centra a i cena mu je pristojna. Nisam se zadubljivao u detalje pa tek kada smo krenuli shvatamo da se hotel nalazi na samoj ulici Vaci. Verovatno smo jedni od malog broja bajkera koji su, na zaprepašćenje prolaznika, vozili motor ovom pešačkom zonom. Recepcioner nam je brže bolje objasnio kako da se sklonimo sa ulice i da odemo u hotelski parking. Dok smo išli ka sobama, desi nam se mala neprijatnost – lift se zaustavi između dva sprata. Dušan me krajnje smirenim tonom podseti da ima laganu formu klaustrofobije i da mu zaglavljivanje u liftu nije najomiljenija situacija. Srećom, posle par minuta lift sam krene i bezbedno nas odveze do našeg sprata. Na brzaka smo se presvukli i, bez tuširanja, krenuli da tražimo nešto za jelo. Već je prošlo 11h a mi ništa nismo stavili u usta još od podne. Kao diplomirani psiholog zabrinut za svog prijatelja, nateram Dušana da liftom krenemo dole. “Protiv klaustrofobije se moraš boriti tako što ćeš se što više puta voziti liftom dok se ne uveriš da je bezbedno...” i dok mu to govorim fucking lift se opet zaglavi. Dobro je, bolje malo verbalne agresije prema meni (neću se naljutiti) nego strah od zatvorenog prostora. Diši... diši... Kao i prvi put, i sada se lift posle par minuta spontano odglavi. Krećemo u potragu za otvorenim restoranom.

Izgleda da ima nečega u onoj izreci što južnije to tužnije. U Slovačkoj prvi put u poslednjih nekoliko dana doživljavamo da se vozači četvorotočkaša ne sklanjaju dok ih pretičemo nego naprotiv, viču, trube, psuju... Preguramo nekako ono malo Slovačke i spuštamo se u ravnicu. Mađarska granica je pred nama. Nismo prešli ni par kilometara i ja sa iznenađenjem konstatujem da u svom severnom delu Mađarska ima brda!?! Uvek sam smatrao da je ova država ravna ko tepsija kad ono... brda. E sad, to nisu baš nekakva ozbiljna brda ali nije ni sve sasvim ravno kao što sam mislio. Vozimo. Šume, krivudavi putići i po neka policijska patrola na koju nas kilometrima ranije upozoravaju vozači iz suprotnog smera. Nismo imali bliski susret sa policijom ali smo imali sa srnom. U jednom trenutku ova slatka životinja izleti iz šume i stane na sred puta. Hvala bogu da GS Adventure ima dosta dobre kočnice jer smo za malo mogli da imamo srnetinu za večeru... a motore na servisu. Ostatak vožnje do Budimpešte je bio neverovatno dosadan. Pada mrak, samo vozimo pravo i neprekidno pretičemo kolone vozila. Više se niko ne pomera da prođemo. Smor.

Sa ovim delom puta od Ljublina na dole nismo se mnogo zgotivili. Da, ima jako lepih deonica za vožnju... ... ali se suviše često prolazi kroz naseljena mesta koja su totalno zagušena saobraćajem. Stani – kreni... a zvezda upekla. Neposredno posle Rzesow-a pukne nam film. Zabranimo gps-u da nas vodi po svim višim kategorijama puteva i skrenemo na sporedni drum. Malo ćemo izgubiti vemena ali ovako više ne može. Ova vožnja nam pada kao melem na ranu. Krivudavi putići, nema mnogo saobraćaja, lepi pejzaži... Posle toliko dana mrcvarenja po glavnim putevima, najzad nešto za našu dušu. Nije nam teško palo ni kada smo u jednom trenutku u blizini slovačke granice naleteli na makadam. Naprotiv, bilo je super. U svakom slučaju, vozili smo, vozili, vozili... Prošli smo kroz brda, kroz nekakva romska sela i u jednom trenutku definitivno napuštamo Poljsku.

Četvrtak, 22. maj Posle doručka krećemo u kratki obilazak grada. Moram priznati da nas je uži centar prijatno iznenadio. Ovo je do rata bio jevrejski deo grada a onda su njegovi stanovnici nestali. Baš u to vreme je tekla predizborna kampanja pa su svuda naokolo bili izlepljeni plakati. Ovaj me posebno dirnuo. Setim se davnih osamdesetih, Leha Valense, Gdanjska, Poljska u mome srcu... Setim se i kako smo tada na gimnaziji napisali sprejom Solidarnošć pa su hteli da nas hapse... Eh, lepa vremena... Posle fine šetnjice, spremni smo za put. Dušan reši da okuša sreću još jednom i odlazimo u lokalni BMW. Njegov motor je sada već dobrano prošao 9.000 kilometara. Opet ispala. Kažu da do sada nisu prodali ni jedan nov Adventure i da zbog toga nemaju ništa od stvari neophodnih za drugi servis. Nemaju ni slobodnog majstora koji bi to uradio. Tu mi počinjemo da se raspravljamo kako je politika BMW-a da lokalni dileri moraju da pomognu klijentima koji su u prolazu... bla... bla... bla... Pozovemo se i na to da smo već nekoliko puta radili servis tokom putovanja u Italiji, Austriji, Švajcarskoj... ali ništa ne pomaže. Zbog neophodnog servisa rešavamo da nam sledeća destinacija bude najbliži ozbiljan grad na putu ka kući, Budimpešta. Tamo postoji BMW Motorrad pa ako nas i treći put iznogiraju, Beč je blizu. U Beču je Dušan već dva puta nenajavljen uradio servis na prethodnim Adventure-u. Mali problem je što ne očekujemo da subotom radi servis tako da treba da u Budimpešti budemo najkasnije sutra ujutro. Dakle, bez mnogo improvizacija produžavamo ka jugu.

Pošto se krećemo ka jugu a dan traje kraće, veoma brzo pada noć. Nema mnogo saobraćaja, putevi su dobro označeni i pravi ko strela i zato rešavamo da vozimo dalje. U jednom trenutku ukapiramo da smo prešli skoro 800 kilometara i da već nekoliko sati vozimo po mraku. “Dobro je što naše žene nisu htele da krenu sa nama, ovo ni teorijski ne bi izdržale. Sigurno bi nas poslale na psihijatriju.” konstatuje Dušan. Hm... Zbog izazova kojima smo podlagali pozadinski deo tela, ovaj putopis je mogao da se zove i GVOZDENO DUPE (ali neće, jer već ima jedan takav na forumu). Sledeći grad pred nama je Lublin i rešavamo da tu potražimo smeštaj. Prošao je jedan sat posle ponoći kada ulazimo u centar. Luksuzni Grand hotel nas privuče svojom arhitekturom i rešavamo da tu okušamo sreću. Sobe sa doručkom su dosta skupe ali malo pregovaranja urodi plodom: “Bolje da nama date sobu za 40 evra nego da noćas ostane prazna. Ko će drugi u ovo gluvo doba da dođe?” Motore ostavljamo pored ulaza i u roku od 10 minuta, obojica smo u komi.

Lenjim korakom odlazimo do motora. Vreme se za kratko sredilo ali je situacija: ni da se vraćamo u Rigu ni da krenemo kući. Dok se borimo sa dilemom šta da radimo, prst mi “slučajno” stisne dugme Go Home. Duboko udahnemo vazduh, ubacimo u prvu i krećemo... ali posle sto metara stajemo. Pred nama je utešna nagrada za razočarane bajkere - ogromna bara ko stvorena za prolazak motorom. Stanovnici okolnih kuća su izlazili na ulicu da vide ko to pravi buku... a mi ko deca. Napred-nazad... Raspoloženje nam se osetno popravlja. Posle 15-tak minuta ukapiramo da je bilo dosta zezanja - ozbiljan put je pred nama. Sada je pola tri popodne a mi smo rešili da vozimo prema jugu Poljske. Danas ćemo ići putem broj 19, paralelno sa granicom Belorusije. Krećemo sa obale dalekog Baltičkog mora i skoro da se ne zaustavljamo. Napuštamo Latviju, prolećemo kroz Litvaniju i evo nas ponovo u Poljskoj. Vreme se već dosta popravilo. Vozimo magistralnim putem sa pomoćnim trakama i ulećemo u veoma gust saobraćaj. To nas ne sprečava da se krećemo dosta brzo. Već sam spomenuo par puta, kultura u saobraćaju i propuštanje bajkera. Za kasni ručak stajemo u neki kamiondžijski restoran. Po preporuci konobarice, uzimamo lokalno jelo koje oni zovu cepelin. Reč je o knedlama punjenim nečim što podseća na mesni narezak. Da izvinu dame, podrigivali smo do uveče.

OK, Rigu očigledno ostavljamo za drugi put ali kad smo već došli dovde, red je da makar vidimo Baltičko more. Ništa nas ne košta da se provozamo po kiši do tamo. Na gps-u proizvoljno biramo neko mesto na obali i krećemo. I kao što to obično biva, dok vozimo tih 30-tak kilometara, kiša prestade da pada. Ko ovde koga... Parkiramo motore i drvenom stazicom odlazimo do obale. Evo ga... Baltičko more... Uvalimo se na klupicu za po dve tri cigare i prepuštamo se ovom trenutku. Čak nas i neko zubato sunce udostoji svojim prisustvom. Da ne bude da sam došao čak dovde a da nisam ušao u more.