Eto... lepo sam napisao da si ti gospodar "Bocvane." Ko zna koliko smo još drugih interesantnih stvari videli a da nismo tačno znali o čemu se radi. "Vraticu joj se...i vi verujem. Opet i opet i opet."

Približavamo se Montepulciano-u, renesansnom gradu smeštenom na brdu(!). Impresivan pogled iz daleka privlači pažnju putnika. Širom sveta je poznat po proizvodnji mesnih proizvoda i sira ali ga uglavnom vezuju za sortu vina Nobile. Prodavnica na okolo - kolko ti duša poželi. To se zove maler: nalazimo se u gastronomskom raju a mi niti smo glasni niti smo žedni. Samo razgledamo i pijemo kafu u gradskoj kafani. Za kraj posete ovom gradu, u katedrali slušamo koncertu duhovne muzike u izvoženju dečijeg orkestra. Vreme je da se krene nazad. Okolnim putem zatvaramo krug i vraćamo se u Monteriggioni. Danas smo laganica prošli oko 250 kilometara, prepustili se hrani, pejzažima, gradovima... Uživali smo u svakom trenutku dana i osetili pravo lice Toskane. Uz skromnu večeru planiramo šta nam je dalje činiti. Sreća nam se najzad osmehuje – u narednom periodu se ne očekuju padavine. Preostale dane treba da iskoristimo do maksimuma.

Dok motor lagano prede po putu od San Quirico d'Orcia do gradića Pienza, začujem Tanjin glas: “Stani!!! Stani!!!” Sa desne strane je ugledala jedan od simbola Toskane - Cappella della Madonna di Vitaleta. Ovo je jedna od najfotogeničnijih lokacija u ovom delu Italije. Zaista deluje magično. Nastavljamo ka severu i uz put neprekidno nalećemo na prave dragulje od kojih zastaje dah.

I dalje vozimo fenomenalnim predelima. Gde god se okreneš vidiš beskrajno polje, neki zamak, manastir, imanje... Sledeća destinacija je Abbey of Sant Antimo blizu Castelnuovo dell’Abate. Od parkinga je potrebno prepešačiti par stotina metara do opatije. Ja ostajem da čuvam i slikam motor... ... a Tanja odlazi da iz bliza oseti atmosferu. Idemo dalje.

Sledeće odredište je Montalcino, grad poznat po svom vinu Brunello. U skladu sa tim, stotine prodavnica pića u kome je istina mame svojom ponudom. Do centra se stiže uskim uličicama pod velikim usponom tako da praktično nema gde da se stane. Na glavnom trgu ima više mesta ali je tamo parkiranje zabranjeno. Pošto je vreme ručka, odustajemo od fotkanja i kupovine koje boce i okrećemo se važnijem zadatku: idemo ka restoranu Boccon Di Vino. Luiđi ga je toplo preporučio i mi smo rešili da ga poslušamo. Sa terase se pruža prelep pogled ka Montalcinu i okolini... ... a sa stola još lepši pogled u tanjir tradicionalne supe od luka. Posle supe slede primo pa secondo i na kraju dolce... Jedva smo skupili snage da krenemo.

Iz Chiusure-a se spuštamo do obližnjeg benediktanskog manastira - Abbey of Monte Oliveto Maggiore. Motor ostavljamo ispred ulaza... ... i za kratko se prepuštamo spokojstvu mesta koje monasima pruža konačište već više od 700 godina. Na našu žalost, prodavnica u kojoj prodaju manastirski med i maslinovo ulje je zatvorena. Sledeći na putu je Buonconvento, gradić koji se spominje još od XI veka. Ime mu potiče od latinskog bonus conventus, što znači srećno mesto. Srećno mesto – srećni ljudi. U centru je totalna euforija zbog prolaska neke biciklističke trke pa se ne zadržavamo mnogo. Čisto da primetim, to je jedan od malo istorijskih gradića u regionu koji se ne nalaze na brdu.

Dan počinjemo vožnjom izmedju Siene i gradića Asciano. To je verovatno jedna od najlepših trasa koje sam u životu vozio. Neka fotke pokažu zašto. Ovo je sam put... ... a ovo je predeo pored puta. I tako 30 kilometara... Stižemo do gradića Chiusure i zaustavljamo se na kratko da se orijentišemo. Da nisam imao frizuru u stilu ciga na svadbi (Made by kaciga), verovatno bi ovo bila jedna od mojih najreprezentativnijih moto fotografija. Autor se zaista potrudio.

4. maj Dok silazimo na doručak Luiđi, vlasnik hotela, nas dočekuje sa dobrim vestima. Izgleda da mu je bilo žao da nas svakog kišovitog jutra gleda onako kisele i da sleže ramenima. Pravi domaćin može mnogo da uradi na tome da vam ulepša odmor ali ne može da promeni meteorološke prilike. Sa širokim osmehom na licu Luiđi je požurio da nam saopšti: “Danas ćete moći lepo da se vozite - neće padati kiša.” Da bi nam još više ugodio, nabavio je kartu koju izdaje toskanski moto klub na kojoj su označeni najbolji putevi za motoriste u regionu. Posle kratkih konsultacija (i on je bajker) biramo turu prema jugo-istoku. Teorijski, ovo je bio dan za pamćenje. U praksi, ne mogu da se setim ničega – imena gradova, oznaka puteva, naziva dvoraca, manastira ... Sve mi se pomešalo u jednu prelepu impresiju koja nema ništa sa racionalnim. Ceo dan se stopio u jednu divnu emociju inspirisanu prelepim pejzažima, dvorcima, gradićima, putevima, prijatnim ljudima, zvukom motora... No, da se ne bacam u preveliku romantiku. Narodski rečeno, bilo je isto kao da sam se prethodno veče napio, ujutru se ne sećam ničega ali znam da je žurka bila odlična. Uz pomoć Tanje i track log-a, rekonstruišem današnju turu. Krenimo redom.

Odsustvo padavina daje nam priliku da malo detaljnije razgledamo okolinu tvrđave u kojoj “živimo”. Pada veče i čekamo da se otvore restorani! Posle onih buđavih pica ne smemo da napravimo grešku. Pažljivo biramo mesto gde ćemo večerati. Izbor je pao na najstariji restoran u gradu - Il Pozzo. Uz večeru pijemo odlično vino: Vino nobile di Montepulciano. Posle par čaša, ukusni biftek sa tartufima ostaje samo u našem sećanju. Ko bi se još setio da fotka.

Putujemo regionom Cianti i nailazimo na neverovatna mesta. Sigurno ovo izgleda još bolje kada je lepo vreme. Ihhhh... Tek u trenutku kad parkiramo motor u dvorištu hotela, sunce pobeđuje tmurne oblake.

Do kraja dana, sunce se hrabro borilo da pobedi tmurne oblake. Ponekad dobije bitku ali nikako da dobije rat. Prolazimo pored Radda di Chianti. Kiša je za kratko prestala i rešavamo da iz drugog pokušaja pogledamo ovaj lepi gradić. Sa obronka grada puca zadivljujući pogled. Posle popijene kafice i odmora na trgu, oko šest popodne krećemo ka hotelu.

03. maj Za promenu, osvanulo je kišovito jutro. E ovo stvarno nije u redu. Hoće li ova kišurina već jednom prestati? Nju imamo i kod kuće. Hoćemo lepo vreme!!! Halo!!! Da podignem Tanji raspoloženje, predlažem alternativni plan za danas i ona ga nevoljno prihvati. Umesto prirode, krivina i proplanaka idemo u ... Nekome (joj) je lepo... a nekome (mi) je ... “Relativno” brzo i to završi. U kofere stavljamo dodatni skromni prtljagom i ponovo smo na dva točka. Evo ga, opet nailazi oblak... Vreme je da se nađe neki restoran za ručak. Pošto ne poznajemo kraj, pozovem gps u pomoć. Mljac... na ekranu se pojavi fantastična ponuda: Moto Grill. Roštilj za motoriste. Braćo bajkeri, dolazimo! U trenutku kada nas je navigacija izvela na auto-put, ukapiramo da nešto nije u redu. Umesto bajkerskog restorana, na označenoj destinaciji se nalazi Autogrill, lanac restorana brze hrane koji se nalaze svuda na autoputevima Italije. Uh, da mi je znati ko je unosio podatke u Garmin mape, naterao bih ga da pojede one podgrejane pice koje smo mi jeli i da nam još plati i putarinu.

Stižemo u hotel a kiša lije li lije. Neprijatno je i nos promoliti napolje. Ne znam kako vi ali kada ja nemam šta da radim, obično skoknem do frižidera. Tipična neurotična reakcija. Pošto u hotelskom frižideru nema ničega, odlazimo na večeru. U restoranu iza ugla je toplo, miriše lepo, hrana je ukusna a služi se i dobro vino. Danas smo obišli region Chianti, dakle Chianti uz večeru. Pitko a jako, Chianti Classico effects... Pre spavanja pravimo kratku šetnjica mokrim ulicama Monteriggioni-a.

Ne mogu da kažem da primećujem neku bitnu razliku u ponašanju motora kada putujem natovaren i kada su koferi prazni. Ipak, kada smo lakši, osećam se sigurnije da malo više oborim motor. Putevi kojima prolazimo su kao stvoreni za to... sve dok ne postanu mokri. Tu negde smo prvi put izgovorili rečenicu koju smo kasnije bezbroj puta ponovili: ”Sigurno je ovde fenomenalno kada je lepo vreme.” Za kratko ulazimo u gradić Radda di Chianti. Izgleda super ali rešavamo da svratimo neki drugi dan jer je počeo ozbiljan pljusak. Gps-u zadajem pravac ka našem hotelu. Ima kiša / nema kiša, smenjuju se bukvalno na svakih pet minuta. Povremeno se zaustavljamo da napravimo po koju fotku. Inspiraciju nalazimo iza svake krivine. Ih, kada bismo mogli i u realnom životu da dodamo neki foto efekat pa da bude ovako...

02. maj Osvanuo je divan oblačan dan. Nebo, kao da će govna da padaju. Održavamo raspoloženje na visokom nivou iako nam ovo sumorno vreme mnogo ne pomaže. Krećemo. Prva destinacija je Revit prodavnica u južnom predgrađu Firence. Želeli smo da Tanja pogleda pantalone. Svojevremeno je na brzaka kupila dva broja veće i to muški model. Ova akcija je bila neuspešna – izuzetno mali izbor ženske opreme. Ništa, i dalje će da se vozi kao kosmonaut. Sa periferije Firence krećemo ka jugu. Sledeće odredište je Greve In Chianti, simpatičan gradić u kome sve izgleda kao da je iz nekih prošlih vremena... a i jeste. Meštani su se potrudili da svuda ima nekih detalja koji privlače pažnju. Trgom dominira... hmmm... avangardna skulptura. Posle obilaska grada, rešavamo da nešto lako prezalogajimo u restoranu koji je imao najprimamljiviju ponudu na meniju (na dnu menija). Hrana je... onako. Turistička. Dok smo ispijali espreso, oblaci dodaju sivu nijansu u gornjem delu slike. Sa svakim minutom, sve više vuče ka boji olova. Vreme je da se kreće. Krivudavi putevi čekaju na nas.

Sve u svemu, oko 6 uveče ugledamo Monteriggioni, našu bazu za sledećih nekoliko dana. Da, ta tvrđava je mesto koji tražimo. Tek kada sam napravio rezervaciju, shvatio sam da je hotel unutar zidina a ne zidine u blizini hotela. Ovako to izgleda na Google Earth. Bolje mesto nismo mogli da izaberemo. Izadjemo iz hotela i nalazimo se u sred srednjovekovne građevine. Preko dana ima dosta turista ali tada nema nas. Gradić se nalazi na izuzetno komunikativnom mestu, blizu glavnog puta ka Sieni. Dovoljno je daleko da se ne čuje buku automobila sa auto-puta ali i dovoljno blizo da se odatle brzo katapultira ka bilo kojoj destinaciji. Hotel je presladak, romantičan, šarmantan... Jedina mana je to što su kameni zidovi debeli oko metar a gsm predajnik je negde daleko. Na telefonu se samo u retkim trenutcima pokazivala jedna crtica. Halo... mrežo... gde si? Ni bežični internet nije imao snage da se prebori sa zidinama iz 17-tog veka i da dođe do sobe. Kao gosti hotela imali smo pravo da vozimo kroz pešačku zonu ali nam to nije bilo baš mnogo prijatno. Svaki naš prolazak motorom bilo je propraćen mrkim pogledima turista ali i kolega koji su svoje motore morali da ostave kod glavne porte. I tako, posle današnjih 700 kilometara, stigli smo na planirano odredište. Drugi dan ovog našeg putovanja završavamo večerom u najbližem restoranu. Fotografija hrane nema. P.S. Kada nema fotografija to obično znači da smo bili toliko gladni da se nismo setili da fotkamo. Osim toga, zbog paprenih cena u restoranima, najčešće smo na meniju imali pastu i salate tako da tu i nema bogzna šta da se pokaže.

Preostalih 150 kilometara prošli smo sa promenljivim uspehom. Malo smo uživali u lepim putevima i okolini a malo brisali vizire od kiša. Mojom nepažnjom, uletimo u centar Firence umesto da prođemo obilaznicom. Ova fotka ni blizo ne može da dočara krkljanac u kome smo se našli. Razne lepote se mogu videti uz put. Kad nas nužda natera, zaustavljamo se pored puta da “uživamo” u prirodi.

Oduševljeni smo krivinama, lepim asfaltom i još lepšom prirodom. Kada bi još i sunce malo ogrejalo bilo bi super. Vozim u širokim lukovima i bez mnogo gasa – kao da lađom krstarimo po zelenom moru. Blenemo na okolo i na nekoj raskrskici slučajno izađemo sa SP 65. To što smo išli nekim još lokalnijim putem, nije nam pokvarilo utisak. Naprotiv. Samo na retkim mestima je asfalt bio malo lošijeg kvaliteta ali naš motor to ne primećuje. Osim toga, projektanti puteva u ovom delu Italije su savršeno odradili svoj posao. Sve krivine su napravljene sa nagibom tako da se veoma lako vozi. Prva stvar koja upada u oči je ogroman broj motora. Za razliku od drugih mesta gde smo vozili, ovde se malo ređe viđaju putnici kao što smo mi (puno prtljaga, full oprema). Pored nas proleću Italijani sa sportskim modelima, supermoto, naked... Šibaju ko ludi. Kožna jakna, kaciga, rukavice. Kao roj pčela, pojavi se njih desetak, preteknu nas za delić sekunde i nestanu. To nas nije preterano iznenadilo - u ovaj kraj dolaze ljudi koji imaju afinitet ka brzini. U blizini se nalazi popularna moto staza Mugello. Pravimo pauzu na vrhu Passo Della Raticosa. Stotine motora je parkirano na okolo. Očigledno neki nisu imali priliku da do sada vide novi Adventure i znatiželjno se okupe oko nas. Počinje propitivanje. Oni na italijanskom, mi na engleskom. Ja ponavljam: “Only English...” ali oni i dalje italijanski. Jedan od prisutnih čuje to “ingliš”, gleda BG znak na tablici: “Britan Great?” “No... BulGaria.” Kada smo desetak minuta kasnije krenuli dalje, mislim da se još uvek pola platoa valjalo od smeha.

1. maj Drugi dan našeg putovanja. Jutro je sunčano i toplo. Granicu sa Slovenijom prolazimo bez zadržavanja. Kolona je bila ogromna ali smo je mi... hmmm... malo preskočili i nacrtali se prvi ispred carine. Tu sreću nisu imali naši zemljaci koji su autobusima putovali za Italiju - osam sati su čekali da dođu na red za proveru pasoša. Kada smo već pomislili da će ovo biti rutinsko putovanje, ulećemo u ogromnu gužvu oko Ljubljane. Praznik je i svi stanovnici Ljubljane su krenuli negde izvan grada. Kada kažem svi, mislim bukvalno na sve jer drugačije ne mogu da objasnim kilometarske kolone na obilaznici. Srećom, mi na motoru a narod kulturan - prave mesto čim nas vide u retrovizoru. Po planu, auto-putem vozimo do Bolonje. U jednoj temi na forumu sam već rekao da se po meni ne isplati ovaj deo puta voziti lokalnim drumovima. Neprekidno se prolazi kroz sela i male gradiće, svuda semafori, gužve, nervoza... Zato smo opalili najbržom mogućom varijantom. Bolje da uštedimo vreme i da ga iskoristimo za lepše predele. Propratni element “malo” brže vožnje bila je potrošnja. Imao sam utisak da stajemo na svakoj trećoj pumpi. BMW je na ovom delu puta gutao oko 9 litara. Kako smo napustili Hrvatsku pa prošli Sloveniju i ušli u Italiju, cena benzina odlazi u nebo. Jedan litar Supera 98 košta 2.17 Eura. Srećom, 95-tica radi isti posao “samo” za 1. 80 Evra. Kada se na to doda i putarina ... dosta je skup ovaj naš hobi, naročito u Italiji. Neposredno pre Bolonje, posle 1.300 kilometara maltretiranja po auto-putu, počinje ono zbog čega većina nas voli da vozi motor. Po prepoduci Pronta, krenuli smo putem SP65, starom vezom izmedju Bolonje i Firence. Najzad ta Toskana.

Negde pre Beograda, prestane da nas zaliva i ostatak puta vozimo po suvom. Slavonska ravnica nas je čak i počastila kojim zračkom sunca. U glavni grad Hrvatske (cca 800 kilometara od Sofije) stigli smo oko pet popodne, deset minuta pre jake kiše. Zagreb je grad koji sam oduvek voleo. Osamdesetih godina, to je bilo mesto u koje sam dolazio često. Izložba Vorhola, Kulušić, Azra, Film, Haustor... Zato sam davne, 1982-ge godine, dok je još uvek postojalo bratstvo i jedinstvo, prvi put u životu iskoristio vezu i sredio da tamo služim vojsku. Kad već može da se bira, Zagreb i samo Zagreb. Ispostavilo se da to i nije bila baš najbolja ideja jer su me poslali u kasarnu Maršal Tito. Stara generacija zna šta to znači – čelična disciplina i nikakvo zezanje. Pogledajte samo taj oštar pogled. Očekivanja o fenomenalnog provoda u Zagrebu, totalno su se izneverila. Za šest meseci, četiri puta sam izašao u grad. Peti put sam, kao referent za kulturu, vodio četu u Hrvatsko Narodno Kazalište. Ne sećam se koju smo predstavu gledali jer mi je vreme bilo ispunjeno pokušajima da stišam vojsku i da im objasnim kako nije ok da publiku i glumce na sceni gađaju bombonama i semenkama. Noćna mora. Povratak u sadašnjost. Tanja i ja pred sobom imamo veče u Zagrebu. Na našu veliku žalost, kiša je prerasla u pljusak i nije bilo prijatno šetati gradom. Od svih znamenistosti koje smo planirali da obiđemo, izbor je pao samo na jednu – Restoran Korčula. Dakle, pečene hobotnice sa krompirom, Malvazija, svež hleb i maslinovo ulje. Ako prolazite, ovo je dobitna kombinacija. Dobar tek.

Dobra vest je da je motor je upravo prošao prvi servis tako da nisam više morao da ga štedim do 5.000 obrtaja. Vožnja je bila dosadna ali zato brza... ... i dosta mokra. Srećom, jakne imaju “one” postave tako da nema potrebe da oblačimo kišna odela. Tokom celog puta jedina interesantna stvar se desila negde posle naplatne rampe kod Niša. Pada kiša, ja malo odvrnuo gas i proveravam kako motor ide u rain mod-u. Kraičkom oka ugledam u retrovizoru prepoznatljiv far - GS. Usporim malo i vozač nam pantomimom pokaže da stanemo negde na kafu. Vidim nema rukavice. Grčke tablice. Dok smo vozili ka prvoj pumpi, kroz glavu mi prolazi film: nesrećnik je sigurno negde izgubio rukavice... siroti Grk je navikao na toplu klimu i sad se smrzava po ovoj kišurini... ponudiću mu moje rezervne... Stajemo na OMW-u. Na naše veliko iznenađenje, kolega govori srpski sa grčkim akcentom. Ispostavilo se da je reč o Stergiosu, Grku koji je devedesetih završio DIF u Beogradu. Kao što je red, poručimo kaficu i počnemo da ćaskamo. Stergios je član grčkog moto kluba AdvRide.gr Motorističko ime mu je Phoenix. Putuje svuda po svetu i Tapatalk-om neprekidno izveštava na forumu gde je i šta mu se događa. Trenutno putuje u Poljsku. Gde? U Aušvic. Zašto tamo? Zato što nije bio. Interesantan čovek. Dok pričamo, postuje naše fotke na forumu – Srbi koji žive u Bugarskoj. Kasnije sam uz pomoć Google Translate pročitao šta je još napisao. Kaže da sam vozio 200 i da nije mogao da nas stigne. Kašlj... Kašlj...Verovatno mu ne radi dobro brzinomer pošto sam sigurno vozio ispod 200. (ovo se malo puvam, totalno nepedagoški) Istini za volju, ovo je bio prvi izlazak mog novog Adventura na auto-put pa sam ga malo više nagario. Kad smo se malo ugrejali, pozdravimo se, razmenimo koordinate i svako krene svojim putem. U stvari, idemo istim putem do Beograda, ali smo mi malo požurili. I da... nisam zaboravio da mu ponudim rukavice. Ispostavilo se da Phoenix nikada ne nosi rukavice. Rekoh već, interesantan čovek.

Pošto smo već tradicionalno (peti put) odustali od Korzike, Tanja i ja smo rešili da prvu ovogodišnju turu napravimo u Toskani. Prvomajski praznici, deset dana slobodno, nov motor. Prošle godine smo samo zagrebali ovaj raj za motoriste a ove godine smo rešili da ga detaljnije proučimo. Osnovna dilema prilikom planiranja je bila da li da vozimo od mesta do mesta i da spavamo u različitim gradovima ili da izaberemo jednu lokaciju pa da pravimo dnevne ture. Odlučili smo se za drugu varijantu. U maju je vreme dosta promenljivo - čas pljušti, čas peče, malo hladno, malo toplo... Kada ponesemo opremu za sve ove prilike, torbe se napune, motor oteža i nije baš najzabavnije lomiti toskanske krivine. Kada si na jednom mestu, možeš lakše da se obučeš, ostaviš prtljag u hotelu i voziiiii... Uz pomoć gospodara toskanskih puteva, Pronta, i uz Tanjinu upornost da pročita sve putopise Riding Tuscany na AdvRider-u, rešili smo da nam baza bude negde izmedju Firence i Siene. Tu ja stupam na scenu. Kao član booking.com-a sa statusom Genius, pronalazim lokaciju i hotel u skladu sa svojim zvanjem. Prvobitna ideja je bila da kroz Bosnu idemo do Splita pa da od tamo uhvatimo trajekt do Ankone. Par dana pre polaska došlo je do promene plana. Na žalost, vremenska prognoza je bila jako loša. Nije mi problem da vozim po pljusku ali nam je tajming za stizanje na trajekt bio toliko tesan, da nisam želeo da rizikujem da zakasnimo. Upravo sa ovakvim problemom se susreo i Marokanac par sedmica kasnije. Zbog toga 30. aprila iz Sofije krećemo starim, dosadnim i neinspirativnim auto-putem preko Zagreba. Uhhhh... Koferi su puni, dve dodatne torbe pričvršćene od gore a kišica rominja.

Ovo stvarno nije u redu! Kako čovek da piše o svojim takozvanim “avanturama” kada u isto vreme Severijan, Mimi, Marokanac, Arvak i drugi hrabri vitezovi na dva točka krše motore po raznim vukojebinama, bore se da sačuvaju goli život, bivaju hapšeni od do zuba naoružanih ljudi, spavaju u pustinji, traže pečat... Dok su mi pred očima njihovi Himalaji, prašnjavi motori, brkati vojnici, pesak, ... ja treba da kažem: mi smo išli u Toskanu!!! Zamislite, padala je kiša, izlizale se gume od auto puta, kafa je bila slađa nego što treba... Neviđena avantura! No kako je - tako je. Bajkerski život je nekome lazanja a nekome Sahara... To je nepravda, stvarno... ali... šta da se radi. Posao je posao i mora da se piše. Dakle, TOSKANA 2014 - PUT KOJIM SE ČEŠĆE IDE

Tanja i ja planiramo da krajem jula provedemo desetak dana na Mljetu i Korčuli. Moje informacije su bajate - poslednji put sam tamo bio pre 30-tak godina. Ako neko može da mi da savet u vezi sledećih nedoumica, bio bih zahvalan: 1. Koji kamp preporučujete na Mljetu? Na netu sam našao tri i sva tri su izvan zone nacionalnog parka: Marina, Lovor i Mungos 2. Kakav je režim saobraćaja u Nacionalnom parku? Logično je da je zabranjeno da se vozi motor oko Velikog i Malog jezera. Kako se stiže do njih? Ako nemaš smeštaj unutar nacionalnog parka, da li je dozvoljeno voziti motor do Polača, Goveđara, Pomene, Babinih kuća ili se negde parkira izvan parka? 3. Preporuka za dobar restoran na Mljetu. 4. Osim starog grada i sveže ribe u restoranu More u Lumbardi, šta prioritetno obići za 3-4 dana na Korčuli? 5. Koja je dobra lokacija za traženje smeštaja na Korčuli? Cilj je da mogu da se obiđu mesta iz prethodne tačke. Unapred zahvalan! P.S. Pročitao sam Paunov putopis koji mi je pomogao ali nisam našao odgovor na ova pitanja.

Evo malo utisaka iz prve ruke. R1200GS Adventure LC