Nisam pristalica teorije konspiracije, ali su ovde stari potpuno jasne. Posle ovog posta je više nego očigledno da neprincipijelna koalicija u liku domaćih plaćenika Busman-a i Maski/OsonesiZ, zlonamerno radi na rušavanju kredibiliteta i bajkerskog integriteta Furious Pande. Svakom dobronamernom je jasno da iza ovih, na izgled dobronamernih, reči leži želja da se destabilizacije i dovede u pitanje dosadašnji doprinos Furios Pande bajkerskom razvoju njegove žene… kao i njegova reč i delo! Ali ne, neće vam uspeti. Mi stojimo postojano kao klisurine i vođeni svetlim slobodarskim tradicijama, istrajaćamo do kraja na svome putu (osim ako ne rešimo drugačije)

Busman kaže da su ture od 100 do 150 kilometara najbolje i ja se potpuno slažem sa tim. To je i bio deo plana. Od kada je počela da vozi pa do Tasosa, kad god smo mogli, pravili smo upravo takve ture po okolini. Loše vreme i druge “sitnice” su nas sprečile da to postignemo tokom 2014-te. Sam Tasos je trebao da bude finale jedne aktivne moto sezone a pretvorio se u prelomni momenat i test za Tanjinu motivaciju. Pre puta smo se dogovorili da, ako proceni da joj je muka od vožnje veća od zadovoljstva putovanja motorom, oboje prihvatamo činjenicu da je bolje da se prebaci na zadnje sedište. Ispalo je drugačije (za sada). U vezi CSS se ne mogu do kraja složiti sa Busmanom ali to traži malo objašnjenje. CSS jeste škola za sportsku vožnju ali tek na 3. i 4. i delimično na 2. nivou. Prvi nivo je osnovni i tu je ideja da se nauči da se vozi pravilno. Poznajem dvojicu ljudi koji su dobrovoljno dva puta prolazili prvi nivo da bi se oslobodili loših navika i pogrešno naučene tehnike. Kada na kraju dana imaš iza sebe preko 1500 ulazaka u krivinu koje si prošao pod supervizijom iskusnih instruktora i u kontrolisanim uslovima piste, zaista primećuješ ogromnu razliku i napredak. Da li je Tanji još rano za to? Ja mislim da za prvi nivo CSS nije rano. Ne vidim kako CSS može da joj naškodi ali vidim gde može da joj pomogne. Kada sam ja bio, među učesnicima je bilo i početnika i devojaka sa 125-icama i šminkera sa hiljadarkama i matoraca na super moto… Naš cilj nije da postanemo sportski vozači jer smo malo matori za to (51, 45). Ja zato i nisam išao na 3. i 4. nivo jer sam procenio da oni neće doprineti mom načinu vožnje i viđenju moto života. Meni je cilj da zajedno putujemo koliko je moguće sigurnije (onaj deo koji zavisi od nas i naše veštine) i da uživamo. I jedna mnogo važna stvar. Ovaj putopis nema naravoučenije. Ovo niti nekakav recept a sigurno nije niti jedini niti najbolji mogući put kako se neko uvodi u moto svet. Ceo ovaj putopis je naše, individualno iskustvo. Da postoji jedan pravilan put, pretpostavljam da bi život bilo dosadan… kao na planeti Vulkan. Jel tako drs? Na kraju krajeva, da nema ovakvih kao što smo mi, kako bi ljudi učili na tuđim greškama?

Izbor motora. Kao što je već jasno, F700 uopšte nije igračka. Spram mog Adventure-a, ovo jeste mali motor (odatle nadimak mališa) ali je zapravo divlje životinjče. U trenutku njegove kupovine su prevagnuli emocionalni argumenti: najbolje za moju ženu, svideo joj se, možemo da putujemo zajedno… Upravo taj motor je sve ovo nosio u sebi a i uklapao se u budžet koji sam imao prodajom svog “starog” Intrudera m109r (njega mi je Tanja poklonila za godišnjicu pa je bio red da joj uzvratim gest). Tek kada sam provozao “mališu”, shvatio sam o čemu je reč. Busman je to tačno opisao. 75 konja na dva točka nije zezanje. Olakšavajuća okolnost je veoma velika upravljivost ovog motora, nisko težište i udobnost. Čak i manevrisanje u mestu nije toliki problem jer je nisko vešanje pa joj noge i te kako stoje na zmlji. Ako baš padne, tu su Rumuni. :-) Šta je tu je. Mališa ostaje u kući i pitanje je kako da se što brže ukroti.

Druže Busman-e, što se tiče tvoje kritike, nemoj više da mi se javljaš… Šalim se naravno. Ti si pogodio tačno u srž problema koji me je inspirisao da sve ovo napišem a to je neprekidna borba razuma i emocija u ovom našem hobiju i pronalaženje pravilnog balansa između ove dve stvari. Kada bi samo razum bio korišćen, niko normalan ne bi seo na motor (a isto tako ni u avion, auto, gliser, ne bi se ljudi penjali na Himalaje, išli do Vladivostoka i Japana…). Na suprotnom kraju se nalazi zadovoljstvo koje motor nosi; sloboda, adrenalin, kontakt sa prirodom, viteštvo :-) … Između sedenja kod kuće (gde je sigurno) i potpunog prepuštanja emocijama (opasno) se nalazi milion nijansi. Svako od nas je u neprekidnom traženju svog mesta na toj skali. Nekada prevagne leva a nekada desna hemisfera. NeverEnding story. Ti si uspeo da pronađeš u tekstu tačno ona mesta gde je ta bitka razuma i emocija kod Tanje i mene naj intenzivnija.

Kad se zezaš i pišeš putopise, posle treba da si frajer i da radiš prekovremeno. Izvinjavam se što tek sada nalazim vreme da komentarišem komentare u “svojoj” temi. Radujem se da ima onih kojima se svidelo ovo pisanije. Hvala svima na lepim komentarima i komplimentima. Isto tako se nadam da nisam uvredio naše koleginice svojim pesudo psihološkim palamuđenjem u početku putopisa jer je reč o ironiji i samoironiji. Najviše mrzim bilo kakvu generalizaciju o ljudima (vera, rasa, narod, pol, bajkeri…) i kao što je Biker-Boy rekao, smatram da je sve individualno.

Šta se dogodilo posle? Srećan rasplet situacije na ovoj turi nagovestio je svetlu budućnost zajedničkih putovanja. Ovih 1.000 kilometara pomogli su joj da stekne rutinu kod menjanja brzina, da hrabrije ulazi u krivine, da se češće opusti i da uživa. Shvatili smo i šta su (što bi rekli naši klijenti) “areas for impruvment.” Na obaranju motora u krivini ćemo intenzivno raditi sledeće sezone. Sve je izgledalo OK... i onda sredinom oktobra ja napravim sranje. Blesavljenje, preterana samouverenost i isključivanje racionalne hemisfere mozga, poslali su me sa kormana GS Adventure-a pravo na hirurški sto. Samleo sam ključnu kost, slomio palac na nozi i rebro na dva mesta. Sve to me nije toliko bolelo koliko činjenica da je ovaj moj ispad jako loše uticao na Tanju. Totalno je pukla gledajući me kako ne mogu da ustanem iz kreveta, kako urlam posle kijanja, kako svakodnevno dobijam injekcije protiv zgrušavanja krvi... Sedamnaest šavova, titanijumova pločica i šest šrafova u ramenu, bili su fizički dokaz toga koliko je opasno voziti motor. Psihološki pritisak na Tanju je bio neverovatno jak. Osim što sam joj ja razbio iluziju o tome da dobar vozač ne može da padne (ona me takvim smatra), telefonski pozivi zabrinute rodbine i prijatelja su joj ispirali mozak svakodnevno. “Valjda ćete posle ovoga najzad da se manete tih motora,“ svi su vikali u glas. Moram priznati da sam iz kreveta uživao kako ih je sve ladila: “Neša da prestane da vozi? Nema šanse!” A onda da bi ih još više nervirala, doda: “Evo baš sada sedimo i gledamo na internetu kakvu opremu da kupi jer je staru uništio prilikom pada.” Moja žena je CAR!!!! Doduše, kada spusti slušalicu, okrene se prema meni i odbrusi mi muški: “J***o te motor.” Što se mene tiče stvari su jasne, nema povlačenja – nema predaje. Ostalo je pitanje da li će ona posle svega hteti da vozi. Odgovor je došao početkom decembra kada sam organizovao transport njenog motora na zimovanje u BMW. Onako uzgred, dok sam uzimao dokumenta i ključeve, postavljam pitanje za milion dolara: “Hoćeš li voziti još mališu ili da ga pustim za prodaju?” Par sekundi pauze... “O tome razmišljam od kad si pao i najradije nikada više ne bih sela na motor, ni kao suvozač. Posle gledam svoje fotografije sa ture do Tasosa... i na skoro svakoj sam nasmejana. Definitivno, mališa ostaje kod kuće.” P.S. Pre neki dan se pojavila sa onim istim osmehom na licu: “Uplatila sam Californija Superbike School u maju.” Kako stvari stoje, disaću ja prašinu iza nje... bez obzira što je žena bajker (bajkerka). Тхе Енд

Nedelja, 14. septembar Sve što je lepo, traje kratko - danas se vraćamo kući. Rani trajekt za Keramoti je pošao na vreme. Ovog puta sam bio brži i uspeo sam da joj otmem motor pre nego što ga je sama popela na palubu. Što je sigurno, sigurno je. Ne mogu a da ne pokažem fotke sa galebovima koji su nerazdvojni deo polusatne vožnje trajektom do kopna. Pred sobom imamo 360 kilometara. Već posle prvih desetak, bilo je jasno: Tanja se vraća u formu. He, he... Na povratku ka Sofiji, vozili smo znatno brže nego na odlasku. Verovatno joj je prosečna potrošnja kojoj smo se smejali, dala dodatni impuls da odvrne gas. Nije joj (previše) smetalo ni to što je na pojedinim delovima kolovoz bio vlažan od kiše koja je do skoro padala. Veća brzina – veća potrošnja. Pravimo pauzu na benzinskoj pumpi pre Banskog. Tu snimam fotografiju koju je Tanja odmah izabrala za svoju omiljenu. Ona i njen mališa. Ostatak puta smo odvezli rutinski. Malo smo garili, malo smo vežbali kako se pretiče kada je gužva, a zbog jačeg forsiranja, češće smo stajali da predahnemo. Sve u svemu, posle dosta dobre vožnje, oko pola tri popodne ušli smo u Sofiju. Ostavili smo motore na parkingu i 15 minuta kasnije počeo je pljusak. To je bio kraj jedne turističko-edukativne ture.

Ostatak dana smo proveli na plaži. Scala Prinos ima veliku gradsku plažu koja je skoro uvek prazna. Nama se tu dopada jer ima i sunca i hladovine, pa kako ko voli. Ogrejani suncem i natopljeni jesenjim morem, treći, poslednji dan na ostrvu, završili smo u omiljenom restoranu u Likosu. Zalazak sunca, belo vino, riblji specijaliteti... Raspoloženje se vratilo u našu malu bajkersku družinu.

Subota, 13. septembar Čudni su putevi ženski. Ispavali smo se ko ljudi i dok uživamo u doručku Tanja odjednom ustade od stola i ode do svog motora. Ja za njom... i imam šta da vidim. Stoji i izvinjava mu se. Mazi mu rane junačke. Evo kakva “brutalna” oštećenja je juče nanela svom “jadnom” motoru... Strava i užas... “Nesretniče, kako si samo meni popao...” O ne, nastavlja se priča od juče. Treba što pre krenuti. Brzo oblačimo opremu i palimo ka jugu. O ovoj vožnji nema mnogo toga zanimljivog da se kaže. U početku je bilo kao da je prvi put sela na motor ali se sa svakim kilometrom situacija popravljala. Znali smo da ne treba preterano da forsiramo. Posle stresa od juče, važno je da se lagano vrati u normalu. Ceo krug oko ostrva je nešto kraći od 100 kilometara. Mi smo to vozili lagano i zaustavljali se često. Jedini, nazovi, incident smo imali na samom početku vožnje. Na nekom dosta krivudavom putu uzbrdo stigao nas je veliki turistički autobus. Zalepio se na metar iza Tanje i nervozno turirao i trubio. Posle tipično muške razmene srednjih prstiju, razišli smo se u “ljubavi”. Po usputnim seocima pili smo kafu i jeli sladoled... ... uživali smo u lepim predelima.... ... i to je bilo sve od vožnje za danas. Kada smo zatvorili ceo krug oko ostrva bilo je već popodne. Pre odlaska u hotel svratimo da dopunimo rezervoare. Tada slučajno ugledam nešto što do sada nisam imao prilike da vidim. Na bazi prethodne potrošnje, kompjuter na mom Adventure-u je procenio da sa 30 litara u tanku mogu da pređem 608 kilometara!!!! Poslednji put kada sam se tako šokirao bilo je kada sam se sa Dušanom vraćao iz Rige. Tada mi je range sa punim rezervoarom bio 278 kilometara. Izgleda da smo tada vozili malčice brže... Tanja je umrla od smeha. Zahvaljujući njenoj vožnji otkrili smo način da uštedimo na benzinu i u praksi potvrdili da fabrički deklarisana potrošnja može da bude tačna. Osim toga, radi dodatne uštede u porodičnom budžetu, predložila je da prodamo njen motor nekome ko zna da vozi a da ona nastavi svoju bajkersku karijeru na motoru ovog tipa. Malo samoironije je dobar znak - stvari se polako normalizuju.

I tako... Danas smo na repertoaru imali vožnju po zahtevnom planinskom putu, ničim izazvano prošli smo pet kilometara off road-a i doživeli smo jedan pad. Nekako imam utisak da je voda lagano počela da preliva čašu... i u pravu sam. Definitivno, stvari su krenule naopako u trenutku kada smo ukapirali da je na motoru ručica gasa zaglavljena. Praktično, nije bilo nikakvih oštećenja na malom GS-u osim što se zaštitnik za desnu ruku malo iskrivio i pritisnuo ručicu gasa. U muškom bajekrskom svetu, reklo bi se “to se lako da popraviti, važno je da se tebi ništa nije dogodilo”, ali u ženskom nije tako. “Jadni moj mališa... Kakva te je nesrećna sudbina zadesila da pripadneš meni koja ne znam da vozim...” Nikakvi racionalni argumenti ne pomažu. “Pa svakom se desi da padne...”; ”Herojski si izgurala off road...”; “Ovo ti je dobro iskustvo da vidiš da nije strašno kada padneš...” Ništa ne pomaže. Crni oblačići iznad Tanjine glave. Šale, pošalice, crni humor, beli humor... Ništa. Da bi je motivisao i oraspoložio, predložim joj da se mojim motorom spustimo zajedno do plaže (kao, kada naučiš moći ćeš i ti ovako da voziš, super je zabavno). Jedva je pristala. Kao za inat, tamo dole stoji parkiran jedan GS650. “Eto... isti kao moj motor ali čovek zna da vozi... a ne kao ja” nastavlja se tirada. Na lepoj beloj mermernoj plaži smo se zadržali pet minuta. Posle ovoliko “nedaća”, želja za brčkanjem u moru je isparila. Tanji je samo u glavi to kako će istim putem da se vrati do hotela. U njenim preplašenim očima izbočine na putu postaju planine a udubljenja kanjoni. “Ma nema nikakvog problema, vidiš da si uspela da prođeš ceo put bez greške. Nisi čak ni pala nego si ispustila motor i to ne na makadamu, nego u mestu...” Ne pomaže ništa. “Čim sam pala, znači da ne znam da vozim!” “Pa ti i ne znaš da voziš, ovde smo došli da se učiš.” “Eto, i ti kažeš da ne znam da vozim. I šta... treba da se polomim ili poginem da bi se naučila? Šta ćemo da radimo u ovoj vukojebini ako se nešto loše dogodi?” Itd... itd... (oženjeni deo auditorijuma zna kako ovakve rasprave teku) Krećemo uzbrdo do njenog mezimca – ona pešaka a ja motorom. Za početak treba “popraviti” ručicu gasa. Vadim alat i neverovatnim majstorskim umećem olabavim jedan šraf na volanu i... F700GS je osposobljen za vožnju. Šta ti je muška ruka! Motor je OK ali šta se dešava sa njegovim vozačem? Umesto osmeha na licu koji smo gledali prethodnih dana, uplašen pogled ispod kacige. Emocije su totalno prevladale. Tanja je bila potpuno ubeđena da će ponovo pasti. Pošto je strah najveći neprijatelj bajkera, pravim sledeću strategiju. Ona vozi iza mene i kada proceni da je neko parče puta suviše opasno, staje i ja tuda prevezem njen motor. Ipak, posle treće zamene (četvrte ili pete, nisam siguran), ona nastavlja sama. Kasnije mi je priznala da nije imala srca da me gleda kako se znojim i pešačim napred nazad. Prvo ja prođem neki loš deo puta, parkiram mog Adventure-a, vratim se pešaka, uzjašem malog GS-a, njime prođem ponovo taj deo, čekam je da dopešači i idemo dalje... do sledeće prepreke. Srećom, makadam je postajao sve bolji i lakše smo vozili. Neverovatno je šta negativna autosugestija može da napravi. Kada smo izašli na asfalt, Tanja je nastavila da vozi u grču, kao da je prvi put sela na motor. Za danas joj je očigledno bilo dosta. Da je malo oraspoložim, odlazimo na kafu u nekakav fancy kafić pored mora. Slaba vajda, vraćamo se u hotel da ćutimo do uveče. U tradicionalnoj patrijarhalnoj formaciji (ja vozim ona iza mene na mestu suvozača), mojim GS-om odlazimo na večeru u obližnje planinsko selo. Ukusna jagnjetina i vino su nam odvezali jezike i pravimo retrospektivu današnjeg dana. Loš skor. Osim što nismo uspeli da uđemo u more, ni vožnja nije ocenjena visokom ocenom. Umesto laganog krstarenja pokraj mora, stvari su se malo iskomplikovale. Našli smo se na putevima na kojima bi samo iskusni bajkeri uživali ali ne i jedan početnik. Pravimo plan za sutra. Treba da organizujemo popravni ispit za posrnulog bajkera. Celu današnju frustraciju treba da nadoknadimo nečim lepim. Najlakše bi nam bilo da sutra odemo sto metara do plaže i da tamo provedemo dan ali ne može to tako. Nema odmora dok traje obuka, dakle, sutra se ponovo penjemo na motore. Napravićemo ceo krug oko ostrva.

U Scala Potamia se ne zadržavamo dugo. Osmotrili smo plažu i složili se da je previše komercijalno. Želimo nešto egzotičnije za kraj sezone. Oboje smo imali na umu Mermernu plažu. Na fotkama izgleda fenomenalno i nalazi se tu negde u blizini. Ja se sećam da sam na Google Maps-u video neki put koji vodi od Scala Potamia do Marble beach ali ga gps ne pronalazi. Sigurno je nekakav off-road a to ne dolazi u obzir. Dovoljno stresa je Tanja doživela na ovom krivudavom putu da bih je sada terao da vozi po kamenju. Gps kaže da treba da se istim putem vratimo skoro do Thassosa a da tamo ima odvajanje ka plaži. Krećemo. Opet ove krivine, opet kolone... Laknulo nam je kada smo izašli sa glavnog puta... i to olakšanje je trajalo manje od pet minuta. Odjednom prestaje asfalt i počinje makadam. Pitam Tanju da li želi da idemo dalje a ona kaže: “Vozi.” OK. Gledam na gps-u, do plaže ima još 4,5km. Vozimo cik-cak između rupa i iza svake krivine očekujem da se pojavi asfalt. Nemoguće da je svo vreme ovako. I zaista, put nije sve vreme ovakav... postaje sve gori i gori. Ceo ovaj deo ostrva je poznat po nalazištima mermera pa je i sam drum uklesan u istom. To znači da svuda na okolo štrče oštri kameni vrhovi u kombinaciji sa nepravilnim udubljenjima. Na ravnijim delovima su razbacani mermerni kamenčići raznih veličina. Sve to je pokriveno debelim slojem bele mermerne prašine... Ma milina... “Nešo, koliko još ima do plaže,” pita Tanja preko intercoma. “Izdrži, ima manje od dva kilometra,” lažem ko stoka. GPS pokazuje 3,5km. Bojim se da joj kažem da odvrne gas (njen motor može bez problema da preleti ovakve prepreke) i zato vozim tražeći najbolju moguću trasu. Tanja je iza mene i trudi se da prati putanju kojom se ja krećem. “Ogromna rupa... Šta da radim?” Kada baš nema načina da je zaobiđe, kažem joj: “Ignor! Samo daj gas” i naravno, to funkcioniše. Osvajamo metar po metar. Predstoji nam samo jedno oštrije spuštanje na dole i stigli smo do plaže. Gps pokazuje još samo 200 metara do cilja. Ta poslednja nizbrdica mi se učini previše zahtevnom za Tanju. Vidim da su svi automobili parkirani na okolo, verovatno u želji da im oštro kamenje ne odvali motor. Najbolje i mi ovde da stanemo, mislim. ... i tu počinje šou. Kažem Tanji preko intercom-a da potraži parking a ja ubodem mog GS-a na prazno mesto iza jednog automobila. Pravim početničku grešku. Zaustavljam se na ivici puta na nagnutom terenu. Desnu nogu ne mogu komotno da spustim na zemlju a samim tim ne postoji način ni da otvorim ćopavu. Čak i da je otvorim, motor će biti nagnut na desnu stranu i pašće na kola. Dok se preznojavam i pokušavam da zadržim ravnotežu, iz slušalica čujem Tanjin glas: “Ne, ne, neeeee...” Kratka pauza. “Ha, ha, haaaaa... Pala sam...” Žmarci mi prođu kroz leđa. Ne mogu da se okranem da vidim šta se dešava i uspaničeno urlam u mikrofon: “Jel te nije prignječio motor?””Ma jok“, smeje se ona i dalje. Jedva nekako uspem levom nogom da se odguram u nazad, parkiram motor i imam šta da vidim. Njen ljubimac se prosuo po putu a ona fotka. Objašnjava mi da je krenula zamnom ali da je ukapirala da nema gde da stane. Zaustavila se na trenutak ali na dosta nesretnom mestu. Oba točka su bila na uzvišicama a na mestu gde su joj bile noge je udubljenje. Nije imala na šta da se osloni i motor je pao na desnu stranu. Ona je samo zakoračila i ostala stojeći. Ups... Skvi... Dobro je. Ne želim ni da razmišljam šta bi bilo da joj je noga bez čizme ostala ispod motora... Pokušavam da zadržim pozitivan ton. “Super. Eto prilike da te naučim kako sama da podigneš motor.” I dok to izgovaram, iz obližnih kola izađu četiri Rumuna. Dotrče do Tanje, dignu motor iz jednog poteza, pitaju je da li joj treba još nekakva pomoć i kada ima je rekla da je sve OK odu. Hmmm... Lako je to kad si žena bajker. Možda i ne možeš da podigneš motor koji je tri puta teži od tebe ali zato se uvek nađe neko da ti pomogne. Da sam ja pao, verovatno bi ona četvorica umirla od smeha gledajući me kako se grčim. To je nepravda... stvarno...

Petak, 12. Septembar Posle doručka, stvari su spakovane na motor i spremni smo za današnju avanturu. Hotel u kome smo prenoćili malo nadvišuje planirani budžet a i nije zgodan za landranje po ostrvu jer se nalazi u samom centru grada. Okušaćemo sreću u Scala Prinos. Tamo postoji relativno jeftin hotel u kome smo boravili već nekoliko puta. Sedamo na motore i napuštamo grad. Šta da kažem... Upravo nam se dešava ono što svaki bajker putnik sanja tokom dugih zimskih noći, ono što je jedna od arhetipskih slika vezanih za zadovoljstvo vožnje motorom - lagano krstarenje uz obalu mora. Predivan septembarski dan. Sunce. Prijatna temperatura. Mi opušteni i zadovoljni. Sa našim hotelom nismo imali sreće. Upravo ispraćaju poslednje goste i zatvaraju – kraj sezone. Iza ugla nalazimo drugi hotel koji i dalje radi. Na brzaka ostavljamo stvari i krećemo. Ideja je da nađemo neku plažu i da se ritualnim kupanjem oprostimo od ovog leta. Prvi cilj nam je plaža u selu Scala Potamia na istočnoj obali ostrva. Raspooženje je na nivou... dok je put lak za vožnju. I onda počinju problemi. Put posle grada Tasos je dosta zahtevan za bajkera početnika. Oštre krivine uzbrdo i nizbrdo, dosta automobila... Tanja do sada nije vozila po ovakvom putu i kreće se relativno sporo. Kada je neki automobil stigne i zalepi joj se za zadnji točak, uhvati je panika. Počinje da vozi još sporije da bi je ovaj pretekao ali zbog oštrih krivina to nije moguće. Onda se pojavi sledeći auto... i za par minuta se oformi kolona iza nje. Nervoza raste. Osim što usporava saobraćaj, nervira se što ni ja ne mogu da uživam na ovakvom putu jer vozim sa njom. Ne pomaže joj ni fakt da apsolutno niko nije trubnuo ili na bilo koji način dao do znanja da im smeta. Naprotiv, grčki vozači su pokazali neverovatnu tolerantnost prema ženi, očiglednom početniku, na dva točka. Najinteresantnije u celoj priči je da, kada nema nikoga, vozi potpuno normalno, skoro da obara motor i uživa. U trenutku kada se pojavi auto iza nje, ona uspori i počinje da paniči. To je to. Kao što smo očekivali, suočavamo se sa osnovnim problemom svakog početnika – sigurnost pri ulaženju u krivine. Na žalost ili na sreću, osnovna poteškoća ali i zadovoljstvo vožnje motora je upravo u tome. Svako može da uzjaše mašinu i na ravnom da odvrne gas. Tek kada se savlada veština brzog ulaženja u krivine, motor postaje pesma. Retko ko može da te stigne, pretičeš za delić sekunde i veoma brzo raščistiš put pred sobom. Postaješ gospodar drumova. Ipak, za ovo je potrebno znanje i iskustvo a to se ne stiče preko noći. Džabe što sam terao Tanju da pročita dva puta ovaj i ovaj tekst, džabe što sam u detalje objašnjavao kako se pravi countersteering, što smo gledali filmove Keith Code-a. Nedostaju joj kilometri. Samo vožnja, korak, po korak...

Ono zadržavanje na granici nam je uzelo dragoceno vreme i očigledno nećemo stići po danu na Tasos. Planirali smo da vozimo ka istočnoj obali i da tamo potražimo smeštaj ali to sada nema smisla. Pao je mrak pa rešavamo da nađemo hotel u samom pristaništu. Booking.com je majka. Za nepunih pola sata već se nalazimo u sobi. Posle dosta napornog vatrenog krštenja, mišići su se opustili i gravitacija je učinila svoje. Jedva sam uspeo da je pomerim iz ove poze. Na brzaka se spremamo i odlazimo na večeru u obližnji restoran. Klopamo u rekordnom roku i poslednjim atomima snage dolazimo do sobe. Zaslužili smo propisno spavanje. Da ali... Kad sam otvorio torbu sa stvarima, sledi iznenađenje. Iz torbe mi pravo u lice izleti slepi putnik - onaj isti noćni leptir koji nas je maltretirao prošle noći. Aaaaaa ne! Neće moći ove noći. Taman uzmem papuču sa namerom da se obračunam sa napasnikom, kad on ni pet ni šest, izleti kroz prozor i odleti u noć. Bole ga uvo... Prošvercovao se u našem prtljagu, nelegalno prešao granicu i iz manje razvijene zemlje EU, prebegao je u zemlju sa većim standardom i znatno boljom klimom.

Pravimo kafe pauzu u nekom selu uz put. Kad god dođemo u Grčku, prvo se pije po jedan frape. Tradicija tako nalaže. Umor se vidi na licu novopečenog bajkera ali je osmeh tu. Počelo je da se smrkava kada smo stigli u pristanište Keramoti. Posle pređenih 370 kilometara, malo bole leđa... ... ali je osećaj ponosa jači. Sada predstoji malo komplikovaniji deo – ukrcavanje na trajekt. Tanja je imala strah od ovoga još od trenutka kada je počela da vozi motor. Platforma za ulazak na brod je uglavnom kosa, neravna, ima rupe na spojevima i skoro uvek je vlažna. Kada to prođeš sledi vožnja po mokrom uglačanom limenom podu i prelazak preko raznih metalnih prepreka. Košmar za početnika bajkera. “No problemos, kada uteram moj motor dolazim po tvoj.” Tako smo se i dogovorili pre puta. Uzjašem moju makinu, popnem se na brod ali primetim da član posade usmerava nekog drugog da stane iza mene. Tanja. Kakav je inat ova žena. Brzo skačem sa motora – ovo mora da se ovekoveči. Na ovoj slici nema osmeha ispod kacige... ... ali i on dolazi na red par minuta kasnije. Najslađa pobeda je ona kada pobediš samog sebe.

Nismo ni osetili kada smo stigli do granice. Na našu žalost, tu smo izgubili skoro dva sata. Tanji su pre par godina ukradenа sva dokumenta i čim provuku njen novi pasoš kroz skener, pojavi se upozorenje. Onda sledi Interpol provera i to obično potraje. Taman nas puste Bugari kad na grčkoj strani nov problem. Ovo je mali granični prelaz koji uglavnom prelaze lokalci sa ličnim kartama. Mi nemamo EU pasoše i treba da nam udare pečat... ali gde je pečat? Ne mogu da poverujem, ovo mi se dešava već drugi put na ovom mestu. Pre par godina, policajac iz prve smene je slučajno odneo pečat kući pa sam morao da čekam da ga donese. Ovog puta je šef carine otišao za kratko da nešto završi pa je greškom poneo pečat sa sobom. Simpatičnim Grcima je očigledno bilo neprijatno što moramo da čekamo pa su nam dali po flašu ledene vode da se osvežimo. Dodatnoj ljubaznosti je doprinelo i prisustvo žene bajkera. Iskreno su se oduševili kada je Tanja skinula kacigu i kad su umesto neobrijanog i grubog lika ugledali žensko čeljade. Dok nije stigao kolega, samo su sa njom pričali o motorima i putovanjima... a mene potpuno ignorisali. “Ej... Halo momci... Pogledajte... Novi BMW Adventure!!!” Ništa, ne zarezuju me ni pet posto. Iza granice nastavljamo dobrim tempom jer su putevi prazni. Idemo obilaznicom oko Drame kad nešto proleti pored mene. Tanja. Prazan šitok put sa blagim krivinama... i desna polovina njenog mozga preuzima kontrolu nad ručicom gasa. 150km/h. Stajemo na semaforu da se uključimo na glavni put. Pogled ispod kacige sve govori: “A?” Rastem k'o kvasac.

Četvrtak, 11. Septembar Par dana na moru ne zahteva skoro nikakve pripreme. Veče pre puta, popakovali smo nešto stvari u torbe i to je bilo to. Sav prtljag staje kod mene na motor. Kao za maler, pola noći nismo uspeli da zaspimo. Malo je radila trema ali je osnovni razlog nespavanja bio ogroman noćni leptir koji je uleteo u spavaću sobu i propisno nas izmaltretirao. Meni je u početku bilo žao da ga neutrališem ali mi je u jednom trenutku pao mrak na oči. Treba da se odmorimo za sutrašnju vožnju a mi oka ne možemo da sklopimo. Kao da je osetio da mu se crno piše, oko 3 ujutru je prestao da leti i da nam se zaleće u face. Ne preterano odmorni, ujutro smo otišli do ofisa da završimo malo posla pa smo tek oko podne krenuli put Tasosa. Vreme je sunčano, tu i tamo po koji oblačić. Ovo je Tanjina prva ozbiljnija tura. Kao suvozač, iza sebe ima desetine hiljada kilometara ali kada treba sama da vozi, to iskustvo ne pomaže. Pošto ne spada u žene “kao od brega odvaljene”, ne znamo kako će fizički podneti putovanje. Zbog toga smo se još pre polaska dogovorili o osnovnim principima ove zajedničke vožnje. 1. Nema jurcanja. Ja sam u poslednje vreme malo počeo da preterujem a to nije dobro kada vozim sa početnikom. 2. Pretičemo samo kada se ona oseća sigurno. 3. Svo vreme smo povezani interkomom. Da se razumemo, cilj nije neprekidno ćaskanje kao u kolima već razgovor o specifičnim situacijama koje nam se dešavaju tokom vožnje. 4. Pravimo češće pauze jer ne znamo kako će izdržati fizički napor. Ako shvati da ne može više, tražimo najbliži smeštaj. 5. Ja uterujem njen motor na trajekt Tako i bi. Skoro... Prva deonica puta je protekla u početničkom grču. Em su joj ovo prvi kilometri, em oboje mrzimo ovo parče puta. Е79 je osnovni pravac ka Grčkoj, tuda smo mnogo puta prolazili (kolima ili motorom) i skoro svaki put smo imali neku kritičnu situaciju. Saobraćaj je uvek dosta natovaren, prepuno je divljaka na četiri točka i ima dosta kamiona iza kojih se formiraju kolone. Posle izlaska iz Sofije vozimo relativno oprezno ali ne i sporo. Krećemo se u rasponu od 10km/h iznad ili ispod ograničenja. Kakvo je slavlje palo kada je na jednoj pravoj Tanja prvi put pretekla auto (kamioni se ne računaju). Eksperimentišemo sa redosledom. Kada je ona prva, oseća se nekako sigurnije jer ja svojim motorom blokiram automobile koji nas pretiču. Sa druge strane, kada sam ja napred, povučem je i idemo brže. Osim toga, lakše joj je da se opusti kada vidi mene i prati moju putanju. Pošto smo povezani interkomom, kada ja preteknem kamion, javljam joj kada je put čist, ona odvrne gas i hooop... na čelu smo kolone. Sa olakšanjem napuštamo gužvu puta E79 i odvajamo se ka Banskom. Prvu pauzu pravimo na benzinskoj pumpi u ovom poznatom skijalištu. Pao mi je kamen sa srca kada sam ispod kacige umesto panike ugledao osmeh. Da li treba da kažem da su se dva radnika sa pumpe polomila da Tanji napune rezervoar a da sam ja morao sam da natočim? Odavde pa do graničnog prelaza Ilinden situacija je mnogo bolja. Krivine su kao stvorene za motor. Ima malo saobraćaja a od prošle godine, na većem delu puta je postavljen nov asfalt. Još uvek po negde ima radova i zahvaljujući njima sebi olakšavamo posao – umesto da jurimo, pretičemo kolonе automobila dok stojе na semaforu. Idemo?

Za one koji ovu temu prate na mobilnim uređajima na kojima se to ne vidi, podnaslov ovog putopisa je: Mala škola BULLSHIT psihologije

Tek je rana jesen donela malo lepog vremena a to je bila poslednja šansa da ove sezone napravimo neku ozbiljniju zajedničku turu. Pošto nije vozila skoro deset meseci, Tanja je prvo otišla na jedan napušteni parking da se podseti kako se menjaju brzine i kako se skreće. Uspela je brzo da se seti skoro svega i zato smo odvojili sledeći vikend za dodatno uvozavanje. Te subote smo uspeli da stignemo samo do prvog kafića - kiša je počela da pada čim smo seli na motore. U nedelju smo vozili malo duže – 200 kilometara do Boroveca i nazad. Super joj ide, dakle, vreme je za nešto ozbiljnije. Vođen beskrajnim poverenjem u bajkerske sposobnisti svoje žene (isključena leva hemisfera mozga) predložio sam joj da skoknemo do Sicilije, Alpa ili Turske. Njen pogled mi je poprilično ohladio ambicije pa smo stisli ruke u vezi produženog vikenda na Tasosu. Idealna tura za početnika. Ciljevi ovog putovanja su bili, osim provoda, i nabijanje kilometara i sticanje rutine u vožnji. Kada kažem rutina, mislim na osnovne stvari: osećaj za motor i brzinu, kretanje, zaustavljanje, menjanje brzina... Naprednije veštine ostavljamo za neki drugi put, kada se savlada osnova.

Iako sam o tome već pisao, ukratko ću da ponovim. Marta 2013-te, uz čašu vina koja joj je očigledno blokirala Corpus Callosum i nije dozvolila da probije racio, moja žena je rešila da postane bajker. Ja sam to, kao i svaki napaljeni mužjak, sa oduševljenjem podržao. E sad, ne mogu da kažem da me nisu upozorili. Kada je čuo za Tanjinu nameru, moj iskusni kolega i mentor u moto svetu Marčev kategorično je izjavio: “Samo ćeš sebi navući bedu na vrat.” On je pre par godina prošao kroz istu priču i zna čovek. Objasnio mi je kako to izgleda. Krenuli ste sa dva motora na put. Ako pratiš njen ritam (vučeš se ko glista) nema ništa od dobre vožnje. Bolje je da ideš kolima, makar možeš da pušiš. Ako pak rešiš da voziš svojim ritmom, izgubiš je u retrovizoru za 15 sekundi. Posle dvadesetak minuta staneš pored puta da je sačekaš. Pušiš već treću cigaretu a nje još uvek nema. Počinješ da brineš da joj se nešto nije desilo i zapališ još jednu da se smiriš. Na kraju pukneš, bacaš cigaru, sedaš na motor i krećeš nazad da je tražiš. Tada se ona pojavljuje sa osmehom na licu i nagnuta prema napred da joj vetar pri 40km/h ne odnese glavu. Praviš polukružno i treba ponovo da rešiš da li da je pratiš ili da voziš sam. I tako u krug... Ili još gora situacija, ako krenete na dužu turu sa dva motora i ona dobije menzis. Katastrofa. Osim tehničkih poteškoća kod vožnje u tom stanju, tu je i dodatna nervoza. Na****o si ni kriv ni dužan. Kriv si jer je toplo ili hladno, kriv si što su oštre krivine ili ravan dosadan put... Doduše, ima i prednosti kod putovanja sa dva motora ali sa tvojim Adventure-om to nije relevantno. Možeš da joj uvališ deo prtljaga. Ako već insistira da vozi, najbolje je da joj kupiš neki krš koji će non-stop da se kvari. Posle par vožnji sve će joj se smučiti i ti si ponovo slobodan. Nema spora, argumenti Marčeva su neoborivi ali su meni na jedno uvo ušli a na drugo izašli. Prevladala je emocija i želja da u društvu voljene žene pokoravam drumove. Osim toga, sada je već kasno, proces je već započeo. I kako je rešila da vozi, Tanja je u rekordnom roku položila za A kategoriju, prodali smo moj stari motor i kupili joj BMW F700GS. Sve je naizgled krenulo dobro a onda je u roku od deset dana došlo do dramatičnog preokreta. Zla sudbina je umešala svoje prste i dogodile su se neke strašne stvari. Naš prijatelj Želimir je poginuo na svom omiljenom Ducati-ju a drug Arsa je sleteo sa puta i skršio se. Da bi se još više podgrejalo ulje na vatri, prilikom preuzimanja F700 u BMW-u, nismo spustili ručicu kvačila za Tanjinu ruku, ispustila ga je prilikom prvog kretanja i zakucala se u ogradu. Još nije ni počela da vozi a već je počelo preistpitivanje: voziti ili ne voziti. Borba leve i desne hemisfere. Razum vs emocije. Brutalno se suočila sa faktom da motor nije samo zabava, krstarenje lepim predelima i vetar u kosi. Vožnja motora nosi sa sobom i veliki rizik da padneš, povrediš se ili ne daj Bože da pogineš. Kad već imamo jednog ludog u porodici (mene) ima li potreba da se i ona upušta u ovako opasan hobi? Dvoje dece, posao, kuče... Posle 600-700 kilometara koje je Tanja na silu izvozala tokom jeseni 2013-te, došla je zima i prekratila joj muke. Motor je ostavljen da prezimi u BMW-u a pitanje nastavka njene moto karijere nismo postavljali sve do proleća. Tanja prosto nije želela da govorimo o tome. Bio sam potpuno siguran da od cele ove priče nema ništa. Čak ni kada sam negde u aprilu 2014-te doterao njen motor na parking ona to ni jednom rečju nije prokomentarisala. Prašina je padala na mini GS-a a želju jednog poznanika da kupi njen motor počeo sam sve ozbiljnije da razmatram. Da se vozi sa mnom, to može uvek i svuda ali sama... jok. Ruku na srce, nije samo unutrašnja borba dve moždane hemisfer bila razlog da ne sedne za korman. Vreme je cele sezone bilo užasno. Kiša je padala skoro svakog vikenda i nismo želeli da se njeni prvi bajkerski koraci dese po mokrom i klizavom asfaltu. Osim toga, mojim motorom smo putovali na nekoliko dužih tura koje nisu bile dobre za početnika. Ah da... i ja sam svojim Adventure-om malo lajzao na okolo a bez mene nije htela da vozi. U svakom slučaju, “malog” BMW-a smo svakodnevno preskakali na parkingu i pravili se da ga ne vidimo. Jadničak je asfalt prvi put osetio jedne subote sredinom avgusta kada sam rešio da ga upregnem za zajedničku vožnju sa Marčevim. Posle pređenih 200-tinak kilometara bio sam oduševljen. Neopravdano, F700GS se reklamira kao motor za žene i početnike a zapravo je veoma ozbiljna mašina. Ima isti pogon kao i veliki F800GS ali 10 konja manje (75hp). Tanjin motor je kupljen sa niskim vešanjem i to je bilo jedino što mi je tokom vožnje smetalo. Navikao sam na Adventure-a i ovaj motor mi je bio dosta nizak. Sve ostalo je bilo fenomenalno: odlično vuče mojih 100+, lako zaleže u krivini, sa Wunderlicht vizirom sjajno štiti od vetra... Da ne govorim o prednostima manjih gabarita tokom provlačenja između kolona automobila... Toliko mi se dopao da sam sledećih dana po gradu vozio samo njega. Tihi psihološki rat je trajao celog leta. Ja ćutim i ne spominjem njen motor a ona se pravi da ga ne primećuje. I tako do septembra... “Ne mogu više da ga gledam tako usamljenog i prašnjavog. Kao siroče je.” Unutrašnja borba je dostigla kulminaciju i Tanja je presekla. Bajkerska krv je proradila... u stvari, bilo joj je žao motora.

Psihološki profil prosečnog muškarca bajkera U svojoj levoj, racionalnoj polovini mozga, prosečan muškarac na dva točka skladišti ogromnu količinu informacija i njom perfektno barata. Dovoljno je da neki početnik kaže koliko je visok i koliko para ima i nepogrešivi algoritam leve hemisfere mozga iskusnog bajkera izbacuje idealni motor za njega. Najčešće je to isti motor koji i stara kuka poseduje... zato što je najbolji. Primera ima koliko hoćeš. Kada se neko prospe po asfaltu, dovoljno je da znamo koji motor je vozio i jasno je zašto je pao. Bez mnogo rasprave možemo krajnje argumentovano da odgovorimo na važno pitanje: da li je bolja Super Tenere ili Afrika Twin; Kad se sve sabere i oduzme u muškom mozgu, logično je da se BMW vozi samo zbog šminke; Na osnovu analize raspoloživih podataka dolazimo do neoborivog zaključka da se Ducati često kvari (za razliku od drugih motora koji se ne kvare); Zdrav razum nalaže činjenicu da se neko sa 180 zabio u traktor samo zato što traktoristu boli ona stvar za nas bajkere... Sve je racionalno i objašnjivo. Šljaka leva polovina mozga pa ubija. Kada pojedinac hoće da dokaže da je njegov veći... pardon... da je njegov motor bolji, koristi samo argumente tipa: manje troši, više konja, bolja aerodinamika, odlična elektronika, lako se održava... Ako se neko, ne daj Bože, zezne i kaže da mu se neki motor dopada zbog dizajna (emocionalna kategorija), veoma brzo bude prizemljen neoborivim argumentima logičko-tehničke prirode. Muški mozak zna sve o mehanici i elektronici i time fenomenalno barata. Iz još naučno neutvrđenih razloga, veš mašina i šporet su izuzeci. Kako te komplikovane naprave funkcionišu, e to leva hemisfera muškog mozga još uvek nije uspela da ukapira. Ova jaka racionalnost nalazi se u osnovi fenomena zvanog nadmudrivanje (palamuđenje). Intelektualne rasprave na temu motora uvek su prisutne na mestima gde se sakuplja veliki broj muških primeraka bajkerske populacije: moto skupovi, kafane, forumi... i to traje u beskraj. I onda... Kada se iskapi preostali gutljaj bezalkoholnog piva i pojede poslednji ćevap, kada ogreje sunce i ručica kormana postane privlačnija od tastature na kompjuteru... tada dolazi do preokreta. Kao da neko jednim potezom spusti šalter i isključi svima levu polovinu mozga (tzv. “ode mozak na pašu”). Staklastog pogleda, hipnotisan osećanjima koja ga preplavljuju, muškarac bajker seda na svog ata, potapše ga po rezervoaru i... zbogom pameti. Adrenalin udari u glavu, kez ispod kacige i piči... Psihološki profil prosečne žene bajkera (bajkerke) Ovo je mnogo teže da se razume i objasni. Ja jesam psiholog po obrazovanju ali sam ipak muškarac. No, hajde da pokušam. Zbog neprekidnog mešanja nervnih impulsa leve i desne hemisfere mozga (radi žujlevito telo), žene pokazuju veće oscilacije u bajkerskom ponašanju. Njima je mnogo teže da se potpuno prepuste emocijama tokom vožnje motora i to ne zato što nešto nemaju (“nemaju muda”) već upravo zato što nešto imaju: veliko žuljevito telo. Umesto da se, kao muškarci bajkeri, do kraja predaje uživanju, da počnu kreativno da interpretiraju saobraćajne propise i intuitivno da procenjuju da nema peska iza krivine, bajkerkama iz leve hemisfere neprekidno dolaze racionalna upozorenja: uspori, ovo je opasno; ne provlači se, neko može da otvori vrata; polako, ne zna se šta je iza krivine i slično. Žene su zbog svega ovoga mnogo opreznije i proporcionalno, znatno manje učestvuju u udesima. Sa druge strane, u trenutcima kada je potrebno da drže levu racionalnu hemisferu pod punim obrtajima, na primer u situaciji kada uče da voze, iz desne hemisfere nadiru emocije: strah, strepnja, briga... i to dovodi do smanjenja koncentracije. Na primer, osećanje straha remeti proces kalkulacije najpravilnijeg ugla pod kojim treba da se uđe u krivinu. Najekstremniji primer koji dokazuje ovu teoriju su žene vozači automobila. U situacijama kada treba mozak da radi na max (isparkiravanje, prestrojavanje, skretanje, vožnja u rikverc, traženje parkinga...) emocije ih rasejavaju i zato prave frapantne greške. Umesto da se skoncentrišu na saobraćajnu situaciju, kroz glavu im prolazi: Da li su deca prošetala kuče; svi samo mene čekaju - kasnim već četiri minuta; katastrofa, gledaj kako mi se samo razmazala senka ispod očiju... I onda bude: “Ups... jel me to nešto udarilo?” Čak i nadmudrivanje sa ženama motoristima nikada ne može da bude čisto racionalno. Možeš da se satreš objašnjavajući kako je neka moto jakna dobra, kako je napravljena od ultra mega materijala, kako ima 74 luftera, 62 vodootporna džepa, zaštitne potplate poslednje generacije... Džabe. “Joj što je grozna... Više mi se sviđa ova sa narandžastim.” I tako dalje... i tako dalje.... Pošto sam, nadam se, uspeo da vas ubedim kako teorijski stoje stvari u vezi vožnje motora od strane ženske populacije, došlo je vreme da proverimo kako to funkcioniše u praksi. Da ne bi bilo uvređenih, u procesu validacije ove teorije krenuću od svog ličnog porodičnog primera. Posle putopisa koji sledi, svako može da napravi svoje zaključke.

Poslednjih godina svedoci smo fenomena da sve veći broj žena vozi motor. Hmmmm... Ravnopravnost polova je nešto dobro i maksimalno ga podržavam ali ipak... Ovakvo ponašanje predstavlja agresivno upadanje na teritoriju koja istorijski pripada samo nama, muškarcima. Motor za nas pripadnike jačeg pola nije samo vozilo kojim se prevozimo od tačke A do tačke B već je nešto mnogo više. On predstavlja sredstvo kojim možemo da izrazimo ono najplemenitije u sebi, ono što civilizacija nepovratno pokušava da nam oduzme - viteštvo. Kažite sami, na šta vas podseća ova fotografija? Oblačimo oklop, uzjašemo svoga šarca koji moćno zarže i pred ushićenim pogledima dama odlazimo u daljinu ostvljajući oblak prašine iza sebe... Uh, sav sam se naježio... U ovoj epskoj priči, žene imaju sledeće uloge: a) da nam se dive; b) da sede na motoru iza nas i da nas strasno stežu rukama dok mi obuzdavamo divlju zver; c) ništa drugo. I onda se desila emancipacija - prešle žene na prednje sedište. Mogu li one to? Treba li to da rade? Ne postavljam ova pitanja zato što sam neki muški šovinista već zato što, hteli mi to da priznamo ili ne, postoje razlike između dva pola. Evo nekih osnovnih. Sama po sebi nameće se očigledna nejednakost u fizičkoj snazi. Muškarci su u proseku viši (veći) i snažniji. Teško je naći zbiljan motor do 150 kilograma a to je skoro tri težine ženskog tela. Treba to kontrolisati i obuzdati. Kabasti sivonja lakše podigne motor od nežnog ženskog stvorenja. Fakt. Druga razlika među polovima je u dominantnoj vrsti inteligencije. Na primer, istraživanja pokazuju da u proseku žene imaju razvijeniju verbalnu inteligenciju od muškaraca (i bez istraživanja to znamo). Situacija je obrnuta kada je reč o orijentaciji u prostoru - tu smo mi carevi. Ovo objašnjava mnoge stvari (!) a jedna od njih je i zašto se smatra da su muškarci bolji šoferi od žena. Statistika, doduše, opovrgava ovo verovanje ali to je druga priča. Po meni, najbitnija razlika između žena i muškaraca je u žuljevitom telu... Ne, ne... nije to ono što ste prvo pomislili. Reč je o delu mozga koji se zove Corpus Callosum ili u prevodu sa latinskog, žuljevito telo. To je snop nervnih vlakana koji povezuje levu i desnu hemisferu. Kao što je većina verovatno čula, svaka polovina mozga je specializovana za neku od psiholoških funkcija. Grubo kazano, leva polovina odgovara za racionalno mišljenje a desna za emocije. Žuljevito telo je kod žena znatno veće nego kod muškaraca i u tome se krije razlog zašto su žene intuitivnije u procenama i emocionalnije kada donose odluke. Kod njih leva (racionalna) i desna (emocionalna) strana mozga više komuniciraju među sobom. Drugim rečima, osećanja kontaminiraju racionalno razmišljanje a sa druge strane logika kontaminira emocije. Kod nas muškaraca je situacija mnogo prostija. Zbog tanjušnog žuljevitog tela leva i desna strana mozga manje razmenjuju informacije. Zato je ponašanje muškaraca najčešće ili totalno racionalno (hladnokrvno, bez srca) ili totalno emocionalno (u narodu pogrešno interpretirano kao “nije uključio mozak” a pravilno je “nije uključio levu hemisferu mozga”). Kakve ovo ima veze sa motorima? Ima, ima...

Pratim ovu avanturu, uživam a svo vreme sam kao na iglama. Sa'će... Neće... Pošto sam znao da si "malo" polomio rebarca, čitam i samo čekam kada će da se desi sranje. Kakve ste sve puteve prešli, kamenje, šljunak, pesak... i da se maler desi na asfaltu... E to stvarno nije u redu. Zaključak: Ćevapi su krivi za rebarca.

FE-NO-ME-NAL-NO!!!!

Druže, svaka ti čast i na turi i na pisanju. Stvarno sam uživao.