6. dan / 25. 07. 2017. Talin (Estonija) - Raahe (Finska) / 6% Preko noći je padala kiša i jutro u Talinu nas je dočekalo oblačno i sivo. Oblačimo se malo toplije i pakujemo stvari. Rano je, nema gužve u gradu i brzo stižemo do pristaništa. Radimo check-in na šalteru i pored policije prolazimo prema posebnoj koloni za motore. Nismo uspeli ni da spustimo nogare kad isti ti policajci uz škripu guma zaustavljaju džip tačno ispred nas. Verovatno su videli nonEU tablice pa su rešili da prekontrolišu simnjive balkanske subjekate. Od svih pasoša, počnu detaljno da češljaju baš Laletov. "Lale, osmehni se bre malo." Nema šanse. Sakupi se njih nekoliko. Gledaju, pričaju između sebe na njihovom, za nas, nerazumljivom jeziku i samo okreću stranice. Da nije zbog auspuha? "Lale, nemoj da pališ motor ni pod razno." Ispostavilo se da nisu mogli da nađu pečat sa datumom ulaska u EU jer ga je mađarski policajac negde skarabudžio. Kada su ga posle desetak minuta ipak pronašli, vrate mu pasoš i odu bez reči. Ukrcavanje može da počne. Jupiiii... ide i Lale sa nama. He, he... nisu ga provalili za auspuh. Iako je more bilo relativno mirno i brod se nije preterano ljuljao, vezivanje motora je bilo obavezno. Na okolo je gomila gurtni na samoposluživanje. Kada ih stegneš prolazi neko od osoblja da proveri da li su motori dobro fiksirani. No problemos, Mile je već proverio. Sam trajekt je moderan i čist. Mnogo punjača za električnje automobile podseća nas na to da odlazimo u zemlje gde je očuvanje prirode big deal. Plovidba od Talina do Helsinkija traje par sati. Maaaaalkice smo bili gladni ali pijemo samo kafu. Dijeta posle sinoćnog prejedanje? Ne. Na žalost, zlatne rezerve su ostale na motorima u zaključanom potpalublju a cene sendviča i peciva na brodu su takve da smo momentalno izgubili apetit. Čovek bez hrane može da preživi između dve i tri nedelje (osim ako nije političar koji štrajkuje glađu) pa valjda možemo i mi bednih par sati. Prednosti toga da si pušač - češće uživaš u čarima plovidbe. Drugih prednosti nema.

Popodnevni odmor pre večere smo iskoristili... kako ko. Jedni su blejali na okolo... ... a drugi su morali da pritegnu lanac. Inače, zatezanje lanca je prava sitnica, naročito ako je prethodni vlasnik šrafove koji se uvrću u aluminijum ojačao superlepkom. Ne treba ti više od sat, sat i po vremena da rasklopiš pola motora, zategneš lanac i da sve vratiš na svoje mesto. Dok smo pružali moralnu podršku vlasniku motora (sa lancem), ... ...neko je primetio jednu sitnicu. Na njegovoj novoj gumi Pirelli Scorpion Trail, znak škorpiona nije obojen u crveno, za razliku od istih tih guma na GS-ovima. "Ma šta ima veze što je kineska kopija. Važno je da piše Pireli." Dok je vlasnik motora prao umašćene ruke posle uspešnog poduhvata, neko (neću ga imenovati) je pronašao lak za nokte u kupatilu, verovatno zaboravljen od prethodnih gostiju. Sinula mu je odlična ideja koja je naišla na opštu podršku... Ipak, odustalo se od farbanja škorpiona u roze iz straha od moguće odmazde. Večerali smo u obližnjem American 60's style restoranu. Vođen instinktom, ja sam poručio burger primamljivog naziva Meat lover. He, he... Fenomenalni ukus jela sam malo pokvario neadekvatnim izborom pića. Posle večere, razdelili smo se u dve grupe. Lale i ja smo otišli u hotel da odremamo a mlađi i energičniji su pozvali taksi pa zapalili u centar grada. Razgovaraju dve Pande, učesnici solunskog fronta, o starim dobrim vremenima. "Kad sam ja bio mlad, uzmem pušku u ruke pa je preko tvrdog k***a savijem... "... a sad... ne mogu više... ruke onemoćale..." Posle dva sata, ekipa je stigla iz grada. Oduševljeni su Talinom. Više im se dopao od Rige. Evo jedne od ukupno dve fotografije koje su tom prilikom napravili. OK, evo i druge. Već je kasno uveče. "Devojke, ajmo na spavanje. Sutra ustajemo u 5:30." .......................... Današnji dan: 326km Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****

Ceo kompleks oko hotela je jako lepo uređen ali plaža nije neka. Plaža... Gde ima plaže ima i kupača... da ne kažem kupačica. Domaći (estonski) but&guz. Nekako spontano se povela diskusija da li da ne ostanemo ovde da noćimo jer ima privlačnih... bungalova u blizini. Ipak ne. Razum i osećanje odgovornosti su prevladali. Samo da rashladimo noge u moru i idemo dalje. Na pristanište u Talin stižemo oko 14h. Bojan i ja odlazimo da proverimo za karte i stvarno, nema više za 16h. Čak ni za motore. Posle Laletove “konstruktivne” primedbe da nismo mi nešto dobro videli (ćoravi), odlazimo ponovo. Još uvek nema karata za danas. Kupujemo karte za sutra ujutro u 7h. Ok, večeras ostajemo u glavnom gradu Estonije. Sedamo u obližnji kafić da potražimo konačište za večeras. Ovde je jeftiniji smeštaj nego u Finskoj pa se niko ni ne buni. Nekoliko reči o smeštaju na ovom putovanju. Posle Rige počela je igranka. Osim kampa na Nordkapp-u, smeštaj smo tražili danas za sutra ili danas za danas. Uglavnom smo Bojan i ja sedeli za kompjuterom i kopali po netu. Dok smo proletos planirali putovanje, kao markere dnevnih tura birali smo veće gradove. Međutim, ispostavilo se da u većini njih ili ne postoje hoteli ili postoje ali su jezivo skupi ili nema mesta za šestoricu. Posle “osnovanih” Laletovih primedbi da izabrani smeštaj nije baš optimalan i njega smo uključili u traženje. Upišemo filter "ima parking", sortiramo spisak od najjeftinijeg do najskupljeg i kopamo dok nešto ne nadjemo. Ovo je svakodnevno odnosilo mnogo vremena i zahtevalo je dosta kompromisa po pitanju lokacije. Smešaj u Talinu koji je odgovarao našim kriterijumima pronašli smo desetak kilometara od trajektne luke. Prelepa kućica sa parkingom u rezidencijalnom delu grada. Hotel jeste simpatičan ali je najveća egzotika bio njegov vlasnik. Po svojoj prilici ima goste u glavi a verovatno i ne čuje dobro pa neprekidno viče. Glasniji je i od Maje. Objasnio nam je gde su najbliži restorani ali nije dozvolio da koristimo kuhinju. "Кофи? Но кофи!”

5. dan / 24. 07. 2017. Riga (Latvija) - Talin (Estojina) / (3%) Ovo je prvi dan putovanja u kome nismo imali rezervisan smeštaj niti jasan plan dokle ćemo stići. Sve je zavisilo od trajekta Talin - Helsinki. Ako nađemo karte za popodne, idemo do Finske a ako ne, ostajemo u Talinu. Dok se pakujemo, upoznajemo bajkera iz Finske koji na nekoj aplikaciji proverava. "Nema više mesta za brod u 16h". Na raniji trajekt ne možemo da stignemo a večernji nam ne odgovara jer treba da tražimo smeštaj kasno uveče. Verujemo mi u to što kolega kaže, ali moramo to da proverimo. Do 16h ima dosta vremena, pa ne žurimo sa pakovanjem i kretanjem. "Ajde spremaj se, ode Bojan..." Kada ponekad pomislimo da nam nije udobno na našim motorima, setimo se ovog kolege. Hajabusa sa koferima. Svaka čast... Prvi deo puta nas vodi na sever pokraj Baltičkog mora, Zalivom Rige. Veliki minus putovanja ovim delom sveta je to što su putevi ograđeni šumom pa ne možeš da uživaš u pejzažima. Znaš da je more tu negde ali ako se krećeš glavnim putem, nema šanse da ga vidiš. Realno, nema šanse išta da vidiš osim asfalta i drveća. Zato u jednom trenutku Zli skreće na lokalni put i vožnju nastavljamo bliže vodi. Osim što je put lošiji, ni ovde nema nekog specijalnog doživljaja. Svo vreme smo očekivali neki kafić na obali ali se takav ne pojavljuje. Samo šuma, kampovi, opet šuma, po neki restoran/menza iz 70-tih... Umesto kafane pojavljuje se Estonija. U ovoj zemlji još nisam bio pa je red da se ovekovečim. Nekoliko kilometara iza granice ugledamo tabelu za hotel Lapanina i rešavamo da napravimo ne znam već koji pokušaj da popijemo kafu. Tamo je sve bilo spremno za neku svadbu ali su Bojan i Lale, koristeći svoja pregovaračka umeća, uspeli da ubede osoblje da nas posluže na terasi. Kafa, sokovi, otvoren Wi-Fi i socijalni život može da počne. Što se tiče kafe, nije bila neka ali je zato bila skupa. Osim toga, tražili smo tri kafe sa mlekom i dobili tri šolje kafe i tri čaše od po 2dl mleka. Šta ćemo, popijemo i to. Da se ne baci...

Posle par piva i tuširanja, sveži, očešljani i puni energije, krećemo u obilazak Rige. Na žalost, imamo vremena samo da na brzinu obiđemo stari grad i da večeramo. Tek kada smo krenuli, shvatili smo da nismo u najboljem delu grada i da centar nije tako blizu kao što izgleda na karti. Na pola puta naletimo na pijacu i Mile nas osveži sočnim trešnjama (neopranim). Prvi neuspešni pokušaj da nešto prezalogajimo je bio u restoranu Harley Davidson u cetralnoj ulici Rige. Devojka koja je tamo radila je bila toliko neljubazna da smo popili pivo, podigli sidro i krenuli u potragu za boljim mestom. Ne znam, možda je provalila da ne vozimo HD pa je proradila ljubomora... Da, sigurno je to u pitanju. Malo smo razgledali znamenitosti starog grada i probali neke od atrakcija... ...ali nam je svo vreme u glavi bila samo jedna misao - hrana... Kao za maler, slobodnih stolova nigde, pa smo na kraju večerali u hipsterskom restoranu Trompete. Simpatično mesto sa dobrom klopom i živom svirkom - gitara i saksofon. Ukusi u vezi klope su nam slični ali su u vezi muzike različiti. Samo je Zlićko pokazao interesovanje za muzički performans. Miletov komentar je bio: "Što svi toliko tapšu k'o da je AC/DC došao u RigAJOu?" I on malo spika slovenački. Posle večere, laganim korakom se vučemo ka hotelu. Količina piva zapakovana u stomake je i ovog puta bila impresivna pa smo se svo vreme pitali ko će prvi početi da riga u Rigi. .......................... Današnji dan: 383km (plus 6 kilometara peške) Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****

Da... Na primer: Ducati crkENZI. Bilo je nešto slično ali o tome kasnije

Posle "nežne" Laletove primedbe da uvek stajemo na mestima gde je sunce i nema kafe, .... ... Bojan pravi češće pauze... tamo gde ima svega, i hladovine i kafe i piva i wc-a. Ta daaam. Veoma brzo stižemo i do granice sa Latvijom. Oficijalna fotka... ... a u backstage-u... Ccccc... Kakvi neozbiljni a pri tom matori ljudi. Ubrzo je došlo vreme da se napoji jedna od mazgi (pogodite koja) pa stajemo na prvoj pumpi posle granice. Dok je jedan od nas sipao benzin, mi ostali sa GS-ovima smo se motali na okolo. Ubrzo se i on pojaviljuje. Upućuje nam "diskretnu primedbu" da smo ga ostavili da sam provaljuje kako se sipa benzin: "Pe****ine jedne, što niko nije došao da mi pomogne. Na kraju sam sipao samo za 5 evra." Preplavljeni osećanjem krivice i sa bolom (u jednoj stvari), shvatili smo da ipak treba ozbiljno da se pozabavilimo ovim pitanjem jer se odnosi i na nas (doduše, mnoooogo ređe). Kako stoje stvari sa benzinom na ovom putovanju? U početku su sve pumpe bile obične, kakve poznajemo: sipaš i odeš da platiš. Na ovoj se prvi put susrećemo sa tač skrinom i tu počinju komplikacije. Prvo, jezik. Od mnoštva reklama koje se vrte, totalno je neintuitivno da se meni prebaci na engleski. Ako to nekako i uspeš, najvidljivija je opcija "kreditna karta". Kada to izabereš, na nekim pumpama treba da ukucaš sumu za koju želiš da sipaš (otpada varijanta do čepa) a na drugima automat prosto preautorizuje kartu za 100 evra pa sipaš koliko stane. Razlika do 100 evra ostaje blokirana sledeća tri radna dana. Neprijatan osećaj, naročito kada sipaš u petak. Druga varijanta je da, ukoliko postoji, negde na ekranu pronađeš dugme "shop". To znači da plaćaš unutra, kreditnom kartom ili kešom, kako ti volja. Od kada smo ovo provalili, punili smo samo na pumpama gde postoji ova mogućnost. Postoji i treća opcija ali ređe, a to je da ubaciš u automat cash pa za tu sumu sipaš. Pošto najčešće omašiš a mašina ne vraća kusur, brzo pozoveš nekoga ko još nije natočio i dospeš ostatak njemu. Na taj način, problem kalkulacije koliko litara benzina imaš, koliko može da stane u rezervoar i koliko je to u evrima, elegantno prebaciš na njega. Ti mu prepustiš benzin za 2-3 evra ali mu uvališ problem. Drugarski. Pravim i ravnim putevima nastavljamo ka Rigi i negde oko 4 popodne stižemo na planiranu destinaciju. Ovo je bio poslednji hotel koji smo unapred rezervisali. Poslednjih 100 metara ja sam malo omašio skretanje i povukao većinu sa sobom. Bojan se nije dao prevariti pa je prvi stigao i otišao da nas čekira. Recepcionarka je potvrdila rezervaciju i zatražila kreditnu kartu. Pošto sam ja odgovarao za plaćanja, Bojan joj je u šali rekao: "Sačekajte našeg ministra finansija." Ne znam da li ga je ozbiljno shvatila ili je nešto drugo bilo u pitanju ali Lale i ja smo dobili luksuzni apartman. Od tada sam, kako i zaslužuje jedan ministar, uživao respekt cele ekipe a naročito Mileta. Na primer, kada nas vidi na okupu, radosno nas pozdravi: "Gde ste pi*čke... i Nešo.”

4. dan / 23. 07. 2017. Suwalki (Poljska) - Riga (Latvija) / 4% "Ovaj Mile nije normalan. Ustaje k'о pekar, u 4:30..." očajno je zvučao Bojanov glas kada smo počeli ujutro da se sakupljamo za doručak. Njih dvojica su svo vreme spavali u istim sobama i vampirisanje ranom zorom je postalo zajedničko obeležje. To ustajanje, koliko god da boli, donelo im je i neke koristi - imali su vremena da razgledaju okolinu više od nas spavalica. Evo ga i Majo. "AUUUUUUU MILE, MAČKO MALA." Ova rečenica, izgovorena na nivou od 130 i više decibela, bio je svakodnevni znak da se ekipi pridružuje njen najviši i najglasniji član. Inače, Majo nas je svo vreme fascinirao svojom čvrstom namerom da do kraja putovanja progovori slovenački. Probajte i vi, nije teško. Pođite na primer od glagola "prihAJO" i zavrtite kraj reči sa jednim auuu. Ako na bilo koju reč koja vam padne na pamet dodate AJOu, i vi već govorite slovenački (brezAJOu, kobAJOu, vodAJOu...) Važan je naglasak na AJOu zato što, jelte, svi Slovenci tako govore. Čak je i Bojan potvrdio da se sve razume. Danas pred sobom imamo malo kilometara. Odlazimo u Rigu i cilj je da stignemo što ranije kako bi nam više vremena ostalo za razgledanje grada. Prvi stop - granica sa Litvanijom. Ako isključimo fakt da možda nikada ponovo nećemo proći ovim putem, vožnja glavnim putevima pribaltičkih država nije ništa posebno. Ravno i pravo. Da, nema mnogo auto-puteva ali se svuda dosta gradi pa će se i to promeniti. Postaće još gore za bajkere. Uslovno rečeno, zabave ima samo kada se vozi crvenim zonama između dve trake. Vibrira i zuji. Ako vam se, na primer, kožurica od sinoć zaglavila između zuba, preteknete dva-tri automobila i problem rešen.

No, da se vratim na osvajanje Poljske. Ako prolazite kroz ovu veliku zemlju, obratite pažnju na to da na pojedinim mestima ne primaju kreditne karte i evre već samo zlote. Pronašli smo idealno mesto za pauzu, domaća hrana, kafa, hladovina... Čak se niko nije ni buni zbog parkiranog motora u sred bašte restorana. Mile, Mile... nevaljalče jedan... Problem je bio to što nemamo keš. Samo prolećemo kroz Poljsku, imamo kreditne karte i bilo je glupo da menjamo novac. Već smo krenuli da vadimo gasne boce i šerpe, kad na scenu stupa snalažlijvi Zloćko. Zamoli ljude za susednim stolom da nam razmene 20 evra, oni se slože i ponovo smo u igri. Eto nama kafe... ... a (uvek) gladnima i klope. Za 20 evra može svašta da se kupi. Toga smo se rado sećali kad smo kasnije putovali po Nordijskim državama. Krajnja destinacija za danas je bio gradić Suwalki, 25 kilometara udaljen od granice sa Litvanijom. Posle celog dana vožnje, predveče stižemo na naše odredište, mali hotel u centru grada. Prošle godine je u Sarajevu velika grupa bajkera, među kojima su bili Lale, Mile i Zli, ostala bez prtljaga. Na plaćenom parkingu, preko noći, neko je obio i ispraznio sve kofere i torbe. Zbog toga su na ovoj turi u početku neki od njih imali frku da bilo šta ostave na motoru ali je vremenom taj strah izbledeo. Osim što im je dosadilo da svakog dana tegle gomile torbi i kofera, kretali smo se prema državama u kojima je kriminal strogo zabranjen. Verovatnoća da nas neko pokrade bila je sve manja i manja. Veče je donelo uobičajenu zajebanciju. Iako je bilo i drugih kandidata, Mile je zasluženo osvojio titulu pobednika večeri. Prvo je slikovito i uz karakteristične pokrete ruku pitao konobaricu: "Have you something... punjeno" (srednji prst ugurava u stisnutu šaku). Dobio je picu. Posle se za malo posvađao sa istom kada mu nije dala... da trošak večere stavi na račun sobe broj 7. Tek kada mu je pokazala da hotel ima ukupno 6 soba, pristao je na kompromis. "Ok, stavite sve na račun sobe broj 6. Laku noć" .......................... Današnji dan: 700km Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****

- § - Ja, Furious Panda - najmlađi po pitanju moto staža ali zato najproblematičniji kao (timski) vozač. Poslednjih godina retko vozim u muškom društvu, povremeno sa mojim drugarom Dušanom... i tada vadimo dušu motorima. Odvrćemo gas do daske, kočimo, vozimo u nižem stepenu prenosa, gume trošimo kao toalet papir... Pre par godina, na ovoj istoj deonici i sa istim motorima, Dušan i ja smo imali range po rezervoaru od 280 do 300 kilometara. Na ovoj turi često sam uspevao da prebacim i 600 kilometara između dva točenja. Moj "stil" ni u kom slučaju nije prigodan za vožnju u malo većoj grupi i kada se vozi toliko mnogo dana. Pao mi je kamen sa srca kada sam se "izborio" za poslednje mesto. Kada sam na kraju kolone mogu na miru da đuskam, da dižem nogu na gornje fuzastere, da zaostajem iza ostalih a posle da ih jurim. Inače, kvalitetna kaciga i muzika su bili relativno dobra zaštita od Laletovog probijanja zvučnog zida. Na ovom putovanju sam shvatio koliko je potrošnja goriva relativna stvar. U početku mi je bilo čudno što Bojan kada vodi grupu uvek sipa manje benzina od mene a vozimo potpuno iste motore i stižemo na destinacije u roku od pola minuta. Ponekad je ta razlika u potrošnji iznosila i 4 litre po rezervoaru. Bojanov motor pokazuje da sa preostalim benzinom može da pređe još 100 i nešto kilometara, prošiša pored benzinske pumpe a meni, na kraju kolone, lampica već kilometrima svetli. Posle su mi Lale a kasnije i čovek iz BMW-a objasnili u čemu je finta. Dok voziš kao poslednji, neprekidno zaostaješ za čelom kolone: kod preticanja, kada se razvuče grupa, na raskrsnici, kada neko čačka nos, razgleda okolinu, nešto se zamisliš… Kad u jednom trenutku ugledaš tačkice na horizontu, kreneš da juriš grupu, voziš u nižoj brzini, odvrćeš gas da ih stigneš pa samim timi i trošiš više goriva. Korigujući stil (ranije prebacivanje u više stepene prenosa i laganije pristizanje ostalih), uspeo sam da razliku u potrošnji u odnosu na Bojana smanjim na 1 litar po rezervoaru. Na ovom putovanju sam takođe otkrio da kada kompjuter na mom motoru pokaže da sa preostalim benzinom mogu da pređem još 0 kilometara, ja ustvari imam skoro pola litre u rezervoaru. U LC Adventure-a staje 30 litara. Inače, što se tiče vožnje na benzinskim isparenjima, rekorder je bio Lale. Kod jednog točenja nalio je 19,92 litara od mogućih 20.

- § - Majo - čovek je iz Trebinja i klima mu omogućava da živi na motoru skoro cele godine. To se i te kako vidi - vozi odlično. Nije vodio grupu jer ne koristi gps ali je skoro uvek bio u prednjem delu i odlično pratio ritam kakav god da je. S obzirom na njegov rast, čak i GS Adventure podignut na najveću visinu, dođe mu nekako knap. Ima i minusa koji to zapravo nisu. Bez obzira da li treba da prođemo 100 metara ili 100 kilometara, procedura je ista: potkapa, vezivanje kacige, precizno navlačenje i stezanje rukavica. Zbog tog rituala smo ga povremeno čekali. "Hajde Majo, ode Bojan…" Inače, osim gps-a, Majo ne koristi ni smartphon, ni Facebook, ni Viber, ni Instagram… Sve u svemu, sumnjiv neki tip. - § - Zli - vožnjom se bavi profesionalno pa i motor vozi smireno i (skoro) bez ispada. On mi je bio izuzetno zanimljiv jer ima neke manire koji su me u početku zbunjivali a kasnije zabavljali. Na pitanje zašto ne daje žmigavac kada pretiče već rukom pokazuje pravac, kaže: "Tako smo mi učili kada sam ja polagao." Zli je najdisciplinovaniji od svih nas što se tiče poštovanja saobraćajnih propisa. Vozi u okviru ograničenja (osim kada mu dođe žuta minuta) i trudi se da ne pravi sitne prekršaje karakteristične za motoriste. Zbog odbijanja da parkira na nedozvoljenim mestima ili da preseče put gde je to zabranjeno, par puta smo ga izgubili. Posle se pojavi, ponekad i iz suprotnog pravca. - § - Lale - ukrotitelj zveri. On je, osim u Nemačkoj, sve vreme vozio Multistradu na redukovanoj snazi (100ks) i na malom broju obrtaja. Zlobnici kažu da se prilagodio nivou GS-ova ali to nije istina. Kao najiskusniji, već godinama vozi na turama poslednji. Nadgleda i sakuplja zaostale članove čopora, one kojima se desi kvar ili, najlošije, udes... I ovde je u početku vozio poslednji ali sam mu ja na silu uzurpirao to mesto. Samo mi je falilo da mi baš on bude u repu i da posle komentariše moju vožnju. Aaaaa ne! Lale mi je drag ali mi je istina još draža - njegov Dukati sa otvorenim auspuhom se čuje nenormalno. U tunelu, kada preparkirava, kada želi da ti nešto kaže, kada voziš iza njega... Kod najmanjeg odvrtanja gasa... kao avion da uzleće.

- § - Bojan - najčešće je on vodio grupu i to je radio odlično. Ima stabilan ritam na otvorenom putu i redovno gleda u retrovizor gde se ko nalazi. Do duše, u gradu ponekad naglo menja traku i povremeno nema strpljenja da sačeka da se sve mlade spreme... ali to su sitnice. U početku je malo nervirao Laleta jer nije pravio dovoljno puš pauza ali se to ispravilo posle ljubaznog Laletovog komentara. kašlj... kašlj... Baš u Poljskoj je i sačuvao čast ekipe. Neki divljak sa kombijem nas je vrlo arogantno i rizično pretekao pa je Bojan malo dao po gasu i pokazao mu ko je tata. Posle smo ga grdili. -§- Mile - kada on dođe na čelo dignemo prosečnu brzinu za minimum 20%. Odlično vlada motorom i kao osica leti na okolo kako bi GoPro-om napravio što bolji snimak. To ga je kasnije koštalo (polu)pada... ali o tom slučaju kasnije. Pošto je vešt i brz, Mile je uvek tu da drugima pomogne oko isparkiravanja, vezivanja motora na trajektima i svakakve tehničke pomoći. (Slika gore: Da ne pomislite da je nešto bilo sa ručicom na BMW-u... Pu, pu, daleko bilo. Mile preventivno proverava da li su svi šrafovi dobro stegnuti. Jesu.)

3. dan / 22. 07. 2017. Trnkov (Slovačka) - Suwalki (Poljska) / 7% Danas treba da preskočimo celu Poljsku. Ustajemo rano i spremamo se za drum. Pozdravljamo se sa našim prijateljima koji preko Rumunije kreću nazad ka Makedoniji i pre polaska pravimo zajedničku fotografiju. Današnja vožnja je bila osveženje u odnosu na juče. Praktično nismo imali ni kilometar auto-puta, temperatura je bila prihvatljiva a kvalitet regionalnih puteva fenomenalan. Od ranije smo znali da sve speed kamere snimaju od napred pa smo se malo opustili. Na pravim i praznim deonicama smo se kretali “nešto” iznad ograničenja što nam je dalo mogućnost da skoro svo vreme pretičemo. Samo preticanje nije bilo nimalo teško ili rizično. Svi su se pomerali u desno kada nas ugledaju u retrovizoru... osim vozila sa ruskim i ukrainskim tablicama. Sličan stil vožnje imali su i lokalni bajkeri pa smo znali da nećemo imati problema sa organima. Inače, pozdravljanje kolega je tokom cele ture bilo obavezno. Pošto sam ja ovuda već vozio i kobajagi poznajem put, jedno vreme sam bio na čelu kolone. To mi je pomoglo da spoznam surovu istinu: nisam toliko opušten u vožnji kao ranije. Očigledno su glupavi udes, jedna godina pauze i svest o tome da ne treba da padnem na levu stranu (još uvek nosim titanijumsku šipku u ramenu) učinili svoje. Nemam ujednačen ritam vožnje i zbunjujem vozače iza sebe. Mile mi je skrenuo pažnju: "Nepotrebno usporavaš isped krivina" a isto i Lale, samo u svom stilu: "Neprekidno dr*aš kočnicu". Obratio sam pažnju na to i ukapirao da, potpuno nesvesno, pre ulaska u krivinu i davanja gasa za izlazak iz iste, smanjim brzinu i stisnem malo kočnicu čak i kada to nije neophodno. Motor neznatno uspori ali stop svetlo onima iza mene daje signal da usporavam. Kada na to dodam da mi ritam vožnje dosta zavisi i od muzike koju slušam, zaključak je jasan - vođstvo prepuštam drugima. Ovaj dan je bio na neki način free ride pa evo nekoliko reči o samoj vožnji. Za razliku od mene, svi ostali vozači imaju višedecenijsko iskustvo na motoru, vozili su već zajedno i kreću se sinhronizovano kao jedan. Drže ujednačeno tempo a stop svetlo možeš da vidiš samo kod neke problematične situacije. Hteo sam da uporedim ponašanje grupe motora sa elegantnim kretanjem zmije ali je pravilnije poređenje sa gušterom - malo, malo pa mu otpadne rep (ja). Kad sam već počeo sa samokritikom, ajde malo da izogovaram i druge, po redosledu kakav je obično bio u vožnji.

Moje kratko vodjenje grupe do mesta susreta sa Bojanom, nije prošlo baš slavno. Omašio sam izlaz na kružnom toku i dodao 10-tak kilometara današnjoj turi. Kada smo stigli, Bojan je već bio tamo i ekipa je bila kompletna. 6 motora osnovni tim + 2 motora gosti iz Makedonije. Posle kraće pauze i klope nastavili smo ka Slovačkoj. Svo vreme brzinomer zakucan na 130, kuvanje i dosada. Olaknulo nam je kad smo popodne izašli sa auto-puta. Tu i tamo neka hladovina i krivina. Hotel koji smo rezervisali se nalazio u selu Trnkov, desetak kilometara iza Prešova. Istušteni i istopljeni od vrućine, jedva smo dočekali da skinemo opremu i da se bacimo pod tuš. Kakvo olakšanje... Zašto Panda iz susedne republike kupuje cipele dva broja manje? Kad ih skine... ja meraka... Spontano se okupljamo za pivo i večeru. Devojka koja je radila u hotelu na čudnom engleskom je pokušala da nam objasni nešto u vezi doručka i večere ali ništa nismo razumeli... a očigledno ni ona nas. "Онда бирс фор ол енд ту бредс". Klimne glavom. Ako nam donese hleb, oslonićemo se na unutrašnje rezerve. Nikome se ne ide u potragu za drugim restoranom. Otvaramo prvo pakovanje slaninice, drugo treće... Kako smo krenuli, pomislim, do Poljske ćemo sve pojesti... Kakva zabluda. Najveće iznenađenje je usledilo kada je u jednom trenutku devojka počela da nam donosi tanjire sa kobasicama. Da, spominjala je nekakve сосиджис ali smo mislili da se to odnosi na doručak. Posle tolike slanine ko će još i kobasice da jede... Vidim, niko se ne buni. Večeru, kao i beskrajne količine piva su, posle fajronta, tajno platili naši prijatelji iz Makedonije. Hvala im na gestu. Vratićemo prvom prilikom. Ovo je bila prvo zajedničko veče na našem dugom putu. Pre ostalih odlazim u sobu. Ležim u krevetu i nešto razmišljam: 1. Najveća opasnost na ovom putovanju je mogućnost da zaradim upalu stomačnih mišića... od smeha. 2. Bez obzira na sve fizičke izazove i napor, na ovoj turi neću oslabiti. 3. Dobro je što sam završio kliničku psihologiju… dobro je… ................................ Danаšnji dan: 698 km Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****

2. dan / 21. 07. 2017. Pančevo - Trnkov (Slovačka) / 7% Oficijalni početak ture je zakazan za 8h ispred Zlićkovog kafića Voz u Pančevu. Kad je već predviđen pompezan ispraćaj, red je da se i ja uklopim u atmosferu. Tačno u 8:00 teatralno prilazim mestu susreta, sa zvučnika na tank torbi odvrćem prigodnu pesmu Born to be wilde... a tamo nikoga. Da nisam pogrešio dan? Srećom, ispostavilo se da nisam. Akademska četvrt. U roku od petnaestak minuta svi su bili tu, i bajkeri i rodbina i mediji. Reportažu sa ispraćaja ste videli na jednoj od prethodnih stranica pa neću ulaziti u detalje. Koji smo mi profesionalci... Čak se i Lale smeška Krećemo lagano. Sa Bojanom treba da se sretnemo u okolini Budimpešte a zatim nastavljamo ka Slovačkoj. Danas je pred nama oko 700 kilometara "prazne" vožnje, uglavnom auto-putevima. Pakao bajkerskih duša. Dugo je ovaj dan prednjačio na listi najgorih dana cele ture: pretoplo (38), dosadno, ravno... Meni je bilo čak i presporo jer sam navikao da auto-put odradim za najkraće moguće vreme. Ipak, dogovorili smo se da maksimalno vozimo 130 km/h i tako je i bilo. Red i disciplina. Jedina potencijalna komplikacija je bio prelazak granice sa Mađarskom ali su nam na pumpi kod Subotice rekli da nema gužve i da slobodno možemo da idemo na Horgoš 1. Svih sedam motora je prošlo rekordno brzo za ovo doba godine. Da, jednoj našoj grupi vozač sa beogradskim tablicama nije dozvolio da se ubace ali je zato zabrađena muslimanka u kolima iza sa osmehom pokazala da slobodno prodju ispred nje.

HRONOLOGIJA JEDNOG PUTOVANJA PO SEVERNOJ EVROPI 1. dan / 20. 07. 2017. Sofija - Pančevo / 4% Tri učesnika ove ture krenula su ranije - Bojan iz Ljubljane, Majo iz Trebinja i ja iz Sofije. Meseci čekanja i planiranja krunisani su ovim danom. Što se mene tiče, ja sam se odlično pripremio. Prvo i najvažnije, ružnu Schuberth kacigu sam dao mladom air-brush dizajneru iz Sofije da je ulepša - neću valjda da se brukam pred strancima. Iako krajnji rezultat nije tako loš, postoji sumnja da je umetnik koristio neku farbu na olovnoj osnovi. Posle "ulepšavanja" kaciga je postala teška ko tuč. No, lepota ima svoju cenu. Posle pet-šest dana sam se navikao na bolove u vratu i mogao sam normalno da okrećem glavu levo-desno. Pripremio sam i motor... u smislu, ne ja nego majstori. Dan pre puta, zamenjeno je ulje i filteri i obuvene su nove gume Pirelli Scorpion Trail. Prtljag sam sakupljao i pakovao danima. Krajnji rezultat je bio impresivan mada je više odgovarao putovanju Land Cruiser-om nego motorom. Pitaju ljudi: "Kako u ovoj gomili stvari znaš gde ti se šta nalazi?" Lako, otvorim na laptopu excel tablicu i tamo sve piše. Posle donošenja treće ture stvari, pita me čuvar parkinga: "Pa gde ideš tako natovaren, na Severni pol?" "Toplo... Toplo... Toplo..." Osim svih ostalih, iza ledja sam stavio i staru BMW unutrašnju torbu. U nju sam privremeno spakovao brendirane majice, duksere i termo šolje za celu ekipu. Kada sam ove stvari razdelio u Pančevu, u tu torbu sam prebacio vreću za spavanje i šator. Zahvaljujući tome, na dugim i ravnim deonicama sam imao oslonac za leđa i često vozio izvaljen kao u fotelji, sa nogama na dodatnim (ala čoperskim) fuzasterima... Like the Tsar. Krenuo sam popodne. Vožnja od Sofije do Pančeva nije vredna spomena. Prilikom prelaska granice između Bugarske i Srbije, koristio sam oprobanu tehniku: lagano obiđem beskrajnu kolonu Turaka, skinem kacigu da se vidi seda brada, napravim izmučenu facu (nisam se mnogo folirao - bilo je 35 stepeni) i ljubazno zamolim da me puste da se ubacim. Radi. (arhivski snimak) "Malo" brža vožnja od Niša ka Beogradu mi je donela neprijatno iznenadjenje - prednji točak je povremeno počinjao da leluja. Prvo sam svašta pomislio a onda ukapirao da, u situacijama gde jako ubrzavam, velika opterećenost zadnjeg dela motora ostavlja prednji točak bez dovoljno gripa. Kada oduzmem gas i malo se nagnem prema kormanu, težište se prebaci napred i prednji točak se stabilizuje. Kasnije nisam imao ovih problema jer je cela tura protekla u umerenom tempu. Deo ekipe se sastao uveče. Razdelili smo pripadajuće rekvizite i rekapitulirali neke od detalja predstojeće vožnje. Da ponovimo osnovno: Na auto-putu vozimo maksimalno 130km/h. Stajemo na svakih 100 - 150 kilometara zbog pušenja... Lale ponavlja petnaesti put. Na mađarskoj granici se delimo u manje grupe da nas lakše puste da se ubacimo preko reda. Svi GS-ovi toče benzin u isto vreme a u međuvremenu Ducati puni još jednom. Do prve destinacije u okolini Prešova, sa nama putuju Kote i Miško, Bojanovi prijatelji iz Makedonije. Zli vodi grupu a ja preuzimam vođstvo ako imam upisane gps koordinate. Zbog otvorenog Akrapovića, Lale vozi poslednji (da eventualni bajkeri iza njega ne bi ogluveli). Tokom večeri, Zli je, onako uz put, spomenuo da će se pojaviti ekipa iz TV Pančeva i da nas očekuje ispraćaj veće grupe rodbine i prijatelja. Mediji? Slava? Odlazim u krevet a iz glave mi ne izlaze hitovi iz moje mladosti koji govore o herojima i pobedama (samoironija). .......... Današnji dan: 380km Krivine: ***** Predeli: ***** Kvalitet puta: ***** Zezanje: *****

Eto, počinje lošije vreme. Sve manje ćemo biti na dva točka a sve više pred različitim ekranima. Idealno vreme za nastavak priče o putovanju šestorice bajkera do Nordkapp-a i nazad. Pre nego što započnem, želim da se unapred izvinem. Prvo, trebalo mi je dosta vremena da sačinim nešto a još uvek nisam gotov. Brže nam je išla vožnja do Nordkapp-a nego meni ovo pisanje. Na žalost, nema se vremena… Prvi deo puta, sa stanovišta vožnje motora, nije bio posebno izazovan pa je trebalo naći motivaciju da ga opišem za bajkerski forum. Videćete i sami, neki dani su bili zanimljivi a drugi ne baš toliko. Dodatni tehnički problem koji je usporio pisanje je selekcija i priprema fotografija. Ima ih na hiljade. Drugo za koje se izvinjavam - malo sam bio opširniji. Razvukao sam putopis ko gumu za stezanje prtljaga. Nadam se da mi nećete zameriti na tome. Toliko se samo stvari dogodilo uz put... Dok pišem i gledam fotke, neprekidno mi iz sećanja izviru novi detalji, dijalozi, dogodovštine... Nisam imao srca da neke od njih ne spomenem jer se bojim da ću ih zaboraviti. Znate, onaj čika, Nemac, što krade sećanja... No, da ne davim, počinjemo.

Kada se vratiš sa ovakvog putovanja imaš osećaj kao da si sišao sa roler kostera - emocionalna eksplozija. Sve je pomešano u jedno: 25 dana na putu, preko 10.000 kilometara na dva točka, više od 20 različitih smeštaja, stotine litara benzina, temperatura od 7 do 39 stepeni, padovi, posete Ducati servisima ;-), stotine fotografija, filmova... Kada se posle nekoliko meseci planiranja i iščekivanja sve završi, imaš utisak da se sve desilo u jednom danu.Treba ti malo vremena da se vratiš u realnost, da sistematizuješ misli, osećanja i uspomene. Zato se tek sada javljam. Za vreme samog puta nisam imao dovoljno vremena, energije a često ni tehničkih mogućnosti da pišem. Već trećeg dana sam shvatio da je bolje da na tenane napišem putopis kada se vratim nego da svakog dana pišem po nešto malo, polovično. Fotografije su bile još veći problem jer su bile razbacane na dva foto aparata, telefonu, GoPro kameri, Viberu... Sada kada su emocije malo utihnule, krenuo sam sa pisanjem. Neću uspeti da sve opišem od jednom i brzo jer su se u međuvremenu druge, odložene, obaveze nagomilale pa se treba preboriti sa raspoloživim vremenom. U svakom slučaju, hvala vam svima na podršci, korisnim informacijama i strpljenju. Vidimo se uskoro. P.S. Bilo je fenomenalno :-)

Hvala svima na lepim rečima, željama i savetima. Odoh da tovarim stvari i ....

3. Finansije Što bi se reklo, jednom se živi, ili na bajkerskom jeziku, jednom se ide na Nordkapp (Nemo se ne bi složio sa ovim). Osim što putovanje traje relativno dugo, ide se u zemlje koje su poznate po visokom standardu a samim tim i visokim cenama. Kalkulišući troškove, došli smo do neke sume od oko 120 Evra dnevno. Verovatno se ovo može napraviti i za manje novca ali je većina nas u godinama kada nije preporučljivo da krtimo stare nam kosti niti da samo suvom hranom ugrozimo teškom mukom izbalansiran probavni sistem. Dogovorili smo se da napravimo zajedničku kasu, to jest kreditnu kartu. Da ne bismo plaćali račune jedan po jedan i tako gubili vreme, njom ćemo pokrivati zajedničke troškove: smeštaj, hranu i trajekte. Poželjno je da svako ima i svoju karticu za lične rashode, benzin i putarine. Na putovanju ćemo se sresti sa sedam različitih valuta a i na mnogim benzinskim pumpama nema zaposlenih već sam tankuješ i plaćaš plastikom. 4. Plan vožnje Ovo je bio najproblematičniji deo priprema. Sam odlazak do Nordkapp-a i vraćanje ne zahtevaju neke specijalne veštine planiranja. Ipak, cilj ovog putovanja je da vidimo predele kroz koje prolazimo i neka interesantna mesta a ne samo asfalt i brzinomer. Kada je svako krenuo sa željama šta bi voleo da poseti uz put, dani predviđeni za putovanje su počeli da se uveličavaju geometrijskom progresijom. Zato smo morali u jednom trenutku da kažemo "stop", da napravimo dosta kompromisa i da neke destinacije izbacimo sa spiska. Dogovorili smo se da bržim putem stignemo do krajnjeg odredišta, da "zabijemo zastavicu" na najsevernijoj tačci kontinentalne Evrope a da posle toga krenemo u uživanje i krstarenje putevima i fjordovima zapadne Norveške. Poučen pozitivnim iskustvima sa foruma, predložio sam da put od Beča do Hamburga skratimo noćnim vozom... ali je to večinom glasova odbijeno. Zato je izabrana sledeća maršruta: I tako... Ovo je trenutni plan. 21-og jula krećemo na putešestvije ispred kafića Voz. Majo i ja ćemo se dan ranije dokotrljati do Pančeva. Bojan kreće iz Ljubljane i nalazimo se u okolini Budimpešte. Pred sobom imamo +/- 24 dana, 15-tak zemalja i oko 10.000 kilometara. Nadam se da će nas sreća pratiti uz put. Verovatno niste obratili pažnju, ali do sada nisam spominjao reč "avantura" (osim kod naziva motora). Da li će ovo biti avanture ili prosto jedno fino putovanje, komedija, drama ili action... predstojeći kilometri će pokazati. P.S. Naravno, sa krajnje dobrom namerom Zli je pripremio Laletu spisak neophodnih fraza za vožnju Dukatija na ovoj turi. Mađarska: Hol található a legközelebbi Ducati moto-szolgáltatás? Slovačka: Kde je najbližšia moto-servis Ducati? Poljska: Gdzie jest najbliższy serwis motocyklowy Ducati? Litva: Kur yra artimiausia Ducati moto-paslauga? Letonija: Kur ir tuvākais Ducati moto-serviss? Estonia: Kus on lähim Ducati moto-teenus? Finska: Missä lähin Ducati-moto-palvelu on? Norveška: Hvor er nærmeste Ducati mototjeneste? Švedska: Var är närmaste Ducati mototjänst? Danska: Hvor er den nærmeste Ducati mototjeneste? Nemačka: Maine Ducati kaput! Bitte hilfe! Wo ist der nächste Ducati Moto-Service? Češka: Kde je nejbližší moto servis Ducati? ................ Ovo je samo najava putovanja. Kad se vratimo, sledi putopis. Ako budem imao mogućnosti, okačiću uz put po koju fotografiju za zainteresovane. Pozdrav svima.

PRIPREME ZA PUTOVANJE Pripreme za ovu vožnju su trajale kao da idemo na polarni krug. To su bili jedni sastanci u Pančevu (na pola puta između Ljubljane i Sofije), diskusije po tačkama dnevnog reda, Viber grupa Nordkapp Idiots, mailovi, exel tablice, telefonski razgovori... Iz ove birokratske zavrzlame uspeli smo da izađemo uz velliku uzajamnu toleranciju i posvećenost zajedničkom cilju (ha, ha, haaaa... u stvari Lale podviknuo i svi se uozbiljili). Ne manje zahvalnosti za uspešan završetak pregovora dugujemo klopi u Vetrenjači i Šajki a naročito bih istakao doprinos odličnog espresa iz kafića Voz. Evo osnovnih zaključaka sa sastanaka partijske ćelije. 1. Motori i vožnja "A šta ćemo da radimo ako neki motor rikne? "Pa ostavićemo Dukatija negde na sigurno a neko od nas će voziti Laleta." Samouverenost BMW sekte je fascinantna, naročito kada se putuje po zemljama gde su rupe na putu čista egzotika. Dakle, na ovo putovanje kreće pet BMW R 1200 GS Adventura i jedna Multistrada Pikes Peak.... Izgleda tako predvidljivo i patetično, kao u jeftinoj reklami... zar ne? Pošto, jelte, sa GS-ima neće biti nikakvih problema a i u većini smo, glavna tema je bio Laletov Dukati. Da, Multistrada Pikes Peak jeste zver u odnosu na ove naše krmače ali, neki bi rekli, ipak je prošla kroz ruke Italijana. Klasičan i po malo izlizan stereotip o (ne)pouzdanosti Dukatija bio je omiljena tema "razgovora". Izvan zezanja, Laletov nov motor ima jednu specifićnost koja nas je, ne bez osnove, naterala da se uozbiljimo i zamislimo. Naime, na Multistradi je ugrađen otvoreni Akrapovič bez mogućnosti da se montira DB killer, pa se motor "malo više" čuje. Pošto ništa nije moglo da se uradi po tom pitanju, ostalo nam je samo da se nadamo da "mali višak buke" neće napraviti utisak organima reda u državama u kojima su Tesla i Prius najprodavaniji automobili. Ova tura je duga oko 10.000 kilometra pa je logično da svako uradi servis pre puta i krene sa novim gumama. Od svih nas, samo je Zli uzeo čisto kišne gume - baksuz jedan. Dogovorili smo se da ćemo voziti po propisima i bez (preteranog) jurcanja, naročito u Nordijskim državama. Na taj način ćemo sačuvati gume, budžet (benzin i kazne), a i ne manje važno, moći ćemo čak nešto i da vidimo uz put. Saglasili smo se i da kiša i niske temperature neće uticati na naš plan vožnje - svi imamo mnogo kilometara po lošem vremenu pod dupetom. Jedino ako nas baš zadesi nevreme sa jakim vetrom ili se neko razboli, sačekaćemo da se stvari malo srede. U svakom slučaju, nema povlačenja, nema predaje. Kada se putuje bez saputnika (sorry Mile, sorry Svetlana) nosivost naših motora je odlična. Zato smo mogli opušteno da pristupimo sledećoj tač(ki)ci dnevnog reda. 2. Prtljag U početku je bilo malo diskusije oko toga da li ćemo da kuvamo pasulj i da podložimo kotlić negde uz put ali se na kraju sve svelo na Primus i osnovne pribore za kuvanje supe i kafe. Računamo uglavnom na supermarkete ali ćemo za svaki slučaj natovariti i izvesnu količinu prehrambenih proizvoda koji se lako transportuju i pripremaju. Mile je, kao što smo se svi potajno nadali, ponudio da ponese "koji komadić slaninice" kao i određenu količinu vatrene vode za poboljšanje cirkulacije tokom hladnih severnih noći. Što se tiče zdrave hrane, najveća očekivanja imamo od Laleta koji je predložio da ponese svoj pribor za pecanje. Ribolov na losose (ne losove) je u Norveškoj svuda dozvoljen a Lale je odličan pecaroš - dobitna kombinacija! Mljac... već se sladim na pomisao o sočnoj ribi iz fjordova (ili sa pijace). Dogovorili smo se da smeštaj uglavnom tražimo pod čvrstim krovom, po mogućnosti u kampovima sa prikolicama ili brvnarama (hytte). Ipak, da bismo osetili makar minimalni duh avanture, pojedinci, među kojima nisam bio ja, su izrazili želju da barem neku noć prespavamo na otvorenom. Zato će svoje mesto na motorima naći šatori i vreće za spavanje. Uzgred, vreće su korisne i kada se spava u brvnarama jer se obično posteljina dodatno plaća. Bajkeri koji su već iskusili čari severa spominju komarce k'o rode pa je neophodno nositi i pozamašne količine Autana kao i uredjaje za teranje insekata po sobama. Na Nordkapp-u je leto relativna stvar i zato su kišna odela i "par pari" rukavica obavezni. Prosečna temperatura u vreme kada mi idemo je oko 10-tak stepeni. Kada je reč o odeći - svako po svojoj proceni i potrebama. Za minimum 24 dana poželjno je ponekad promeniti čarape, gaće i majucu... ali nije obavezno. I da, na jednom motoru će biti i 10-tak kilograma alata i rezervnih delova. :-)

Majo Majo je jedini saborac koji nije učestvovao u planiranju ovog putovanja. Pre par godina smo u velikoj grupi putovali zajedno do Rumunije ali, na žalost, nisam ima prilike da ga bolje upoznam. Elem, još u početku smo izračunali da je zbog optimizacije cene smeštaja poželjno da nas bude paran broj. Jedan od učesnika se otkazao dva meseca pre starta zbog relativno prihvatljivog razloga (žena mu tada ima termin za porođaj) pa smo rešili da potražimo zamenu. Pošto su ostali bajkeri iz kraja već bili "rasprodati", proširili smo parametar potrage. Nije bilo nikakve dileme - šesti čovek treba da je Majo. Zli ga je pozvao i predložio mu da razmisli da li može (i želi) da se priključi ovom karavanu ludaka a pozitivan odgovor je stigao posle pola sata. Neša "It is I, Furious Panda." Evo jedne cool fotografije da napravim pozitivan utisak. 2016-te nisam nešto bio "furious" - nekakva kijavica me je sprečila da izvozam više od simboličih 2-3 hiljade kilometara za celu sezonu. Zbog toga, ove 2017-te, sve to treba nadoknaditi. Kondicione pripreme za Nordkapp sam započeo još u februaru: multivitamini, imunostimulatori, smanjio količinu klope (skinuo par kilograma), redukovao pušenje na samo jednu kutiju dnevno... Planirao sam i da svakodnevno vozim bajs ali... kišovoto proleća... pa ništa od toga. Vratio par kilograma. ... Kao što možete videti, ekipu čine uglavnom matorci, tu i tamo neki podmladak blizo 50. Ako treba da budem iskren, mi smo tipičan primer toga da život nije pravedan. Dok si mlad, imaš snage i želje... ali nemaš para. Kada "porasteš", uz mnogo sreće, sakupiš sredstva za ovako nešto... a telo onemoćalo. Srećom, neophodna doza adrenalina stiže zahvaljujući prirodi koja je izmislila nešto što se zove "kriza srednjih godina". Zahvaljujući toj krizi i mi matori možemo da uživamo i upustimo se u razne gluposti (kao što je vožnja motora). Što bi se reklo: Sa 16 godina si kreten a sa 53 si takođe kreten, samo sa iskustvom. Sa takvom gerontologijom na dva točka... Uh... Samo da se niko ne ukoči, prehladi, da ne padne, izgubi se, slomi naočare...

Bojan Najorganizovaniji i najinteligentniji od svih nas a u isto vreme upgrade-ovan dušom boema i pustolova. Jednom rečju - Slovenac. Bojan je za koju godinicu stariji od ostalih ali je po kondiciji ispred većine. Pozitivne efekte na fizičko i mentalno zdravlje koji su nastali pentranjem po slovenačkim brdima, povremeno resetuje posetama Bavaništu i bahanalijama u stilu "al' se nekad dobro jelo (pilo i veselilo)... baš". Posle deset godina vožnje žutog GS-a, a povodom svog jubilarnog rođendana, počastio se novim Triple Black Adventure-om. Mislio je da će do početka ture uvozati motor do prvog servisa (1.000km) ali je za par meseci napucao celih 10 hiljada. Za razliku od mene koji sam bez Googla i Excel-a mrtav, Bojan zna napamet i tačno izgovara imena svih gradova i lokacija koje planiramo da obiđemo. Ne znam kako to radi ali mu se iskreno divim. Mile Mile je porodičan čovek i velika dobričina. Skoro da nema ture na kojoj neki član porodice ne ide sa njim: žena, sin, ćerka... Pokušao je to i ovog puta. "Da li bi bio problem da i moja gospođa krene sa nama?" Tajac u sobi je potrajao neprijatnih 5 sekundi. "OK, samo muška ekipa." Mile je domaćin čovek i na moto putovanjima ništa ne prepušta slučaju. Šta ako neko uz put iznenada ogladni? A? Da se ovo, ne daj Bože ne bi desilo, uvek u svojim koferima nosi pozamašnu količinu suhomesnatih proizvoda iz svoje pušnice. Nagradno pitanje: U kom kovčegu je sakriveno blago? Odgovor: U svakom.

"Najzad sam našao jednu budalu koja hoće da ide sa mnom." Ta budala sam, naravno, bio ja a rečenicu je izgovorio moj drug Lale. Pružili smo jedan drugome ruku i više nije bilo mrdanja: "Idemo na Nordkapp." UČESNICI TURE U početku smo se samo nas dvojica radovala predstojećim kilometrima... a onda se raščulo za naš plan. Kako je vreme prolazilo, pojavilo se još nekoliko (očekivanih) dobrovoljaca. Par dana pre puta, na startnoj liniji nas je šestorica. Malo predstavljanje. Lale Svi ga znaju kao uvek nasmejanog, vedrog i krajnje tolerantnog čoveka. Odlazak na Nordkapp mu je višedecenijski bajkerski san koji je bio na stend baj-u sve do skoro. Osim što je našao zaludne istomišljenike sa kojima je prodrmao kavez, uradio je nešto što je svima svalilo kamen sa srca. Posle mnogo godina rešavanja drugih životnih prioriteta, najzad je odlučio da zameni svog starog Dukca za novog Dukca, mnogo prihvatljivijeg za ovu vrstu putovanja. Lale pre. Lale posle (oduševljen). Svi smo bili beskrajno srećni zbog njegove nove igračke ali po malo i zabrinuti. Prisustvo novog motora je značilo da sa sobom neće nositi uobičajenih 20 kilograma alata i rezervnih delova a to je nama koji smo vozili sa njim često bilo od koristi. P.S. Sada će nositi max 10 kila. "Lale, da ne zaboraviš sprej za lanac!", zlobno komentarišu kardanaši. "Ha, ha... Beskrajno ste duhoviti... Jel vam to urođeno?" Zli Čovek sa užasnim nadimkom (naravno, prikačio mu ga je Lale) ali kad se duboko... mnogo duboko zamislim - duša od čoveka. 24/7 zajebant i kontraš. Na pitanje: "A šta će ko da nosi od zajedničkih stvari?", od njega smo dobili odgovor: "Nosim dobro rapoloženje i telo po ukusu miliona žena." Mislite da se zeza? Nop. Pre par godina je maznuo mladu u nekom selu u Rumuniji... ... a što se tiče dobrog raspoloženja, uvek je spreman da izmisli nešto veselo... na tuđ račun. Kao čovek sklon hedonizmu, Zloćko je u početku bio protiv toga da idemo tamo gde je hladno, kišovito i daleko. Pokušavao je da nam uvali Portugal ali je na kraju pokleknuo i priklonio se stadu. Lale i Zli su drugari od malih nogu i dokaz su tvrdnje: pored takvog prijatelja, ne treba ti neprijatelj. Primer. Jednom prilikom je Laletov stari Dukati zaribao i morao je da se vrati sa moto ture. Na sledećoj vožnji Zloćko nije imao milosti. Nije ga mrzelo da organizuje pozdrav od cele ekipe. Mislim da je jasno šta se pokvarilo na Dukatiju. Lale se kida od smeha: "Volim i ja vas."

Dugo se nisam ovako dobro zabavljao čitajući putopis. Кolega, вел дан.