Zbog velikog broja zainteresovanih, pred nama se pojavi neverovatna količina automobila. U daljini se vidi da kolona stoji i iz suprotnog pravca. Jedni su stali da fotkaju, drugi ne mogu da se mimoiđu, treći ostavljaju kola sa strane i produžavaju pešice... Izgleda kao totalni haos... ali su svi krajnje spokojni. Nema sirena i nervoze. Mi nismo toliko strpljivi a i šta smo dolazili dovde na dva točka ako sada ne iskoristimo prednosti motora. Da li je moguće da su tačno danas dva kamiona rešila da prođu ovim putićem? Pa ovde ni dva manja automobila ne mogu da se mimoiđu a da ne očešaju retrovizore. Ne sećam se kako smo se tačno izvukli iz ove blokade ali smo uspeli nekako da ostavimo ovaj gužvanjac iza sebe. Prazan put se otvori pred nama. Uživanje Part2 može da počne. Nisam uopšte vozio brzo ali sam posle prvog susreta sa autobusom koji nam je iskočio iza jedne krivine, još više usporio. Realno pogledano, ne može se reći da nepažljivo seku krivine - to je zapravo jedini način da prođu ovim putem. Ovaj susret nisam snimio ali evo kako izgleda kretanje autobusa i njihovo preticanje. Na ovako tesnom i krivudavom putu treba voziti oprezno. Osim što su krivine totalno nepregledne, većina turista je tu rent-a-car vozilima. Prestravljeni su provalijama sa strane i "uzanošču" puta. Posebna opasnost su jadni Englezi koji pokušavaju da ubodu i održe pravilnu stranu. Masovno voze po sredini puta jer nemaju osećaj za poziciju vozila na kome je volan sa pogrešne strane.

11. septembar 2015. Kao što pretpostavljate, posle dana X u provod idemo samo mojim motorom. Nalazimo se na korak od te famozne zapadne obale i krivudavih putića urezanih u stene. Put koji ide skoro celom zapadnom obalom Korzike vodi se kao jedno od najegzotičnijih mesta za vožnju motora u Evropi. Svi pišu o njemu, zbog fotografija odavde već godinama smo napaljeni na Korziku... Upravo ideja da tuda prođemo navela nas je na ovaj relativno sumanuti poduhvat. Na fotografijama sa interneta to izgleda ovako... ... a u realnosti ovako. No, hajdemo redom. Prvo smo otišli u restoran hotela Les Roches Rouges (Crvene stene) na jutarnju kaficu. Ovo mesto smo videli na booking-u ali smo odustali zbog cene. Osim što im je smeštaj ultra skup, ispostavilo se da im je i kafa grozna... Ono što vredi je neverovatan pogled koji puca sa terase na crvene setne, a on je besplatan. Ne zadržavamo se dugo, jer je pred nama najlepši deo puta. Pejzaži koji se nižu oko nas su kao sa neke druge planete... baš kao na internetu. Problem je što su izgleda i mnoooogi drugi videli te slike na internetu i došli na istu ideju kao i mi - da se ovuda provozaju. To je, inače, oduvek bio jedan od najvažnijih aduta za posetu Korzici, što se vidi i na jednom starom posteru koji smo u muzeju (loše) uslikali.

To popodne, kada se desio pad, Tanja je ostalala u hotelu jer ju je sve bolelo. Da bih joj barem malo ulepšao ovaj baksuzni dan, odem u susedni grad da kupim nešto što voli. Nađem, verovali ili ne, šnenokle... Taman su nam dobro došle da izguramo do uveče. Večerali smo u hotelskom restoranu. Na fotkama hrana ne izgleda preterano ukusno ali u realno životu jeste (što se vidi po mojoj zadovoljnoj faci posle predjela). Jelo smo zalili lokalnim pivom sa kestenom. Za pred spavanje - slatkiš od kestana. Kesten je, inače, veoma zastupljen sastojak korzikanske kuhinje i od njega se prave brašno, džem, pivo, med..... Kilometraža za danas - 155; Broj padanja - 1

DRUGI DEO Ovaj neprijatni događaj predstavljao je prekretnicu u našoj korzikanskoj moto avanturi. Posle svog dosadašnjeg zadovoljstva, uživanja, radosti, zezanja... ostatak putovanja je dobilo jednu neprijatnu emotivnu dimenziju - strah. Kako to često biva kod žena, samo najcrne misli počinju da je opsedaju. Seti se Želimira koji je poginuo na motoru, nas trojice prijatelja (Arse, Dušana i mene) koji smo u istoj godini završili u bolnici sa slomljenim kostima, svoje mame koja ne može godinama da hoda kako treba zbog preloma pete, dece o kojoj neko treba da brine "dok se ja vozam"... Da se nismo nalazili skoro dve hiljade kilometara daleko od kuće, verovatno bismo se spakovali i krenuli nazad. Predložio sam joj, ako hoće, da nađe nekakav avion a ja ću se organizovati sa motorima. Ali ovde je reč o Tanji, tvrdoglavoj magarici i najvećem inatu koji poznajem. Da ostavi svoj motor... ok, i mene... negde u p.m.? Nema šanse. Kad smo već stigli dovde, izguraćemo turu do kraja! "Jesmo bajkeri ili smo ...?" bodrimo sebe slabašnim glasom. Kada se setim tog trenutka ponestaje mi inspiracija za pisanje putopisa. Izviru mi samo neprijatna sećanja. Zbog toga mi ovaj rukopis stoji već godinu dana zakucan tačno na ovom mestu. Ipak, nedavno sam gledao fotografije i shvatio da nije sve bilo tako loše do kraja... zapravo, nije bilo dosadno do kraja. Zato, nastavljamo sa putopisom od mesta na kome smo stali.

Elem, ušli smo u selo Vice i gps nam pokazuje da imamo još oko 200 metara do hotela. Treba samo da oštro skrenemo u ulicu desno i stigli smo. Raskrsnica je dosta zeznuta, ugao je jedno 160 stepeni a nagib ozbiljan. I sa jedne i sa druge strane puta su parkirani automobili koji još više sužavaju manevarski prostor. Ovako to izgleda - mi dolazimo od gore. Ja usporavam, pravim polukružno okretanje i skrećem u donju ulicu. Dok odvrćem gas čujem Tanjin krik u slušalicama. Okrećem se i vidim da ona i motor leže na asfaltu ispred nekog Land Cruiser-a. Zadnji točak motora skoro dodiruje blatobran. Pritrčavam ja, istrčava čovek iz Lend Cruisera. On kuka, izvinjava se i drži se za glavu. Tanji je noga ostala ispod motora ali srećom nije prignječena. Napred barovi a nazad koferi sprečavaju da joj motor pritisne nogu. Dižemo i nju i motor. Usplahireni čovek iz džipa pita da li da zove hitnu pomoć i policiju. Tanja trese prašinu sa sebe i kaže da nema potrebe jer očigledno ništa nije slomila. Motor je ceo, samo su se koferi malo izmestili iz ležaja. Šta se dogodilo? Tanja se kretala desetak metara iza mene. Da bi napravila što je moguće širi krug za ulazak u desnu krivinu, iznese se maksimalno u levo. Lokalac sa Toyotom koji je vozio iza nje to vidi ali izignoriše njen desni žmigavac (verovatno je pomislio: žena vozač, ne zna šta je levo a šta desno). Posle kaže da je mislio da ona hoće da se parkira uz levu ivicu kolovoza i zato je krenuo da je obilazi sa desne strane. Tačno u tom trenutku Tanja počne da skreće u desno i nađe se na putu Land Cruiser-a. Iz retrovizora joj iskaču ogromni farovi, nabija instinktivno kočnice i pada ispred džipa. Srećom, oboje su se kretali relativno sporo i lik je odmah zakočio. Nije se desilo ono najgore... a falilo je pola metra. Još uvek pod adrenalinom, odvezemo motore do hotela. Smeštamo se u sobu i počinjemo da ližemo rane. Kako vreme prolazi, crne, velike i bolne modrice počinju da se pojavljuju po celom telu. Srećom, nije bilo preloma. Brzina je prilikom pada bila mala pa čak nisu postradali ni oprema a ni motor. Problem je bio drugi. Slike u glavi kako pada pred točkove velikog džipa i ne može da se izvuče ispod motora svo vreme joj prolaze kroz glavu i okupiraju joj misli. KRAJ PRVOG DELA

Po šumama i gorama Korzike neprekidno nailazimo na jedan nesvakidašnji fenomen - celim ostrvom nesmetano šetaju svinje. Vode se nešto kao poludivlje. Svaka ima svog vlasnika ali žive slobodno u divljini. Hrane se prirodno i niko ih ne dira. Za slobodu padaju negde oko nove godine i evoluiraju u veoma skupe i ukusne suhomesnate proizvode. Mirniji primerci uživaju u prašini pored puta ili se druže sa turistima... ... dok oni malo navalentniji - napadaju. Napadaju turiste u potrazi za hranom. Ove svinje na sledećoj fotografiji su prisilile sve putnike da uteknu u karavan. Stajemo u mestu Foret d'Aitone. Odatle kreću jedne od najpopularnijih pešačkih tura. U blizini se nalaze i neke jako lepe rečne kaskade. Sada se zadržavamo samo na kratko ali imamo nameru da se vratimo. Pravimo par fotki i ćao, do skoro. Oboje smo veoma raspoloženi i opušteni. Tanjin osmeh je na svakoj fotografiji... ... i onda dolazi onaj trenutak.

10. septembar 2015. Kakav savršen početak dana. Tanja se probudila rano da uživa u prekrasnom izlasku sunca. Ja sam uživao i bez tako ranog buđenja. Par sati kasnije, spremni smo za današnju avanturu. Odmorni smo, raspoloženi za vožnju a vreme je idealno. Motori koče bez greške. Optimizam u našim redovima. Imamo samo oko 130 kilometara do današnje destinacije. Da bismo što više uživali, krstarimo totalno relaksirano i bez žurbe. Stajemo tamo gde nam se učini interesantno. Prva dobra deonica je Scala di Santa Regina. Krivudavi put kroz istoimeni kanjon se nalazi u podnožju najvišeg vrha Korzike Monte Cinto (2760). Penjemo se sve više i više kroz prelepe šume. Izlazimo na Col de Vergio - najvišu tačku današnje vožnje.

Nastavljamo sa sadržajem koji će zaradovati one malobrojne mrzitelje BMW GS-a. Odemo mi u servis. Čak smo se spremili da komuniciramo na lokalnom jeziku. Ulazimo, kad tamo, umesto šampanjca i robova koji palminim lišćem hlade lojalne klijente, sedi neka neljubazna žena. Kaže: "Ne može" i tupka sat na ruci. Uskoro je kraj radnog vremena i mogu da nas prime tek prekosutra. Popizdimo mi na to i rešimo da stvar uzmemo u svoje ruke. Sašo je rekao da nije teško. Nismo valjda mi najsmotaniji od svih smotanih vozača BMW-a pa da ne možemo da sredimo ovakav minoran defekt. Ponovo zovem Sašu. On se užasno iznevirao što se sve ovo dešava. Sada on pomene moju familiju: "Jesam ti rekao posle zamene pločica da malo testiraš kočnice pa da dodješ na kontrolu?" Na kraju diskusije detaljno mi objasni kako da izbacim vazduh iz sistema. Ja sve to lepo zapišem i krenemo redom po njegovim instrukcijama. Za početak nam treba alat... i tu se pojavi mali problem. Za pet godina koliko sam vozio dva BMW GSA i nekih 75.000 pređenih kilometara, ovo je prvi put da mi treba ključ neznam koji broj a ja takav, naravno, ne posedujem. Ipak, sreća nam se osmehnula. Tanja ugleda sa druge strane ulice veliku radnju "uradi sam". Zašto su je izgradili baš preko puta BMW servisa, nije mi jasno. Elem, u minut pre zatvaranja, ulećemo unutra i kupujemo komplet ključeva, od najmanjeg do najvećeg. Na obližnjoj pumpi imaju ulje za kočnice DOT 4. He, he... Za sad sve ide kao po loju. Bacamo se na posao. Kada nas čovek gleda sa starane rekao bi: "Ovi znaju šta rade." Tanja pumpa nožnu, ja odvrćem neki šraf, neka gumica stalno izleće, ulje prska na sve strane, Tanja i dalje pumpa... Piše u beleškama: "onda dospite DOT 4"... ali nema gde - uvek isti nivo u kontejneru... No, verovali ili ne... operacija na kraju uspe. Zadnja kočnica proradi. Nema više ono "klink" nego kad se stisne - ono bre koči. E sad, kad sam se vratio sa puta Sašo je proverio i konstatovao da radi na 30% ali to nema veze. Tada nisam znao da nešto ne funkcioniše kako treba, pa se nisam ni nervirao zbog toga. Po mojim kriterijumima motor je do kraja išao odlično i savršeno kočio. Što bi rek'o narod: Kad ne znam za bolje, i neispravne kočnice na BMW-u su mi dobre. Zadovoljni zbog neviđenog podviga - opravke motora, uvalimo se na terasu i stučemo svo vino, pivo, sir, pršutu i voće koje nam je ostalo od juče. Sutra ujutru krećemo dalje i ne želimo ništa od hrane da nosimo da se ne pokvari (sir je već buđav, ali tako treba). Krenemo da kopamo po booking-u i nađemo pristojan hotel u mestu Vico. Jeste malo dublje na kopnu ali na obali mesta nema. Današnja kilometraža: 130 kilometara uz jednu popravku motora.

Iako sam popizdeo na BMW, moram da priznam da sam delimično i ja sam kriv za ovu situaciju. Primetio sam u poslednje vreme (posle zamene zadnjih pločica) da mi dupe malo beži kod skretanja i kočenja ali sam mislio da mi se pričinjava i da je to posledica kako velikog dupeta tako i moje hiperosetljivosti posle udesa. Pre ovog puta nisam vozio mnogo tako da i nisam imao vremena da obratim pažnju na to. Na moju samokritiku, Tanja uzvrati svojom: "Ne, ja sam kriva. Toliko si lickao moj motor... jesi li uopšte išao da Sašo pogleda tvog GS-a pre puta?" "He, he... Pa nisam." Ono što me je ustvari najviše iznerviralo je fakt da sva moćna elektronika i kompjuteri na motoru, nisu signalizirali da motor ne koči zadnjom. Postoji brdo nekakvih senzora koji svo vreme šalju informacije ka centralnom kompjuteru i on u realnom vremenu to obrađuje. Kad crkne sijalica, sve blinka na ekranu i, na primer, stop svetlo preuzme funkciju pozicije; kada se malo smanji nivo ulja, znak uskličnika bljesne na displeju; kada senzor oseti da zadnja guma proklizava motor automatski smanuje obrtaje, kada drugi senzor detektuje povećani nivo radijacije, GS odmah aktivira olovni oklop... Sve je to super ali kada ne radi kočnica, za to nema senzor. Mislim stvarno... Pozovem svog majstora Sašu iz Motorrad-a Bugarska i izprozivam mu familiju. On mi kaže da je sigurno cev povukla vazduh kad je menjao pločice. Motor sve vreme koči ali ta sila ne stiže do zadnjih klješta zbog vazdušnog čepa. Baš lepo. Objasni mi on da je to veoma jednostavno srediti. Treba samo da izbacim vazduh iz cevi i da dodam neko ulje. Ja mu kažem hvala lepo ali se osećam sigurniji da mi u BMW Bastija to urade profesionalci. Svi znamo za BMW-ovu politiku da putnici koji prolaze moraju odmah da budu servisirani. Da bismo stigli na vreme, prekidamo današnju turu. Umesto da napravimo ceo krug oko severnog dela Korzike, presečemo gornji deo ostrva kroz brdo, izađemo na zapadnu obalu i pravac Bastija i servis.

Dok se vozimo Tanja me upita nešto o korišćenju zadnje kočnice. Za razliku od njenog motora, moj GS ima integrisanu prednu i zadnju kočnicu. Dovoljno je da se pritisne samo ručica na kormanu i kompjuter sam rešava kada i kako aktivira zadnju. Sve u svemu, nikada ne gazim nožnu pedalu. Da bih joj u praksi objasnio kako to ipak funkcioniše nagazim zadnju i... i noga propadne. Čuje se samo jedno klink. Ništa. Ni pisma ni razglednice. Motor nastavlja nesmetano da se kreće. Klink, klink... Nožica ide skroz do kraja ali uopšte ne koči. Probam prednju kočnicu - motor se zakucava u mestu. Pošto smo vezani interfonom, na osnovu mojih psovki Tanja ukapira šta se događa i počne da tripuje. Idemo ovim uskom planinskom putićem gde su svuda na okolo provalije... krećemo se bez zadnje kočnice... izleće koza na put a ja ne mogu da se zaustavim... slećemo u ambis... tek posle izvesnog vremena, po dimu koji se širio iz zapaljenog motora, pronalaze nas lokalci... mi smo totalno izlomljeni a oni pričaju nešto na korzikanskom... ništa se ne događa pošto ne možemo da se sporazumemo... Ležimo u lokvi krvi... Uh... Otprilike ovakav film joj se vrti u glavi. Što bi se reklo, ne d'o ti Bog ono što ti žena pomisli... Mene cela situacija malo iznervira. Zar je moguće da sam toliki baksuz? Umesto da pukne kardan ili izgori elektronika, što je sasvim normalno za GS motore, meni rikne kočnica!?! Pa nju niko ni ne spominje po forumima kao problem... Samo sam se bez veze kilavio tegleći onaj rezervni kardan u desnom koferu... Ništa, ima još kilometara pred nama... Tanja se totalno uparanoisala. Nisu pomogli ni moji hladnokrvni pokušaju da je uverim u to da zadnja nema baš neku funkciju i da je većina bajkera uopšte ni ne koristi. "To mi sada kažeš a non-stop mi se ljutiš kad ja ne kočim zadnjom." Argumentujem ubedljivo: "Ja sam iskusan i dobro vozim... kašlj, kašlj... Dovde sam stigao sa takvom kočnicom pa se ništa nije desilo." Demonstriram joj kako dobro koči prednja... ali džabe. U ovom slučaju ona ne priznaje teoriju o rukama Mandušića Vuka. Ne bih ulazio u detalje čemu služi zadnja (sve je lepo objašnjeno ovde na forumu i oko toga postoji nedvosmislen konsenzus) ali kod ovog BMW-a traction control se bazira upravo na radu zadnje kočnice. Da ne spominjem ABS koji pomaže da se ne blokira zadnji točak (ovde i nema šta da se blokira). U ovom slučaju, kada zadnja ne radi, sveta krava postaje velik i težak motor, bez važnog dela napredne elektronike.

9. septembar 2015. Kada smo već neplanirano ostali u Bastiji, iskoristićemo dan da obiđemo severni deo ostrva. Posle svih ovih dana intenzivne vožnje, Tanja danas pravi pauzu. Odmor joj je zaista bio potreban: 1300 pređenih kilometra, pad u mestu, stres prilikom ukrcavanja i iskrcavanja sa trajekta... Danas će biti kao u stara dobra vremena: ja vozim a ona uživa na zadnjem sedištu. Prvi stop, vidikovac iznad grada. Odatle smo otišli do gradića Saint Florent, u kome smo prvobitno nameravali da se smestimo. Što se tiče vožnje i okoline, severni deo Korzike je interesantan ali nije spektakularan. Duž cele obalu se proteže osnovni put koji bi, da nije autobusa, kola, motora, biciklista, svinja i koza bio idealan za fino krivinarenje. Vozimo se relaksirano i u mestu Nonza pravimo pauzu za ručak. Stepeništem se stiže do terase restorana La Sassa odakle puca pogled ka neobičnoj plaži. Plaža zaista izgleda unikalno... ali iz daljine. Ova crno/siva boja nije boja vulkanskog peska kao na Santoriniju već je rezultat ekološke katastrofe, zagađenja azbestom iz obližnjeg rudnika. Zabranjen je pristup, ali se očigledno neki umEtnik provuče. Nastavljamo da se krećemo zapadnom obalom ka severu. Gps nas, nejasno zašto, odvede na jedan još uži sporedni putić, koji vijuga paralelno iznad osnovnog (takođe uskog) puta. Tu negde ukapiram da imam problem sa motorom.

Produžavamo putopis. Kada smo se uz famfare iskrcali u Bastiju, još uvek uzbuđeni, krenemo uz obalu od hotela do hotela da tražimo sobu. Posle petog "nema", seli smo u neki kafić da preko booking.com-a pokušamo da nađemo smeštaj. Cilj nam je bila zapadna obala. Ćorak... Nema skoro ništa slobodno ni za večeras a ni u narednih 7 dana. Probamo mesto po mesto i nigde nema ništa. Naravno, uvek postoji varijanta od 300 Evra za noć... Proveravamo i kampove. Nemamo kamp opremu i tržimo samo bungalove. Nema. Totalno nespremni za ovako nešto, rešimo da promenimo koncepciju. Hteli smo da nam zapadna obala bude osnovna teritorija te da se po njoj motamo uz maksimalno dva noćenja na jednom mestu. U ovoj situaciji rešimo da prvo tražimo bilo kakvo prenoćište i onda da obilazimo kraj u kome se nalazimo. Dok očajno pravimo refresh na sajtu booking.com, pojavi se u jednom hotelu blizu pristaništa slobodna soba. Verovatno je neko otkazao. Odlazimo pravo tamo. Tanja se vraća sa kiselim osmehom. Iznajmila je sobu za dve večeri ali je cena... brutalna. Kasnije se ispostavilo da su sve cene smeštaja na ovom ostrvu bile brutalne (oko 100 evra i na gore). Pretpostavljam da sobe po relativno normalnijim cenama postoje samo ako se mnoooogo ranije napravi rezervacija. U svakom slučaju, kad je već takva situacija, preostaje nam samo da povadimo sve kreditne karte na sto. One će sve istrpeti, barem dok ne stignemo kući. Smestimo se mi u našu "zlatnu" sobu, lepo se odmorimo i napravimo prijatnu večernju šetnju po Bastiji. Najviše nam se dopao stari grad, koji je smešten na brdu. "Poštovanje gospodine. Lepa boja, nema šta." Kolega verovatno ovde živi pa se uvežbao da parkira ispod prozora. Sigurno i izlazi na gornju ulicu, uz stepenište. Par fotki za uspomenu i dugo sećanje. Da ne bismo tražili restoran, uradimo nešto što nam je postao skoro svakodnevna praksa do kraja putovanja. U samoposluzi pazarimo razne vrste korzikanskih sireva, suhomesnatih proizvoda, voća i pića. Sve je neverovatno ukusno i zdravo a finansijski se i te kako isplati. Izvaljeni na terasi grickamo korzikanske đakonije, pijuckamo vince, pufkamo cigare i gledamo kako nestaje dan. Na svakih desetak minuta poznati zvuk nas natera da glave proturimo preko terase - zaustavlja se neki bajker da pita za smeštaj. Bezuzpešno. Ne znam šta rade sredovečni parovi kao što smo mi kada u ponoć ne mogu da nađu mesto na kome će spavati. Ovog dana smo vozili "čak" 9 a plovili 117 kilometara.

Dakle, jasno je ko je i gde išao pa sad mogu da kažem nekoliko reči o pripremama za ovu turu. OVAJ POST JE INFORMATIVAN I SLOBODNO MOŽETE DA GA PRESKOČITE. Nastavak putovanja je ovde. Prvobitna ideja je bila da uštedimo par hiljada kilometara, da motore pošaljemo do Rima i da do tamo odemo nekim low cost-om. Na isti način i vraćanje. Razloga za to izbegavanje "prazne" vožnje je bilo nekoliko ali su dva bila osnovna. Tanja je novopečena bajkerka koja, između ostalog, nije kao od brega odvaljena, nema natprosečnu fizičku kondiciju a i nikada nije vozila ovako dugu turu i to sa natovarenim motorom. Zato smo želeli da vozi samo tamo gde je interesantno: po samom ostrvu i Toskani. Drugi razlog sam ja. Posle pada i lomljenja ključne kosti (i još nekih kostiju), doktor mi je rekao da budem oprezan, da ne opterećujem levo rame i da ni u kom slučaju ne padam na njega dok mi ne izvadi titanijumski implantat. Plan je bio da odmah po povratku sa ove ture organizujem operaciju da bih bez metalnih ojačanja mogao da uđem u moto sezonu 2016. Kako to obično biva kod nas, plan je jedno a realizacija nešto sasvim drugo. Pos'o-kuća, deca-klijenti, drnde mrnde... Sve u svemu, do poslednjeg trenutka nismo mogli da potvrdimo datum polaska pa je špediter na kraju odustao. Umesto da promenimo destinaciju i izaberemo nešto bliže (što bi svako normalan i uradio), mi rešimo da krenemo pa kad stignemo. Da bih bio potpuno siguran da nećemo imati tehničkih problema sa Tanjinim GS-om (samo bi mi to falilo u životu), 5 puta sam ga vozio u servis: podešavanje ručice kvačija i kočnice, promena svih mogućih ulja, kontrolna dijagnostika na kompjuteru, stezanje šrafova... Par dana pre puta smo montirali komplet BMW Vario kofera ali ih iz predostrožnosti nismo punili do maximuma niti držali u raširenom položaju. Kada je već reč o prtljagu, putovanje sa dva motora je mnogo komfornije - pojavljuje se višak slobodnog prostora. Prvi put smo sa sobom poneli sve što smo želeli. Skoro prazan tank bag me je inspirisao da ponesem bolju foto opremu: Canon 6D, dva objektiva (24-70/2,8 i 70-200/4) i GoPro kameru. Čak sam poneo i stativ i daljinski okidač. U vezi ovoga ću odmah da se izjasnim. Osim ako vam osnovni cilj nije pisanje putopisa ili fotografisanje, nema potrebe nositi ovako nabudžanu tehniku. Prvo, sa ovakvim aparatom si mnogo nefleksibilniji. Ko je radio sa DSLR aparatima zna da se uvek pogrešan objektiv nalazi na telu. Dok ga promeniš, prođe voz. Drugo, kadriranje sa kacigom i rukavicama je veoma komplikovano. Ne vidi se dobro kroz vizir i možeš slučajno da promeniš neki parametar a da ne primetiš. Meni se nekoliko puta pomerila kompenzacija expozicije i to sam primetio tek kada sam blede fotke prebacivao na kompjuter. Što se tiče odeće, jedva smo presekli u čemu ćemo da putujemo. U poslednje vreme nismo imali sreće sa vremenom pa smo krenuli pesimističnijom varijantom. Tanja je išla u svom Revit odelu koje je dobro za toplo vreme. Kad se dodaju ulošci odlično podnosi kišu i hladno. Ja sam se zeznuo i krenuo u BMW Streetguard odelu koje je idealno za osvajanje Nord Kapa i Aljaske u februaru. Pošto je na ovoj turi vreme skoro stalno bilo toplo i sunčano, veći deo puta sam se kuvao ko viršla. Već sam spomenuo da smo samo par dana ranije znali tačan datum polaska. Samim tim, nismo rezervisali nikakav smeštaj. Računali smo na booking.com. To se već godinama pokazalo kao najbolja varijanta za spontana putovanja po Evropi. E, da se i u vezi ovoga odmah izjasnim: kada je reč o Korzici, taj pristup se ispostavio kao velika greška. Na Korzici u septembru jednostavno NEMA MESTA U HOTELIMA.

Primedba autora* Sigurno to niste provalili do sada pa da otkrijem tajnu: ovo dvoje ljudi o kojima pišem u trećem licu, to smo u stvari Tanja i ja. Već šest godina maštamo da odemo na Korziku, planiramo sve detalje, budžetiramo, brojimo dane... i na kraju se uvek nešto dogodi pa odustanemo. Čisto zbog malera, puj, puj, da se ne ukaže da je i ovo bio samo san, do sada sam držao u tajnosti imena aktera i krajnju destinaciju. Pišem kao na prstima samo da ne izbaksuziram nešto... ali sada, kada smo već 100% stigli, nastavljam u normalnom putopisnom stilu.

8. septembar 2015. Napustili su hotel pre doručka jer trajekt kompanije Mobi kreće rano, u 8 ujutro. Ukrcavanje motora je ovde bio malo veći (da ne kažem veliki) izazov za početnika. Trebalo je popeti se dva sprata, voziti na okolo i svo vreme izbegavati metalne grbe koje su, citiram: "rasute po podu kao minsko polje". Iako se oduzela od straha ipak je nekako uspela. Plovidba je trajala 4 sata i svo to vreme je bilo posvećeno njoj. Prva dva sata su prošla u seansi smirivanja od stresa zbog ukrcavanja. Druga dva sata su radjene psihološke pripreme za silzak sa broda. "Diši duboko... Slušaj chillout muziku da se opustiš..." Na brodu je bilo 3-4 bajkerke i svakoj su oči bile pune straha a ponekoj i suza. Šou... htedoh reći... užas. Na šta su sve primorane jadne žene bajkera samo da zadovolje očekivanja svojih ambicioznih muževa. Sledi "strašno" ali ipak uspešno iskrcavanje i... i... i... i ostvaruje se višegodišnji san: KORZIKAAAAAAA!!!!

7. septembar 2015. Feribot je stigao rano ujutro u Ankonu i posle kafice na benzinskoj pumpi, vožnja je mogla da počne. Trebalo je do kraja dana da preseku Italiju i da stignu na drugu stranu čizme, negde u visini cevanice. Umesto auto-putem preko Bolonje, uputili su se lokalnim drumovima kroz Umbriju i Toskanu. Opcija curvy roads na gps-u ih je vodila po svakakvim zabitima i divljim putićima. Jedan predivan proplanak u Umbriji su iskoristili za kratku foto sesiju. Ipak, veoma često su se alternativni putevi koje gps predlaže pretvarali u polumakadam sa dosta rupa i šljunka. Njegov veliki Adventure je to peglao bez pardona ali mali GS F700, sa spuštenim vešanjem i punim koferima, to teže podnosi. Trnu joj ruke. Oko 3 popodne su stigli u okolinu Arezzo-a. Ovo je treći dan vožnje i umor počinje da savlađuje ženski deo ekipe. Donose odluku da do Livorna, krajnje destinacije za danas, idu auto-putem. Uštedeće vreme, moći će da se odmore i ljudski večeraju. Koliko je vožnja po neravnoj površini izmara, toliko italijanski auto-put budi Supermena u njoj. Mali GS šiba kao lud. Provlači se između kolona kamiona u desnoj i brzih automobila u obilaznoj traci. Par puta ju je (kada je stigne) upozorio da uspori. Popodne stižu u Livorno. Uz put su rezervisali pristojan hotel u centru grada. Bilo je boljih i jeftinijih hotela ali su tražili takav koji ima garažu da ne bi skidali sve stvari sa motora. Ona je preko TripAdvisera pronašla restoran Ghignoli Maila Gioia. Uz muziku Pink Floyd-a, lokalno pivo i dobru klopu, prepričavali su današnji dan i nestrplivo očekivali sutrašnji. Ankona - Livorno: 390 kilometara. Mnogo pauza i odmaranja.

Pozdrav svima. Karte SU kupili na licu mesta, bez prethodne rezervacije. Želim ti sretan put i mnogo inspiracije za putopis. Nastavak sledi uskoro.

Kad su izašli na auto-put, prosečna brzina se znatno povećava. Jedino zadržavanje su imali na granici sa Hrvatskom. Tamo su im neki klinci policajci i carinici prvo udarili pečate po sred novih pasoša a onda im prekopali apsolutno sve torbe. Revnosni službenici pedantno su izvadili stvari i pregledali sve: gaće, kozmetiku, uloške, svu moto opemu... Da li su naši motoristi popizdeli? Jesu. Malo odvrću gas i ubrzo stižu u luku Split. Kupuju karte za trajekt do Ankone. Morali su mnogo ranije da prođu pasošku kontrola (svi su bili veoma ljubazni) i da stanu u red za ukrcavanje. Dugo čekanje... Ulazak na ovaj trajekt je jednostavan. Zona za parkiranje motora je na donjem nivou i nema nekih većih problema čak ni za početnike. Lađa je zaplovila kad se već smrklo. Pogled ka Splitu je fenomenalan. Posle celog dana vožnje, prijaju pivce i cigara na palubi. Ako ne možete dobro da spavate u kabini trajekta zbog buke i vibracija, iskoristite to i uživajte u jednoj od najlepših stvari na plovidbi preko Jadrana - izlasku sunca. Mokra Gora - Split: 420 kilometara (+237 kilometara vodenim putem do Ankone).

6. septembar 2015. Predivno jutro. Raspoloženje je na nivou. Jutarnja vožnja je bila toliko dobra da se nisu zaustavljali čak ni da uživaju u neverovatnoj tirkiznoj boji Drine ili u pogledu ka ćupriji. Kad su najzad stali, na njegovo iznenađenje, ona ode da krade jabuku. Eh ti bajkeri... Vožnja motora budi ono najgore u ljudima i navodi ih na greh. Kod Gacka skreću u pravcu Nevesinja i prave malu pauzu. Proveravaju njene gume. Nisu baš istrošene do ivica ali se i ne može reći da vozi penzionerski. Od Gacka do Nevesinja su imali najbolju zajedničku vožnja do sada. Prazan brz put, obaranje u krivinama, adrenalin na nivou. Sjajno. Pre Mostara se zaustavljaju da naprave prvu zajedničku fotogrfiju. Prolaze pored Mostara ali malo omaše put i voze na okolo. Posle nekih serpentina, naiđu na auto-put. Nisu ni znali da A1 počinje još u BIH. Puštena je i naplatna rampa. Da bi svojoj ženi olakšao manevrisanje i petljanje sa parama, on džentlmenski plaća putarinu za oboje. Momak u kućici kaže da ona prvo prođe. Ona kreće da ga obilazi sa desne strane ali zaboravlja da ima kofere. Njen levi kofer udara u njegov. BMW F700GS je na zemlji a ona pada na stepenište susedne kabine za naplatu. Dok svi na okolo pritrčavaju i dižu motor, ona ustaje i valja se od smeha. Nema ništa slomila samo ogrebotina i otok. Što bi se reklo, oprema je odradila svoje. Ne izgleda strašno, zar ne? "Ništa, mala ogrebotinica i sićušan otok.." teši je on. Do kraja dana ponosno je ponavljala: "He, he... Srećne mi rane junačke..."

Za prvo veče nisu rezervisali smeštaj. Svratili su na blef u Mećavnik i ispostavilo se da je ostala još jedna slobodna soba. Ona u Mećavniku do sada nije bila ali je iz njegovih priča znala da treba da ga vidi. Oduševljena je. I on je oduševljen - odličan internet u sobi iznad recepcije. Sofija - Mokra Gora: 470 kilometara.

5. septembar 2015. Ustali su rano jer ih je čekao dug put. Vreme je lepo, sunčano, baš kako treba da bude početkom septembra. Poveći prtljag je natovaren još sinoć. Ostalo je samo da čuvar parkinga ovekoveči ovaj svečani trenutak. Osmeh na njihovim licima. Ne, ovo nije prvi put da njih dvoje sa dva motora odlaze negde... ali je sada različito. Na oba motora se nalaze puni koferi a odlučni pogledi i odmereni pokreti nagoveštavaju da se pred ovo dvoje hrabrih ljudi nalazi nešto ozbiljno - prava moto tura. U moto smislu, ovaj prvi dan nije bio ništa posebno. Uobičajena gužva na Bugarsko-Srpskoj granici, ... "Kolega, gde ideš?" "Za Portugal." "..." ... povremene pauze, ... ... jagnjeće brigade u novootvorenom delu restorana Pego, ... ... malo sunca, ... ... malo kiše ... Sve u svemu - ništa spektakularno. Već hiljadu puta su prolazili ovim putem.

Nije ga videla... http://autosnova.com/zanimljivosti/tenk-challenger-2-protiv-toyote-yaris-10-foto.html

Svojevremeno, nije bilo puno ni misljenja da je Zemlja okrugla...

Mogao bi da dodas ovde jos i da on pada u strogo kontrolisanim uslovima,nema bankina, zastitnih ograda,vozila iz suprotnih pravca,provalija itd.dok u realnom zivotu svega toga ima.Takodje nije podloga ni priblizna nasim,kao ni gume i skupocena oprema. Izgleda da sam izbaksuzirao Rosija pa je ljosno u Texas-u. Pretpostavio sam da se podrazumeva to ali može da se doda sve što si sugerisao.