Sledečeg jutra grupi se priključio i moj saborac Arsa. Jedva sam uspeo da ga nagovorim da odvoji dva dana za ovu vožnju. Mesecima je danonoćno radio na jednom važnom projektu i pretpostavio sam da će mu malo vožne prijati. Od kraja aprila, kada smo bili na Krfu, praktično nije imao dan odmora. Sveje u redu, promenio je gume. Ovako su izgledale posle povratka sa Krfa. Dodatni član grupe je bio i moj sin Luka. Prošle godine je sa istom ekipom išao po Rumuniji i to mu je ostalo kao nezaboravna uspomena: “Kakvi ludaci... Hoću opet.” Plan za danas je bio sledeći. Vozićemo do jezera Belmeken, posle do Velingrada, odande pored jezera do Dospata i dan završavamo u Banskom gde tražimo prenoćište. Ukupno 350 kilometara – za ovu ekipu ništa.

Ekipa je krenula iz Pančeva a ja sam otišao do Belogradčika da ih sačekam i dovedem do hotela u Sofiji. Mogli su i sami da nađu Sofiju ali sam imao slobodno popodne i baš mi se vozilo. Ovu deonicu jako volim ali je ovog puta bilo užasno. Svuda radovi, oguljen asfalt, rupe dodatno iskopane da bi se krpile... Kad završe radove sigurno će biti super za motor ali sada sam imao utisak da će se jadne mašine raspasti. Moja pomalo i jeste. Posle celog dana vožnje umor već počinje da savlađuje neke od bajkera (bajkerki) i ritam se usporava. Lale svo vreme nije mrdnuo sa začelja kolone da neko slučajno ne zaostane. Pravilo №4: Najbolji bajkeri su uvek na čelu i na začelju kolone. Imajući u vidu ovo pravilo, potpuno je jasno zašto sam baš ja bio na čelu. Šalim se, naravno. Objasnio sam im da zbog demonstracija u Sofiji neće znati kako da prođu kroz centar pa sam se prijavio da ih provedem kroz grad. Pre mraka smo stigli do hotela i dan završili večerom u restoranu Vodenica.

Tokom tih dana u Rumuniji, 20-tak motora se kretalo kao da su jedno telo. Vozilo se dosta brzo ali je kolona, iako razvučena, ostavljala utisak celine. Osim toga, vladala je dobra disciplina. Kada Lale kaže “Krećemo u devet” u 9.00 svi su u sedlu. Pravilo №1: Kada putuje velika grupa potrebno je da se svi pridržavaju dogovorenog plana i tajminga. Mogu zamisliti kako bi izgledalo da 20 motora stoji spremno za dug put a da neko kaže: “Sačekajte me još pet minuta, nisam popio kafu.” Kada je reč o plaćanju te kafe (ili ručka), sve to radi jedan čovek za celu grupu i tako nema čekanja kelnera. Pravilo №2: Najbolje je da novac za osnovne troškove (hoteli, restorani i kafe pauze) stoji kod jednog čoveka u zajedničkoj kasi. Osim što se štedi vreme, ovo može dobro da se iskoristi tokom pregovara sa vlasnicima hotela ili restorana: “Nisam dobro čuo... Koliki ćete popust dati za 30 gostiju?” Dalje. Pojava velike grupe motora uvek privlači pažnju lokalnog stanovništva. Ne mogu se ignorisati lokalni običaji. Pravilo №3: Kad putuješ u grupi, budi spreman na sve, makar to značilo i da provozaš rumunsku mladu pre venčanja... ... ili njene drugarice. Bilo je nezaboravno. Na kraju putovanja, kao što je red, pozovem Siriuse da sledeće godine dođu u Bugarsku. Posle malo planiranja, ovaj predlog se prihvati. Tako sam u avgustu ove godine imao drage goste.

VOŽNJA U GRUPI MOTOCIKLISTI > Motoristi Na Drumu Moj drug Lale (Siniša) je rodjen dva dana posle mene i moram reći da se ta razlika stalno osećala. Uvek je ostao mlađi, nezreliji i neodgovorniji. Valjda je zato i počeo da vozi motor skoro tri decenije pre mene. Mladost – ludost, šta ćeš. Iz verovatno, samo njemu znanih razloga, zalepio se za Ducati. Osim što nas sve nervira jer se raduje kada padne sneg, poznat je i kao karijerista. Veštim laktanjem uspeo je da se uvali u fotelju predsednika moto kluba Sirijus iz rodnog mi Pančeva. Inače je ok tip. Posle mnogo godina, vidimo se na proslavi... kašlj... kašlj... godišnjice male mature i počnemo ponovo da se družimo. Osim Laleta, u Siriusu je još nekoliko prekaljenih bajkera i drugara iz moje rane mladosti. Lično nemam neki odnos prema moto klubovima ali mi se dopala koncepcija Siriusa. Ljudi vole da voze motore... i to je to. Prvo iskustvo u vožnji u grupi stekao sam tokom BJB ture po jezerima Bugarske u organizaciji dragog mi Lalajka. Tada smo raspolagali sa dosta vremena tako da je tura bila mnogo ležernija. Preovladavala je turističko-gastronomska atmosfera sa elementima slobodnog stila. Fenomenalno smo se proveli. Kod Siriusa je malo drugačije. Letnje ture traju četiri dana, vozi se aktivno i prelazi se više kilometara. Prošle godine (2012-te) sam imao čast da sa momcima i devojkama iz ovog kluba vozim Transfagaraš i Transalpinu. To mi je bila prilika da naučim nekoliko lekcija iz grupne vožnje.

Najavljujem malu pauzu u putopisu. 1. Nešto su mi se zeznule fotke na ImageShack-u 2. Neko je ubacio u dvorište ovu slatkoću i sada gledamo šta da radimo sa njim.

ŽELIMIR - ZBOGOM DRUŽE MOTOCIKLISTI > Crna Hronika Bio je uspešan u poslu, spreman za svaku avanturu i omiljen u društvu. Imao je osećaj za lepo i, ne slučajno, vozio je Ducati Diavel. Više ga nema. Krajem jula, vozeći svog ljubimca, u podnožju Kopaonika izleteo je sa puta. Nekoliko dana se hrabro borio za život ali je izgubio tu bitku. Na dan kada otvorimo novu moto sezonu, njega neće biti među nama. Jedan beli balon sa njegovim imenom poleteće ka nebu. Neka su mu široki putevi nebeski.

I kao što obično u životu biva... Dok smo uveče sedeli udobno uvaljeni, odmarali se od duge vožnje i razgledali fotografije sa upravo završenog puta, prva vest koju smo pročitali na Facebooku, totalno nas je razbila.

TVOJA OMILJENA MOTO SLIKA OPŠTE DISKUSIJE > Fotografija Idealna profilna slika bajkera za Facebook... Mrtav ladan krade komšiji paradajz. Kako nervirati kolege sa posla. Kad se pojave četiri autobusa sa srpskim turistima... Ta daaaam... Ajfelova kula. Kad započneš važan razgovor dok voziš...

Sve što je lepo ima kraj. Već je 26 juli, dan povratka. Ustali smo rano da uhvatimo prvi trajekt do kopna. Pred nama je nešto manje od hiljadarke do kuće. Ranije smo vozili i više kilometara u jednom danu ali je sada otežavajuća okolnost temperatura. Kada se oko 11h zabila na donjoj granici od 37 stepeni, nije se spustila do Sofije. Ne znam zašto baš 33 stepena, ali shvatio sam da je meni to granica iznad koje nema više nikakve veze da li idem brzo da se luftiram, da li nosim mash odelo ili letnje čizme. Kuvam se i pomoći nema. Ne znam otkud toliko osa ove godine. Do sada su nas tukle sa 3:0 i zato smo ceo put do kuće izvezli zakopčani do grla i bez otvaranja vizira. Kada smo predveče stigli domu svome, shvatili smo da je krajnji rezultat 5:3 ZA NAS. Evo šta smo istresli iz naših kaciga. Posle desetak dana i pređenih oko 2.500 kilometara, završio se naš predivni godišnji odmor. Sledi fotografija kao za kraj filma. Zaključak: Nema nikakve potrebe da idete na Kefaloniju... osim ako niste rešili da se dobro provedete, vozite motor predivnim putevima i kupate se na nekim od najlepših plaža na svetu.

I tako... Dok su tekli poslednji dani kefalonisanja, Tanja se javila našim prijateljima Mariji i Dioniziju koji žive na Zakintosu. Kada su čuli da smo na susednom ostrvu, nije bilo šanse da ne svratimo do njih. Umesto povratka kući, dodali smo još jedan dan za Zakintos. To je značila da do Sofije treba da idemo dužim putem i u jednom danu ali OK. Jesmo bajkeri ili ... nismo bajkeri. Onog trenutka kada smo trajektom prešli na Zakintos, ... ... podsetili smo se šta znači klasična turistička destinacija i koliko je Kefalonija različita. Da me ne shvatite pogrešno, Zakintost je jedno od najlepših ostrva na kojima smo bili: plaže su fenomenalne, priroda je prelepa, putevi su vijugavi i izazovni (kada nema nikog). Prosto, velika je gužva u špicu sezone. Mnogo opreznije vozim. Svuda naokolo zuje zablenuti turisti i lokalci koji vezanih očiju mogu da voze po ovim putevima (sindrom “Miško”). Kad smo već na severu ostrva, odlazimo do poznate plaže Navagio da bacimo pogled od gore. Uz put stajemo kod tezge sa medom da mama kupi svojoj ćerki med od ruže: “Da dete ponese u Beč.” Sreća da GS Adventure može dosta da natovari. Kad se koferi napune, unutrašnje torbe se prosto izvade i nakače se od gore. Time se dobija dodatnih 30-40 litara prostora (po koferu ) Ostatak dana je bio krajnje cool. Sa Marijom i Dionizijem smo se družili, išli na klopu i uveče na mohito. Umesto popodnevne dremke, otišli smo da popijemo kafu na Banana Beach-u. Tamo smo prošle godine sa decom proveli dosta vremena. Kao i prošle godine, pojavila su se četiri autobusa sa mladim srpskim turistima. Haos. Cenzura za fotografije. Za jedan dan na Zakintosu, toliko.

Osim turističkih atrakcija i mogućnosti za moto ugođaj, treći aspekt vrhunskog doživljaja na Kefaloniji je hrana. U ovom putopisu o njoj neću pisati već ću dati jednu korisnu informaciju onima koji tamo idu a interesuje ih ova problematika. Elem, smatra se da je med sa Kefalonije najbolji i najzdraviji u celoj Grčkoj. Mi smo to saznali tek kada smo napustili ostrvo i ostali praznih ruku. Toliko o hrani.

Upravo se, ničim izazvano, ovako nešto desilo dok smo uživali po planinskim putićima Kefalonije. Vozikamo se mi tako kad se ispred nas pojavi impresivna slika. Petnaestak čopera, uglavnom Harley Davidson-a lagano krstari prelepim putem. Dosta su sporiji od nas ali iz poštovanja vozim neko vreme iza njih. Ova marka i ekipa koja ih vozi, uvek su kod mene izazivali respekt. Kad sam procenio da sam ih dovoljno ispoštovao, krenem u lagano preticanje poslednjeg vozača u koloni. I gle čuda... Umesto da me propusti, baja počinje da ubrzava i da izlazi više u levo. Ja se vratim i sačekam pravac – možda se zaneo u krivini. Pokušam ponovo a on isto - ne da mi da ga preteknem. Kad se to ponovilo treći put, krv lagano počinje da mi udara u glavu. Znam da nije ok preticati kolonu ali na putu ima dovoljno mesta i nema nikakvog saobraćaja. Prebacujem u nižu brzinu i u širokom luku počinjem da pretičem. Nije neka specijalna brzina tako da svakom trubnem ili mahnem. Iz nekoliko tura, prolazim i vođu grupe. Lik je malo mlađi od mene ali verovatno ima mnogo više iskustva. Od opreme na sebi ima sve: japanke, maramu na glavi i naočare za sunce. Kada sam ga pretekao, kao da sam mu upalio turbo mod - odvrne čovek gas i krene da me juri. Za njim krenuše i ostali. Tanja odmah ukapira gde ovo vodi, prestane da snima i uhvati se čvrsto za mene. Ovo je bila dosta komična scena – moja žena i ja na hi-tech motoru, u punoj opremi i sa kosmonautskim kacigama na glavi a iza nas “banda” loših momaka na čoperima. Izgledaju kao negativci iz filmova iz 80-tih godina. Nekoliko kilometara jurcamo i malo po malo podižemo ritam. Jedan po jedan nestaju iz retrovizora ali vođa se ne da. Obaram ja ali obara i on. Zvučalo bi dosta sramno da se hvalim kako čoper nije uspeo da me stigne, ali bilo je jedva. Zaista, skidam mu kapu. Vozio je tik iza mene sve dok nisam iskoristio prednosti enduro motora na jednom parčetu malo lošijeg puta. Ostavim ga iza sebe ali nastavim istim ritmom. Drži adrenalin. Toliko sam se zaneo da sam promašio skretanje. Zaustavim se da napravim polukružno kad evo i njih. Vođu ekipe pozdravljam dubokim naklonom a on mi otpozdravi na isti način. Пис брадер! Po ko zna koji put sam se uverio da dobra vožnja nije pitanje motora već onoga ko njime upravlja. Tip je očigledno prekaljen bajker. Ipak, osetio sam se malo glupo jer sam se navukao na provokaciju. Jeste bilo zabavno ali i malo opasno, naročito za njih koji nisu imali skoro nikakvu opremu na sebi.

Digresija. Skoro nikada sa suvozačem na motoru ne primenjujem znanja stečena na California Superbike School. Kada sam prvi put rešio da se pred Tanjom puvam završilo se ovako. Generalno, te veštine jesu najkorisnije na stazi ali, bez sumnje, doprinose osećaju sigurnosti i dok vozim u regularnom saobraćaju. To da mogu da vozim brže, više da oborim i hladnokrvnije da reagujem u iznenadnim situacijama, uvek stoji kao rezerva u slučaju preke potrebe. Koje su to situacije kad mu ga malo dam? 1. Neka budala se zalepi za mene, vožnja postaje opasna i treba da uteknem 2. Ostalo je samo 10 minuta do polaska trajekta a mi kasnimo 3. Moj drug Lale mi napomene da ne treba da vozim penzionerski kad predvodim grupu iz moto kluba Sirius Ponekad odvrnem gas i kada se neko kurči, provocira i mi ide na živaaccccc ali ovo radim samo kada procenim da nije suviše opasno. Kada se desi neka od ovih situacija, Tanja se iz uvaljene pozicije nagne ka meni i uhvati me oko struka (kolko može da dohvati). Onda vozimo kao jedan i mogu mnogo bolje da obaram u krivinama. Kraj digresije.

Sada malo o bajkerisanju na ostrvu. Kao što sam rekao, meni je Kefalonija idealno mesto za motor. Asfalt je dobar, nema mnogo saobraćaja a predeli su izuzetni. Osim toga Kefalonija je velika pa se može svakog dana voziti drugim putem. Uvek se pojavi neki drumčić sa strane koji te mami da skreneš. Ako to uradiš, sledi nagrada. Nama se najviše dopao deo izmedju Fiskarda i Argostolija. U jednom trenutku vozili smo iznad oblaka. Tu i tamo može vas na putu iznenaditi bio hrana. Iako je asfalt verovatno tu najlošili, uživanje je bilo voziti ka i po planini Ainos. Svo vreme smo vozili dosta relaksirano, što zbog malo oskudnije zaštitne opreme što zbog želje da uživamo. Vezano za vožnju dok si na odmoru, napraviću jednu malu digresiju.

Jedan ceo dan treba odvojiti za poluostrvo Paliki na severo-zapadnom delu. Osim mogućnosti za fenomenalnu vožnju, ... ... vredi posetiti i manastir Iperagias Theotokou, lociran na fenomenalnoj litici. Kakav samo pogled imaju monasi od gore... Na severnom delu Paliki-ja, veoma lepi putevi vode do nekoliko sela gde možete naći em klopu em plažu. Ovakva infrastruktura za mene predstavlja ideal letovanja. Pogodite šta je moj izbor: vreo pesak ili hladovina uz pićence? Dok smo bili u ovom kraju, ose su uvećale vođstvo na 3:0. Ovaj put poentirale su na Tanjinom kolenu. Ovo smo mogli da očekujemo s obzirom da smo, u želi da se okupamo, često vozili u ne baš mnogo bajkerskom outfeet-u.

@ Duxill Saglasan sa tobom od reči do reči. Nismo uspeli da obiđemo manastir Sv. Gerasima i vinariju. To su samo dva od sto drugih razloga da se ponovo tamo vratimo. @ SADAN Shoei Hornet DS

Sa krajnjeg severa odlazimo na suprotni kraj ostrva. Vozeći južnim delom, možete se slobodno odbiti do bilo kog mesta na obali i naići ćete na peščane plaže... ... i zanimljive kafiće. Službeno vozilo kafića Vaikiki. U tom delu Kefalonije, najpoznatije je mesto Skala. Kada se spustite do centra, sa leve i desne strane je asfaltni put koji vodi pored dugih peščanih plažama. Svuda su načičkane taverne koje osim domaće hrane nude ležaljke i suncobrane onima koji ne vole pesak u gaćama. Sa ove južne tačke ostrva, lepim bajkerskim putevima se može otići na planinu Ainos. To je najviša planina u ovom delu Grčke – 1.628 metara. Poznata je po pešačkim turama i pećinama. Nama je jedini cilj bio da motorom odemo do najviše tačke i da napravimo par forki. Nikakva šetnja. Silazeći sa planine ka zapadnoj obali, nailazi se na deo koji više podseća na Provansu nego na Grčku. Čak su i platani zasadjeni pored puta, kao u Francuskoj.

Fiskardno – perla Kefalonije. Kao što sam spomenuo, ovo je veliko pristanište za jahte i najelitnije mesto na ostrvu. Pokušavajući da ubodemo put do pristaništa, doživeli smo neverovatan blam. Ni sam ne znam kako smo uspeli da se, sa sve motorom, nađemo na sred pešačke zone u ulici pored mora. Kako su nas samo psovali vlasnici restorana... Šokirani pojavom bučnog čudovišta, dizali su goste i sklanjali stolove da prođemo. Dok sam se ja izvinjavao, Tanja nije imala smelosti da izvadi foto aparat. Šteta. Prvo smo motor sakrili u nekoj poprečnoj ulici. Koliko mogu da pročitam, tu piše idiotiko parking. Jel to oni nama žele nešto da kažu!?! Sa sebe smo skinuli sve što bi moglo da navede na pomisao da smo mi kreteni koji su malopre napravili džumbus. Bez ikakvih bajkerskih obeležja smo otišli u razgledanje grada. Iako nismo zaslužili, kao bonus, dobili smo priliku da gledamo akciju spašavanja velike kornjače.

Ok. Hajdemo sada redom. Šta treba videti na Kefaloniji? Plaža Mirtos je najveća atrakcija ostrva. Fotografije snimane sa ovog mesta se nalaze na koricama svake brošure o Kefaloniji. Do dole vodi dobar asfaltni put. Pesak na plaži može rame uz rame da stane uz onaj na plažama u Meksiku i Kubi. Beo je kao brašno i daje moru neverovatnu tirkiznu nijansu. Nedaleko od Mirtou-a je malo poluostrvo na kome se nalazi mestašce Asos. To je prelepo selo prepuno dobrih restorana i malih plažica. Na suprotnoj strani ostrva je gradić Sami. Tamo obavezno treba obići podzemnu pećinu Melissani koja neodoljivo podseća na senote u Meksiku. Kada odatle vozite još malo ka severu, naići ćete na plažu Foki. Plaža se nalazi u hladovini stogodišnjih maslina. Veliki broj jahti upravo ovde pristaje da bi putnici zaplivali u kristalno čistoj vodi.

Sve ovo smo Tanja i ja iskoristili do maksimuma. U želji da vidimo što više, obično smo posle doručka sedali na motor i uveče se vraćali u hotel. Uspeli smo da obiđemo veći deo ostrva. Izuzetak su bila samo dva dana. Jedog dana smo ostali u hotelu jer je trebalo malo da se radi - stigli nekakvi mejlovi. Kada bi mi ovako bilo na poslu, ne bih ni uzimao godišnji odmor. Drugi dan je bio specijalan i veoma važan. Devetnaestu godišnjicu braka proslavili smo celodnevnim izležavanjem na obližnjoj Avitos plaži. Mohito, planiranje sledeće (jubilarne) godišnjice, romantičan zalazak sunca, večera za dvoje...

Informativna pauza. U razgovoru sa meštanima, saznali smo mnogo interesantnih stvari o ovom ostrvu. Kefalonija je jedno od najbogatijih grčkih ostrva. Na svakom koraku smo videli mnoštvo velikih, lepih i dobro održavanih kuća. Sela su uređena, čista, puna cveća... Dobar asfalt stiže do svakog kutka. U početku smo mislili da su to razni bogati stranci kupili zemlju i izgradili mini oaze. Ispostavilo se da su to imanja lokalnog stanovništva. Posle velikog zemljotresa 1953-će, skoro cela Kefalonija je sravnjena sa zemljom. Osim Fiskarda koji se nalazi na krajnjem severu i koji je bio pošteđen, sve ostalo je pretvoreno u prah i pepeo. Iznenadna beda je naterala najveći deo populacije da emigrira, uglavnom u Ameriku. Posle izvesnog vremena su počeli da se vraćaju sa koferima punim dolara, da investiraju u infrastrukturu i da razvijaju sopstveni biznis. Nametnuli su način rada koji više liči na stegnut Zapadni nego na ležeran Grčki. Sezonski radnici se žale da su im gazde veoma zahtevni i strogi ali ipak dolaze na Kefaloniju jer tu mogu da zarade više nego na drugim mestima. Iako nisu mogli da izbegnu turizam, uprava ostrva vodi politiku kontrolisanog rasta u ovoj oblasti. Nasuprot masovnom turizmu, rešili su da grade image ekskluzivne destinacije. Skoro da ne postoje all-inclusive hoteli. Time se podstiče rad lokalnih restorana i odbijaju se turisti koji ne troše ni jedan euro izvan paket aranžmana. Nema samoposluga na svakom koraku i time se smanjuje broj “paradajz” turista. Dobrostojeći i jahtadžije su welcome. Zato su i cene za minimum 10-tak procenata više nego u drugim delovima Grčke. Navikli na gužve tokom jula, mi smo prvo pomislili da im je sezona propala a onda smo shvatili da upravo tako treba da bude. Dobrobit od ovakve situacije je to da zaista možeš da uživaš na polupraznim plažama, da voziš motor po dobrom asfaltu i bez gužvi, da se raduješ netaknutoj prirodi...

Treći dan puta. Među prvima smo stigli na trajekt za Kefaloniju. Napuštamo Lefkadu. Dok čekamo ukrcavanje, upoznajemo se sa kolegom iz Atine koji vozi Triumph Tiger-a 800. Čovek je završio ekonomiju, odlično govori engleski i radi kao policajac (a izgleda normalno ). Nedavno je raskinuo sa devojkom. To ga je očigledno uzdrmalo pa je uzeo kredit za motor i eto već danima sam krstari Grčkom tražeći utehu. Tokom kratke vožnje trajektom ispričali smo se o svemu i svačemu: o krizi, o motorima, o putovanjima, o protestima (podržava ih i teško mu je da zastane pred demonstrante)... Posle iskrcavanja vozili smo jedan deo puta zajedno. Već prvi kontakt sa Kefalonijom obećava. Fiskardo je prelep gradić–luka na severu ostrva. To je obavezna destinacija za sve koji jahtama krstare Jonskim morem. Odvojili smo jedan od sledećih dana za detaljan obilazak ovog grada tako da danas samo prolazimo pokraj njega. Vozimo ka zapadnoj obali. Da, da... to je ono što smo želeli da vidimo. Vijugavi put vodi par stotina metra iznad mora i nema nikakve gužve. Jedan od razloga da odustanemo od Korzike je to što su tokom turističke sezone putevi krcati turista u rent-a-car vozilima tako da vožnja motora postaje besmislena. Na Kefaloniji ni traga od toga - lomiš krivine kako ti se sviđa i uživaš u predivnim pejzažima. Tu i tamo naiđe neko vozilo. Ne možemo da odolimo - stajemo skoro na svakom vidikovcu. Dok mi oduševljeno fotkamo, ... ... naš kolega i dalje traga za utehom. Još jedna prednost Kefalonije (u odnosu na Lefkadu, na primer) je to što skoro do svakog od atraktivnih mesta vodi asfaltni put a ne nekakve stepenice. Ručamo u Argostoliju i opraštamo sa od našeg novog prijatelja. On tu ostaje a mi produžavamo ka jugu do hotela u selu Avitos. To je naša osnovna lokacija za sledećih sedam dana. Ovo mesto smo izabrali iz dva razloga: prvo, dobra je polazna tačka za vožnju po ostrvu i drugo, u blizini je mala plaža sa barom i dve dobre taverne.

Drugi dan. Pakujemo se za polazak. Iako na sebi imamo najletnjija letnja odela, enduro kacige koje duvaju sa svih strana i letnje rukavice, ipak smo se već deset puta preznojili. Užasna je vrućina. Posle male diskusije o bezbednosti, teška srca skidamo čizme i kačimo ih na kofere. Mi smo prošli ok ali ovo nikome ne preporučujemo. Jeste prijatnije po vrućini ali me je dosta bolele kada me je kamenčić odvalio po nozi. O drugim opasnostima neću ni da govorim. Nigde ne žurimo (kakav dobar osećaj) i zato smo rešili da prenoćimo na Lefkadi. Nismo rezervisali hotel, uz put ćemo izabrati neki koji nam se dopadne. Auto-put ka Igumenici... ludilo... zezanje... party time... Kod Janine se odvajamo ka jugu i vožnja postaje zanimljivija. Duge krivine daju mogućnost da se vozi dobrim ritmom i da se bez ikakvih problema pretiču kolone automobila. Idealno mesto za pauzu tokom vožnje po vrućini je restoran Platanakia (N39 23.213 E20 52.00), kao što mu ime kaže, smešten u debeloj senci platana. Hladovina, rečica, pastrmke... Pravimo pauzu i nastavljamo ka današnjem cilju. Prilaz ostrvu je interesantan jer se vozi nasipom koji, de fakto, ostrvo pretvara u poluostrvo. More sa leve i desne strane a pred nama put. Sačekali smo da prođu jedrilice i jahte, da se spusti pokretni most i prelazimo na Lefkadu. Istoimeni grad nam se nije preterano dopao. Tipična glavna ulica puna tezgi, restorana, nepropisno parkiranih automobila... Gužva i gomile turista. Nećemo se zadržavati. Rešio sam da vozim istočnom obalom iako su najlepše plaže na suprotnoj, zapadnoj obali. Odmah da kažem zašto: ja sam kriv, nisam želeo da dođemo u iskušenje. Pre polaska smo malo proučili ostrvo (i Lefkada nam je bilo opcija za godišnji odmor) ali smo shvatili da se do tih fenomenalnih plaža uglavnom stiže pešaka niz stotine stepenica. Ajde da siđem do dole, to i nekako. Medjutim, da se posle kupanja i izležavanja pentram uzbrdo... No way. Želja mi je uveče da spavam u hotelu a ne na 174-tom stepeniku. Prijatnom vožnjom uz more stižemo do mesta Nidri. Osim malih ostrvaca i poluostrva koje zakriljuje grad, ništa specijalno nam ne privlači pažnju. Samo ručamo i produžavamo dalje. Sledećih tridesetak kilometara vode kroz kontinentalni deo. Lomeći krivinu za krivinom stižemo na južni deo ostrva, u mestašce Vasilki. Odatle sledećeg jutra polazi trajekt do Kefalonije. Bez problema nalazimo sobu sa pogledom na atrakciju po kojoj je ovaj grad poznat. Danas smo laganica prevezli 420 kilometra i nismo umorni. Predveče palimo motor i odlazimo na večeru u obližnje selo Sivota. Dok večeramo, dogovaramo se da, kada budemo mogli, ponovo dođemo i detaljno obiđemo Lefkadu. Zbog stepenica moram malo da nabijem kondiciju. “Tanja, šta misliš o tome da počnem da treniram... hmmm... boks cigara... tu mi je negde bio BOKS cigara?” “Da treniraš boks? Sjajno!”

ISTINA O KEFALONIJI PUTOVANJA, IZLETI, MOTO SKUPOVI > Putopisi Svojevremeno su mi prijatelji Grci otkrili da u njihovoj zemlji lokalci često kriju najlepša mesta od turista. Da bi ih sačuvali samo za sebe zaverenički ćute o predivnim plažama, najboljim krčmama i drugim mestima od kojih vam zastaje dah. U tom stilu, pokušao sam da glumim Grka i da sakrijem Kefaloniju od najezde bajkera ali mi ne ide baš najbolje. Ja sam lajavi krelac a i vi ste moje kolege. Zato neću da krijem - Kefalonija je fenomenalna. Pošto smo po četvrti put odustali od Korzike, mislili smo da će nam Kefalonija biti nešto kao utešna nagrada. Kako smo se samo prevarili... 15. juli 2013-te je ponedeljak, totalno bezvezan dan da kreneš na godišnji odmor. To što se moja žena uvalila u gluposti (videli ste kakve) i što nismo mogli da krenemo za vikend, nije ni bilo tako loše - radnim danom je mnogo manje saobraćaja. Krenuli smo tek popodne posle ispita i uz put svratili u prodavnicu Motoboom. Tamo je novopečenog bajkera čekala zaslužena nagrada. Voli žena enduro pa to ti je. Osim što je Tanju osa ubola za ruku a mene za vrat, nije bilo većih uzbuđenja. U jednom dahu smo odvezli 320 kilometara do Soluna. O Solunu može mnogo da se priča ali ću to ostaviti za neki drugi put. Sada ću samo preporučiću tri dobra mesta za klopu i piće. Ble - Bread & Sweets, Agias Sofias 19, Thessaloniki, Greece Odlična peciva i slatkiši Ble Kitchen Bar, Limani, Thessaloniki, Greece Jutarnja kafica i pogled ka gradu Kitchen Bar To Hellinikon, 9 Stratigou Kallari st., Thessaloniki, Greece Najbojli restoran na gradskoj pijaci To Hellinikon

Nikakva diskriminacija... puj, puj... daleko bilo. Malo je problem da se gura kroz prepreke motor koji je x puta teži od "gurača". Evo ovako: