26. septembar Jutro. “Dušane... jesi ti unutra” “Jesam, evo sad ću...” “Nemoj da žuriš, idem ja u drugu klonju.” Počinje predposlednji dan našeg boravka u Provansi. Nebo se namrgodilo isto kao i mi. Osećaj skorošnjeg odlaska visi u vazduhu. Sutra krećemo a ne ide nam se. Meteorolozi su predvideli kišu pa rešavamo da obiđemo okolna sela. Ono što je najlepše u vožnji motora Provansom, to je što nikada ne znaš šta će se pojaviti iza sledeće krivine. Na primer, vozikaš se kad ono... Prvo selo u koje odlazimo je Lacoste. Ovo selo je, izmedju ostalog, poznato po tome što je u zamku iznad grada živeo Markiz de Sad. Odlazimo pravo tamo. Sa ove strane zamak izgleda kao ruševina ali je unutra muzej. Ispred zamka se nalaze interesantne vajarske igrarije. Verovatno u želji da nastavljave sadističku tradiciju Markiza de Sada, od posetilaca se očekuje da budu mazohisti i da plate po 15 eura za razgledanje zamka. Otpada kao opcija. Zadovoljni smo i lepim pogledom ka obroncima Liberon-a. Vraćamo se u selo. Lecoste izgleda fenomenalno. Ma koliko čudno zvučalo, skoro celo selo pripada francuskom modnom kreatoru Pijer Kardenu. On je otkupio većinu kuća sa idejom da tu napravi centar kulturnog života. Tokom leta se organizuju razne kulturne manifestacije, umetničke kolonije i slično. Verovatno se novac od investicije nije vraćao predviđenim tempom pa je Pijer Karden u jednom trenutku rešio da u dolini napravi golf terene. Cela Provansa se digla na noge i od toga nije bilo ništa. Dolina je ostala onakva kakva treba da bude – prirodno lepa i nekomercijalizovana. Počinje i prva kišica za danas. U vreme kada smo mi došli, ništa nije radilo. Sve galerije, kafići i restorani bili su zatvoreni. Nigde ni kafa da se popije. Srećom po Dušana i mene, radio je javni WC pored glavne pošte. Hladna betonska konstrukcija. Nikakav ćef. Promuvamo se još malo... ... i rešimo da odemo u Bonije. Treba da vratimo otvarač za vino i da popijemo nešto toplo.

Dok vozimo, preko interfona se dogovaramo da u nekom selu uz put pronađemo mesto za večeru. Računamo na sugestije gps-a. Dok nas moja navigacija vodi ka kući, Dušanova traži restorane uz put. Pao je mrak i Tanja počinje da se smrzava na zadnjem sedištu. Posle 30-tak kilometara skrenećo u selo Saint Cannat. Navigator IV preporučuje neki restoran u blizini. Prošli smo kroz selo i uskim krivudavim putem ulazimo u neku šumu. Nigde nikoga. U mraku nam se sve to učinilo suviše divlje pa rešimo da se vratimo i da pitamo lokalce za pravac. Od svih lokalaca, prvo sretnemo amerikanca koji sa svojom mladom ženom (?) na sred ulice pije šampanjac. Kaže nam da smo bili na dobrom putu i da samo produžimo kroz šumu. Vozimo i nailazimo na osvetljen parking iza koga se nazire prelep hotel-farma sa imenom Mas de Fauchon. S obzirom da smo poslušali savet ni malo skromnog BMW navigacionog uređaja i imajući u vidu vozni park ispred, shvatimo da nećemo proći mnogo jeftinije nego u Marselju... naravno, pod uslovom da nas, ovako čupave, promrzle i uniformisane, uopšte puste unutra. Nemamo izbora, već je prošlo deset i ako ovde ne jedemo, nećemo naći više ništa otvoreno. Umesto očekivanog prezrivog pogleda i rečenice “žao nam je, svi stolovi su zauzeti”, devojka sa recepcije nas ljubazno odvede u nešto kao privatnu trpezariju. “Ovde možete da se raskomotite da biste se osećali prijatnije.” Posle toga nas povede do naših mesta. Mali restoran, sa desetak stolova, bio je pun elegantno obučenih gostiju koji su već uživali u hrani i atmosferi. Majica sa kosturom... hmmm... osećam se kao slon u staklarskoj radnji. Videli smo i druge “bolje” restorane ali nas je ovaj oduševio svojom toplinom. Enterijer je uređen u rustičnom provansalskom stilu. Sačuvana su sva obeležja prošlih vremena. Osoblje je izuzetno ljubazno a hrana je fenomenalna. Jedini problem smo imali za izborom vina. Vinska karta izgleda kao geografski atlas. Kada se otvori bilo koja od 50-tak stranica, sa leve strane je iscrtan region a sa desne je spisak vina koja odatle potiču. Sve je detaljno opisano, čak do nivoa padine na kojoj je gajeno grožđe. Samo izuzetno dobar poznavalac ovog regiona i njihovih vina može da se snađe u izboru. Našu nedoumicu Tanja reši spasonosnom rečenicom: “Koje vino biste preporučili uz hranu koju smo naručili?” Devojka nam donese po čašu crnog vina, jednog od najboljih koje smo ikada pili. I da, odlično ide uz jagnjeće kotlete. Prijatno zagrejani vinom i toplom atmosferom, plaćamo račun (manji nego tri supe u Marselju) i spremamo se za kratku noćnu vožnju. Pre polaska, Dušan a zatim i ja malo više vremena provedemo u WC-u. Lep, provansalski WC, pun mirisnog bilja i ukrasa. Oko ponoći stižemo u svoju bazu. Zadovoljni smo današnjim danom ali i faktom da u kući postoji nekoliko klozeta. Dva nežna balkanska stomačića, Dušanov i moj, izgubila su bitku protiv imperijalističkog francuskog živog mesa. Bageta sa tartar biftekom nas je totalno rasturila. Duga je noć pred nama...

Parking nalazimo u nekoj poprečnoj ulici. Zbog visoke stope kriminala, Marselj zovu francuski Čikago. Ovo je bio jedini put za vreme celog putovanja da sam stavio lanac, aktivirao alarm i zaključao volan. Dušan nije uradio ništa od toga ali je krajnji rezultat bio isti - motori su nas čekali tamo gde smo ih ostavili. A vratili smo se dosta brzo. Jedva smo uspeli da nađemo slobodan sto u nekom restoranu u luci. Seli smo, pogledali u jelovnik i pali u nesvest. Supa bujabez košta 40 Evra po osobi!!! Nisam neki zaljubljenik u supu ni kad sam bolestan a kamo li da dam tolike pare za nešto što se pravi od ostataka ribe. Svo troje mislimo isto - bez reči zatvaramo jelovnike, ustajemo i izlazimo iz restorana. Očigledno smo upali u klasičnu turističku klopku. Idemo mi lepo u našu provinciju, tamo se dobro jede za mnogo manje para. Već je pao mrak i dosta je zahladnelo dok smo se iščupali iz prepunih ulica. Marselj je stvarno prelep grad ali na našu žalost, došli smo nespremni i u lošem trenutku. Vidimo se opet.

Stižemo u centar kod starog pristaništa a tamo isto – građevinski radovi i gužva. Šta ćemo, nadjemo parking za motore i sednemo da popijemo po kaficu. Dok se čvarimo na lenjom jesenjem suncu, ne možemo da odvojimo pogled od bazilika Notre Dame de la Garde koja bukvalno dominira gradom. Dušanu dolazi inspiracija. To je naša sledeća destinacija. Uskim ulicama vozimo ka bazilici. Nalazimo parking sa pogledom. Stepenice od belog kamena vode ka platou oko crkve. Grad izgleda fantastično iz ove perspektive. Zaista je ogroman. Na jednom od ovih ostrva nalazi se zatvor u kome je bio zatočen grof Monte Kristo. Iako je to izmišljena ličnost iz romana, zbog turista je napravljena ćelija u kojoj je on navodno provodio svoje zatočeništvo. Bljak. Sama katedrala je prelepa i od spolja i iz unutra. Po svom običju, Tanja pali sveće u svakoj crkvi u koju ulazimo, nezavisno od toga da li je katolička, pravoslavna, protestantska... Dušan pak, po svom običaju, samo lovi žrtve da ih fotografiše. OK, duhovne potrebe smo zadovoljili, red je došao i na telesne. Spuštamo se do grada da nađemo restoran i da probamo tu marseljsku supu.

Imamo pred sobom celo popodne i razmišljamo o tome da odemo do Marselja. Od Aix en Provence do tamo ima samo 30 kilometara. To je drugi grad po veličini u Francuskoj i nekako se metropola nije uklapala u našu priču o Provansi. Osim toga, problem sa velikim gradovima je što ipak moraš malo da se informišeš pre nego što odeš tamo a mi se nismo pripremili. Ako ne znaš šta da tražiš, vrlo lako možeš da prođeš na 100 metara od nečeg jako zanimljivog a da toga nisi svestan. Tanja se seti jedne znamenitosti Marselja i to presudi da krenemo tamo: “Možemo da probamo njihovu poznatu supu bujabez (bouillabaisse).” Kada je reč o hrani, pristalice smo filozofije Think global – Eat local (Misli globalno – Jedi lokalno). Treba sve probati i zato... idemo. Interesantna stvar nam se desila dok smo pokušavali da izađemo iz starog dela Aix en Provence. Oba gps-a bezuspešno tragaju za satelitima, nema dve paralelne ulice i kao da se krećemo kroz lavirint. Izgubili smo orijentaciju i samo vozimo istim ulicama u krug. U jednom trenutku Dušan proceni da treba da idemo oko 300 metara jednosmernom ulicom u kontra smeru. To i ne liči na ulicu za saobraćaj, više je pešačka zona. Vozimo između turista i tačno u trenutku kada treba da izađemo na raskrsnicu koju tražimo, ispred nas se zaustavi policijski auto. Opaaa... sad će sranje. Otvara policajac prozor i nešto nas pita na Francuskom. Mi totalno zbunjeni i sa osećanjem krivice počnemo nevino da sležemo ramenima i da ponavljamo: “Marselj!!! Marselj!!!” Mrtav hladan, policajac nam kaže da ga pratimo. U jednom trenutku nam pokaže da skrenemo levo, mahne nam i produži pravo. Gužva na putu za Marselj nagoveštava da se približavamo velikom naseljenom mestu. Sam ulazak u grad nije baš impesivan - velika siromašna predgrađa u kojima žive emigranati. Približavamo se centru i kao da ulazimo u neko ogromno gradilište. Ulice zatvorene, sve puno mašina, skinut asfalt, naizmenična vožnja... Gps je poludeo od "recalculating". Isto je i sa zgradama - prekrivene su skelama i radi se intenzivno na njihovom renoviranju. Nailazimo na zgrade za koje se vidi da su skoro picnute. Malo kasnije shvatamo čemu treba da zahvalimo na haosu u kome smo se našli. Sledeće godine Marselj je evropska prestonica kulture. Mi smo na party poranili godinu dana i uleteli smo u sred velikog spremanja.

Problem sa gradovima koji imaju uske ulice a visoke zgrade je što ponekad zablesave gps. Uređaj ne može precizno da locira satelite pa ne zna gde se tačno nalazi. Tragajući za kućom u kojoj je umetnik radio, posle pola sata šetnje uzbrdo, nizbrdo, ... ... Garmin nas vrati do mesta sa kojeg smo krenuli. Zgrada je bila prva pored restorana. Na žalost, nema šta da se vidi osim spomen ploče. Dobronamerna prolaznica, videvši naše razočarenje, objasni nam da treba da odemo u Sezanovu kuću koja je malo dalje od centra. Ne znam šta nam bi… Tanja lepo kaže, hajde da odemo motorima, a nas dvojica gledamo u stomake nabubrile od tartat sendviča i rešimo da bi nam više prijala jedna šetnjica. Uvek to ponavljam kada napravim neku glupost: “Treba slušati ženu.” Isposatvilo se da je kuća koju tražimo na brdu, nekoliko kilometara od centra. Dušu smo ispustili do tamo. U predivnoj Sezanovoj bašti pokušavamo da dođemo do daha. Razgledamo parkić oko ateljea. Sa jednog od okolnih platoa slikar je napravio nekoliko svojih remek dela. Trenutno ne postoji mesto sa tako dobrim pogledom ka planini i gradu jer su drveće i okolne zgrade zatvorile prostor. Ranije je ovaj atelje bio usamljena kuća na vrhu brda a sada je sa svih strana okružen zgradama. Ulaznice kupujemo od momka arapskog porekla. Kada je čuo kako govorimo, oduševi se: “Ja imam dobrog prijatelja Srbina i on me je naučio malo srpski. J**** ti m**** u p****.” Sav srećan što je mogao da pokaže svoj poliglotski talenat, naplati nam samo jednu ulaznicu i poželi nam prijatan provod. Snimanje u ateljeu je zabranjeno ali je Dušan škljocnuo jednu, nikakvu. Iz poštovanja prema Sezanu. Pošto smo naučili zašto su prozori slikarskih ateljea okrenuti ka severu, krećemo (nizbrdo) ka centru. Koristimo priliku da još malo uživamo u gradu.

25. septembar Jedan od gradova koji smo sa nestrpljenjem čekali da vidimo je Aix en Provence. Aix, sa svojih 150.000 stanovnika omiljena je meta turista. Najpopularniji je stari grad pa smo se tamo i mi uputili. Po ulicama nas je dočekala iznenađujuće velika gužva. Mislio sam da se ovo može desiti samo u Italiji ali sam pogrešio. Majstor je parkirao na sred ulice tako da ni motorima nije moglo da se prođe. Iza nas se napravila kolona jer nema gde da se utekne – ulice su jednosmerne i uske. Pomalo iznervirani, parkiramo motore i ostavimo ih totalno bez veze, uz neku zgradu. Krećemo u misiju jatagan. Od kada smo krenuli na ovo putovanje ja sam imao jedan cilj: želim da kupim tradicionalni nož Lagiol (Laguiole). Ovi noževi se prave ručno i imaju garanciju 100 godina. Na svakom postoji zrikavac, još jedan od simbola Provanse. Lokalci ovaj nož koriste svakodnevno. Na primer, odu na pijacu, nakupuju šta žele i sednu u obližnji pijačni restoran u kome se servira samo vino. Povade na sto to što su kupili: bagete, sir, paradaiz… , Lagiol sve to nareže i doručak je gotov. U radnji smo proveli skoro sat vremena jer je izbor modela ogroman. Na kraju izaberem ovaj: mat sečivo i drška od ružinog drveta. Pitam prodavca da li je legalno da se nose ovakvi noževi (sečivo je 10 santimetara) a on mi odgovori kao da sam pao sa Marsa: “Pa naravno. Kako mislite da jedete bez noža?” OooKeeeej. Osnovna atrakcija grada je glavna ulica koja je sa obe strane obgrađena… čime? Platanima, naravno. Tačno danas je tu buvlja pijaca. Ne nalazimo ništa interesantno i nastavljamo šetnju. Grad je poznat i po svojim fontanama. Da ne bismo propustili vreme ručka, sedamo u jedan od restorana na glavnoj ulici. Kao svaki normalan čovek, to jest žena, Tanja poručuje salatu a Dušan i ja ono što većina oko nas jede: tartar sendvič. Prste da poližeš - pola bagete napunjene ogromnom količinom mesa. Nisam veliki ljubitelj tartar bifteka ali je ovaj bio tako dobro začinjen i samleven da nisam imao osećaj da jedem živo meso. Dok na kraju ručka pijemo kratki espreso, Tanja nam kaže da je u ovom gradu živeo Sezan. Kakva radost u Dušanovim očima - to je jedan od njegovih najomiljenijih slikara. Ukucamo u Garmina “Cezanne” i izađe nam 20 POI-a. Odlučno krećemo Sezanovim stopama.

Bio je još uvek dan kada smo stigli. Prvo smo napravili malu foto sesiju. Trebalo je da ljudima iz firme pokažemo (preko Facebook-a) da je Dušan tek danas stigao i da smo za dobrodošlicu otvorili šampanjac. Njegova funkcija regionalnog kreativnog direktora je sjajna: u makedonskom ofisu misle da radi u Bugarskoj, u Bugarskoj misle da je u Zagrebu a Dušan za to vreme... vozi motor po Provansi. Kao Lenjin. Potrudili smo se da na fotografijama budemo što spontaniji i prirodniji. Mislim da smo u tome uspeli. Posle šampanjca dobro dođe neka klopa. Čuj... neka... Po kuhinji se razvihrio Dušan, Tanja mu asistija a ja im, uz čašu u ruci, pružam moralnu podršku. Ovo je bio finalni rezultat: Mrak. Ništa neću reći. Posle večere, organizovan je kulturno-umetnički program. Kao čovek koji radi u kreativnom biznisu, Dušan nam je na You Tube-u pokazao gomilu spotova, muzike i filmova koje mi do sada nismo videli. Sjajan završetak jednog sjajnog dana.

Sledeća destinacija je Arl. Grad je poznat po tome što su tu stvarali Van Gog i Gogen a manje je poznat po tome što je tamo živeo moj deda Ilija. On nije bio slikar već je radio u cementari. Veliku epopeju prvog svetskog rata – prelazak preko Albanije, deda Ilija je preživeo kao dečak od 14 godina. Prilikom dolaska u Solun, prijavio se u Francusku armiju i učestvovao je u ratu kao podrška artiljerije na solunskom frontu. Na kraju rata je dobio francusko državljanstvo i otišao u Arl da živi. Pridružilo mu se još nekoliko članova porodice koji su tamo ostali a deda se petnaesetak godina kasnije vratio u Srbiju. Nismo imali ozbiljne ambicije da obilazimo grad. Dušan ga je detaljno razgledao u avgustu a Tanja i ja 2006-te. Prosto smo želeli da na kratko uživamo u njegovom duhu… a i da uspokojimo telo ako nađemo restoran u kome radi kuhinja. Nismo našli takav. Nedelja je zbog turista radni dan pa ponedeljakom popodne skoro ništa ne radi. Ostali smo skoro gladni ali je šetnjica ipak bila prijatna. Na centralnom trgu je restoran Van Gog. Može piće i fotka, hrana jok. By Dusan and by Van Gog. Na svakom koraku pogled privlače razni interesantni detalji. Opa... evo ga i hotel u kome je Tanja želela da radi. Pravim se da ga ne primećujem. Jedno od malo otvorenih mesta ponedeljkom je vinarska izba – alkosi ne pitaju za radno vreme. Tu kupujemo izuzetno dobro roze za 5 Evra. Potraga za restoranom je bila neuspešna pa smo, na kraju, morali da se zadovoljimo italijanskim giga brusketima (fast-food za Provansu znači smrtni greh). Tešila nas je misao da Tanja i Dušan planiraju da prave ozbiljnu večeru. Zato smo požurili kući.

Produžavamo dalje i prolazimo kroz nacionalni park Kamargija - močvarnu oblast na ušću reke Rone. Ako ste za lektiru čitali tužni roman “Bela griva”, cela priča se dešava ovde. Region je poznat po autohtonoj rasi konja koji se gaje u poludivljim uslovima. Kamargija je i jedno je od malo mesta u Evropi (možda i jedino) gde žive flamingosi. Njih nismo videli jer smo samo prolazili kroz nacionalni park. Cilj nam je bilo more. Ulazimo u Saint Mari de la Mer i odlazimo direktno na plažu. To je mesto na kome sam bio pre skoro četiri decenije. Vetar… isti onaj vetar koji nas je nekada davno prevario. Sunce nas je tada bukvalno spržilo a da nismo ni osetili. Toliko jako duva i nosi pesak nisko iznad zemlje da imaš osećaj da hodaš po tepihu. Svo troje smo u nekom svom filmu. Što zbog vetra, što zbog omađijanosti samog mesta, nikom nije palo na pamet da napravi poslednje ovogodišnje kupanje i to u Sredozemnom moru. Krećemo uz obalu i nailazimo na veoma interesantne ribarske kućice koje mogu da se iznajme. Možda sledeći put. Sa plaže odlazimo u gradić. Pored gradske arene nalazi se spomenik još jednom simbolu ovog dela Francuske – crnom biku. Očigledno da je ovde reč o nekom celbrity biku - na ploći piše da se zvao VoVo. Osim Španije i Portugala, južna Francuska je jedino mesto u Evropi gde se i dalje organizuju borbe sa bikovima – korida. Ne znam da li su borci za prava životinja uspeli da zabrane koridu kakvu sam gledao dok sam bio mali ali se nadam da jesu. Taj krvavi pir nad bikovima, prikriven nakićenom prepotentnošću toreadora, pikadora i ostalih naoružanih heroja, jedna je od najgroznijih stvari koje sam video kao dete. Tada je rezultat bio 2:1 za toreadore. Jedan bik je postigao pobednički pogodak… u nogu toreadora. Druga dva su, na moju veliku žalost, završila u obližnjoj mesari. Prolazimo gradićem koji se tokom svih ovih godina mnogo promenio. Izgrađen je nov nasipa koji štiti grad od mora. Sve je mnogo veće i urbanije. Vidi se orijentisanost ka turizmu i profitu. Tezge sa jeftinim suvenirima nismo želeli da fotografišemo. Čak je i restoran u kome smo se odmorili servirao italijansku gaziranu vodu umesto Perrier ili Evian. Hteli smo i da jedemo ali smo se suočili sa pravilom koji nas je dosta namučio – ručak se služi od 12 do 14.30. Posle toga, ćorak - do večere može samo fast food. Na prazan stomak popijemo po čašu vina i idemo dalje.

24. septembar Ovo neće na dobro. Od rane zore pljušti kao iz kabla. Bili smo ubeđeni da ćemo ceo dan voziti u plastičnim odelima ali je oko 10 sati sunce ipak uspelo da se izbori sa oblacima. Taj dan je za mene bio veoma emotivan jer me je neprekidno podsećao na tatu i dedu. Jedno od mojih najživopisnijih sećanja iz detinjstva je porodično putovanje 1975-te godine. Tada sam imao 12 godina. Tata, mama,brat, baba i ja, udobno uvaljeni u sedištima (od skaja) novog “tristaća”, napravili smo, za ono vreme, veliki krug po Evropi. Moj tata je osmislio turu koja je uključivala prolazak kroz Austriju i boravak u Cirihu. Odatle smo išli za Lion, pa putem ka jugu do Arla. Tamo smo proveli desetak dana kod rodbine. Za to vreme smo nekoliko puta išli na plažu u Saint Mari de la Mer. Preko južne Francuske i Italije vratili smo se nazad u Jugoslaviju. Na žalost, moj tata je par godina kasnije umro. Kad se sada zamislim, verovatno sam od njega nasledio ljubav prema kilometrima, novim horizontima, mirisu benzina… Na sličan način kao i on, ja sada planiram svoja putovanja – okolo, naokolo pa kad stignemo. Važno je putovati, destinacija je manje važan. Krećemo ka San Mari de la Mer, jedinom mestu na moru na tom delu obale. Nebo posle kiše dodatno podcrtava neverovatno bogatstvo boja. Ulazimo u neko seoce. Hladovina platana i kafić pored koga prolazimo, mame nas da napravimo prvu pauzu. Pažnju nam privlače dve simpatične bake i njihovo kuče (u pozadini fotografije). Gospođe su parkirale svoj Reno ispred kafića, udobno se smestile (da imaju dobar vidik) i poručile po čašu rozea. Prijateljsko ćaskanje i uživanje u hladu drveća prekinuo je simpatični gospodin njihovih godina. Prilazeći laganim korakom, obrijana lica i u bećarskom, iako ne preterano novom odelu, pozdravio ih je dizanjem šešira: “Bonjour Mesdames”… “Bonjour Monsieur…” Proćaskali su srdačno nekoliko minuta, pozdravili se i on je nastavio svoju šetnju. Zvuči kao banalan događaj ali ne i za nas. Bili smo svedoci rituala koji na predivan način simboliše način života u Provansi: spokojstvo i uživanje u malim stvarima… Ovde se ljudi naslađuju čarima života čak i u starosti. Izgledaju srećno.

Mala noćna vožnjica i već smo kod kuće. Liči na kraj dana ali nije. Najbolje tek predstoji. Kada je Dušan spomenuo da zna da kuva, nekako sam poluzainteresovano prelašao preko ove njegove tvrdnje. Ispostavilo se da je pravi majstor. Završio je nekoliko kurseva za kuvanje koji su samo pojačali očigledno urođen talenat. Ravioli punjeni smokvom, mlevenim mesom i sirom, preliveni ukusnim belim sosom, … i sve to servirano u pečenom plavom patlidžanu. Salata od rukole i čeri paradajza, zalivena maslinovim uljem sa tartufima i sirćetom od malina… Da smo Francuzi, uz čašu crnog vina, po jedan patlidžan bi nam bio dovoljan (i bili bismo tanki i vitalni). Pošto nismo Francuzi a u loncu ima još dva puta toliko raviola i sosa, greh bi bio da se sve to baci. Zato nismo tanki i vitalni. Odlazimo u krevet puni utisaka.

Parkiramo motore i krećemo u razgledanje. I ruske turistkinje razgledaju... obavezno u štiklama. “Nešo… vidi ovu lepotu…” “Jooooj, lizalice…” Le Bo je grad sa izuzetno bogatom istorijom. Kažu da je ova oblast bila naseljena još 6.000 godine pre nove ere. Osim veoma interesantne arhitekture koja u sebi spaja vekove… … osnovna atrakcija je tvrđava iznad grada koja je bukvalno uklesana u stene. Ako skupiš snagu da se ispentraš do vrha i uspeš da se zadržiš a da te vetar ne odnese, pogled ka gradiću je neverovatan. Nekadašnji žitelji su imali mogućnost da veoma rano primate potencijalne agresore jer se pogled prostire do u beskraj. Tokom mnogobrojnih opsada grada korišćeni su katapulti. Oni su i sada načičkani na platou ispod tvrđave. Još uvek funkcionišu i njihov način rada povremeno se demonstrira turistima. Postoje i druge korisne naprave koje su srednjovekovni život činile bezbrižnijim. Ovaj grad jeste popularan među turistima ali to nije turizam na kakav smo navikli. Atmosfera je tiha i spokojna. Osim toga, ne postoji ni jedan souvenir Made in China - sve se pravi od lokalnih majstora. Francuzi poštuju svoje radno i svoje lično vreme - tačno u sedam, sve se zatvorilo i grad se za tren ispraznio. Mi smo bili poslednji posetioci koji su napustili Le Bo.

Posle ručka, tamni oblaci su prekrili nebo i napravili idealnu atmosferu za popodnevnu dremku. Da... ali mi imamo druge planove. Manje od 40 kilometara nas deli od gradića Le Bo (Les Baux). Za njega kažu da je jedan od najslikovitijih u celoj Francuskoj. Put do tamo je skoro potpuno prazan. Aleje čempresa i maslina čuvaju privatnost žitelja na imanjima pored kojih prolazimo. Tokom poslednjih 20 godina, ovaj deo Francuske je postao veoma popularan a cene nekretnina su dostigle kosmičke razmere. Mnogi bogati stranci su kupili stare seoske kuće i pretvorili ih u prave oaze za uživanje. Vlasnici dolaze za vreme godišnjih odmora a ostalo vreme ih daju pod najam (kao u našem slučaju). Ono što je dobro, nigde nije narušena tradicionalna arhitektura i okolina. Kupujući nekretninu, novi vlasnici su prinuđeni da prihvate određena pravila lokalnog života. Na primer, moraju da nastave sa poloprivrednom proizvodnjom, kuće mogu da budu samo od specifičnih prirodnih materijala, moraju da sačuvaju što je više moguće autentičnu arhitekturu. Kada bi neko, ne daj Bože, podigao nešto od stakla i čelika, verovatno bi domoroci izvadili giljotinu iz muzeja i demonstrirali turistima kako funkcioniše. Sve je lepo i uredno ali nije sterilno, kako zna da bude u nekim drugim bogatim delovima sveta. U pokušaju da nađemo neke arheološke iskopine, zadesimo se na putu punom kotrljajućeg kamenja. Nije mi prvi put da vozim ovakvim putem ali ovde gume ozbiljno proklizavaju. Još je gore voziti sa saputnikom... Kada smo stigli do kraja puta i nismo našli to što smo tražili, pravimo nalevo krug i nazad na asfalt. U rubrici off-road vožnja stavljamo jedan mali, veoma mali check. Čudan znak pokazuje da smo blizu. Stigli smo.

Do naše kuće se vraćamo brzinom svetlosti. Žurimo jer nas čeka naš prvi provansalski RUČAAAAAAAK. Što bi se reklo, suva hrana. Tek da ne ostanemo gladni. He, he... Ne mogu a da ne opišem jedan, za mene, izuzetno upečatljiv trenutak. Samopregornim radom i odricanjem uspeo sam da skoro potpuno uništim sopstveno čulo mirisa. Imam devijaciju nosne pregrade i živim na kapima za nos. Miris treba da bude izrazito jak da bih ga osetio. Upravo se to dogodilo. Kada smo raspakovali namernice, nisam mogao da poverujem – kuhinju je ispunio intenzivan miris svežeg povrća. Neka čudna mešavina bosiljka, ruzmarina i raznih začina. Tako miriše Provansa... a ovako izgleda taj miris.

Avinjon je grad od stotinka hiljada stanovnika na levoj obali Rone koji je uprkos godinama i ratovima uspeo da sačuva svoje istorijske spomenike: tvrđavu, stari grad, palatu papa... Grad je pod zaštitom UNESCO-a. Tražeći ulaz u stari grad, nailazimo na jednu od glavnih atrakcija grada, poznati razrušeni most. Pojavljuju se horde turista tako da se tu ne zaustavljamo. Motore parkiramo na centralnom trgu ispred pijace. Ova gradjevina ne liči mi ni na jednu pijacu koju sam do sada video. Bukvalno može da se nazove zelena pijaca. Za razliku od Pariza, u Provansi ne priznaju kroasane i kapućino pa smo u obližnjem kafeu doručkovali sendviče i café late. Na brzaka razgledamo stari grad,… … palatu papa (tu su živele pape tokom XIV i XV veka),… … buvlju pijacu,… … i druge lepote grada. Zbog izobilja robe po tezgama, pazariti na pijaci u Provansi nije lak zadatak. Sve što se prodaje je proizvedeno u okolnim mestima. Ne postoji ni jedan poznati brend da ti olakša izbor. Koji od 100 vrsta sira da izabereš? Koji od 50 vrsta hleba da kupiš? Kada vide nedoumicu u očima turista, prodavci se trude da pomognu: “Uz koje jelo vam treba hleb?” Ne prosto hleb, tačno se zna koja vrsta hleba ide uz koje jelo, koja vrsta sira je za šta. Muke naše (slatke). Pogled na prebogate tezge i sjaj u našim očima jasno pokazuju kakve će prirode biti ovo putovanje – gastronomsko/hedonistički turizam. Nije čudno što je francuska kuhinja jedna od najpoznatijih u svetu. Francuzi su opsednuti hranom a ne prehranom. Kofere oba BMW-a punimo do vrha. Sirevi, hleb, meso, testenina, pršut, začini, vino, maslinovo ulje, sirće od maline, voće, povrće… Dušan kupuje saksiju sa bosiljkom i buket cveća. I to staje na motor.

23. septembar Ustajemo rano. Sunce nas greje dok se polako razvlačimo po terasi i pokušavamo da otkrijemo gde se nalazimo. Sinoć je bilo mnogo tamno a i mi smo se bacilli na vino pa nismo uspeli da vidimo okruženje. Kuća u kojoj smo smešteni je deo starog seoskog imanja i očigledno je skoro renovirana. U prizemlju je velika dnevna soba sa udobnim divanima i TV-om. Tu prostoriju smo koristili samo za odlaganje moto opreme. Odmah do nje je kuhinja sa ostrvom i ogromnim stolom za osmoro. Tu prostoriju smo koristili neprekidno. Na spratu su dve sobe, kupatilo i WC. Iz dvorišta se ulazi u odvojeni deo kuće u kome se nalazi još jedna soba sa kupatilom. To kupatilo (to jest, WC) smo koristili samo jednom ali o tom potom. Motori su udobno smešteni ispod nadstrešnice kod same kapije. Dvorište je pokriveno šljunkon a opštom dobrom utisku doprinose zasadi lavande, maslina i šimšira. Sve izgleda super ali ipak, ne možemo da se opustimo. Ni malo romantično, stomak urla: “Gladan sam!!! Hoću kafu!!!” U kući nemamo ništa tako da treba što pre da odemo u pazar. Na netu otkrivamo da je najbliža pijaca u Avinjonu (Avignon). Palimo motore i krećemo.

Već je uveliko pao mrak kada stižemo u Robion. Kasnimo tri sata u odnosu na dogovoreno vreme. Dušan se javlja lokalcu koji treba da nam preda ključeve i strašno se nervira: “Ovaj je lud. Ja mu govorim na engleskom i on se neprekidno smeje i na sva pitanja odgovara sa Yes.” Više od sat vremena stojimo pored puta i čekamo lika da se pojavi. Da li je uopšte shvatio gde se nalazimo? Na kraju Dušan zove vlasnika kuće koji živi u Denveru (USA). Posle desetak minuta pojavljuje se veseli čovek u Pežou. “Folow me.” Izlazimo iz sela, kratko vozimo makadamom i parkiramo ispred neke velike gvozdene kapije. Veseli čovek nam daje ključeve, pokazuje nam kuću i nasmejan odlazi. “Kada se vidimo?” “Yes.” Punimo frižider i lagano krećemo u raspakivanje. Malo kasnije pronalazimo sve neophodno za ostatak večeri (naravno, u kuhinji ima nekoliko otvarača za vino). Puštamo muziku i udobno se uvaljujemo na terasi. OK, ovo je naša baza za sledećih nekoliko dana. Između dva gutljaja rozea, izgovaram rečenicu: “Neću više da vozim motor! Posle ovakvog dana, ovakve vožnje i tolikog emotivnog naboja, slobodno mogu da odem u bajkersku penziju. Moja bajkerska duša ne može da zamisli ništa lepše i emotivnije od ovog predivnog dana.” “Nešo, ne seri.” Ovo je tura koju smo danas provezli.

Nastavak puta je spokojniji jer prolazimo kroz mnogo ravnije predele. Gps nas vodi uskim seoskim putićima bukvalno između njiva. Svuda je asfalt i skoro da nema saobraćaja. Put se vidi kilometrima u napred tako da vozimo dosta brzo. Policija? Nema šanse, verovatno su ovuda poslednji put prošli još ’68-me, kada je traktor sa pijanim beračima groždja sišao sa puta. Nailazimo na beskrajna polja lavande. Iako je obrana u avgustu, njen oštar miris i dalje ispunjava prostor i prodire nam u kacige. Slede polja vinove loze… Jedna od specifičnosti Provanse koja nam je učinila vožnju nezaboravnom su putevi obgrljeni dugim alejama platana. Osim što prave fenomenalne senke igrajući se sunčevom svetlošću, platani smanjuju ambicije izuzetno jakom vetru koji hara ovim prostorima tokom zime - mistralu. Dan se polako bliži kraju i mi se približavamo našem odredištu. Na nekih 20-tak kilometara od Robiona, silazimo sa glavnog puta. Kao da nam nije dovoljno lepote za danas, rešavamo da vidimo i Bonie (Bonieux). Tanja je o ovom gradiću mnogo čitala a Dušanu je ovo bilo omiljeno mesto tokom letošnjeg boravka u Provansi. Piktoresni grad na obroncima masiva Luberon, kao da nas je čekao da na najbolji način završimo ovaj neverovatni dan. Parkiramo na platou sa koga se otvara neverovatan pogled prema dolini. Dok ovo pišem, još jednom se uveravam da fotografija teško može da dočara onu specifičnu magiju koja vlada nad nekim mestima. Tako je i u ovom slučaju. Stojimo zagledani u daljinu kao hipnotisani. U realnost nas vraća glas koji dopire iza naših leđa: “Ooooo… Dušan…” Vlasnica obližnjeg restorana je prepoznala čoveka koji je pre dva meseca na istom mestu uživao u pogledu ali i u đakonijama iz njene kuhinje. Restoran je idealno lociran. Otvorila ga je pre par meseci simpatična žena azijskog porekla. Napustila je posao u New Yorku i preselila se da živi ovde. Bez dvoumljenja rešavamo da ovde večeramo. To što se ovde servira nije hrana, to je čista umetnost. Sunce počinje da zalazi. Došlo je vreme za poslednju deonicu današnjeg putaovanja. Pre nego što smo krenuli naručujemo bocu vina “za poneti”. Vlasnica restorana nam daje otvarač: “Mala je verovatnoća da postoji kuća u francuskoj koja nema otvarač za vino ali za svaki slučaj uzmite.”

Sledeća stanica je selo na izlazu iz kanjona – Moustiers. Mesto je u podnožju dve litice i poznato je po zvezdi razapetoj između stena (legenda kaže da zvezda tu postoji još od desetog veka). Visoko u stenama se nazire crkva. Zamišljamo samo kako je lep pogled kada se pešice stigne do gore. Pešice? Nema šanse. Da smo hteli da pešačimo uzbrdo otišli bismo u planinare a ne u bajkere. Zato postoji teleobjektiv. Umesto pentranja, izabrali smo ceđene sokove i kratko razgledanje zaista prelepog mesta.

Kažu da je Verdon jedan od najvećih i najlepših kanjona u Evropi. Nisam obišao mnogo drugih ali verujem da je tako. Verdon je izvajala istoimena reka. Na pojedinim mestima dubok je 700 metara. Vijugavi put je urezan u stene. Voziti ovuda motor je… ne znam kako to da opišem. Vrhunac je bio u trenutku kada je pred nama bljesnulo perverzno plavetnilo jezera Sainte Croix du Verdon. О мондју… mislim u sebi na francuskom (koga ne znam). Fotografije možda govore više od hiljadu reči ali ne mogu dočarati ni hiljaditi deo emocija koje nas ispunjavaju dok stojimo iznad jezera. “Hajdemo dalje, ima još dosta toga da se vidi”, Dušan nas vraća u stvarnost.

Ova deonica je jedna od najboljih koje sam ikada vozio. Ne mogu da kažem šta je prijatnije: fenomenalne brze krivine, dobar asfaltirani put ili neverovatna okolina. Crkva na vrhu brda i bajkoviti most… … podskazuju nam da je vreme za pauzu. Ulazimo u Castellane, gradić iza koga počinje najimpresivniji deo kanjona Verdon. Logično je da ovde bajkeri prave pauzu pre ili posle vožnje kroz kanjon. Vlasnici restorana vrlo dobro znaju da se tokom vožnje motora troši enormna količina kalorija (kašlj, kašlj…) i da to treba nadoknaditi. Oko parka u centru bilo je parkirano preko 50 motora. Hrana jeste bila malo “turistička” ali to nema nikakve veze – kelner je cool lik a atmosfera krajnje opuštena. Gomile bajkera na okolo. Idemo dalje.

Vozimo predivnim krivudavim putevima. Pogledaš levo... Pogledaš desno... Svo vreme idemo na gore. Ponašanje motora na putu je odlično – dovoljno snage, dobro leži u krivinama... I pored natovarenosti, može brzo da se vozi. Moram priznati da su nas kvalitet puta i osećaj da se iza krivine neće pojaviti neka budala, ponekad mamili na bržu vožnju i ozbiljnije obaranje motora. Ipak, nismo preterivali. Cilj ovog putovanja je da se uživa a ne da se vozi kao na stazi. Kada je već reč o motoru, moram da prijavim jedan fenomen koji je proisticao iz fakta da smo bili extra natovareni. Imalo smo tri puna metalna kofera a na njima još tri torbe. Osim toga, da mi ne bi visila na ledjima, Tanja obično sedi naslonjena na zadnjem koferu. Sve u svemu, težište motora je pomereno dosta u nazad - idealan recept za dizanje motora na zadnjaka. Nekoliko puta prilikom kretanja na uzbrdici prednji točak je proverio svoje letačke sposobnosti. Laka jeza prođe kroz leđa i onda se sve normalizuje. Greh mi na dušu ali ne mogu da kažem da nije zabavno. Kratku pauzu pravimo posle pedesetak kilometara, na kiosku u planini. Balkanski nos, naviknut na miris pljeskavica kada je reč o sličnim objektima, potpuno je u šoku. Ovde prodaju domaće parfeme i druge mirišljave stvarčice. Ako se udahne duboko, jasmin, lavanda i vanila bukvalno opijaju saznanje. Kupujemo par suvenira i nastavljamo.

22. septembar Ustajemo rano i potpomognuti laptopom i gps uređajima, organizujemo radni doručak. Pre puta nismo uspeli (a ni želeli) da napravimo precizan plan putovanja pa je ovo bila poslednja prilika da rešimo gde krećemo za petnaestak minuta. Posle kratkog većanja doneli smo nekoliko istorijskih odluka: 1. Umesto hotela, uzimamo na pet dana kuću u centralnom delu Provanse. U traženju smeštaja koristili smo, za mene, nov sajt www.airbnb.com. Izabrali smo jednu kuću u selu Robion. Ideja je bila da imamo stalnu bazu i da odatle pravimo dnevne ture po okolini. Tako izbegavamo svakodnevno pakovanja, raspakivanja i traženje smeštaja. Osim toga, Dušan je insistirao da imamo kuhinju (posle smo otkrili zašto). Cena je bila… uh… dosta visoka jer nas je bilo samo troje. Većina kuća je za šest i više gostiju, pa kada se to podeli ispadne OK. Ovako nam je izašlo skuplje ali još uvek u granicama cena hotela. 2. Rešili smo da do Robiona putujemo preko kanjona Verdon. 3. Doneli smo odluku da na povratku vozimo par dana preko švajcarskih Alpa. Pošto je sve jasno, pakujemo se i krećemo. Prvo mesto na našem putu je Gresse, neoficijalna svetska prestonica parfema. U ovom gradu se proizvodi oko 70% prirodnih mirisa za francusku industriju parfema. Nismo imali plan da stajemo ali smo morali - na prvom kružnom toku smo izgubili Dušana. Autobus mu je zaklonio vidik pa nije primetio da sam skrenuo. Dok smo se osvrtali gde je, čujem jedno “plink.. plonk.” Zaustavim se i Tanja se vrati da vidi šta nam je otpalo. U ruci nosi razbijene delove objektiva sa Contour kamere. Nešto se jutros čudno mrdao ali nisam očekivao da će pasti. Karijera kamere je završena već na prvim kilometrima puta. Bila je postavljena na kormanu u foto modu i trebalo je da u visokoj rezoluciji snima predele kojima prolazimo. Tanja preuzima ulogu foto reportera, tako da njoj možemo zahvaliti na fotkama koje slede. Krećemo dalje i na izlasku iz Gresse-a ugledamo Dušana.

Možan je malo mesto iznad Kana u kome smo rezervisali hotel za prvo veče. Ovaj gradić je popularan medju turistima koji žele da budu blizu mora a da istovremeno izbegnu jezive gužve i visoke cene smeštaja u fensi letovalištima na obali (Canes, Nica, Monte Carlo, Saint Tropes). Razdaljina do Možana je suviše mala za napaljene bajkere koji su nekoliko dana svoje ljubimce gledali samo na ekranu kompjutera. Za ovu kratku turu (30-tak kilometara), pa sve do kraja putovanja, važilo je pravilo: vozimo samo po lokalnim putevima. Već prvi kilometri vožnje kroz Francusku pokazuju neverovatnu vozačku kulturu. Svako… ponavljam, svako se pomerio kada nas je ugledao u retrovizoru. Tek smo krenuli i već stigosmo. Oko nas palme, zalazak sunca... Parkiramo se u dvorištu hotela. Zlobno konstatujem da postoje automobili koji mogu da ponesu manje prtljaga od nas. Kratko osveženje i odlazimo do starog grada na večeru. Možan je tipično francusko mestašce kakvo ćemo često sretati narednih dana – stari grad na vrhu brda, okružen zidinama. Do centra vodi krivudavi put. Iako je noć, vidi se da je sve kao u bajci. Pogled prema Kanu je fenomenalan. Večerom u jednom malom restoranu završavamo prvi dan. Nemamo nikakvu ideju gde idemo i kako ćemo da provedemo sledeće dve nedelje. To je veoma dobar osećaj, naročito kada znaš da su sve opcije otvorene.