MOJA MALA NEMA MANE Juli je mesec kada naša deca odlaze sa bakom u Crnu Goru na more. To je i jedini period u godini kada smo Tanja i ja dovoljno spokojni da zajedno krenemo negde motorom. U Bugarskoj nemamo rodbinu pa ne daj Bože ako nam se nešto desi… a deca sama u inostranstvu… puj, puj, daleko bilo. Pošto smo imali samo četiri dana za odlazak na more, izbor je, logično, pao na Tasos. Od Sofije do tamo ima oko 350 kilometara puta k’o pravljenog za motor; dobri smo sa vlasnicima jednog malog hotela i za nas uvek ima soba s pogledom na more; poznajemo ostrvo i nećemo gubiti vreme da se orijentišemo. Idealno. Ovo neće biti klasičan day by day putopis jer se o Tasosu već dosta pisalo. Tanji je ovo bilo prvo putovanje GS-om a ja sam testirao neke tehničke novotarije. Tanja i GS Panda: Draga Tanja, prvo bih želeo da vam se zahvalim što ste pristali da čitaocima BJB-a prenesete vaše iskustvo sa GS-om. Tanja: Ne budimo neskromni. Ne mozemo govoriti o iskustvu. Ipak je to bilo samo vikend putovanje do Tasosa. Panda: Šta biste mogli da kažete o izboru vašeg supruga? BMW R1200GS Adventure. Mislite li da je napravio pravilan izbor? Tanja: Eh, ja sam zaljubljena u GS jos od momenta kad sam videla jednog na feribotu od Igumenice ka Bariju. Ipak, uprkos ljubavi na prvi pogled, treba da priznam, da mi se u pocetku cinilo kao da sedim u autobusu u poredjenju sa Intruderom. Bilo mi je previsoko, a ulazenje u krivine mi je podizalo adrenalin iznad dozvoljene granice. Sad, to sa krivinama je, mozda, posledica razlicitog nacina voznje posle California superbike school-a. Toliko me je bilo strah kad mi je koleno skoro dodirivalo asvalt (Preteruje – primedba redakcije), da sam morala odmah da napisem sms nasem prijatelju Arsi: Arso, ovaj vozi kao nenormalan Panda: Hvala na komplimentu. Recite mi, kakvi su vaši utisci kao suvozača? Tanja: Odusevljava me GS svojom stabilnoscu. Kada covek prebrodi visinu motora (posle kruzera), voznja postaje fantasticno zadovoljstvo. Sediste je udobno, ma preudobno (Aftermarket Sargent sedište – primedba redakcije)! Motor ispusta jedan divan zvuk, prosto prede (opet posle kruzera, koji pali sve alarme na automobilima pored kojih prolazis i ja umirem od srama), a prebacivanje iz jedne u drugu brzinu uopste se ne oseca. Ne mogu da ne spomenem ogromne kofere u koje svaka zena, bez obzira na zahteve, moze komotno da se spakuje za dve nedelje, ukljucujuci peskire za plazu i cetiri tegle meda, koje nisam odolela, a da ne kupim na Tasosu. Panda: Hvala vam puno. Tanjini utisci o vožnji po pravilima California Superbike School

Hvala svima na pohvalama. Ima još ali se nema vremena Dragi kolega, sad već znam - potpuno u pravu. Ni tvoj izbor motora nije loš I... kad će? Zadovoljstvo je bilo moje! Da bre Lale... kad će tema? Pridružujem se zahvali.....bilo je stvarno extra. Zahvaljujem se i Niki-ju , pošto nas je istrpeo sve te dane... Preneo sam Nikiju pozdrave. Baš mu je "žao" što ove godine neće moći da ide sa nama Evo za tebe i društvo u ćošku, dve reklame koje je moja agencija pravila za Kamenitza-u To uopšte nisu bile neke poteškoće. Naprotiv, upravo su dogadjaji koje sam ja namerno preuveličao doprineli fenomenalnoj atmosferi. Sledeći put se nadam i ti da dodješ. Hm... kad si ih cuo?? Da zaista, kada si ih čuo?

Nadam se da mi učesnici ove ture neće zameriti na načinu na koji sam je opisao. Lalajko je sve rekao u svom putopisu. Ja sam morao, u duhu opšteg zezanja koje je tamo vladalo, da opišem nepostojeću "tamnu stranu". Istina je samo jedna: bilo je nezaboravno. Veliko hvala Lalajku, Aci, Jeci, Dejanu, Neši, Mariji, Vuku, Neši, Borisu, Jeleni, Saši, Gorici, Draganu, Marku, Borisu i njegovoj saputnici, Buci i Arsi na odličnom provodu. Volim i ja vas. Hvala svima onima čije sam fotografije sa servera koristio za ilustracije. Da ne zaboravim, specijalnu zahvalnost dugujem Nikiju. Tek kasnije mi je priznao da još od malih nogu mrzi kampovanje. Kad sam već kod Nikija, razgovaramo mi tako pre neki dan. Ja: Jeli Niki, imaš li neke planove za juli ove (2012-te) godine? Niki: Ludnica, haos, bezumlje, posla preko glave, žena, deca.. ne znam gde mi je glava od obaveza. A što? Da ne planirate opet da idete na neku turu po Bugarskoj? Ja: He, he... KRAJ PRVOG DELA. NASTAVAK SLEDI...

Poslednji dan “uživanja“ Kako sam se dva dana kasnije priključio grupi, tako sam dan ranije morao i da je napustim. Trebalo je iz Sofije da vozim decu u Beograd na aerodrom (he, he... zvuči kao dobar izgovor da uteknem ali je bilo istina). “Lokalci“, Arsa i Niki se iznenada sete da i oni imaju neodložnih obaveza sa sledeći dan – ovde u EU nema vremena za zezanje. Pre razilaženja, planiran je mali izlet do Trigrada. Najzad moto-turizam. Iako teška srca (preuzeo sam funkciju gunđala), moram da priznam da je tura bila sjajna. Vreme je bilo lepo, vožnja u grupi odlična a sam kanjon izgleda fascinantno. Kada smo stigli do pećine Đavolje grlo, svi ko muve bez glave kupe karte i u obilazak. Samo Komša i ja ostanemo ispred i pijuckamo ladno pivo (ja sam pio Coca Colu ali ovako zvuči više bajkerski). Nismo priznali jedan drugom ali izgleda da smo obojica čitali u Wikipediji da pećina ima 301 stepenik!!!! Nema šanse, ma koliko bilo atraktivno. Dok su ostali izigravali speleologe, Komša se opustio uz lokalne običaje. Na ex, folk and rock'n roll. Povratak ka kampu je bio ležeran - pedesetak kilometara prijatne vožnje kroz brdovite predele. Još malo fotkanja. Jedno zaustavljanje da se nešto stavi u usta i već smo u kampu. Vreme je da se kreće. Trojici begunaca predstoji najgori deo – pakovanje. Dok se mi znojimo i sakupljamo šerpe, lonce i kočiće po kampu, ostali se zabavljaju. Oni malo hrabriji kombinuju lepo (zezanje u vodi) i korisno (kupanje). Kratak kurs: Kako se krpi guma na Harley-u. Fotosinteza na suncu i uživanje u pogledu. Već je počelo da se stamnjuje kada smo krenuli za Sofiju. Što kaže Lalajko, njih troica su otišli i ostavili nas sedamnaestoro same. Da ne bismo preskočili obavezni element ovog putovanja, izgubili smo se u Pazardžiku. Sledećeg jutra cela ekipa se razišla. Jedni su krenuli pravo kući, drugi takodje kući ali obilaznim putem a treći u Grčku. Sve u svemu, to je bio kraj jedne avanture. Pretekosmo.

Što se tiče edukacije, skoro celo popodne smo razgovarali o motorima. Pošto Vuk i Bojan voze isti BMW kao i ja, beskrajno sam ih davio. Brate... šta sve oni znaju... Pola nisam razumeo. Klimam glavom a oni objašnjavaju kako se šteluje... nešto. Vrhunac je bio kada je Bojan izvadio laptop i priključio ga na svoj motor. Ja sam kompjuter već povezivao sa printerom, hard diskom, zvučnicima... ali sa motorom nikada. Nisam ni znao da to može u kućnoj radinosti. Još gore je bilo kada su počeli da diskutuju o onome šta se pojavilo na ekranu - gomile parametara i indikatora. Ja ne mogu da zapamtim kako se menja režim vožnje pomoću jednog dugmeta a Bojan tačno zna da li je bolje 4,2 ili 4,7 nečega. Oni su moji idoli. Kada ih gledam i slušam, shvatam da mi je jedina opcija u slučaju nekog kvara da uzmem telefon i pozovem šlep službu. Do kraja dana, u cilju razmene iskustava, razmenjivali smo na po jedan krug i naše motore. Lalajku se nije dopao moj motor, mnogo gadan zvuk ima. Fibra nam je pokazao kako je napravio fenomenalne kofere, pričali smo o svojim putovanjima, rezervnim delovima, potrošnji... Jednom rečju, pravo bajkersko popodne. Nismo ni osetili kako je prošao dan. Vreme je za šator. Stavljam slušalice u uši, puštam Rammstein i zaspivam k'o beba.

Drugi dan u kampu Svanuo je d***n s****n dan. Budim se, vadim slučalice iz ušiju, isključim Metallica-u i u akciju. Ovaj drugi dan je bio ispunjen, osim ugostiteljskim, i edukativnim sadržajem. No, da počnemo od važnijeg, ugostiteljskog. Poučena prethodnim promašajem u vezi količine hrane, Marija se samoorganizuje i na zboru radnih ljudi, sastavi spisak za današnju kupovinu. Da ne bismo ponovo napravili neki gaf, osim Arse i mene, u nabavku je krenula i radnička kontrola: Vuk (Zool) i Bojan (BMW). Do duše i Lalajko je išao sa nama ali je njegovo prisustvo bilo više protokolarno. Dok smo mi rmbačili, obilazili radnje, vukli kese, trpali stvari po koferima i tragali za plavim Kent-om, on se samo gubio, vitlao se sa nekakvim kučićima i slikao svaku ciglu uz put. Na kraju se definitivno izgubio. Pošto je Batak (kao što mu ime govori) ogroman grad, posle pola sata traganja, shvatimo da su šanse da ga nadjemo - nikakve. Rešimo da žrtvujemo Lalajka za dobrobit ostalih i sa zalihama hrane krenemo nazad u kamp. Kada je stigla hrana, radost obasja lica napaćenih bajkera. "Lele... zar će sve ovo danas da se pojede?" - Niki gleda i ne može da poveruje. Vredne ruke devojačke... Sada već pristojna količina mesa počinje veselo da cvtči na vatri. Kako se šta ispeče, tako završi u nečijem tanjiru. I tako u krug. Višečasovni ručak je brutalno prekinut... večerom. Gulaš! Hulk je skromno izjavio da zna da pravi gulaš. Ne da zna, nego je master of gulaš. Preuzeo je kotlić oko dva po podne a ostavio ga tek uveče. Skidam mu kapu za strpljenje i umešnost. Posle sedam sati krčkanja na laganoj vatri, jeo sam najbolji gulaš u životu. Dok ovo pišem, teče mi voda iz usta. Posle ove količine hrane, uveče smo osvetlili stazicu koja vodi ka WC-u, čisto da se ljudi ne sudaraju u mraku (a i da mogu da čitaju dok čekaju na red).

Ako isključimo glad, ostatak dana je protekao spokojno. Povremeno je padala kišica, ... ... pomalo je pirkao vetrić pa smo postavili zaklon za vatru, ... ... pecaroši su i dalje pokušavali da dopune slab ručak... ... a neki nisu više mogli da izdrše bez tuš kabine. Sve u svemu, idila. Jedina je poražavajuća bila činjenica da se tokom dana popilo dva puta više crnog vina nego piva. Bajkeri su čudna sorta.

Prvi dan u kampu Jedan moj kolega iz Bugarske je rekao da je bajkerski turizam u stvari gastronomski turizam. Veoma mudro. Završetak svake ture, ma kakva ona bila, svodi se na neko prežderavanje. Ako se uzme u obzir da su Bugari skoro pa vegeterijanci u odnosu na EX YU populaciju, možete zamislite kako je to izgledalo kada se cela bajkerska srpsko-slovenačka ekipa našla na jednom mestu i nema nikakvog posla. Kao što pretpostavljate, sve lepote okoline, neistraženi delovi šuma, zelene poljane i kilometri poljskih puteva, poklekli su pred jednom strašću, bajkerskom strašću za hranom. Za doručak je ostalo po nešto iz zaliha, čisto da se stavi na zub - slanine, crni luk, beli luk, paštete, razne vrste salama, sirevi, kobasice, šunke, kačkavalj, paradajz, krastavci, ruska salata... Hleb smo nosili u RAV-u. Kako je krenulo, treba misliti na ručak. Kao domaćini, Arsa i ja sednemo na motore a Niki u kola pa pravac u najbliže selo (Batak) u kupovinu. Koji smo mi amateri... Natovarimo auto hlebom, pivom, vinom, povrćem i voćem. Procenimo da su po dva parčeta mesa po glavi dovoljni za pristojnu klopu. Kupimo i malo zamrznute ribe jer smo videli da od pecanja nema ništa. Kakva greška u proceni. Ovo mi je jedan od većih blamova u životu. Nije da se vadim ali već dugo ne živim u Srbiji i izgleda da sam zaboravili na kapacitete tamošnjeg stanovništva. Vratimo se u kamp i zateknemo sve cakum-pakum: postavljena tenta, donešena voda, žar spreman za roštilj, oprani sudovi... Vredni kamperi očekuju nagradu za svoj trud a mi se pojavljujemo sa nekih bednih 7-8 kila mesa. Neverovatnom brzinom sve se baci na roštilj... ...i iščezne za nekoliko milisekundi. Čak ni unikalne bombonjere, dostupne samo po seoskim prodavnicama, nisu mogle da podignu... raspoloženje. Ostadoše bajkeri gladni. Bruka. Lalajko, Aca i Fibra, koji su ipak rešili da napravi koji krug, najgore su prošli - za njih je spremljena smrznuta riba. Ostalo je i lubenice. Ko im je kriv što nisu došli na vreme na ručak nego su rešili da se na moto turi voze motorima. Srećom, nije bilo žrtava. Tu su bisage i koferi a u njima: slanine, crni luk, beli luk, paštete, razne vrste salama, sirevi, kobasice, šunke, kačkavalj, paradajz, krastavci, ruska salata... onda torte razne sorte i rezanci s makom.

U svakom slučaju, već smo svi bili na broju. Oformljujemo logor i po mraku postavljamo šatore. Neki šatori su tako bili montirani da smo sledećeg jutra imali prilike da prisustvujemo izložbi postmoderne šatorske arhitekture – stil dekonstruktivizam. Uz pomoć Nikijevog bacača plamena palimo neku bedu od vatre, ... jedemo ko šta ima i malo posedimo. Gde su mladi tu je i zabava a gde su stariji tu je i kuntanje - ubrzo se razillazimo. Već je dosta kasno i svima se sklapaju očni kapci. Ležim tako u svom šatoru sa pogledom na jezero i kopka me osećaj krivice. Baš sam ispao kreten. Kao beskrupulozni doseljenik na Divljem Zapadu, iskoristio sam priliku što sam stigao prvi i svoj šator krajnje egocentrično postavio na centralno mesto. Sećam se filmova: jurnjava, tuča, pa ko prvi stigne i zabije zastavicu, njegova zemlja. Užas. Kazna za taj sebičluk je usledila veoma brzo. Ove godine punim 49. Bio sam u vojsci, spavao po kampovima, hostelima, kušet vagonima, noćio u lovačkim domovima,... Za svo to vreme sam imao prilike da čujem različite vrste hrkanja ali ovako nešto... i to stereo. Ispostavilo se da su dva najudarnija hrkača (neću pominjati imena) postavili šatore tačno sa leve i desne strane u visini moje glave. OMG... Bože dragi... Oh mon Dieu… Ovako nešto nikada nisam čuo. Sreća pa sam imao telefon sa slušalicama. U odnosu na ove užasne zvuke, muzika Apokaliptike je bila pravi melem za dušu i idealno sredstvo za uspavljivanje. Što reče Lalajko, barem smo bili sigurni od divljih životinja. Samo da neki medved ne popizdi i ne dodje da vidi ko mu to remeti san letnje noći.

Kada je i poslednji motor skrenuo na sporedni put, krenem i ja. U kampu već uveliko teče raspakivanje kada neko primeti da nam fali nekoliko motora. Znam šta ćete prvo pomisliti ali ne, nisu ukradeni - fale i njihovi vozači i suvozači. Ma da li je moguće, opet se neko izgubio. Očigledno, nisu videli izlazak ka kampu pa su produžili pravo. Pošto je bilo glupo da čekamo da naprave ceo krug oko jezera (cca 30km) trebalo je naći dobrovoljca da ih stigne i vrati. Progutam knedlu, uvučem stomak, iskoračim korak napred i glasno viknem: "JA." Srce hoće da iskoči iz grudi a ruka čvrsto steže user manual za GS-a. Sad ili nikad. Dakle, otvorim 69-tu stranicu i korak po korak setujem laki off-road mod. Dam gas i... aaaaiiii... fatamorgana... Nemam reči kojima bih opisao osećaj... Ovo mi je jedno od najzanimljivijih iskustava u vožnji motora do sada. Počinjem da razumem kolege koji vole da pobegnu sa asfalta. Još da sam se setio da skinem kofere i da isključim ABS, gde bi mi bio kraj. Put oko jezera je od nasutog kamena, izrezbaren je kolotrazima a na svakom koraku su lokve i blatnjave rupe. Iiiihhaaaaa... motor ide kao po asfaltu (skoro). Ponesen plemenitom zadatkom (krenuo sam da spašavam kolege), još više dodajem gas. Stojim na fuzasterima a kao da letim... Samo s vremena na vreme opsujem Amazone jer mi nisu dostavili kameru na vreme – ovaj film bih gledao cele zime. Stižem jednog po jednog i vraćam ih na pravi put. Kada sam ugledao poslednju grupu, nekako mi bi žao što se ova vožnja primakla kraju.

Imali smo mnogo sreće. Kada se sa ovog “asfalta“ skrene na sporedni put oko jezera Goljam Beglik, posle par stotina metara se predje preko nekog kamenja i granja (nije preterano teško) i izlazi se pravo na jezero. To je naše mesto, idealno za kamp. Nešto kao poluostrvo, puno trave i drveća. Tu je i sva neophodna infrastruktura: WC (tip čučavac), ... sto sa dve klupe (tip drveni) ... i izvor (tip samo jedni te isti idu po vodu a ostali lenjstvuju). To je mesto na kome sam prošle godine kampovao, napravio fotografije i navuko sebi ovu bedu na vrat. Ovaj put, mesto je potpuno prazno a i da nije prazno, posle našeg dolaska, bilo bi prazno. Za dobro kampovanje važne su tri stvari u vezi šatora: lokacija, lokacija i lokacija. Arsa i ja, onako domaćinski, prvo zapljunemo najbolja mesta za sebe. Ja se vratim na glavni put da sačekam sporiju grupu i da ih usmerim ka kampu.

Sve je bilo idealno... ... dok nismo stigli do Široke Poljane. Sa desne strane jezero a pred nama ogromne rupe uokvirene parčićima asfalta. To je takozvani put. Polako počinje da se smrkava a pred nama je još desetak kilometara. Da ne bude da samo nešto kritikujem, moram da pohvalim Borisa (Jama) i Bucu (Buca). Većina učesnika je vozila nešto što liči na enduro motor a njih dvojica Harley Davidson i Yamahu Dragstar. Kako im je bilo da voze po ovom užasu, nisam se usudio da pitam. Znam samo da je Borisu dan ranije otpao auspuh na mnogo boljem putu. Navikao Harley na Slovenačke drumove, pa to ti je. Da bismo dobili na vremenu i da ne bismo po mraku tražili mesto za kampovanje, podelimo se u dve grupe. Izvidnica krene bržim tempom da nadje odgovarajuće mesto. Druga grupa lagano nastavi slalom sa nadom da neće slomiti motor na nekoj od rupa made in EU.

Predstoji nam finalna destinacija za danas – jezero Goljam Beglik. Uslovi za vožnju motora su bili idealni – sunčano vreme, ne preterano toplo, predivni predeli... Pored Rimskog mosta koji je bio dosta komentarisan za vreme priprema, stanemo i pravimo par fotografija. Od svih koji su se busali u tastaturu kako će ga bez problema preći, jedino se Arsa osmelio da to uradi motorom. Ostali samo slikaju i poziraju. Vožnja dalje je bila sjajna. Loš uticaj društva se odrazio i na mene. Predvodeći grupu, izgubim se u milionskom gradu koji se zove Dospat. Srećom tu naletimo (prvi i jedini put) na organe. Oni nas upute do istoimenog jezera, gde napravimo malu foto sesiju i produžimo dalje.

Nastavljamo prema Banskom. Jadan konj. Kada je prošlo petnaestak motora oduzeo se od života. Srećom, niko nije postradao (ni konj). Bansko je poznat zimski centar u kome tokom cele godine ima dosta gostiju. Od svih letnjih atrakcija, isključili smo neodgovarajuće sadržaje (šetnje, planinarenje, golf, spa, paraglajding, teretane...) i fokusirali smo se na suštinu. KLOPAAAAAAA... Jesam li spomenio da se i u ovom velegradu deo ekipe izgubio? Elem, udjemo motorima u stari deo grada, napravimo par krugova uskim kaldrmisanim uličicama (taman toliko da od vibracija pootpada par fasada) i smestimo se u restoranu na centralnom trgu. Klopa je bila... Vlasnik restorana nas je provalio čim smo se pojavili na vratima pa je kelnerima dao precizne instrukcije kako da naplate račune. Shvatimo mi da nema zezanja... i sve platimo kako je red. Čak bakšiš ostavimo.

Prvi dan zajedničkog putovanja Osvanuo je divan sunčan dan. Na moje iznenadjenje, svi su ustali na vreme, doručkovali i spakovali stvari. Nije mi samo bilo jasno kako su uspeli da stignu dovde kada odjednom svi imaju višak prtljaga. “Jel može ovo da stane u Rava, nemam mesta na motoru?“ Trpa Niki, trpa, trpa... Jadna kola, polegla do auspuha. Ni prozor ne može da se otvoriti. (Sorry Tanja) Pravimo zajednićku fotografiju za uspomenu. Drama može da počne. Prvi cilj za danas je bio Manastir Rila. Već dugo živim u Bugarskoj ali je i meni bio prvi put da posetim ovo mesto. Ako manastir treba opisati samo jednom rečju, to je reč spokojstvo. Punim baterije, toliko će mi upravo spokojstvo nedostajati sledećih nekoliko dana. Čak ni naša draga grupa nije bila u stanju da poremeti vekovnu ravnotežu vere, prirode i ljudi.

Susret Kao što ste već pročitali, ja se polomih da iz Ohrida stignem u Kamp Zodiak kod Rilskog manastira u ugovoreno vreme. Njih, naravno, nema nigde. Telefon niko ne diže. U skladu sa EU standardima, na vreme su došli samo Arsa i Niki. Arsu već znate iz mojih prethodnih pisanija. Niki je šofer u mojoj agenciji koji je na pitanje šta radi početkom jula dao pogrešan odgovor: "Ništa." Odmah sam ga proglasio za dobrovoljca sa zadatkom da pomaže oko logistike ovog putovanja. Umesto ofiskog pikapa, koji je bio zauzet zbog nekakve promocije, Niki je vozio Tanjinog RAV-a (sorry). Samo da napomenem, Niki na početku ove avanture nije znao srpski ali je do kraja ovladao najvažnijim terminima, inače slikovitog srpskog jezika – idi bre u p... m... i slično. Pijemo mi tako sedamnaesto pivo a od BJB ekipe ni traga ni glasa. U neko doba stiže Neša (Rne). Već je počelo da se smračuje kad evo i njih, srećni i nasmejani. “Dobrodošli dragi prijatelji, pa gde ste do sada?“ “Mi se malo izgubili.“ “Ma nije valjda... “ A tek da vidite taj kamprski duh. Ja im pokažem gde je mesto za šatore a oni svi: “A jel ima mesta u ovim bungalovima?“ E sad, jeste da je bilo negde oko osam stepeni i da je padala kiša ali... Jesmo kamperi ili smo... kamperi? Jednu noć su spavali u šatorima i već im dosta. Dobro je, ima mesta u bungalovima ako se malo stisnemo. Svi srećni ko deca. Večeramo, naredjamo se ko sardine po kućicama i spavanjac.

“Pripreme“ Oće ide – neće ide. Oće šator – neće šator. Oće Borsko jezero – neće Borsko jezero. Oće piški – neće piški. Pripreme za invaziju Bugarske su bile katastrofalne. Lalajko sve kao organizuje a od organizacije - ništa. Prvo postavi naslov teme: Jezera Bugarske – Tri dana uživanja. Ja mislim: Ajde, preživeću. A šta radi drug Lalajko? Ništa, sedi u svom uredničkom kabinetu udobno uvajlen u fotelju i samo menja naslov. Kad je stiglo do Šest dana uživanja, vidim ja - neće to na dobro. Ja mu lepo kažem, daj da vidimo koliko će ljudi ići... da počnemo sa zapisivanjem... a on - ma ima vremena i hop, doda još jedan dan (uživanja). Lepo je kazao Rne: “Ja sam mislio da je ovaj Lalajko neki ozbiljan čovek kad on... isti ko mi. “ Da će biti problema sa ishranom ove armije, trebalo je da shvatim još dok sam sakupljao brojeve majica. Hvala Bogu da je bilo i nekoliko ženskih učesnika, inače bi sve majice bile XXXL. To što niko nije bio visok dva metra, govori samo za sebe. Tačno 17 minuta pre polaska se znalo koliki je broj izletnika. Maršrutu su kao dobro isplanirali i uneli u svoje sofisticirane GPS uredjaje (Krokodile i slično) pa su se opet gubili na svakoj raskrsnici – kao da voze po Japanu a ne po Bugarskoj.

MALA MALA MALA… GRUPA BAJKERA Bugarska 2011 – Istinita o ovom nemilom dogadjaju Drag mi je Lalajko ali mi je istina draža, rekao je Aristotel. Čitam njegov putopis Bugarska 2011 i ne mogu da verujem. Sve je kao bilo super, ležerno, romantično. Lepa priroda, dobri ljudi, ukusna hrana… Ma daaajjjj… Nisam više mogao da izdržim i da gledam kako naivnim forumašima teku ljige i kako se nerviraju jer nisu išli sa nama. Drugovi forumaši, ne nasedajte na provokaciju. Ne verujte u dobro upakovanu priču jer možete proći kao ja. A kako sam se ja samo zaj***o… Ko me je terao da u putopisu postavim nekoliko slika sa jezera? Niko, samo moja luda glava. To ti kao ono, zezneš se pa kažeš kako ti je super u gradu a rodbina navali i počne da ti se uvaljuje u gajbu. E, upravo to se desilo. Umesto da se na miru vozikam sa svojim drugom Arsom, trebalo je u sred leta, pet dana da se bakćem sa gomilom srpsko-slovenačkih bajkera. Što je najgore i što ne mogu sebi da oprostim, to je da sam se sam ponudio da pomognem oko organizacije ove najezde varvara. Koliko god da su bebisiterke dobro plaćene za težak posao kojim se bave, sve je to ništa u poredjenju sa ovim.

Došao je i taj dan – odlazak na susret sa BJB družinom. Putovanje od Ohrida ka Rilskom manastiru je trebalo da bude rutinsko. Šta može da se desi kada dva opasna bajkera u punoj ratnoj opremi krenu na put? Ništa… osim male greške na Garmin kartama u oba Zumo uredjaja (poslednji update). Kamera je zabeležila trenutak kada je Marčev shvatio da nešto nije u redu. Ja nisam ništa primetio, slušam muziku i uživam u laganoj vožnji. Umesto da nas preko Štipa uputi ka graničnom prelazu Delčevo odakle ima 75 kilometara do manastira, GPS nas je uputio na Đevđeliju i preko Grčke u Bugarsku. Sve u svemu, oko 100 km okolo. Kao višegodišnji zadovoljni korisnici Garmina, nijedan od nas dvojice se nije setio da pogleda celu rutu. Prosto, vozi konja gde ti Garmin kaže. Šta se u stvari desilo? Granični prelaz Delčevo uopšte nije unesen u karti kao mesto gde se može preći iz Makedonije u Bugarsku tako da nam je uredjaj pronašao drugi najbliži prelaz. Garmin jeste omanuo u navigaciji ali sam zato, preko njega, ostatak puta mogao da uživam u dobroj muzici i da bezuspešno zovem Lalajka telefonom. Čudo je ta moderna tehnologija. U strahu da ne zakasnimo na sastanak sa grupom, ostatak puta smo prevezli dosta bržim tempom. Marčev je mudar i iskusan čovek. Na odvajanju za Rilu pozdravi se samnom i otpraši za Sofiju. “Ne pada mi na pamet da idem na bajkersko kampovanje. Uostalom, videćeš.”

Što se tiče službenog dela ovog putovanja, dva dana smo se ubili od posla … … gradili team spirit… … širili bratstvo i jedinstvo… … alkohol je bio zabranjen (službeni put, znate kako je)… … i osim kratke ture do Prespanskog jezera, skoro da nismo vozili motore. Jednom rečju, savršene kondicione pripreme za turu po jezerima.

DRUŽINA SKOPSKO PIJEŠE NA OHRIDSKITE IZVORI Naj*** moto dogadjaj sezone - Velika tura po jezerima Bugarske, za mene je počela par dana ranije, putovanjem u Ohrid. Povod je bila OhrIdea 2011. To je tradicionalno, šesto, okupljanje kreativaca agencije New Moment iz svih zemalja bivše YU + Bugarska i Albanija. Pošto ovo ne mogu da propustim, trebalo je da prilagodim plan i da se BJB grupi pridružim dva dana kasnije. Zbog velikog broja učesnika iz agencije Sofija (62) iznajmili smo autobus za put do Ohrida. Ja obično putujem sa svojim ljudima ali sam ovaj put morao da napravim veliku žrtvu - krenuo sam motorom. Trebalo je u povratku iz Ohrida direktno da idem do Rilskog manastira. Da bi mi ublažio patnju vožnje motorom, pridružio mi se Marčev na svom Banditu 1250. Tokom ovog putovanja, nisam pravio mnogo fotografija (ipak je to službeni put a ne zezanje). Iskreno rečeno, nije se ni dešavalo nešto preterano uzbudljivo. Na odlasku u Ohrid, skupilo se još nekoliko bajkera iz regiona, … vozili smo po neverovatnoj oluji (slika iz autobusa… lako je njima),… šalabrcnuli smo po nešto dijetalno i… … i to je to. Ipak, sa ovog puta sam se vratio sa jednim perfektnim suvenirom. Sliku svoju ljubim… Fotografiju je napravio dizajner Sofronije u trenutku kada smo kod Kjustendila sustigli autobus. Ovako od tada izgleda desktop na mom računaru.

Ostatak dana proveli smo tipično kamperski. Motore više nismo dirali, samo smo ih slikali. Da ne bi sve bilo tako idilično, mali incident se desio oko deset uveče. Opušteno ćaskamo, pijuckamo vino i glockamo poslednja rebarca sa roštilja. Luka je već otišao da spava. Samo šum reke i pucketanje vatre ispunjavaju prostor oko nas... Kakva uživancija. Oko nas kilometrima nema nikog. Tako bar mi mislimo. Odjednom, totalno neočekivano, ni iz čega, iskoči nekakav crnpurast lik... WTF... i oduzme nas od života. Čovek izronio iz mraka i počeo da govori na nekom čudnom bugarskom dijalektu. Shvatamo da je ovčar koji je video vatru pa je došao da osmotri šta se dešava. Nisam mogao da odolim a da ne slikam Tanju i Arsu dok pokušavaju da razumeju o čemu ovaj priča. Kako se pojavio tako je i otišao. Nemamo pojma koliko je dugo bio tu i posmatrao nas pre nego što je prišao. Čak ni dva psa nisu osetila njegovo prisustvo. Par dana kasnije jednu od fotografija sam posvetlio i ... Ubrzo je došlo vreme za spavanje. Sa lakim osećanjem nelagodnosti da nismo sami u šumi, krećemo ka šatorima. Ko sekirče, ko nož pod jastuk... Nikad se ne zna - toliko filmova smo gledali. Noć je protekla mirno ako isključimo tri ustajanja zbog laveža naših četvoronožnih čuvara prijatelja. Izgleda da su i oni ozbiljno shvatili situaciju. Sledećeg jutra, popili smo kaficu, doručkovali i napravili još nekoliko fotografija. Usledilo je pakovanje stvari (najlošiti deo kampovanja) i pravac Sofija. To je bilo to – divlje kampovanje uz off-road vožnju (u pokušaju). Dobro zvuči, zar ne? Check. Informacija za čitaoce: Imam jos dosta lepih fotografija ali nisam lud da ih postavim. Može Lalajku da se svidi pa da reši ponovo da povede 700 bajkera u Bugarsku. (čitajte deo koji malo kasnije sledi. Mislim... strašno...)

Da bi se ovo pisanije uvrstilo u moto putopis, moram da napomenem da smo ipak vozili motore. Arsa i ja rešimo da “skoknemo do najbližeg sela po svež hleb”. Posle noćašnje kiše, oko nas su osvanuli samo vlažna trava i blatnjavi putevi. He, he, he… idealna prilika da probam enduro karakteristike GS-a… ali…uhhh… kako se ono uključuje off-road mod? Koje dugme treba da stisnem... Treba li da ga držim natisnuto... da li motor treba da je upaljen ili ugašen... da li treba da je u brzini ili ne... Kad se vratim kući, pogledaću user manual. Ipak, rešim da probam i hrabro krenem u svoju prvu off-road vožnju. Šta da kažem... prvih sedamnaest metara je bilo OK. Posle je krenulo kao po ledu. Prelazim uzbrdice, potočiće i kamenje ali na mokroj travi i u blatu, kako jače dam gas, zadnjica motora ode na stranu. Turing gume pune lepljivog blata - šare se ne vide. Obaram motor onako kako sam učio u CSS-u ali ne pomaže. Kanda se nisam dobro pripremio za svoje prvo oranje. Gume nisu odgovarajuće, motor je u modu za krstarenje a šta je najgore, ja ni teorijski ne znam kako se vozi off-road. Kojom se koči, prednjom ili zadnjom, kako se dozira gas, kakao se menja položaj tela, u kojoj se brzini vozi...? Nikavu ideju nemam. Za Arsu i njegovog Versysa, kao i obično, nema nikakvih problema - prolaze svuda. Kada ga pitam kako, on kaže: nemam pojma, prosto vozim. Miško je genije za vožnju. Kada sam šesti put jedva uspeo da održim ravnotežu, shvatim da od ovog nema 'leba i da je bolje da ga potražimo (hleb) u obližnjem seocetu. Oranje po okolini ostavljam za drugi put. Podvijenog repa, zaobilazim sve prepreke i vozim najravnijim i najsuvljim delom puta sve do asfalta. Kroz glavu mi prolaze heroji BJB enduro vožnji: Hitman, Kepo, Busman, Popsi... Daleko je sunce. Jedino što sam sigurno znao za enduro vožnju je da vozači uglavnom stoje uspravno kada prelaze prepreke. U marketinške svrhe, dok smo se po ravnom vraćali u kamp, popnem se na nogare. Tanja oduševljena: "Kako samo moj muž dobro vozi." "Jes darling." Možda je trebalo, zbog vizualnog efekta, da naprskam motor i sebe sa malo blata, ali kasno... a i ko će to posle da pere.

PRVA BRAZDA Da bismo razbili maler sa prošlogodišnjeg kampovanja, kada smo zbog pojave vuka zbrisali glavom bez obzira (detalje vidi ovde), ove godine smo rešili da kampujemo na potpuno istom mestu - divlji kamp Govedarci ili kako ga Arsa zove, Beef-arci). Prethodnog septembra je padala kiša a ni juni 2011-te nije bio ništa bolji. Vreme je bilo promenljivo: malo sunca, malo kiše. Arsa i ja smo išli motorima a Dora, Tanja, naš sin Luka i dva ljubimca (Denis i Gžeri) kolima. Krenuli smo u petak kasno popodne. Za ovaj put dobro smo se pripremili - kompletna kamp oprema, veliki pazar u supermarketu i pola kubika narezanih drva, spakovanih u Tanjinog RAV-a (sorry). Kada smo krenuli, počelo je da se smračuje a kada smo stigli već je pao mrak. Iako smo izašli sa puta, Garmin nas je nepogrešivo doveo na željeno mesto. Nigde žive duše - opet smo sami u sred šume. U trenutku kada smo stigli i počeli da raspakujemo stvari, ljusnula je kiša. Bez problema smo zapalili vatru (litar nekakvog ulja za potpalu i gori ko ludo). Postavili smo šatore, montirali tentu, jeli suvu hranu i otišli na spavanje. Osvanuo je divan sunčan dan. Ali zaista… divan sunčan dan. Ovakvu vrstu kampovanja volim jer si ceo dan zauzet poslovima koji su usmeren samo ka zadovoljavanju osnovnih životnih potreba: hrana, voda, krov nad glavom.

ANOTHER TRIP(S) IN THE WALL Od dana kada sam otvorio sezonu, pa tokom celog proleća, nisam silazio sa motora. Osim odlaska na posao i vikend vožnji, bajkersko vreme sam ispunio i sa nekoliko zanimljivih doživljaja. Krajem marta sam prisustvovao oficijalnom Otvaranju moto sezone 2011 u Bugarskoj. O ovome neću da pišem iz dva razloga. Prvo, već sam pisao o tome i ne želim da budem dosadan; i drugo, nadam se da ću ove godine pisati o Otvaranju moto sezone 2012 u SRBIJI. Samo par sličica za inspiraciju. U aprilu sam išao na koncert Roger Waters-a u Zagreb. (detalje vidi ovde) U maju sam pohadjao prvi nivo California Superbike School. (detalje vidi ovde) Malo li je za tri meseca?